Kazan je sasvim lepo radio, ali već je trebalo suvaraka, pa odšetah do ruba livade, da ih privučem. Veče je bilo toplo, podsećalo na leto, priželjkivao sam kišu, oblaci su visili, ali izgledi su bili slabi.
Osetih potrebu da uriniram, pa zagledan u planine koje su iste od detinjastva, sa još uvek očuvanim šumama, počeh da uriniram. Mahinalno bacih pogled na mlaz, i u trentku se zaledih shvatajući da iz mene odlazi tečnost koja je puna krvi, boje šire iz kace, odnosno Rose vina. Stegnuh mišiće u besmislenom pokušaju da zaustavim odlivanje krvi, ali oslušnuh i razum koji je govorio da je to već izgubljeno, pa ponovo pustih, izbegavajući da pogledam dole. Uplašen i utučen povukoh drva, tromim korakom napredujući uzbrdo. Grozničavo sam tražio objašnjenje tolikog prisustva krvi. Pre tri meseca sam imao pesak, ali nemoguće da od tada datira taj problem, a sada nisam osećao nikakav bol. Bezbollno krvarenje može biti veoma opasno, to znam.
Nekako iscepah drva, naložih još jedan kazan, sve se tešeći da je uzrok u tome što sam predhodnih dana podobro zapinjao, pa je pukao neki sitni kapilar...ili tako nešto.
Setih se svih zastrašujućih priča o otkazivanju bubrega, dijalizi i svemu ostalom.
Da oteram takve misli uzeh "Novosti" što su stajale kraj kazana, povremeno bacajući pogled na rakiju koja je curela u balon.
Tekstovi mi nisu držali pažnju, ali na naslovnoj strani je bila reklama za "Loto" i dobitak od 2900000 evra. Pomislih da bi samo taj dobitak bio spas za bolesnog čoveka. Pomislih da nisam spreman da umrem, da toliko toga želim, da ni kredite nisam otplatio, da ne želim biti na teretu nikome...
Onda se setih:
Avram je tek uveo novi dinar, ja sam tek zaradio prve veće pare i počeo da izlazim, željan svega posle onih kriznih godina.
Jednog popodneva je jedan od nastavnik ušao u učionicu i objasnio da se prikupljaju prizlozi za operaciju devojke koja je u istoj učionici, ali u suprotnoj smeni i drugom smeru. Dadosmo neku siću, koliko ko je mogao, oni napraviše spisak i odoše.
Čim su pomenuli cifru, bilo je jasno da neće se skupiti.
Već sam i zaboravio na to, kad jednog dana uđoh u učionicu i na klupi u kojoj sam sedao ugledah cveće.
To je bilo sasvim neuobičajeno, imali smo tri devojčice, one su sedale na sasvim drugom kraju, i ništa mi nije bilo jasno.
Objasniše da je tu sedala devojka za koju smo prikupljali novac i da je umrla.
Tupo sam gledao u to cveće, šokiran takvom blizinom smrti - da može tako biti blizu mojih godina - jer, sve smrti i sve leševe koje sam do tada video - sve su to bili starci i smrt je bila tako daleko.
U to vreme ja nisam ni bio sa devojkom, nisam imao pojma o poljupcu, držanju za ruke, seksu...ničemu.
I pomislih koliko je to tužno ako i ona je bila ista takva, ako se do zadnjeg časa nadala izlečenju i budućnosti u kojoj će sve to osetiti i proživeti.
Kažu da nada umire poslednja, i daj Bože da je tako, jer ako nada umire predposlednja, onda zadnji čas mora biti strašno težak.
Tako sam dobio inspiraciju za ovu temu, bez namere da nekoga unizim, već da čujem mišljenja.
Kada sam ih pročitao, u većini slučajeva sam bio šokiran, pa i tužan, ali sam odbijao da u te odgovore poverujem, ne verujući u potpunu istinitost i pripisujući ih uobičajenoj forumskoj površnosti, verujući da bi u pretpostavljenim okolnostima ljudi isto postupali.
pa znaci da treba da osecam grizu savesti svaki put kad jedem biftek a neko tamo nema ni za hleb?! mozes pomoci jedino onima koji se zadese na tvom putu, ako zelis... traziti one kojima je pomoc potrebna je sizifova rabota i da imas daleko vece pare od tog dobitka na lotou... 
, a sa ostatkom koji se verovatno nakon toga svede na neku relativno neimpresivnu sumu odem da putujem po svetu i da niko ne zna de sam i cime se bavim, jel sam ziva, mrtva, vaka il naka. pa dok potraje 
...i uvijek 
