Јуче ми је диван дан, диван дан... Напунила 29. Значи да је данас и службено први дан тридесете године мог живота. Не мирише ми то, али нема везе. Старење је природан процес. Тако мора. Елем, јуче сам цијели дан гледала у будућност. Па ме мало уплашило. Желим здравље, дјецу, дисертацију, бољи посао, бољи ауто и још икс ситних и не тако ситних ствари. На крају сам одустала од гледања у будућност јер сам се уплашила шта ће бити ако то не остварим и отишла да спавам. Данас сам се осврнула и погледала у прошлост. Милице, погледај шта си све урадила. Сабери се. Многи људи то не би могли на твом мјесту. Само да си Смрти умакла за длаку три пута па да буде доста. А не још и све оне силне дипломе, сертификати, потврде, признања, посвете, путовања, искуства... И она вјенчаница што ти виси у ормару. И тај прстен што га носиш.
Сабери се, миша му брашњавог. Луда главо, смири се мало. Успори. Диши.
Биће и то што још немаш. Полако.
Сабери се, миша му брашњавог. Луда главо, смири се мало. Успори. Диши.
Биће и то што још немаш. Полако.
