Da smo se ikada zapitali “Šta je starije: gledalac ili pozorište?” možda bismo došli do uverenja:
“Da nije publike, pozorište ne bi postojalo”…
Kakav je današnji ljubitelj pozorišta?
Iako mnogi tvrde da prava pozorišna publika vise ne stanuje ovde, ipak se usuđujem reći da je
publika žilava I tvrdoglava, baš kao što je I pozorište žilavo I tvrdoglavo, a svi rešeni da posle carstva polutame pozornice I tišine pozorišne dvorane sačekaju svetlost I aplauze…Rešena da, pored toga što Život svakog dana saopštava svoje trajanje, uprkos mrzovolji, apatiji, besparici, pandemiji, svakog dana stoji na vetrometini između mogućeg I nemogućeg u svečanim haljinama, lakiranim cipelicama, u sudarenoj mešavini opojnih parfema I oporog mastiksa, u potrazi za smislom bitisanja I duhovnog identiteta…Stojeći na crvenom tepihu, vapeći za solidarnošću među sobom, među svim ljudima sveta…
Zašto odlazimo u pozorište?
Zato što nas nešto tera da se borimo protiv Prosečnosti, koja nikako ne sme biti odlika niti teatra, niti našeg življenja.. Da nađemo Ludost? Ponekad toliko dragu… ali svakako da nađemo Posebnost, koja je uvek poželjna… Pozorište nas podseća da se život ne može zaključati u ogorčenoj sadašnjosti, niti u narcisoidnoj prošlosti… uči nas I da svako ima pravo na mladost, jer ona nije pitanje biologije, već sposobnosti da se želi ono što dolazi, nepoznato, neopisano, neočekivano…
Na kraju, zajednica duha koji se sreće u pozorištu ne odvaja publiku od glumca… ona nudi priliku da svi učestvuju, a to kolektivno iskustvo doprinosi osećanju pripadnosti I društvu I istoriji…U tom prostoru zajednice duha smo uspeli da sačuvamo jedini svetao mrak naše prošlosti, kao zalog za sadašnjost, ali I budućnost zajedničkih života: i scenske umetnosti I života publike…
Da vidimo šta danas nudi englesko pozorište svojim gledaocima… Čemu ih uči? Koja pitanja im postavlja? Koje odgovore nudi?
Istakla se predstava “Kingdom” (Kraljevstvo)… To je porodična saga u sibirskoj tajgi koja pripoveda o porodici koja se povukla u tajgu kako bi pobegla od buke nesnosnog sveta I ponovo izgradila život.
Scena je realistična: dve barake, reka ispred, šuma sa strane… Međutim, sve se pretvara u nemilosrdnu bitku za opstanak, jer to kraljevstvo okruženo prirodom koliko lepom, toliko I uznemiravajućom – treba braniti… Šuma je ugrožena, bande lovokradica love medvede…
Svedoci dešavanja su deca I celo pripovedanje je dato kroz dečiju vizuru… kroz iskustvo te nove generacije, žrtvi bitaka koje nisu birali, progovara ideja o neuspehu utopije, nemogućeg opstanka zajednice u svetu koji nestaje, a koji će najmlađi morati ponovo da izmisle…
Francusko pozorište nudi drugačiju priču svojim gledaocima…
U predstavi “Fraternite, conte Fantastique” (Bratstvo, fantastična priča) posle iznenadne kosmičke katastrofe, polovina čovečanstva je nestala, a od pokojnika nije ostalo ni traga. Da bi se popunila ta praznina I održalo lično I kolektivno sećanje na taj nestanak, nastaju “Centri za isceljenje I utehu”, gde ljudi pokušavaju da se izbore sa erozijom sećanja. Preko spektakularno uređene prostorije, akteri
pokušavaju porukama da dopru do svojih izgubljenih najmilijih. Njihova tuga inficira Kosmos, uspori Zemlju I zvezde, zaustavi vreme. Oni tada moraju da žrtvuju svoja najdragocenija sećanja, kako bi ponovo pokrenuli Univerzum… I sve to postaje njihova žrtva…
U predstavi učestvuje mnooogo profesionalnih I amaterskih glumaca od 16 do 79 godina, koji govore raznim jezicima, otkrivajući poetsku I fantastičnu snagu naše stvarnosti I deo budućnosti u našoj sadašnjosti.
Koliko smo kao gledaoci (ovih, ali I naših drama) spojeni sa ljudima koji lutaju vremenom I prostorom pokušavajući igrom punom preokreta I visokom umetničkom zrelošću da nas suoče sa svetom koji nestaje I onim novim svetom koji treba tek da izmislimo?
Ako smo u stanju posle predstave da napustimo pozorište misleći da će sutra biti drugačije, da će nam sutra biti prvi dan drugačijeg dela života, onda je pozorište ispunilo svoju svrhu… dalo je nadu našoj potrebi za dostojanstvenijim, pravednijim, otvorenijim životom…
