Evo, na temu sam porazgovarala sa mojim ljudima večeras, i stvorili smo dva tabora.
U jednom je da se 95% tih porodičnih delikata počini jer je lice dugo treniralo drugom licu živce bez milosti. Osveta.
U drugom taboru, u kom sam i sama, su ljudi koji misle da je 95% tih ubistava lako moglo da se izbegne, jer nije normalno da pribegnemo ubijanju srodnika, a samo 5% je na neki način ''opravdano''.
Mišljenja sam da nijedno ubistvo nije opravdano, a i užasava me činjenica da se uvek ide na ubistvo, a ne npr. na ranjavanje tj. onesposobljavanje lica koje možda vrši nasilje pod neobičnim okolnostma, da li pod opijatima, da li jer jednostavno ima zdravstvenih problema, ili je iz nekog razloga mnogo skrivilo.
Čak ni životinju od koje bi mi pretila životna opasnost ne bih gledala da ubijem, već samo da je onesposobim da me usmrti.
Pozvala bih pomoć, stručni ljudi bi se pozabavili situacijom... i svi bi mogli da živimo dalje u nadi da stvari mogu biti bolje.
Veliki znak pitanja mi je zašto toliki broj ljudi misli da mora biti sam u svemu.
