Nekada davno, iza sedam gora, iza sedam mora... Ne, ne, ne! Ne mogu ovako da pocnem. Daleko je ova prica od bajke. Ispricacu vam golu istinu o kruzerima. Iz prve ruke, iz mog licnog iskustva.
Bez zabluda i iluzija. Bez laznih informacija ili poluinformacija kako bih ulepsala istinu. Toga je danas prepun internet, razni blogovi i forumi na ovu temu.
A ulepsavanje istine nikome nece pomoci ako ste vec odlucili da se uputite na ovo putesestvije zvano "Kruzer".
Moja namera nije da vas odgovorim (ni mene niko nije uspeo da odgovori kada sam odlucila da podjem u ovu avanturu), moja namera je da vam dam preko potrebne informacije.
Jer, najteze je uputiti se u nepoznato, narocito ako u to nepoznato krecete sa jednom potpuno iskrivljenom slikom.
Jasno, usledice jos vece razocarenje.
... Zaradicu novac, videcu svet, poseticu gradove i drzave koje mozda nikada ne bih imala prilike da vidim, kulturno istorijske spomenike, znamenitosti, zakoracicu u istoriju. Videcu predivne plaze, okean, probacu preukusna jela i ispijacu neverovatne koktele, pored toga upoznacu divne ljude iz raznih zemalja, mozda cu steci i nove prijatelje. A tek zurke, ah te zurke i to ludovanje na kruzerima, na otvorenom moru, dok brod plovi ka nekoj novoj, egzoticnoj destinaciji, a ja ispijam koktele i zabavljam se sa svojim novim drustvom u toliko puta pominjanom i poznatom "Crew bar-u". I sto je najbolje od svega, sve to za dzabe! Ma ne samo da je dzabe nego me i placaju za takav provod! Putujem, provodim se, zaradjujem ludacki novac, pogotovo za nase uslove, a skoro da ni nemam na sta da ga potrosim. Sve je placeno! Hrana, pice, smestaj…
Da, zvuci vise nego sjajno! Ali u zemlji Oz, u kojoj mrmot zavija cokoladu u foliju a Alisa iz zemlje cuda ga ceka na cajanci sa Snezanom i svih sedam patuljaka.
Ipak necu vas lagati. Videla sam ja i okean, plovila sam ja ka egzoticnim destinacijama. Ispijala sam dzin i tonik (kokteli u crew bar-u su ipak bili preskupi i iskreno receno malo bljutavi) sa ljudima inteligencije ispod proseka, totalno nezanimljivim i preumornim za bilo kakvu vrstu provoda, folirantima koji su sisli sa ko zna kakvog brda i izmileli iz ko zna koje zabacene rupe, spremni da ti zabiju noz u ledja kako im se pruzi prilika i da te iskoriste ukoliko si glup i naivan, a takva je vecina. Nista iznenadjujuce, takav mentalitet se tamo skuplja, takvi beznadezni slucajevi tamo pronalaze svoj poziv.
Bila sam ja na tim takozvanim zurkama u zagusljivom, premalom, plutajucem crew bar-u. Posetila sam ja razne gradove i njihove znamenitosti. Evo na primer, imam pauzu od dva sata, dok se presvucem u civilno odelo, dok odem od luke do grada i vratim se od grada do luke, sve u svemu ostane mi nekih 15-tak min do pola sata da prosetam centrom nekog Kusadasija ili neke Venecije. Za vece gradove poput Rima ili Pariza, nekog tamo Njujorka ili Sidneja da ne govorim. Za dva sata ne mogu ni stici od luke do grada. Ali, sta je tu bitno i u cemu je poenta?! Da sam tako mrtva umorna, neispavana i gladna (jer kako da gubim vreme da nesto pojedem, odmorim se ili ne daj Boze odspavam) ipak ja posetila te raznorazne gradove i drzave i provela citavih 15-tak minuta do pola sata u razgledanju istih. Pa to je neprocenjivo!
Bila sam ja i na Bahamskim i Karipskim ostrvima. Zamislite, Bahami! Pa ko bi rekao, ja na Bahamima! Sve tetke, stricevi i babe ce mi zavideti kad dodjem kuci i ispricam im gde sam sve bila i sta sam sve videla! O komsijama da ne govorim.
I tako ja na tim Bahamima dobijem na jedvite jade pauzu od dva i po sata. 40-tak minuta od luke do jedne od najlepsih plaza na svetu i isto toliko nazad. Izracunajte sami koliko mi je ostalo vremena da ispucam par fotki, izbalavim gledajuci sitan beli pesak, palme i zelenkasto plavi okean i vratim se nazad na brod razocarana jer nisam stigla ni nozni prst da umocim u okean a kamoli da se okupam u istom. Ali, opet kazem, bila sam na Bahamima! Jeeej! Puna sam utisaka! Nema veze sto se danas tih istih Bahama ne bih ni secala da nemam slike i sto ni citav sat nisam provela tamo, ali bitno je da sam ja tamo bila, pa pod kakvim god uslovima! Da, inace na Bahamima sam nosila radnu uniformu jer nisam imala vremena da gubim na presvlacenje. Toliko o tome.
I tako jednog dana dodjosmo mi i do Istanbula. Toliko dugo sam cekala taj Istanbul, mesec dana unapred sam molila da mi daju nesto vise od dva sata slobodnog vremena i nekako ga iskukala. Brod je usao u luku negde oko 7 sati ujutru, ja sam ustala oko 6, prethodne noci legla u 3, jer sam radila do 2. Spremila se na brzinu, pojela dva keksa jer nisam imala vremena ni da doruckujem (nista cudno, naviknete se na kruzerima da ostajete bez obroka u nedostatku vremena) i krenula ka dugo iscekivanom Istanbulu. Obisla ja tako Topkapi palatu, Aja Sofiju, Grand Bazar... po 15-tak minuta za sve, popusila dve cigare na putu i vratila se trceci nazad na brod jer mi je smena vec pocinjala. Ostatak dana, sa jednom pauzom od pola sata, do jedno 2 nocu sam radila u tempu zombija, pregladnela, neispavana, iscrpljena, jadna i mizerna. Smucio mi se i Istanbul i Topkapi palata i brod i more... ma sve mi se bilo smucilo. Ali, bila sam u Istanbulu! Ala ce se tetka naslusati prica kad dodjem kuci, ipak je to Huremina i Suljina postojbina.
A tek hrana i pice, odakle samo poceti?! To je jedna velika menza, takozvana "Crew mess", prostorija pored je "Stuff mess", kako bi stoka, to jest mi, bili odvojeni od vise rase. Inace, diskriminacija, o kojoj agenti toliko pricaju da je neprihvatljiva na kruzerima, je vise nego zastupljena. Pa da razjasnim. Stoka smo - cistaci, konobari, sobarice, sankeri, i slicna zanimanja sa varijacijom na temu, visa rasa su - tehnicari, bravari, limari, elektricari, muzicari, radnici u kazinu, buticima, parfimerijama i prodavnicama. ( Da, znam ni meni nije bilo jasno u cemu je razlika izmedju npr. konobara i butikasice, ajde oficiri, to mogu i da svarim nekako, ali konobar ili cistac stoka, a butikasica ili diler iz kazina visa rasa, pa molim vas, to je vise nego besmisleno!) I tako oni lepo odvoje zito od kukolja i pred nas se nadju razne djakonije, da prosto ne znas odakle da pocnes. Jednom recju velika, bljutava, bezukusna, plasticna, nejestiva kolicina genetski modifikovane hrane! Bukvalno. Meso staro ko zna koliko, ko zna koliko puta smrzavano i odmrzavano, ko zna kakvog porekla, voce i povrce nejestivo, kvalitetnije bi bilo pojesti plasticnu kesu, vise bi se hranljivih materija unelo, corbe, supe i kuvana jela, tesko mi je i da ih se prisecam, science fiction sa primesama horora. I vec posle mesec dana, ako ne i manje, pocinjete da primecujete taj divan uticaj kvalitetne ishrane kojom svakodnevno cascavate vas organizam. Nove bore, celulit, suva koza, suva kosa, naprasno gojenje, naduvenost, gasovi, neredovna stolica, kod devojaka potpuni izostanak menstruacija ili preceste menstruacije, razni bolovi, istanjeni zivci... Naravno za sve to je zasluzan i miran san od dva, tri ili cak cetiri sata kada odvalite od spavanja, uz prekrasnu muziku ventilacionih cevi i uspavljujuce korake nocnih radnika koji tumaraju po hodnicima. Zasluga je naravno i sjajnih uslova za rad od jedno 11, 12 sati dnevno, svaki dan.
Ne zaboravite ovu poslednju recenicu dragi avanturisti koji krecete na kruzer. Ako nista drugo samo nju zapamtite. Ali udubite se, ponovicu, takav cete i ugovor potpisati - svaki dan, sedam dana u nedelji, sest meseci, SVAKI DAN, Vi cete raditi! Zavisi od pozicije za koju aplicirate koliko ce to sati biti dnevno, ali sigurno ne manje od 8 sati i ne vise (zbog zakona) od 12 sati. Vazi isto i za oficire i za cistace... nastavice se
Bez zabluda i iluzija. Bez laznih informacija ili poluinformacija kako bih ulepsala istinu. Toga je danas prepun internet, razni blogovi i forumi na ovu temu.
A ulepsavanje istine nikome nece pomoci ako ste vec odlucili da se uputite na ovo putesestvije zvano "Kruzer".
Moja namera nije da vas odgovorim (ni mene niko nije uspeo da odgovori kada sam odlucila da podjem u ovu avanturu), moja namera je da vam dam preko potrebne informacije.
Jer, najteze je uputiti se u nepoznato, narocito ako u to nepoznato krecete sa jednom potpuno iskrivljenom slikom.
Jasno, usledice jos vece razocarenje.
... Zaradicu novac, videcu svet, poseticu gradove i drzave koje mozda nikada ne bih imala prilike da vidim, kulturno istorijske spomenike, znamenitosti, zakoracicu u istoriju. Videcu predivne plaze, okean, probacu preukusna jela i ispijacu neverovatne koktele, pored toga upoznacu divne ljude iz raznih zemalja, mozda cu steci i nove prijatelje. A tek zurke, ah te zurke i to ludovanje na kruzerima, na otvorenom moru, dok brod plovi ka nekoj novoj, egzoticnoj destinaciji, a ja ispijam koktele i zabavljam se sa svojim novim drustvom u toliko puta pominjanom i poznatom "Crew bar-u". I sto je najbolje od svega, sve to za dzabe! Ma ne samo da je dzabe nego me i placaju za takav provod! Putujem, provodim se, zaradjujem ludacki novac, pogotovo za nase uslove, a skoro da ni nemam na sta da ga potrosim. Sve je placeno! Hrana, pice, smestaj…
Da, zvuci vise nego sjajno! Ali u zemlji Oz, u kojoj mrmot zavija cokoladu u foliju a Alisa iz zemlje cuda ga ceka na cajanci sa Snezanom i svih sedam patuljaka.
Ipak necu vas lagati. Videla sam ja i okean, plovila sam ja ka egzoticnim destinacijama. Ispijala sam dzin i tonik (kokteli u crew bar-u su ipak bili preskupi i iskreno receno malo bljutavi) sa ljudima inteligencije ispod proseka, totalno nezanimljivim i preumornim za bilo kakvu vrstu provoda, folirantima koji su sisli sa ko zna kakvog brda i izmileli iz ko zna koje zabacene rupe, spremni da ti zabiju noz u ledja kako im se pruzi prilika i da te iskoriste ukoliko si glup i naivan, a takva je vecina. Nista iznenadjujuce, takav mentalitet se tamo skuplja, takvi beznadezni slucajevi tamo pronalaze svoj poziv.
Bila sam ja na tim takozvanim zurkama u zagusljivom, premalom, plutajucem crew bar-u. Posetila sam ja razne gradove i njihove znamenitosti. Evo na primer, imam pauzu od dva sata, dok se presvucem u civilno odelo, dok odem od luke do grada i vratim se od grada do luke, sve u svemu ostane mi nekih 15-tak min do pola sata da prosetam centrom nekog Kusadasija ili neke Venecije. Za vece gradove poput Rima ili Pariza, nekog tamo Njujorka ili Sidneja da ne govorim. Za dva sata ne mogu ni stici od luke do grada. Ali, sta je tu bitno i u cemu je poenta?! Da sam tako mrtva umorna, neispavana i gladna (jer kako da gubim vreme da nesto pojedem, odmorim se ili ne daj Boze odspavam) ipak ja posetila te raznorazne gradove i drzave i provela citavih 15-tak minuta do pola sata u razgledanju istih. Pa to je neprocenjivo!
Bila sam ja i na Bahamskim i Karipskim ostrvima. Zamislite, Bahami! Pa ko bi rekao, ja na Bahamima! Sve tetke, stricevi i babe ce mi zavideti kad dodjem kuci i ispricam im gde sam sve bila i sta sam sve videla! O komsijama da ne govorim.
I tako ja na tim Bahamima dobijem na jedvite jade pauzu od dva i po sata. 40-tak minuta od luke do jedne od najlepsih plaza na svetu i isto toliko nazad. Izracunajte sami koliko mi je ostalo vremena da ispucam par fotki, izbalavim gledajuci sitan beli pesak, palme i zelenkasto plavi okean i vratim se nazad na brod razocarana jer nisam stigla ni nozni prst da umocim u okean a kamoli da se okupam u istom. Ali, opet kazem, bila sam na Bahamima! Jeeej! Puna sam utisaka! Nema veze sto se danas tih istih Bahama ne bih ni secala da nemam slike i sto ni citav sat nisam provela tamo, ali bitno je da sam ja tamo bila, pa pod kakvim god uslovima! Da, inace na Bahamima sam nosila radnu uniformu jer nisam imala vremena da gubim na presvlacenje. Toliko o tome.
I tako jednog dana dodjosmo mi i do Istanbula. Toliko dugo sam cekala taj Istanbul, mesec dana unapred sam molila da mi daju nesto vise od dva sata slobodnog vremena i nekako ga iskukala. Brod je usao u luku negde oko 7 sati ujutru, ja sam ustala oko 6, prethodne noci legla u 3, jer sam radila do 2. Spremila se na brzinu, pojela dva keksa jer nisam imala vremena ni da doruckujem (nista cudno, naviknete se na kruzerima da ostajete bez obroka u nedostatku vremena) i krenula ka dugo iscekivanom Istanbulu. Obisla ja tako Topkapi palatu, Aja Sofiju, Grand Bazar... po 15-tak minuta za sve, popusila dve cigare na putu i vratila se trceci nazad na brod jer mi je smena vec pocinjala. Ostatak dana, sa jednom pauzom od pola sata, do jedno 2 nocu sam radila u tempu zombija, pregladnela, neispavana, iscrpljena, jadna i mizerna. Smucio mi se i Istanbul i Topkapi palata i brod i more... ma sve mi se bilo smucilo. Ali, bila sam u Istanbulu! Ala ce se tetka naslusati prica kad dodjem kuci, ipak je to Huremina i Suljina postojbina.
A tek hrana i pice, odakle samo poceti?! To je jedna velika menza, takozvana "Crew mess", prostorija pored je "Stuff mess", kako bi stoka, to jest mi, bili odvojeni od vise rase. Inace, diskriminacija, o kojoj agenti toliko pricaju da je neprihvatljiva na kruzerima, je vise nego zastupljena. Pa da razjasnim. Stoka smo - cistaci, konobari, sobarice, sankeri, i slicna zanimanja sa varijacijom na temu, visa rasa su - tehnicari, bravari, limari, elektricari, muzicari, radnici u kazinu, buticima, parfimerijama i prodavnicama. ( Da, znam ni meni nije bilo jasno u cemu je razlika izmedju npr. konobara i butikasice, ajde oficiri, to mogu i da svarim nekako, ali konobar ili cistac stoka, a butikasica ili diler iz kazina visa rasa, pa molim vas, to je vise nego besmisleno!) I tako oni lepo odvoje zito od kukolja i pred nas se nadju razne djakonije, da prosto ne znas odakle da pocnes. Jednom recju velika, bljutava, bezukusna, plasticna, nejestiva kolicina genetski modifikovane hrane! Bukvalno. Meso staro ko zna koliko, ko zna koliko puta smrzavano i odmrzavano, ko zna kakvog porekla, voce i povrce nejestivo, kvalitetnije bi bilo pojesti plasticnu kesu, vise bi se hranljivih materija unelo, corbe, supe i kuvana jela, tesko mi je i da ih se prisecam, science fiction sa primesama horora. I vec posle mesec dana, ako ne i manje, pocinjete da primecujete taj divan uticaj kvalitetne ishrane kojom svakodnevno cascavate vas organizam. Nove bore, celulit, suva koza, suva kosa, naprasno gojenje, naduvenost, gasovi, neredovna stolica, kod devojaka potpuni izostanak menstruacija ili preceste menstruacije, razni bolovi, istanjeni zivci... Naravno za sve to je zasluzan i miran san od dva, tri ili cak cetiri sata kada odvalite od spavanja, uz prekrasnu muziku ventilacionih cevi i uspavljujuce korake nocnih radnika koji tumaraju po hodnicima. Zasluga je naravno i sjajnih uslova za rad od jedno 11, 12 sati dnevno, svaki dan.
Ne zaboravite ovu poslednju recenicu dragi avanturisti koji krecete na kruzer. Ako nista drugo samo nju zapamtite. Ali udubite se, ponovicu, takav cete i ugovor potpisati - svaki dan, sedam dana u nedelji, sest meseci, SVAKI DAN, Vi cete raditi! Zavisi od pozicije za koju aplicirate koliko ce to sati biti dnevno, ali sigurno ne manje od 8 sati i ne vise (zbog zakona) od 12 sati. Vazi isto i za oficire i za cistace... nastavice se
