Pogledajte prilog 379528
Dva čoveka laganim korakom uspinju se ulicom. Ulica je uska i strma, jedna od mnogih poleglih po Voždovačkom brdu. Desno, tik uz ograde porodičnih kuća, korača Dejan. Pomalo pogrbljen, nepravilnog držanja, u farmerkama koje otkrivaju siluetu njegovih mršavih nogu liči na čaplju. Levo od njega, tik uz trotoar, penje se Nenad. Dejan baca pogled na svog prijatelja. Stari, crni kačket na glavi, skriva znojem slepljene ostatke nekada bujne, rokerske kose. Duge ruke oklembešene ispred pogrbljenog tela klate se levo desno. Ispijeno, bledo lice. Upali obrazi ispod kojih proviruje vilična kost. Dejan brzo vraća pogled. Plaši se da mu prijatelj ne pročita misli. „Poslednji put sam izmerio 64“, misli Dejan, „koliko li on ima kila kada ovako izgleda?“ Nenad pali cigaretu i govori gledajući u asfalt. Priča o kompjuterskoj igrici kojom ubija vreme. Opisuje oružje i oklop osvojen u nekoj borbi. Već nedeljama priča samo o tome. Ne treba mu sagovornik, Dejan je tu samo da zamaskira pričanje sa samim sobom. Dejan na sekund zastaje. Licem mu prelazi blagi grč. Nenad primećuje da hoda sam i osvrće se. „Boli?“ Pita sa iskrenom brigom u glasu. „Malo“, uzvraća Dejan i nastavlja da se uspinje. „Još malo pa će raskrsnica“, misli Dejan. „Da li da slažem? Reći ću mu da moram gore u prodavnicu, da nema potrebe da ide dalje sa mnom. Ili da mu kažem istinu? Ismejaće me...“
„Ne skrećem desno!“, prekida naglo svoju nedoumicu, “idem gore u crkvu, da zapalim sveću. Zadušnice su...“ „Mogu li i ja sa tobom?“, kao iz topa uzvrća Nenad. Dejan je iznenađen ovakvom reakcijom. „Ajmo...“, skoro promuca i nastavlja uspon. „Nisam odavno bio u crkvi govori Nenad.“ „Odavno?“, čudi se u sebi njegov prijatelj, „znači bio je nekada?“ Kroz glavu mu prolaze nebrojeni razgovori u kojima je Nenad hulio na crkvu, psovao Boga. „Ali, nije ti neka vera“, produžava Nenad. „Vidi šta ti se dešava. A sad i ova nova bolest.“Nenad pokretom prsta opisuje kružnicu oko prijatelja, pokušava da obuhvati njegovu sveukupnost, pravi kratku pauzu i smeje se, „ova najnovija...“ „A to...“, odgovara Dejan, „pa nije hrišćanstvo takvo. Ako se trudiš da budeš hrišćanin nećeš biti zdrav. Miislim...“ zastaje Dejan i pokušava da pojasni i sebi i njemu, „nije ti zagarantovano zdravlje, posao... ne ide to tako...“ Nenad ne odgovara, samo klati rukama levo desno i gleda ispred sebe.“U Hrišćanstvu“, nastavlja Dejan ohrabren Nenadovim ćutanjem,“ zagarantovan je samo krst. I pomoć... Da li ćeš ga nositi ili ne zavisi od tebe. Uostalom, šta su naše muke prema...“ Dejan staje u sred rečenice. Ispred njih se uzdiže Crkva Svetog cara Konstantina i carice Jelene. Široka metalna kapija kroz koju se ulazi u crkveno dvorište je zatvorena. Dejan blago gura gvožđe da proveri, za svaki slučaj. „Zakasnili smo“, razočaran je, gleda oko sebe tražeći dokaz za suprotno. „Kasno je već, zaključali su“, potvrđuje sam sebi. „Mora da su osetili da dolazim“, počinje da se smeje Nenad. Odeća poskakuje na njegovim mršavim udovima. „Osetili su da stižem i zabarakadirali su se!“ Dejan mu se pridružuje u smehu. Počinje da slika rečima popa koji uznemireno hita ka kapiji. Popadija ga pita šta mu je, šta se desilo. Pop se ne osvrće, odmahuje rukom, odgovara joj da ni sam ne zna. Zna samo da mora da zatvori jer „nešto“ dolazi. „Nešto!“ izgovara ushićeno Nenad i odeća poskakuje još jače. Dejan prestaje da se smeje i zaustavlja dalje režiranje filma. Plaši se da ne pretera. Dva prijatelja počinju polako da se spuštaju niz ulicu. „Neki drugi put“, izgovara Dejan. Nenad ćuti, gleda u asfalt ispred sebe, ruke se klate levo, desno.
Dva čoveka laganim korakom uspinju se ulicom. Ulica je uska i strma, jedna od mnogih poleglih po Voždovačkom brdu. Desno, tik uz ograde porodičnih kuća, korača Dejan. Pomalo pogrbljen, nepravilnog držanja, u farmerkama koje otkrivaju siluetu njegovih mršavih nogu liči na čaplju. Levo od njega, tik uz trotoar, penje se Nenad. Dejan baca pogled na svog prijatelja. Stari, crni kačket na glavi, skriva znojem slepljene ostatke nekada bujne, rokerske kose. Duge ruke oklembešene ispred pogrbljenog tela klate se levo desno. Ispijeno, bledo lice. Upali obrazi ispod kojih proviruje vilična kost. Dejan brzo vraća pogled. Plaši se da mu prijatelj ne pročita misli. „Poslednji put sam izmerio 64“, misli Dejan, „koliko li on ima kila kada ovako izgleda?“ Nenad pali cigaretu i govori gledajući u asfalt. Priča o kompjuterskoj igrici kojom ubija vreme. Opisuje oružje i oklop osvojen u nekoj borbi. Već nedeljama priča samo o tome. Ne treba mu sagovornik, Dejan je tu samo da zamaskira pričanje sa samim sobom. Dejan na sekund zastaje. Licem mu prelazi blagi grč. Nenad primećuje da hoda sam i osvrće se. „Boli?“ Pita sa iskrenom brigom u glasu. „Malo“, uzvraća Dejan i nastavlja da se uspinje. „Još malo pa će raskrsnica“, misli Dejan. „Da li da slažem? Reći ću mu da moram gore u prodavnicu, da nema potrebe da ide dalje sa mnom. Ili da mu kažem istinu? Ismejaće me...“
„Ne skrećem desno!“, prekida naglo svoju nedoumicu, “idem gore u crkvu, da zapalim sveću. Zadušnice su...“ „Mogu li i ja sa tobom?“, kao iz topa uzvrća Nenad. Dejan je iznenađen ovakvom reakcijom. „Ajmo...“, skoro promuca i nastavlja uspon. „Nisam odavno bio u crkvi govori Nenad.“ „Odavno?“, čudi se u sebi njegov prijatelj, „znači bio je nekada?“ Kroz glavu mu prolaze nebrojeni razgovori u kojima je Nenad hulio na crkvu, psovao Boga. „Ali, nije ti neka vera“, produžava Nenad. „Vidi šta ti se dešava. A sad i ova nova bolest.“Nenad pokretom prsta opisuje kružnicu oko prijatelja, pokušava da obuhvati njegovu sveukupnost, pravi kratku pauzu i smeje se, „ova najnovija...“ „A to...“, odgovara Dejan, „pa nije hrišćanstvo takvo. Ako se trudiš da budeš hrišćanin nećeš biti zdrav. Miislim...“ zastaje Dejan i pokušava da pojasni i sebi i njemu, „nije ti zagarantovano zdravlje, posao... ne ide to tako...“ Nenad ne odgovara, samo klati rukama levo desno i gleda ispred sebe.“U Hrišćanstvu“, nastavlja Dejan ohrabren Nenadovim ćutanjem,“ zagarantovan je samo krst. I pomoć... Da li ćeš ga nositi ili ne zavisi od tebe. Uostalom, šta su naše muke prema...“ Dejan staje u sred rečenice. Ispred njih se uzdiže Crkva Svetog cara Konstantina i carice Jelene. Široka metalna kapija kroz koju se ulazi u crkveno dvorište je zatvorena. Dejan blago gura gvožđe da proveri, za svaki slučaj. „Zakasnili smo“, razočaran je, gleda oko sebe tražeći dokaz za suprotno. „Kasno je već, zaključali su“, potvrđuje sam sebi. „Mora da su osetili da dolazim“, počinje da se smeje Nenad. Odeća poskakuje na njegovim mršavim udovima. „Osetili su da stižem i zabarakadirali su se!“ Dejan mu se pridružuje u smehu. Počinje da slika rečima popa koji uznemireno hita ka kapiji. Popadija ga pita šta mu je, šta se desilo. Pop se ne osvrće, odmahuje rukom, odgovara joj da ni sam ne zna. Zna samo da mora da zatvori jer „nešto“ dolazi. „Nešto!“ izgovara ushićeno Nenad i odeća poskakuje još jače. Dejan prestaje da se smeje i zaustavlja dalje režiranje filma. Plaši se da ne pretera. Dva prijatelja počinju polako da se spuštaju niz ulicu. „Neki drugi put“, izgovara Dejan. Nenad ćuti, gleda u asfalt ispred sebe, ruke se klate levo, desno.
