Glasanje na temu ZVONO

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Borac za prava zivotinja

Borac za prava zivotinja

Legenda
Poruka
51.037
Bili ste vredni. :)

Večeras počinje glasanje, koje će trajati do petka, 17. februara, do 20h.

Glasaćete po sistemu 3,2,1.


Krećemo. :pivce:

- - - - - - - - - -

Priča br. 1

ZVONO

Poslednjih nekoliko noći sam proveo sa društvom koje nisam video godinama. Jasno je da smo se iz noći u noć dobrano zapijali. Najgore od svega je što nisam mogao da spavam tokom dana, jer sam morao na posao. Jutros su napokon otputovali svako na svoju stranu. Koliko god i prijalo druženje, bio sam iscrpljen i fizički i mentalno, a i finansijski, da budem iskren. Kad su otišli, uvukao sam se u svoj krevet tek oko šest izjutra. Uzeo sam slobodan dan na poslu i napokon ću s eodmoriti. Taman sam ušao u REM fazu i sve sanjam neku zvonjavu. U nekom trenutku sam se trgnuo i shvatio da je u pitanju moj mobilni. Zaboravio sam da isključim alarm, i naravno, 6.45, uobičajeno vreme za ustajanje kada radim. Zvoni i zvoni i zvoni. Okretao sam se levo-desno, ali zvonjava ne prestaje. Kao za inat, telefon mi je bio u jakni na drugom kraju sobe. Ništa, ustao sam, isključio mobilni, vratio se u krevet.
Taman sam opet zaspao, kada me ponovo trgnula zvonjava. Ovog puta je u pitanju bio fiksni telefon. Zvonio je do kraja, pa onda opet još jednom do kraja, a onda i treći put. Dovukao sam se do telefona, podigao slušalicu, a sa druge strane tuta. Ostavio sam podignutu slušalicu i vratio se pod ćebe. Sad ću valjda napokon spavati.
Čini mi se da sam tek spustio glavu na jastuk, kad eto opet zvona. Ovog puta, u pitanju su bila ulazna vrata.
Dogegao sam se do vrata i otvorio.
„Dobro jutro, gospodine. Ja sam iz kurirske službe. Imam paket za vas. Poslat je iz Niša, treba da platite 4.300 din.“
„Kakav paket? Ništa nisam naručivao. To je neka greška. Pogrešili ste.“
„Jeste li sigurni?“, upitao me bubuljičavi dostavljač.
„Naravno, nisam valjda blesav, hajde ti dečko, svojim putem.“
Zatvorio sam vrata i ponovo se uvukao u krpe. Taman je počeo da me hvata dremež, kada mi je sinulo.
Sunce ti žarko, pa naraučio sam deo za auto. Skočio sam iz kreveta. Kako sad da nađem telefon kurirske službe? Uključio sam kompjuter, kliktao 10 minuta dok nisam našao pravi broj. Pozvao, zvoni, niko se ne javlja. Pokušao sam ponovo. Ništa, samo zvoni. Dok sam čekao, iščitavao sam sajt kurirske službe. Ako dostava ne uspe, svi predmeti se odnose u njihov sabirni centar koji se nalazi na dobrih trideset kilometara van grada. Ponovo sam pozvao njihov kol centar. Javio mi se mrzovoljni ženski glas.
„Molim vas, da li može kurir ponovo da dođe da mi donese paket?“
„Gospodine, čula sam se sa kuirom, kaže da ste mu rekli da niste ništa naručili.“
„Da, ali sam pogrešio, potpuno sam zaboravio. Znate, strašno sam umoran.“
„I drugi su umorni, pa se ne istresaju na svakome. I meni je tek počeo radni dan, nisam još ni kafu popila, a moram da se nosim sa vašim frustracijama.“
„Izvinite, stvarno mi ježao. Bio bih vam neizmerno zahvalan da zamolite kurira da se ponovo vrati.“
„Videću šta mogu da uradim.“
Nedugo zatim, gospođa se javila i obavestila me da će kurir ipak doći.
Nekih pola sata kasnije, kad umalo nisam zaspao na stolici, eto kurira.
„Ipak ste naručili nešto?“
„Jesam, izvinjavam se, nisam spavao, pa ne razmišljam.“
„Nema problema, dešava se. Treba da platite 6300 din.“
„Molim?“
„Troškovi vraćanja pošiljke, kao i vaša neizmerna zahvalnost upućena gospođi Mileni iz kol centra.“, bestidno odgovara bubuljičavi kurir.
Uz gunđanje, isplaćujem ono što je tražio, isključujem zvono na vratima, telefone, bacam paket u stranu i strovaljujem se u krevet.
Okrećem se po krevetu, ne bih li zaspao, kad me prenulo lupanje na vratima.
Ala su uporni, aok nastave ovako, još će ona luda baba pored mene da pozove komunalnu policiju.
Teškom mukom sam se izvukao iz kreveta i dovukao se do vrata.
Ipred su stajala dva mladića u tamnim odelima, blaženo se osmehujući.
„Dobro jutro, gospodine, da li imate vremena da popričamo o našem spasiocu?“
Samo sam ih pogledao zakrvavljenim pogledom i odgovorio.
„Moj spasioc me čeka - ispružen, topao i dovoljno tvrd.“
Izraz na njihovim licima mi je ulepšao dan, ali pre nego što su mogli bilo šta da kažu, zalupio sam im vrata pred nosevima
Valjda ću sad napokon imati prilike da se odmorim.
Posle okretanja jastuka na hladniju stranu i ćuškanja istog, opet mi je došao san na oči.
Sanjao sam izuzetno životan san. Cela zgrada je kao zvonila i ječala od zvuka sirene za uzbunu. Dim je kuljao kroz hodnike. San je bio toliko realističan da mi se činilo da čak osećam miris dima.

- - - - - - - - - -

Priča br. 2

MAJSTOR I NJEGOV SAN

Rumenilo na istoku najavljuje novi dan, Vječeslav Sergejevič Kozlov puši na tremu, kraj nogu mu drema pas.
-Vidiš Tolja- tepa mezimcu dok čvornatim prstima mazi kudravu glavu-znam ja da tako mora, al ipak mi žao. Ma žao mi ko sopstvenog sina da šaljem u boj. Al znam da mora tako i drugačije nikako.
Onda ćuti i požutelim prstima uvrće sedine koje mu prekrivaju obraze. Ćuti, oči su mu suve a najradije bi pustio suze. Oči su mu crvene i umorne, neispavane oči starca kog pritiskaju brige.
I evo već treće noći ne spava. Ne otkako je gizdavi konjanik ujahao u njegovo dvorište.

-Ti si Vječeslav Sergejevič Kozlov, majstor zvonolivac?
-Taj sam- odgovorio je, još tada osećajući neprijatno golicanje u donjem delu stomaka.
-Ja sam glasnik Njegove svetlosti cara-mladić na konju važno je mahnuo kitnjasto ukrašenim papirom- a Njegova svetlost ima važan zadatak za tebe.
Onda je glasno čitao, dok su se oko njih prikupljali šegrti i štalski momci.
Čitao je, a Vječeslav Sergejevič Kozlov nije mogao da se načudi. Ne zbog sadržine carevog naređenja, očekivao je to. Mesecima je slušao glasine i kada je video glasnika znao je šta je po sredi.
Čudio se kako neko tako mlad, još rumenih obraza i sa tek izraslim paperjem ispod nosa, može da bude carev glasnik i govori glasom njegove svetlosti. A eto on na primer, trideset godina je majstor, deset je bio šegrt, dva puta je krvario za otadžbinu, pa ipak nikada nije video nekog bitnijeg od gubernijskog kneza.
A opet nema zabune. Mladić na konju, sve sa zlatnim mundirom i belim čakširima, sa visokom kapom i kitnjastim rečima ne može biti niko drugi do glasnik samog cara. I njegove se reči moraju poštovati.

-I tako je to moj Tolja.-Vječeslav Sergejevič Kozlov još jednom pripali lulu koja se zagasila. – Desetine i desetine sam izlio, još više ih postavio ali ovo je trebalo biti moje životno delo.Zvono koje se ne bi postidelo velikih zvona u Moskvi i Kijevu. Osam stotina i trideset kilograma najplemenitije kovine, osam meseci glačano, potom šest ukrašavano prizorima iz žitija svetaca. Trebalo je da traje desetinu ljudskih doba i da zvukom dosegne do granica sreza.
-Al mora tako i nikako drugačije- uzdahnuo je i ode da otkračuna kapiju. Tri dana su prošla od dolaska glasnika i imao je obavezu da ispuni.

Šegrti su već čekali, sva trojica, uz njih kola sa četiri konja i osam seljačkih sinova krupnih ramena i žilavih ruku.
-Oćemo’l majstore?-Najstariji od šegrta veselo se kliberio. Oko vrata mu je visila mešina i sudeći po rumenim obrazima i preplitanju jezika već je dobrano potegnuo.
-Oćemo Ivane-odvrati Kozlov uklanjajući se sa kapije.
-Ih majstore mora da si ponosan.-Šehrt nastavi terajući kola- Kakav će samo top od našeg zvona izliti? Ima njev kralj da napuni gaće i da trči nazad u onu Francusku, samo kad jednom zagrmi.Ej majstore ma tvoj top će spasiti našu majčicu Rusiju.
-Da Ivane- reče majstor suvih očiju- o tome sam sanjao čitav život.
 
Priča br. 3

ZVONO


prokleta kučko... prosiktao je kroz zube čitajući poruku na telefonu....uzalud je pokušavao da ostane smiren iako je bio naviknut na ono što se bezbroj puta ponavljalo godinama. besno je navukao okovratnik dok je strogim pogledom okrznuo dve devojke koje su se smejuljile njegovoj reakciji pri čitanju poruke.

kraj mu je bio dobro poznat, najviše po njoj, njenoj ruti, mestu gde su se sastajali, kafeima gde su ih znali... dok je išao polumračnom ulicom, iza njega se uzdizao velelepni hram osvetljen kao da je cirkuska atrakcija a ne mesto koje simbolizuje svetlo u svakom ljudskom stvoru.. ali bog i simbolizam su tog trenutka bile poslednje stvari o kojima je mogao razmišljati jer je svetlo vere u sebi davno ugasio.

nakašljao se i pljunuo od besa prelazeći ulicu ka kafeu gde je obično odlazio. žamor iznutra ga je vratio u stvarnost dok je zauzumao mesto u izlogu. stavio je telefon na sto gledajući u poruku da ga voli više od svih drugih garniran kretenskim vinkom koji je ispunjavao pola ekrana i koji je pre priličio nekoj klinki a ne zreloj ženi... opsova sočno u sebi okrećući telefon naopako da ne gleda više poruku razmišljajuci da li da na nju odgovori ili ne...

hladno večeras komšija ... podiže pogled videći mladića koji radi u kafeu...želite isto, kao uvek?... želim da umrem pomisli, ma ne, želim da ubijem tu kučku... na ovu misao mu se razvuče ciničan osmeh i odmah mu je bilo bolje razmišljajuci kako je davi dok se ona koprca pokusavajući da dodje do daha...
želim, nemoj se smejati...želim cigaretu... mladić se ipak nasmeja, izvadi paklo i ponudi ga....dok ju je uzimao i pripaljivao, pomisli šta bi neko dao da ga sad vidi....svi su znali da ne puši, ali ovog trenutka je neodoljivo poželeo da se udavi u smrdljivom dimu nikotina.

znači standardno, makijato? upita momak.... da, da... odgovori.... standardno... standardne svakodnevne drame sa ženom, decom, roditeljima, ljubavnicom, poslom, novcem... pogleda u pun mesec i pomisli, samo još fali zvonu sa crkve da krene sa nesnosnom zvonjavom, pa će utisak biti kompletan.

drobeći tako negativu u sebi, pogledom je lutao po kafeu i posmatrao lica... sve urodjenik do urodjenika, reče za sebe, možda su samo nekoliicina imali lica i oči koje su mogle nešto dublje da ispričaju, ostalo je bio bunar, čemer i jad... bezizražajnost, tupost ilil kvazi letargija .... ovoj ekipi fali samo još pop da ih kolektivno pokrsti pa da pozorište bude kompletno... i baš u tom trenutku kada je skrenuo pogled ka crkvi, vide popa kako izlazi iz nje.... scena kao iz tvin piksa pomisli u trenu, gledajući netremice u popa sa lelujajućom mantijom koji je išao pravo prema njemu, andjeoski osvetljen od neonki sa crkve. dobro je da pušim, jer da pijem pomislio bih da sam u bunilu... ma pun mesec, to objašnjava sve.....

pop je prešao ulicu i dok je prolazio pored kafea on ustade, kucnu na staklo i upitno ga pozva prstom... sveto čovek zastade u hodu i pogleda anonimusa koji mu je pokazivao sat na ruci, pa crkvu, pa opet na sat .... pop se zbunjeno okrenu prema crkvi pa opet prema njemu, na trenutak se zamisli te iscrta prstima krst gledajući ga pritom arogantno u oči.... život je suviše skup da bi ga jeftino prodavali po kafeima... to je pop verovatno pomislio krsteći ga kroz staklo ne znajući da je kao dete kršten... da li je pop ikada ozbiljno razmišljao o prokletstvu koje neki ljudi nose ceo zivot, ili možda o ženi kao unapred izgubljenoj igri u kojoj neko da sve a druga strana ništa.... tu se seti pokojne ejmi i pomisli da bi popu trebalo devet života da makar nazre dubinu njenog mraka i razume zašto je tako jeftino prodala svoj talenat... a i život....ili bili, morisona, baklija....

ma yebeš ih sve... uzdahnu...šta ima na netu da vidimo, uze telefon i poče da šamara po brauzeru. iste svakodnevne gluposti koje se vrte u krug dok ne izgubiš vid, ili poludiš kao pola virtuelnih zanesenjaka koji ne razlikuju stvarnost od bajke viseći non stop na društvenim mrežama... vidi ovo, zastade na tren...konkurs za priču a tema - zvono... poče da razmišlja kakvu bi priču sad, baš ovde u kafeu, mogao ispričati o sudbini i veri, ili o poslednjih nekoliko godina... verovatno istu kao o zvonu koje nas podseti kada treba da krvareći grizemo a kada da pitomo odustanemo.... pitao se, šta bi pop koji ga je opomenuo ili blagosiljao svejedno, pomislio kada bi pročitao takvu priču nastalu iz najdubljeg mraka ... ali pop verovatno ništa ne čita osim obavezne literature ili je bežao sa časova kada se predavalo o emocionalnoj inteligenciji... sa tom ciničnom opaskom upućenoj pre samom sebi no popu, rezignirano odloži telefon, prelete pogledom po kafeu i zadrža pogled na devojci koja ga je neodoljivo podsećala na nju. posmatrajući je pomalo odsutno prinese ustima šoljicu sa kafom....

u tom trenutku se oglasi zvono sa crkve takvom silinom da se trgnu i prosu kafu po košulji.... prokleta kučko reče po drugi put, uze telefon i poče da kuca priču....o njoj i o sebi, a najviše o tome kako im je odzvonilo....

- - - - - - - - - -

Priča br. 4

BROJ JEDAN

Pamtite li zvuk školskog zvona? Ono je od mene stvorilo pisca. Zavalite se u stolicu, ispričaću vam sada.
Prvi dan školske godine, prvi razred srednje škole, prvo školsko zvono za prvi susret sa profesoricom iz Srpskog jezika i prvi pismeni rad na slobodnoj temi, pa onda i prva moja jedinica crvenom hemijskom olovkom, i na kraju, prvi ozbiljni susret sa mojom karijerom pisca… Sve je tog dana bilo u znaku broja Jedan.
U istom trenutku kad se oglasilo školsko zvono, vrata učionice je otvorila koščata ruka slabašne, visoke, sredovečne žene, bledunjavim lika sa duboko urezanim podočnjacima ispod tamnih ociju. Njena crvena kosa podignuta u rep, šest puta je mahnula levo-desno, dok je ona u samo tri dugačka koraka prešla razdaljinu između vrata i katedre. I pre no što je bučno spustila dnevnik na katedru, mi, fazani iz prvog-1, u istom trenutku smo utišali graju, presečeni njenom tačnošću (posle smo saznali da je perfekcionista), i nabrzaka je svako seo za svoje mesto.
- Spremite listove i hemijske olovke, danas imate pismeni rad na slobodnu temu. Želim da vidim koliko je ko pismen i načitan i kojim vokabularom vlada. I zapamtite: ne može da se piše kako kome padne na pamet! Mora da se zna red! Pazite na formu sastava, imajte jasan sadržaj i pišite plavom hemijskom olovkom.
Dok je profesorica upisivala čas, mi smo šuškali po sveskama, otkidajući prazan list iz sredine i tražili hemijske olovke, zavučene po ćoskovima skolskih torbi. I, vidi čudo! Svi su našli šta su tražili, osim mene. Prvi put da nemam hemijsku olovku kod sebe! Pitam onog pored mene ima li jednu viška, kaže da nema. Okrenem se iza, ista priča. Munem mojom grafitnom olovkom ono dvoje u klupi ispred mene, ali bezuspešno. Niko nema hemijsku olovku za mene. (Nemam ni ja, sem onu moju grafitnu.)
- Tišina! Počnite. Imate trideset minuta. – uz škripu odmaknuvši stolicu unazad, profesorica je ustala, prekrstila ruke u visine grudi, i svojim dugim, ravnomernim koracima počela da meri našu ucionicu.
Gledam moju lepo zaoštrenu olovku koja piše srcem, gledam prazan list i ne pomičem se. A u glavi mi je prava žurka velikih imena, svi na jednom mestu i u istom vremenu. Tolstoj se raspravlja sa Igoom oko ženskih sudbina… Flober bestidno flertuje sa Ostinicom… Dostojevski i Šestov ubeđuju jedan drugoga koliko je teška ljudska duša… Sartr i Sjoran razmenjuju sinonime besmisla, uz podignutu čašu skupog šampanjca… Golsfordi nalija Tekerija odlikama sage, dok ovaj razmišlja kako da se disciplinuje kao Hemingvej… D.H.Lorens i Cvajg razvezali priču o novom eseju Monteskjea, a pored njih sestre Bronte se domunđavaju ko će kad do čarobnog Mana… London ubeđuje Grasa da nije uvek u pivu istina, nešto je i u prijateljstvu sa životinjama… Cvetajeva i Plat upoređuju čija čaša sa vinom ima crveniju boju… Turgenjev i Kami raspravljaju o izneveravanju najboljeg prijatelja… Meredit i Ahmatova, kao stranci u noći koji ne veruju u ljubav, naslonjeni na zid, u tišini, posmatraju Majakovskog, kako pogledom traži Ljermontova, da mu pokaže novo pismo iz dopisne svađe sa Šolohovom… De Egziperi i Selindžer pričaju o ringišpilu vetra u kasnoj letnjoj noći… A meni dolaze u susret Čehov i Cankar i kažu mi da će me besplatno naučiti kako se pišu kratke priče, ali da im obećam da ću uvek da ih pišem samo olovkom koja piše srcem... A tamo, malo dalje iza njih, eno, jedan pored drugoga stoje…
Zvrrrrrrrr! Školsko zvono označava kraj žurke u mojoj glavi. Više nema nikoga da korača mojim belim listom.
- Gotovo! Spustite olovke, prolazim da skupim radove – kaže profesorica promuklim, od tridesetminutnog ćutanja, glasom.
I dalje držim u ruci moju savršeno zašiljenu grafitnu olovku i tupo buljim u prazan list. Smišljam opravdanje.
- Prazan list?!? Zašto? – zbunjeno skuplja fino počupane obrve profesorica, uzimajući mi iz ruke beli list.
- Nemam plavu hemijsku olovku, kako ste tražili, već samo jednu grafitnu, koja piše srcem – hrabro je pogledam u njene tamne oči i još hrabrije se stidljivo osmehnem.
Ona odlazi do katedre, uzima crvenu hemijsku olovku, piše veliki broj jedan na celu površinu mog praznog lista, potpisuje se, “Tako se ne postaje pisac!”, kroz zube mi kaže, i produžava dalje.
Tog trenutka ja postadoh pisac kratkih priča. Čak je ova i njoj posvećena.
I uvek ih pišem olovkom koja piše srcem. Gde god odem, ja kupim sebi takvu olovku.
One meni nisu suveniri.
 
Priča br. 5

ZVONA

Profesor je pozurio da proseta obalom, pre nego stigne kisa. Sve je mirisalo na kisu, oblaci su se se polako skupljali naokolo, iznad planinskih vrhova, sve gusci i tezi polako su propadali prema uvali. Drustvo mu je pravila njegova kerusa Adel, crveni koker spaniel. Cim je videla da je uzeo stap i uzicu, otrcala je do kapije, spremna za jurcanje i plivanje cvilela je nestrpljivo. Putem su ih ljubazno pozdravljali mestani malog ribarskog mesta. Sa rezervom su prihvatili profesora, jer je retkost bila da se doseli neznanac u mesto. Sumnjicavo su ga zaobilazili mesecima, pre nego su se uverili da jeste dosao sa namerom da tu i ostane. Onda su zaboravili da nije njihov, obostrano uvazavanje polako je preslo u prijateljstvo.

Niz uske kamene stepenice sjurila se Adel na obalu, dok je profesor oprezno silazio uz oslanjanje na stap, vukuci polako svoju tesko savitljivu nogu. Uspomena na saobracajnu nesrecu. Kad se spustio na pesak, izuo je espadrile i bosonog, sa uzivanjem krenuo po toplom pesku duz obale. Adel je cas plivala, cas trcala u krug, nosila kamencice i ostavljala ih profesoru da ih baca u vodu, da bi imala razloga da opet i opet upliva u talase, trazeci oblutke.
Kupaci su se proredili, tamne oblake je vetar donosio sve blize, miris ugasene prasine kao prethodnica, sirio se u letnje popodne. Sagao se da podigne crvenkasti kamencic sto je lezao u otisku necijeg stopala. Ispratio je pogledom ispred sebe, ceo niz istih otisaka u vlaznom pesku…sitni koraci malog uskog stopala - bas kao da su njena, pomislio je. Oglasavanje zvona sa sat kule kao da je oznacilo pocetak oluje, vetar je promenio pravac, bivao sve jaci, zakovitlale su se haoticno sa njim i misli.

Na recitalu povodom nekog jubileja, video je nju prvi put. Sve zene pre nje je zaboravio u trenu. Nije mogao da se seti ni jednog glasa, pokreta, hoda da bi je uporedio, postojala je samo ona. Stajala je pored klavira u crvenoj haljini, njemu se cinilo da je ta haljina celu prostoriju i sve prisutne u njoj obojila u crveno.
Njen sledeci nastup nestrpljivo je iscekivao. Otisao je noseci u sebi neku neobjasnjivu groznicavost. Sacekao je ispred garderobe sa crvenim gerberima, iste one boje kao njena haljina tada. Sve je licilo na scenario sa premalo teksta, koji su oboje procitali nekada i sad se ocekivano idealno uklopili.
Poveo je svojoj kuci isto to vece. Ona je usla na prstima, polako, lako i radoznalo je koracala hodnikom, okretala se da vidi da li je prati. On je zapanjeno posmatrao kako se sve u kuci prema njoj modelira, zidovi se ugibaju i postaju meksi, uglovi postaju zaobljeni, prozori veci, plafoni nestaju…

Probudila su ga svadbena zvona iz obliznje crkve. Osvetljena soba jakim suncem nije bila ista, a opet, sve je bilo na svom mestu. Za njom je ostao daleki miris parfema, prostorom su plesali citrus i cilibar, igrajuci svoju igru nad tragovima mokrih nogu na terakotnom podu. A ono sto je od nje ostalo u njemu, tinja i poigrava se sa njim celog zivota. Progoni ga godinama, iz grada u grad, iz zemlje u neku drugu zemlju, sa kopna na more, pa opet na novo kopno...sto je vise tragao za njom, sve je dalje bezao od sebe.
Posle zvona za poziv na ukrcavanje, cekao je da se poslednji putnik ukrca, prateci pogledom svakog saputnika, pronicljivo, da slucajno nije prerusena, cak je i senke zagledao, njena mu ne bi promakla…pa onda opet isto na sledecem putovanju. Onda je poceo da docekuje i prati vozove gde i da se nasao u svetu. Jednom, zagledajuci neku crvenu haljinu u metrou, zamalo nije zavrsio na sinama. Drugi put, u jednom velikom gradu, spazio je zenu, vozila je bicikl i zvonila pesacima da se pomere sa staze, u korpi je imala veliki buket crvenih gerbera, zaboravio je da je i sam za volanom…

Uz vetar je stigla i kisa…u povratku je zagledao kako talasi brisu sa peska sve sto dodirnu, ostavljajuci sve vecu ravnu povrsinu, ociscenu za secanja na nove tragove. Profesoru odlete slamnati sesir , vetar je pretio da ga baci u more, Adel ga dohvati i skoro pa svecano uruci profesoru pred noge. Niz mokru belu kosulju klizile su krupne kapi kise, a pod njom, vristali zarobljeni nemiri.
Mala grupa ribara uzurbano je izvlacila camce na obalu, naprezuci ruke kao da otima iz talasa sopstveni zivot. Spasioci su sa svojih osmatracnica zvonili i zvonili, ljutito dozivajuci plivace avanturiste. Turisti su zaigrani u vodi naizmenicno izazivali, cas uzburkano more, cas strpljenje spasilaca.

Profesor nije zatvorio prozore, pustio je oluju, kao mnogo puta pre, dopustao je da ponese i odnese njegov um izvan vremena, prostora, zivota.

- - - - - - - - - -

Priča br. 6

JURE ME!

Ding- doooong! Začulo se zvono na vratima.
Daaa? Ko je? – Upita Zvonko dok je prilazio vratima.
Aleksandar, Aleksandar Bell – predstavio se panično mladi gospodin – Jure me molim vas.. ako mogu da se poslužim telefonom na čas.. kola su stala a mobilni je prestao da zvoni.. baterija valjda.. Svuda su oko mene..
Naravno, naravno – reče Zvonko i ukloni se sa vrata – a ko vas juri?
Zvona.. svuda su oko mene.. gde god se okrenem.. zvona, zvona, zvona... mislim da mi je odzvonilo..
Ma hajte kakva zvona.. – pokuša da ga uteši Zvonko.. – slobodno vi sad ću pozvati batlera – reče Zvonko i uhvati se za malo zvono i protrese ga. Odnekud se neopaženo stvori batler koji je ličio na zvonara Bogorodične crkve..
Zvonimire.. tu si.. uvedi gospodina u sobu za goste i usluži ga telefonom pre nego opet zazvoni..
Bell se sekund kasnije dočepao telefona i grozničavo je dahtao u njega..
Kažem ti da nešto nije u redu.. svuda su oko nas.. jure me i proganjaju.. gde god se okrenem odzvanja.. potrebno je preliti sva zvona ovog sveta u topove i okrenuti ih ponovo ka zvonima..Proklete beštije.. Ovo je klasicna agresija.
Kunem ti se.. od njih je nemoguće pobeći čak i danas kad sam bio u crkvi zvonar me je čudno pogledao i nasmešio mi se pre nego je povukao konoac sa zvonom i čitava kanonada malih i velikih zvona se obrušila na mene.. pobegao sam glavom bez ozbira i vozio sve dok nisam ostao bez goriva..
Da li ste za jedam kolačić? – upita batler i otvori stakleno zvono ispod koga su bili mali čokoladni zvončići..
Ne hvala.. možda kasnije.. - odgovori Bell i nastavi panično.. - I kad su kola stala došao sam do ove kuće da vas upozorim...
Puf!
- Šteta.. Imao je lepo prezime..- pomisli Zvončica dok u hodniku poče da se razređuje maleni oblak dima..

- - - - - - - - - -

***
Glasanje može da počne!
 
2 - 3 - odusevilo me je naglasavanje smisla besmisl(enost)i, narocito onim cudjenjem Kozlova ne zbog zvona i topa, vec zbog mladog carevog glasnika (taj iskonski okrsaj vrednosti i moci, oci pune rumenila na istoku, huh!) :worth:


3 - 2 - odlicno elipticno vodjen i plasticno, do savrsenosti trodimenzioniran, sadrzaj price (imala sam potpun osecaj da sam tamo, za susednim stolom i sve to dozivljavam svojim culima) :klap:


6 - 1 - Ko ce kome, ako ne svoj svome! :lol: ova prica mi je podigla ovaj mrckavi ponedeljak :hvala: (a osmeh jeste besplatan, ali i on kosta, pa da ubacim bar jedan poen u kasicu) :malav:
 
2 - 3 poena
6 - 2 poena
3 - 1 poen


na prvo čitanje mi se dopale samo šesta i druga, al jutros mi je i treća legla ;)

Četvrta je tako bolno neuverljiva iz mnoštva razloga da ne mogu da dam bod, uprkos tome što je prilično pismeno napisana. Mislim, pogledajte samo listu autora koje je "pisac" pročitao tokom osnovne škole :mrgreen: Dalje, nastavnik koji je perfekcionista toliko nema pojma o svom poslu pa prvog dana srednje škole daje pismenu vežbu? Dalje, nastavnik koji je perfekcionista daje tako loše uputstvo za pisanje sastava, bez ikakve pripreme? Dete koje je budući pisac ne ume da napiše ama baš ništa ceo čas?

Nope :malav:
 
Poslednja izmena:
priča 2 Majstor i njegov san - 3 poena bez razmišljanja.
priča 4 Broj jedan - 2 poena, sviđ mi se, baš mezanimalo šta će se desiti. Poslednja rečenica je višak...
priča 6 Jure ga! :) - 1 poen, dvoumio sam se između priče 6 i priče broj 5.
 
sanja*:
2 - 3 poena
6 - 2 poena
3 - 1 poen


na prvo čitanje mi se dopale samo šesta i druga, al jutros mi je i treća legla ;)

Četvrta je tako bolno neuverljiva iz mnoštva razloga da ne mogu da dam bod, uprkos tome što je prilično pismeno napisana. Mislim, pogledajte samo listu autora koje je "pisac" pročitao tokom osnovne škole :mrgreen: Dalje, nastavnik koji je perfekcionista toliko nema pojma o svom poslu pa prvog dana srednje škole daje pismenu vežbu? Dalje, nastavnik koji je perfekcionista daje tako loše uputstvo za pisanje sastava, bez ikakve pripreme? Dete koje je budući pisac ne ume da napiše ama baš ništa ceo čas?

Nope :malav:
Kliknite za proširenje...

Jeste neuverljivo to za pročitane knjige, ali dok sam razmišljao o tome pomislio sam kako nije nemoguće, šta znam...
Što se tiče komentara da budući pisac "ne ume da napiše ništa ceo čas" tu se ne bih složio. Ne radi se o tome da ne ume već o tome da je pisac odlutao u neki svoj svet + je rečeno da nije imao hemijsku olovku.
Nevezano za sve ovo, nešto mi se u priči baš svidelo (najmanje mi je bila važna ta maštarija u vezi sa piscima, to me uopšte nije dotaklo jer polovinu autora nisam nikada ni čitao XD). I eto ta poslednja rečenica baš kvari utisak, ali bez obzira na sve mane opet bih joj dao 2 poena.

- - - - - - - - - -

i i da dodam još nešto, ona rečenica "zvalite se u stolicu..." podsetila me na Getsbija
samo fali "zavalite se čitaoče" :hahaha:
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top