Čudno mi neko vreme dođe.
Sve se umirilo, utihnulo, postalo dosadno, gluvo, nemo, slepo, ravnodušno.
Često uhvatim sebe kako zurim negde u prazno, pokušavam da prodrem kroz zidove, lutam pogledom po sobi, gledam a ne vidim ništa.
Prebiram po stvarima izdaleka bez volje da im priđem, radim nešto, zaposlim dosadu i monotonost. Ma ne ide, mrzi me.
A toliko sam nekad zanimacija imao tokom dana da nisam ni znao šta ću pre. Toliko ideja, realizacija, planiranja, toliko muvinga.
Sada se jedva nameračim i alatke u radionici da sredim, olovke i papire da posložim. Možda je najbolje da zažmurim na trenutak....na više trenutaka.
Opet zastajem, gledam u prazno. Mozak mi atrofira u sopstvenoj tišini bez tišine. Ravna linija. Bezukusna ravnodušnost.
I ne gledam više na sat, i on je usporio, zastao, otupeo kao i ja.
Čudno neko vreme dođe.
Sve se umirilo, utihnulo, postalo dosadno, gluvo, nemo, slepo, ravnodušno.
Često uhvatim sebe kako zurim negde u prazno, pokušavam da prodrem kroz zidove, lutam pogledom po sobi, gledam a ne vidim ništa.
Prebiram po stvarima izdaleka bez volje da im priđem, radim nešto, zaposlim dosadu i monotonost. Ma ne ide, mrzi me.
A toliko sam nekad zanimacija imao tokom dana da nisam ni znao šta ću pre. Toliko ideja, realizacija, planiranja, toliko muvinga.
Sada se jedva nameračim i alatke u radionici da sredim, olovke i papire da posložim. Možda je najbolje da zažmurim na trenutak....na više trenutaka.
Opet zastajem, gledam u prazno. Mozak mi atrofira u sopstvenoj tišini bez tišine. Ravna linija. Bezukusna ravnodušnost.
I ne gledam više na sat, i on je usporio, zastao, otupeo kao i ja.
Čudno neko vreme dođe.