(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
GLISTA
Kiša tiho dobuje. Krugovi koje pravi u jezercetu fontane prosto deluju začaravajuće držeći oko prikovano za površinu vode. Krug u krugu i mi u krugu....krugovi naši bez kraja i početka, a opet, nanovo nestaju i rađaju se. Rođenje i smrt kruga, jedno u drugom, jedno iz drugog, bez kraja i početka, osim ako nisi pažljiv posmatrač. Sanjiv dan kroz koji želiš baš tako da prođeš, sanjivo i tiho, i još ako možeš da dobar deo prespavaš....e, onda je to dar sudbine. Ali, samo oni koji ne rade ili o drugima ne brinu, a ta briga je veliki rad, već samo o sebi, to mogu ...da prespavaju ako ćele. Ostali, moraju da ostanu budni i efikasni, jer moranja ne pitaju da li mogu leći, iako im duša spava.
U uglu oka, u nekoj zabačenoj slepoj uličici što izlazi na bulevar pogleda, kretanje bi zabeleženo, te razbi monotoniju hipnotičke snage krugova. Oči kretoše u taj sokak i sretoše život. Mala glista je upravo izvukla glavu iz zemlje kraj kamena. O da, znate već kako to biva. Nelagodno je stajala, gledala, ispitivala vazduh, pa onda krenu da izlazi lagano iz svog skrovišta, sve se nešto snebivajući. Zaključih, da je to neiskusna glista
E, kada se malo opustila, ispuza na kamen, pa poče da propinje glavu, pa da je spušta. Ličila je na malu kobru kad tako podiže glavu. Osećala se neka nervoza kod nje, kao da nije znala šta će. A onda, svojom glistećom pameti odluči. Po kamenu, što sjaji, klizilo je njeno maleno, tanko telo, takođe sjajno. A kamen svetlo siv, i naravno, kao svi kamenovi ovoga sveta, nepokretan, mada ne i mrtav, jer kamenje je živo, ako niste znali.. Valjkasto telašce tamno sivo i živahno, elegantno se uvijajući kretalo oprezno instiktima ispitujući teren , okolnosti. Kontrast uz tiho zvonjenje kiše. Interesantno je bilo njeno kretanje po kamenu. Nije daleko odmakla od mesta gde je izašla iz svoje kućice-rupice kraj svetlo sivog kamena, valjda nije imala potrebu. Sigurna sam da nije imala potrebu, jer čega ima dalje? Samo drugo kamenje, raznih nijasni sivog, ali sve je ipak, u osnovi, sivo, i mnogo nepoznatog sveta sa raznim karakterima koji oblikuju njihove namere. Nije je izgleda privlačila ta divljina i rizik avanture koji često može značiti i smrt u surovom svetu moranja sivog kamenja i raznih živuljki koje gamižu, pužu, lete, hodaju. U svojoj kućici-rupici i poznatoj okolini osećala se lepo i spokojno. Malo se promuva tamte-vamte, pa zavi desno među travke što su između kamenova bile ograda i tu se takođe spojno i zadovoljno baškarile, živeći svoj lep travnati život, podšišivane, zalivene, nahranjene. Popriča se malo s komšijama i komšikama, njihovom decom i nekim pripadnicima gerontološkog životinjskog i biljnog sveta, te glistinski elegantno dopuza po sivom caklećem kamenu i zaroni u svoju kućicu-rupicu da odmara. Krugovi su se i dalje rađali i umirali. Glista se, verovatno, prepustila danu što jedva čeka da zaspi, izmorena mentalnim egzibicijama i špacirungom, jer šta bi drugo radila.....osim, ako joj glisteća pamet ne smisli nešto originalno
"laku noć" doviknu mi
a ja jedva čuh od tihog dobovanja kapi u krugovima.PS Laku noć blogeri
