Sinoc bila na nekom rodjendanu i otvaraju se pokloni. Ima tu raznoraznih stvari i stizemo do nekom malenog zamotuljka. Mislim da se slavljenik ponadao da je nesto mnogo dobro, ***** li ga sta. Kad ono kutijica sa onim prvoklasnim celofanom i u toj kutijici figurica koja verujem da predstavlja Konfucija.
***, ko jos poklanja Konfucija nekome za rodjendan? Kada je prava prilika nekome pokloniti jebenog Konfucija? Jedino da se taj neko neobicno odusevljava Konfucijevim likom i delom, sto znam da nije slucaj sa doticnim slavljenikom.
Navelo me to da razmisljam o svim glupim poklonima koje sam dobila. Tu je jedan televizor za 18. rodjendan i neki zlatni prsten od mame i tate za 18. rodjendan... Bolje da ne razmisljam o tome dalje. Ali eto uzmimo ovo sto sam nabrojala.
Mene su maltretirali nedeljama sa tim poklonom. U to vreme sam htela neki mobilni telefon sto ima onu igricu zmijice, a telefon je mali... pa mali je kao jebeni Konfucije. I tako me moja pokvarena rodbina maltretira nedeljama sa sve onim: Cik pogodi sta smo ti kupili.
Kad sam konacno videla poklon u gepeku svog tece, nacisto sam se smorila. Onda pogledam u ona njihova idiotska lica, puna veselog iscekivanja i ispljunem laz: Odlicno je, bas sam to htela.
I onda dodjem kuci, da me sad mama i tata caste i otvaram njihov poklon, znam da je neko zlato iako sam milion puta ponovila da ne volim zlato, ali ne. U mojoj porodici je to tradicija, a i ja sam lav u horoskopu pa je zlato moj metal i tacka. Ne daj Boze da se neko suprotstavi horoskopu. U kutijici prsten sa nekim crvenim kamencicima i onako, u globalu, podseca na mladeze, one gadne, rascvetale koje cesto setaju neke babe. Osmehnem se tupavo i roditeljima i odem u svoju sobu da otplacem partiju jer zivim sa ljudima koji me ne poznaju cak ni toliko da znaju sta da mi kupe iako sam im izricito objasnila sta zelim.
Sad evo razmisljam o ostalim poklonima za rodjendan i setim se tako nekih drvenih mindjusa i haljine od sintetike i dodje mi da vristim.
Najsrecnija sam kad mi neko kupi knjigu, a da me pre toga pita koju zelim.
A ne da mi poklone neku knjigu o samopomoci. Isto, ne znam sta je sa tim knjigama, ceo donji red police mi je zatrpan tim knjigama. Valjda mi tako saopstavaju da njihova podsvest smatra da mi je pomoc neophodna, ali da to odradim sama jer oni nemaju vremena da se smaraju pomazuci meni. Sto je jos gore, kad ti neko dodje u posetu obavezno te pita da li si procitala onu knjigu sto ti je kupio i ti sta da kazes? Ako kazes jesam, pitace te nesto vezano za knjigu o kojoj nemas blagog pojma, a ako kazes nisam onda sledi onaj osmeh 'djubre jedno nezahvalno'.
Ja uvek kupujem kozmetiku kad ne znam sta da kupim. Uglavnom, ljudima koje dobro poznajem kupim nesto sto znam da zele ili napravim neki stos poklon koji ih opet obraduje. Kevi cvece, caletu kozmetiku jer njega nista ne interesuje sem para i prodavnice, braci igricu za komp jer mu to ogreje dusu, kumi ili neku knjigu u kojoj je glavna junakinja u haremu ili nesto mnogo lepo da obuce. I pouzdano znam da svi oni to vole i da im odgovara. Ako nista drugo, kupim ono sto moze da se koristi, istrosi i zaboravi.
Nikome jos nisam kupila knjigu o samopomoci ili figuru Bude.
I ostala sam ziva.
***, ko jos poklanja Konfucija nekome za rodjendan? Kada je prava prilika nekome pokloniti jebenog Konfucija? Jedino da se taj neko neobicno odusevljava Konfucijevim likom i delom, sto znam da nije slucaj sa doticnim slavljenikom.
Navelo me to da razmisljam o svim glupim poklonima koje sam dobila. Tu je jedan televizor za 18. rodjendan i neki zlatni prsten od mame i tate za 18. rodjendan... Bolje da ne razmisljam o tome dalje. Ali eto uzmimo ovo sto sam nabrojala.
Mene su maltretirali nedeljama sa tim poklonom. U to vreme sam htela neki mobilni telefon sto ima onu igricu zmijice, a telefon je mali... pa mali je kao jebeni Konfucije. I tako me moja pokvarena rodbina maltretira nedeljama sa sve onim: Cik pogodi sta smo ti kupili.
Kad sam konacno videla poklon u gepeku svog tece, nacisto sam se smorila. Onda pogledam u ona njihova idiotska lica, puna veselog iscekivanja i ispljunem laz: Odlicno je, bas sam to htela.
I onda dodjem kuci, da me sad mama i tata caste i otvaram njihov poklon, znam da je neko zlato iako sam milion puta ponovila da ne volim zlato, ali ne. U mojoj porodici je to tradicija, a i ja sam lav u horoskopu pa je zlato moj metal i tacka. Ne daj Boze da se neko suprotstavi horoskopu. U kutijici prsten sa nekim crvenim kamencicima i onako, u globalu, podseca na mladeze, one gadne, rascvetale koje cesto setaju neke babe. Osmehnem se tupavo i roditeljima i odem u svoju sobu da otplacem partiju jer zivim sa ljudima koji me ne poznaju cak ni toliko da znaju sta da mi kupe iako sam im izricito objasnila sta zelim.
Sad evo razmisljam o ostalim poklonima za rodjendan i setim se tako nekih drvenih mindjusa i haljine od sintetike i dodje mi da vristim.
Najsrecnija sam kad mi neko kupi knjigu, a da me pre toga pita koju zelim.
A ne da mi poklone neku knjigu o samopomoci. Isto, ne znam sta je sa tim knjigama, ceo donji red police mi je zatrpan tim knjigama. Valjda mi tako saopstavaju da njihova podsvest smatra da mi je pomoc neophodna, ali da to odradim sama jer oni nemaju vremena da se smaraju pomazuci meni. Sto je jos gore, kad ti neko dodje u posetu obavezno te pita da li si procitala onu knjigu sto ti je kupio i ti sta da kazes? Ako kazes jesam, pitace te nesto vezano za knjigu o kojoj nemas blagog pojma, a ako kazes nisam onda sledi onaj osmeh 'djubre jedno nezahvalno'.
Ja uvek kupujem kozmetiku kad ne znam sta da kupim. Uglavnom, ljudima koje dobro poznajem kupim nesto sto znam da zele ili napravim neki stos poklon koji ih opet obraduje. Kevi cvece, caletu kozmetiku jer njega nista ne interesuje sem para i prodavnice, braci igricu za komp jer mu to ogreje dusu, kumi ili neku knjigu u kojoj je glavna junakinja u haremu ili nesto mnogo lepo da obuce. I pouzdano znam da svi oni to vole i da im odgovara. Ako nista drugo, kupim ono sto moze da se koristi, istrosi i zaboravi.
Nikome jos nisam kupila knjigu o samopomoci ili figuru Bude.
I ostala sam ziva.