Glasanje na temu Šumska priča

[Mika]

Stigle su tri priče za koje možete glasati do 15.04. do 21h.
Imate 5 poena na raspolaganju


Pravila

1. Pravo glasa imaju svi učesnici foruma, uključujući i autore koji ne smeju glasati za svoj rad,
2. Glasanje autora nije obavezno ali je poželjno,
3. Moderator koji organizuje konkurs nema pravo glasa,
4. Glasanje je javno,
5. Svako ima na raspolaganju 5 poena, koje možete podeliti ili dati jednom radu,
6. Komentarisanje radova je poželjno (autori žele, pa ispoštujmo),
7. Po isteku roka određenog za glasanje moderator proglašava rezultate i pobednika,
8. Nepravilno, neozbiljno glasanje neće se računati
9. Simbolična nagrada za pobednika konkursa je zadavanje teme za naredno takmičenje i promena generičkog natpisa ispod nicka.

 

[Mika]

U bliskoj (svetloj?) budućnosti​

Pogled kroz prozor kabineta ministra M. pucao je daleko preko Save. Nova zgrada ministarstva,smeštena u novoizgrađenom bloku BW3, bila je zaista velelepna,u svakom pogledu : na dobrom mestu,modernih linija sa velikim prozorima,tehnološki napredna... Ministar M. voleo je da razmišlja stojeći pored prozora,dok bi mu se pogled gubio u daljinama. Upravo sada,gledao je,ipak,nešto bliže; nekoliko stotina metara ulevo uzdizala se grandiozna kupola nazvana, prosto,Šuma. Sjajni stakleni paneli reflektovali su Sunce u zalasku i izgledalo je kao da cela ogromna staklena sfera gori. Najnovija investicija Istočne kompanije bila je spremna za večerašnje svečano otvaranje.

Istočna kompanija se pojavila iznenada i počela da investira ogroman novac u našu zemlju: građevinarstvo, poljoprivreda,rudarstvo,visoke tehnologije,trgovina... gotovo da nema oblasti u kojoj nije zastupljena. Jedna od najvećih multinacionalnih kompanija na svetu,osnovana kineskim i arapskim novcem,a danas u ko zna čijem vlasništvu,odlučila je (iz ko zna kog razloga) da je Srbija pogodno tlo za njihove poslove i, malo-pomalo postala glavni partner Vlade. Posle nekoliko ultraluksuznih stambenih blokova i šoping molova koje su izgradili,nekoliko poljoprivrednih kombinata koje su kupili i vratili na put prosperiteta, par rudnika i lanca maloprodaje,predložili su Vladi projekat čiji je radni naziv bio Šuma. Kao inspiracija arhitektama je poslužio hangar/hala u Nemačkoj, gde je, u kontrolisanim uslovima, napravljen ogromni "mehur" u kome se nalazi veštački komad tropske prašume. U savremenoj, srpskoj verziji,prašuma bi bila na donjim nivoima, a stambeni i poslovni deo na višim. Zvučalo je nemoguće, ali, posle 4 godine rada ( i ko zna koliko novca) Šuma je bila gotova i spremna za večerašnje otvaranje. Gotovo cela Vlada je bila pozvana na otvaranje,a podrazumevalo se da će da dođu i predsednik i premijer. Ministar M. je,dakle,gledao Šumu, zamišljen, klimajući i odmahujući glavom s' vremena na vreme.

Pomoćnik ministra M. , mladi i golobradi Aleksandar, sedeo je za svojim stolom pored ministrovog kabineta. Već je godinu dana stažirao u Ministarstvu, ali se nikako nije navikao na ljude i atmosferu. Po prirodi tih i povučen, mršav, bled i visok, još uvek se nelagodno osećao u ovoj modernoj zgradi punoj mladih i energičnih ljudi. Sređivao je dokumenta vezana za večerašnje otvaranje Šume i nadao se da će kasnije neprimetno da se izvuče sa svečanosti.

Početak je bio zakazan za 21h,ali su zvanice počele da pristižu skoro sat vremena ranije. Političari iz vladajuće stranke i koalicionog partnera,ambasadori i atašei,tajkuni bliski vlasti ( kao da postoje neki koji nisu bliski vlasti ), sportisti, pevači, starlete... i gomila odabranih novinara. Prostor je zaista bio grandiozan: ogromna staklena sfera prečnika gotovo 500 metara, visine preko 300 metara, čiji je donji nivo činila prava-pravcata prašuma ispresecana utabanim stazama, potocima,čak i jednim velikim vodopadom sa jezercetom u podnožju. Sve je vrvelo od zujanja ptica i insekata,mirisa tropskog cveća i egzotičnog voća, žuborenja vode.. Na svakih pedesetak metara, uz obode građevine,bile su raspoređene stepenice koje su vodile na više etaže,tamo gde su bile poslovne prostorije, konferencijske sale i pomoćne prostorije i gde se,u stvari, i održavala glavna svečanost. Starešina Policijske brigade je rasporedio svoje ljude po prašumi, a gornje nivoe obezbeđivala je Bezbednosno informativna agencija i vojne službe bezbednosti. Nervozni policajci uglavnom su se zbunjeno smeškali gostima koji su poželeli da se prošetaju divljinom pre početka glavnog događaja.

Kontrolna soba bila je smeštena u podrumu,baš ispod jezera. Iako je pušenje bilo zabranjeno, a ventilacija radila punom snagom, bilo je vrlo zagušljivo. Desetine muškaraca i žena sedelo je ispred isto toliko monitora i užurbano radilo. Čuo se razgovor na pekinškom i šangajskom dijalektu, tihi smeh tu i tamo,ali su oprezne oči pratile svaki detalj na ekranima. Operativci nano dronova u obliku raznih prašumskih insekata dobro su znali svoj posao i svoje mete. Članovi Vlade, poneki tajkun, nekoliko ambasadora bili su već uočeni i praćeni kako fiksnim kamerama, tako i onim letećim, na dronovima.

Aleksandar nije imao sreće da se izvuče večeras. Ministar M. je izričito tražio da bude sa njim tokom celog prijema. Sada je ministar stajao sa grupicom kolega iz Vlade na jednoj čistini i divio se okolini. Vodopad je brujao,insekti su zujali okolo i sve je izgledalo idilično.
Kao Rajski vrt-reče ministarka Z.
Da,samo fale golišavi anđelčići-reče ministar D. i pohotno se nasmeja pogledavši u ministarku Z. i premijera B.
Meni više liči na ševar pored Save-reče premijer,svog me izujedaše komarci.
I mene isto,i mene.. čulo se od svih iz grupe.
Hajmo mi gore,dosta prirode,reče M. ,a ostali klimnuše odobravajući.
Dok su se penjali stepenicama,grupa njihovih pomoćnika pratila ih je u stopu. Njih nisu ujedali insekti,niti im je bilo dosadno u prašumi,ali posao nalaže da prate šefove. Aleksandar se osamio na kraju grupice,gledajući okolo i diveći se tehnologiji i umeću koje je ovo napravilo.

Moj je aktiviran-reče momak šangajskim dijalektom devojci pored sebe. Na njegovom ekranu bila je slika ministra D.
I moj-reče devojka. Sa ekrana gledao je ministar M.
Sada se sa svih strana čulo: i moj,i moja,i moj...
Mini dronovi u obliku insekata odradili su svoj posao. Nanoboti bili su ubrizgani i već su radili po svom programu.

Ministru M. se na trenutak smračilo pred očima. Protresao je glavu,popio gutljaj vode i bilo je bolje. Pritisak,sigurno-pomisli. Uskoro mu je bilo bolje. A,onda,iznenada,kao da više nije imao kontrolu nad sobom. Sve je video,čuo,osećao,ali kao da nije komandovao svojim telom. Ustade (protiv svoje volje) i pođe negde niz hodnik. Grupa sa kojom je prethodno razgovarao u prašumi bez reči ustade i pođe za njim. Nije imao pojma šta se dešava niti gde ide,ali je odlučno krenuo na račvanju levo,pa desno,dok ga je grupa pratila.
U redu je- reče agentu koji ga je upitno pogledao. Za njim premijer klimnu i agent se bez reči povuče. Ušli su u malu kancelariju bez prozora i zatvorili vrata za sobom.

Aleksandar je video da ministar negde odlazi iz sale. Iako bi najradije okrenuo glavu,znao je da mora da prati šefa. Krenuo je za grupom niz hodnik,jedini od pomoćnika,izgleda. Levo,pa desno i video je kancelariju gde su ušli. Požurio je za njima,ali su zatvorili vrata za sobom. Nije mu bilo jasno šta se dešava. Da li je potreban ministru? Da li da pokuca i uđe? Dok je neodlučno stajao ispred vrata i dvoumio se da li da pokuca ili se okrene i ode,začu glas ministra,a zatim duboki glas premijera. Čuo ih je,ali ništa nije razumeo. Na kom to jeziku pričaju? Na kineskom? Brzo je izvadio mobilni telefon iz džepa i otvorio aplikaciju Prevodilac,aktivirao mikrofon i prislonio telefon na vrata.
Mandarinski kineski,pisalo je. A u tekstu prevoda : naša grupa je tu,mi smo kružok C,prvi kontakt i aktivacija uspešni.
Šta? Kakav kineski,kakva aktivacija?-pitao se.
Dok je zbunjeno stajao,prišao mu je agent iz hodnika.
Šta ti radiš tu?-pitao ga je.
Ja sam pomoćnik ministra M. i nešto nije u redu sa njim-uplašeno reče.
Sve je u redu,video sam ga pre 5 minuta-reče agent.
Ne,uđite i proverite. U stvari, hajdemo zajedno.
Pokucaše na vrata i posle glasnog Da uđoše.
Gospodine premijeru,gospodo,izvinjavam se,ali da li je sve u redu?-upita agent.
Da,zašto ne bi bilo-reče premijer.
Ovaj mladić tvrdi da nešto nije kako treba.
To je moj pomoćnik-reče M.
Sačekajte ispred vrata,da vidim šta ima da mi kaže.
Agent izađe,a svi pogledi bili su uprti u Aleksandra.
Dakle-upita premijer-šta to nije u redu?
Ali,ovaj,učinilo mi se da pričate kineski,čuo sam kroz vrata..pominjali ste neku grupu,aktivaciju..-objašnjavao je uplašeni Aleksandar.
Ti govoriš kineski?-upita premijer.
Oči su mu čudno svetlele,sve jače i jače. I njemu,i M. , i D. , i ostalima u sobi. Polako su krenuli prema njemu,sve bliže,presecajući mu put ka vratima. Povlačio se unazad,unezvereno gledao oko sebe i podigao je ruke da se zaštiti. Udario je leđima u zid i skljokao se na pod. Video je samo užarene oči i ruke kako mu se približavaju. Čvrsto je rukama prekrio lice i prihvatio neizbežno.

 

[Mika]

Успон​

За ходање кроз шуму су вам неопходне јаке ноге. За ноћно ходање кроз шуму, уз ноге, и јака батеријска лампа. Ако планирате ноћни успон на стази дужој од десет километара, понесете резервне батерије. Подразумева се да нисте толико луди, или лудо храбри да ноћу ходате сами шумом. Да бисте искусили тај осећај, најбоље је да се придружите неком планинарском клубу. Како ова шумска прича не би наликовала на упутства за планинарење, променићу јој ток податком да се ноћу шума трансформише.


Ноћу нема окука на шумским стазама, ни оборених стабала, нема вијугавих линија на храстовим корама, ни борових иглица, ни финих изданака у корену липе, нема мрких пега на белом стаблу брезе, ни бокора љубичица или шаренила цвећа на хумусном тлу. Нема ничег осим мрака и пријатног страха међу онима који су спремним да ходају до врха планине где ће дочекали излазак сунца.


Узбудљиво је ући у мрак шуме негде иза поноћи. Пратите само светлосни траг своје лампе ако сте на челу колоне, или лутајућу светлост туђих лампи ако сте на зачељу. На првом походу вас изненади тишина. Чују се једино кораци и људски гласови. Чекаш хук сове, зрикавце, шушањ у трави, или макар удаљено оглашавање неке звери. Осим вас, ходача кроз шуму, не можете ништа од звукова уловити. Понекад осветлите паука у орошеној мрежи, понекад бубицу на грани, али углавном видите делове стазе са понеком препреком, сувом граном, каменом који се одронио, лијаном или опруженом стрњиком. Уз вас су мрак и тишина. Ремети их тешко дисање људи на стази. И док се пењете борећи се за ваздух, мајицу вам натапа зној. Бол у мишићима је јачи са све већим успоном, али у шуми нема паузе, граби се ка врху, ка чистини. Изговор је да морамо стићи пре свитања, а у ствари никоме се не застаје на мртвом месту, каква је шума ноћу. Више нема ни благог страха, ни узбуђења, има само жеље да се стигне на врх и удахне ваздух јер шума ноћу није пријатељ, ни људима ни зверима. Она испушта угљен диоксид, а из тла се дижу мучна испарења. То није познати мирис трулежи, то није мирис печурака, ни мирис земље после кише, то је мирис одсуства живота, распадање биомасе и зато ноћне птице лове на ободима шума или на ливадама, а звери ноћу шуму не виде као своје склониште.


Пред свитање се стиже на спасоносни врх где ознојено тело и у јулу месецу засече хладан ваздух. Пали се ватра, кува кафа и чека величанствени излазак сунца над реком која се назире у клисури. Док уживате у призору и испијате кафу, посматрате како сунце осветљава шуму. Осмехнете се онда због чуда званог фотосинтеза. Кисеоник ће шуми, али и у шуми, вратити живот. Гледам шумовити обронак који смо протекле ноћи прегазили. Личи на десно плућно крило. Лево плућно крило је с друге стране реке изнад које се распламсава сунце.

 

[Mika]

Šuma​

Lep i sunčan prolećni dan. Lutam, bez nekog posebnog razloga ili povoda, hodam besciljno, onako kako samo ja volim, dozvoljavajući da mi misli lutaju daleko od mene, okoline, problema i sreće, lepog i ružnog, dragog i mrskog. Puštam da mi srce treperi pod zracima sunca i dozvoljavam da to treperenje preuzme kontrolu nad celim mojim bićem, bez ostataka. Put me vodi onamo kuda srce želi da ide, noge su samo tu da isprate njegove želje. Upijam očima lepotu sela u proleće, sva čula su mi ispunjena prirodom koja se budi svuda oko mene, toplinom vazduha, dodirom vetra, čvrstinom zemlje pod mojim nogama, mirisom dana u mojim nozdrvama, tihim zvukom tek olistalih stabala dok se klanjaju vetru. Nema misli u mojoj glavi dok se telo puni energijom iz okoline stapajući se sa svime što me okružuje. Volim ovakve dane, dane kada oslobodim sebe svega što me ikako opterećuje i dozvolim da me obuzme sanjarenje bez cilja, želja bez predmeta na koji bi se odnosila, samo lagani san na javi bez jasne odrednice o čemu se sanjari. Nikoga nema da ometa moju tihu meditaciju, nikoga ne srećem i zahvalan sam zbog toga, isuviše mi je lepo da bih uživao u bilo čijem društvu, a siguran sam da bi bilo čije prisustvo ubilo moju magiju ovog trenutka. Skrećem sa staze, ne želim da me čak ni ona deli od svega što me okružuje, želim da sam bar za trenutak stopljen sa prirodom, i to toliko da ne postojim kao zasebno biće. Put me vodi u šumu u koju sam još kao klinac dolazio svaki dan, igrao se, baš tu medju ovim stablima, sanjao, tugovao, radovao se. Vraćam se iz svoje opčinjenosti svime oko mene, stajem izmedju dva hrasta, taman toliko udaljena da mogu ispruženim rukama dodirnuti njihovu hrapavu koru istovremeno, naslanjam dlanove na ispucalu koru ovih džinova i dižem pogled u njihove moćne krošnje, još uvek polugole grane, posute novim, tek razvijenim listovima. O, da, ovo je moje mesto, stigao sam.... Ostavljam hrastove da stražare svoj spori san na ulazu i zalazim malo dublje, sve do mesta na kome sam mnogo puta proveo cele dane, proplanak izmedju visokog drveća, opasan hrastovima i brestovima, skoro pravilan krug na čijem centru se nalazi visoko odsečen panj ogromnog hrasta, posečenog ko zna kada. Koliko sam samo puta koristio ovaj isti panj kao stolicu? Koliko vremena proveo čitajući knjigu, sedeći na zemlji dok mi je on sluzio kao naslon fotelje? Koliko bi mojih misli on mogao da ispriča nekome ko bi umeo da ga razume i hteo da sluša? Nasmejao sam se, pomislio sam kakve gluposti mislim ponekad ali sam svejedno prešao rukom preko opečenog drveta sa setom u duši i spustio se lagano na zemlju, sedajući i naslanjajući ledja na njega. Poznat osećaj koji mi dozvoljava da opustim telo i utonem u mekoću trave ispod mene i oslonim se o tvrdu površinu drveta iza sebe, nameštajući se udobnije u zagrljaj poznate okoline. O da, to je to, dozvoljavam sebi da mi pogled odluta u visinu, preko moćnih stabala, kroz grane koje ukrštaju svoje tek olistale izdanke visoko nad zemljom sve do biserno plavog neba visoko iznad mene. Oduvek sam voleo da posmatram nebo odavde, igru oblaka ili plavetnilo bez kraja, beskonačnu dubinu neba koja izmiče pogledu a ipak staje u moje oko. Lenjo sam se protegao, zabacio obe ruke iza glave i nameštajući se udobnije pomislio kako ću uživati u ovom pogledu. Nije potrajalo. Pustio sam misli da slobodno lutaju kuda hoće, a one su izdajnički odlutale onamo gde ja nisam želeo da idu, beskrajno visoko plavo nebo me je vratilo na jedne beskrajno duboke plave oči, boja je bila tako slična, a srce je išlo gde je htelo, i naravno, ja nisam imao snage da ga sprečim.

Nisam želeo da se pomerim, bilo mi je isuviše udobno, nisam mogao da sklonim pogled sa tog plavetnila a misli nisam uspeo da usmerim, srce ih je teralo, otišle su pravo ka njoj. Nije mi to pokvarilo mir, nije samo zbog toga što više nije bilo bitno, ništa od svega toga više nije moglo da me uzbudi, od svega je samo ostala seta. Znam kako je ovo zazvučalo, možda bi neko mogao pomisliti da je tako kratak opis preteran, da mi u stvari nije značila i ne znači ništa kada je tako jednostavno definisati sva osećanja sa samo dve reči „samo seta“ i znam da to definitivno nije tako. Teško je ispričati bilo kome kakav je osećaj kada ti razmišljanja o nekome ne dolaze u rečima ili slikama, prava istina je da da se u meni probude talasi osećanja koja me nose od jedne do druge krajnosti, sve zajedno se talasa od jedne do druge situacije ne podsećajući me slikom šta je to ona uradila, već samo na to kakve je emocije to u meni izazvalo i takva vrsta „razmišljanja“ je nešto što me ispunjava. I zašto je uopšte ovo nebo tako plavo? Namreškano laganim njihanjem krošanja izgleda beskonačno, sloj za slojem novih visina koje se gube u nedogledu, bez ikakave tačke za koju bi se pogled uhvatio da odredi dubinu svega toga. I ponovo podsećanje, uprkos mog, doduše slabog, pokušaja da ne mislim o tome. Isto je bilo i sa očima, svetlucava drskost na površini, lagani prekor iza, stroga ozbiljnost u dubini i samo po nekada vidljiva, dobro sakrivena senka tuge koja se nehotično probije, doduše retko, uprkos trudu da se ne vidi. Da, to je to, upravo ta senka sakrivena u slabo vidljivim uglovima i prikrivena velikim trudom da se nikome ne pokaže me je i privukla, na moju nesreću, ili sreću, nju sam spazio i ona me je obuzela, njoj sam se predavao i od nje bežao, sve to zajedno, bezuspešno. Trebalo bi da mi bude žao vremena, osećanja, tuge i beskrajnih misli potrošenih na sve to, trebalo bi, ali nije. Pa pobogu, toliko puta i pre svega toga sam osećao slično, i nadam se da ću ponovo, čak i po cenu nove tuge i bola. Shvatio sam da nakon svega što se desilo ne postoji ni jedan razlog za žaljenje, ljutnju, bes ili tugu a da je ipak uprkos svemu ostao onaj topli odjek osećanja u grudima kada bi misli skliznule na davnašnja osećanja. Hiljadu puta sam poželeo da imam moć da pritiskom na dugme napravim da se sve nije ni desilo, da to vreme sa svime što sam osećao i radio nestane bez sećanja i traga, a sada, sada ne bih pritisnuo to dugme. Možda je surovo, možda prema meni, možda i prema drugima ali je meni sada svo to sećanje beskrajno važno, ne zbog značaja koje može da ima na mene, već zbog sećanja na osećanja koja sam imao tada, na način na koji me je sve to promenilo, na setu utkanu u moju dušu i pogled koji sada gleda drugačije na ceo svet. Ubeđen sam da svako od nas dobro krije ono svoje pravo ja, duboko zakopano iza mnogih oklopa koje smo stvorili zbog sveta oko nas i da niko nikoga ne poznaje toliko da može da kaže da zna sve o njemu. Bez obzira na to isto tako mislim da svi mi u duši znamo ko smo, i ko su svi ostali oko nas, jer, kada bismo skinuli sve što nas štiti od sveta oko nas, ostalo bi samo naše čisto biće, a ono želi samo tri stvari, da voli, da bude voljeno i da bude srećno, tri jednostavne male stvari koje mi, ljudi, toliko uspešno iskomplikujemo da ih je gotovo nemoguće doseći. Srećom, ovo moje razmišljanje mi i daje osnovu za život koji neće povrediti druge, pa i po cenu da ja moram biti povređen, samo zbog toga što bi povrediti druge značilo i povrediti sebe. Odmahnuo sam glavom, nasmejao se sam sebi, znajući da sam potrošio još vremena da bih saznao ono što sam već znao, pretresao svoje misli i svoje srce gubeći vreme na mestu koje mi je tako drago. Nije mi bilo žao vremena, naprotiv. Ustao sam lenjo protežući telo, spreman da krenem kući a onda mi je pogled privukla mladica hrasta, visoka tek dvadesetak santimetara, iznikla pored samog starog panja. Zaobišao sam ga i dodirnuo glatko stablo mladog hrasta, nežna kora je skliznula meko niz moj dlan a mladi listovi su zaigrali na vetru. Naslednik moćnog džina, pomislio sam u sebi, i bilo mi ga je žao na neki moj, čudni način. Savršeno prava, mlada, glatka sadnica ponosnog drveta koja stremi ka nebu, i dok sam je gledao znao sam da će je tući kiša, smrzavati zima, udarati grad i munje, vetar će joj iskriviti grane a vreme izbrazdati sada tako glatku koru, svaki dan će ostaviti ožiljak na njenom telu a svaki trenutak biti borba za život u svetu koji nije stvoren za nju. E moj prijatelju, i ja sam bio takav, neizgovorene reči mi dobuju u glavi dok odlazim lagano kući, sreća je samo što niko ne može videti šta me je sve gazilo i tuklo, da može verovatno bih bio izbrazdan kao stari hrast čiji panj mi sada služi kao fotelja....

 

[The_Night_Hawk]

Гласам за причу број 3 под називом Шума.
Дајем овом делу свих 5 поена.

 

[dlugomir]

3 - 5

 

[Antigon@]

Priča br. 3 : 4 poena - lirska, topla, a kad pomisliš da je autor zalutao i udaljio se od teme, sledi majstorsko poentiranje u završnici.
Priča br. 1 : 1 poen - šteta što je ova futuristička priča opterećena bespotrebnim detaljima koji su istupeli ošticu uperenu ka veštačkoj šumi u savremenoj tehnološkoj i potrošačkoj civilizaciji.

 

[Princes krofna]

Prica 3 - 2 poena
Prica 2- 2 poena
Prica 1- 1 poen

 

[Neprilagođena]

3-5 poena

 

[gost 248950]

1 - 5p.

 

[Nina]

3-3
2-2

 

[Baudrillard]

Priča br. 3 - 3
Priča br. 2 - 1
Priča br. 1 - 1

 

[Duki Lu]

Priča br. 3 ---4 poena
Priča br. 2 ----1 poen

 

[Wuka]

Прича бр. 3 - Šuma - 5 поена

 

[mali roker]

Priča br. 3 3poena
Priča br. 2 2poena

 

[Moje ime je Đurđija.]

Priča br. 3 -- 5 poena

 

[Poli46]

3 - 5poena

 

[Danjuška]

Прича бр. 1

Прича бр. 2

Прича бр. 3

Коментари:
Прича бр. 1 ми је била занимљива, лепих описа и речника, и држала пажњу све до краја.
Прича бр. 2 ми је оставила утисак заокружене приче, сажете и говореће, истанчаног речника и описа. Додатно је на мене добар утисак оставио правопис и лепа подела на пасусе.
Прича бр. 3 ми је била занимљива, лепих описа и речника, и држала пажњу све до краја.

 

[Napast]

Прича број 1 - 1 поен.
Обећавала је, али је на крају збрзана и употребљен је клише из лоших хорор филмова.
Прича број 2 - 3 поена.
Одговара у потпуности на тему и не само то, много тога сам из ње научио о шуми. Нпр. о ноћним испрењима и негостољубивости ноћне шуме. Мој кум се бави планинарством па сам преко њега упознат са догодовштинама планинара. Да није тога, вероватно не бих препознао ово аутентично, шумско и планинарско искуство. Замерам причи једино то што је цела у форми обраћања приповедача читаоцу.
Прича број 3 -1 поен. Фино испричано, мало набацано, сад схватам зашто је Дањушки важна подела на пасусе и сажетост.

 

[Mika]

Glasanje je završeno