Glasanje na temu ŠUMA

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Baudrillard

Baudrillard

Autošoven
VIP
Poruka
131.089
Dobro veče.

Stigle su četiri priče za koje možete glasati do 06.06. do 21h.
Imate 5 poena koje možete podeliti kako želite.

Priča br. 1

Crna šuma

Krenuo sam na put kada je sneg počeo da kopni, 1388. godine po Hristu. Gospodar Nikola poslao me je na put sa dve vršne kese Lazarevih dukata, sakrivenih u bisagama moje kobile Mrke, i sa jasnim nalogom : " Bez konja mi se ne vraćaj "!
U službu gospodara Nikole Vratkovića, princa iz loze Nemanjića, dospeo sam pre deset godina. Deranu iz kuće kovača bila je velika čast kad je primljen da služi na prinčevskom dvoru, makar i u štali. Godinama sam živeo sa gospodarevim konjima i brinuo o njima sve dok me jedna srećna okolnost u toku lova nije uzdigla u očima princa Nikole i od tada me koristi za razne poverljive poslove. Mnoge stvari sam uspešno obavio i, kad je došao ovaj trenutak, gospodar je znao da mene treba da uputi u potragu.
A zadatak nije bio lak. Veliki boj se spremao i mom gospodaru je trebao naročit, pouzdan konj. Zmajevit, o kakvom ljudi uveče oko vatre pripovedaju; konj kadar da od viteza načini junaka o kom guslari pevaju. Nevolja je bila u tome što niko nije znao gde se takvi konji gaje; ko ih čuva i prodaje..
Iz našeg dvora, utvrđenog grada Tavaništa, iznad reke Sutjeske, krenuo sam na istok, ka gradu Pirlitoru. Pričalo se da je gospodar Momčilo imao takvog konja po imenu Jabučilo. Ali, Momčilo je odavno pokojan, a sin njegov nije bio rad da me bliže uputi. Primio me je na konak, a za konja mi nešto neodređeno rekao da ga je njegov otac od nekog Mitra kupio, dok je još bio ždrebe, mršavo i sipljivo. Mitrove su štale, reče mi on, bile negde severno, blizu nekakve Crne šume. Zahvalih se i krenuh na put.
Prošao sam kroz mnoga mesta, pričao sa mnogo ljudi. Već je i proleće polako počinjalo da se javlja, ali nigde Mitra, nigde Crne šume. Slali su me i na sever i na jug, na istok i na zapad. Cela je Srbija pričala o boju, nemir se osećao u vazduhu. A ja nalog još nisam ispunio.
Lutao sam danima, nisam znao ni gde se nalazim, kad iz pustog polja začuh viku i poziv u pomoć. Ne časeći, isukah mač i podbodoh Mrku. Na obodu livade ugledah nekoliko nevernika sa turbanima oko glave. Širom Srbije se o njima sa strahom pričalo. Pored njih su ležali čobančići, plačući i moleći za milost. Čvrsta, snažna ruka kovačkog sina i plamen pravednog gneva u srcu oteraše uljeze, neke u beg, a neke Tvorcu na istinu. Zahvalni čobani zaigraše od sreće. Stado im je bilo blizu, pa sam ostao to veče kao njihov gost. I, kako se dobro dobrim vraća, znali su i za Mitrove štale i za Crnu šumu. Uputiše me na pravi put, ka Mitru i šumi. I ka mojoj sudbini, kako se ispostavilo. I, posle napornog noćnog jahanja, evo me na obodu velike, mračne, tamne Crne šume.
Kako je tek svanuo dan, zastadoh malo da odmorim i sebe i Mrku. Nervozno je frktala, kao da je nešto osećala u vazduhu. Što se mene tiče, jedva sam čekao da krenem i ispunim misiju. Odlučno sedoh u sedlo i krenuh. Šuma je bila vrlo gusta i mračna, ali ja sam imao cilj pred sobom.
Jahao sam tek nekoliko sati, u smeru ka zalasku Sunca, kao što su me čobani uputili, kad naleteh na veliku čistinu i, na sredini, ograđeni prostor. Dvorište, kuća i štale. Mnogo štala. Čovek je stajao na kapiji i čekao me.
" Ja sam Mitar," reče," dobrodošao".
" Pomoz' bog, gospodaru, ja sam..."
" Znam ko si ti i šta tražiš," prekide me on. " Čobani su mi sve javili..."
" Ali, kako...?"
" Ha, ha, ha, ne brini se ti, imamo mi svoje načine. Znači, tražiš konja za svog gospodara? I, koliko si spreman da ga platiš? "
" Gospodar Nikola šalje dve kese Lazarevih zlatnih dukata. "
" Velikodušno, nema šta... Međutim, moji konji ne prodaju se za zlato. Šta bih ja, ovde u šumi, radio sa zlatom? "
" Pa, kako onda...? "
" Koliko si ti spreman da žrtvuješ za gospodara? "
" Svoj život bih dao... "
" E, to meni i treba. Al ne brini, neću da te ubijem, meni trebaš živ. Evo kako ćemo : ako pristaneš da ostaneš do kraja svog života kod mene i da me služiš, biraj kog hoćeš konja za svog gospodara! "
Bio sam ostao bez reči; imao sam nalog, i želju da ga ispunim, ali ovo...
" Brzo razmišljaj i odluči! "
" Pristajem! "
" Ha, ha, evo ruka! "
Rukovasmo se da zapečatimo pogodbu. Bez gubljenja vremena otidosmo do štala. A tamo, konj sve bolji od boljeg. Nisam znao kog da biram, kad u uglu ugledah jedno sipljivo ždrebe. Setio sam se Jabučila i kako je izgledao, pa rekoh :
" Hoću ovo ždrebe! "
" Ha, ha, ha! Znači, znaš tajnu! Pa, pogodba je pogodba!"
Dogovorismo se da odmah sutradan krenem nazad i odveden konja gospodaru, i čim ga isporučim da se vratim nazad kod Mitra.
I tako i bi. Gospodar Nikola se začudio mršavom ždrebetu, a još više ceni kojom sam ga platio. Rekoh mu, po Mitrovim preporukama, da ga celu godinu hrani zobom i poji vinom i da će u proleće 1389. godine po Isusu Hristu imati zmajevitog konja. Mitar ga je zvao Ždral.
Princ me izljubi, zahvali mi i uputi me, sa bogom, na put.
Ovaj put sam brzo stigao do šume, svog novog doma. Mitar me dočeka i moje službovanje poče. Malo po malo, i godina je prošla.
Do Crne šume malo ljudi stigne; malo vesti se čuje.
Ipak, priču o velikom boju čuli smo ubrzo po Vidovdanu. Tajanstveni srpski vitez na zmajevitom konju preskočio je celu tursku liniju i, preletevši pešake i šatore, stigao do samog sultana i ubio ga pred svom njihovom svitom. I junaka i konja nebrojeni turski strelci zasuše strelama i ubiše ih potom. Narod slavi znamenitog, nepoznatog viteza koga prozvaše Miloš Obilić. Ali, ja sam znao pravo ime maskiranog viteza, mog gospodara princa Nikole Vratkovića. I njegovog sipljivog ždrebeta koje posta zmajeviti konj Ždral.
 
Poslednja izmena:
Priča br. 2

O ŠUMI, MORU I DRVETU

Šuma i More bile su dve sestre, dva oka drevne pramajke i same praroditeljke sveg življa nastanjenog pod skutima njihovih odora. Bile su u svemu veoma slične, prostrane, duboke, mistične u gluvoj noći, razigrane pred licem dana, ujedinjene u pesmi prelamanja talasa i podrhtavanja listova na vetru, melodičnom šumu koji se od jedne do druge odbijao i vraćao onoj prvoj, a da nisu znale da razdvoje jedan zvuk od drugoga. Šuma je sebe nazivala zelenim morem, a More sebe plavom džunglom i smejale su se srećne pod suncem, kišom, oblacima i zvezdama.

Dok se jednog dana nije rodilo Drvo.

Već prvim razvijenim listom koji nije zaigrao u ritmu nego nekako drugačije, prateći muziku koja je odjekivala samo u njegovim žilama, naljutilo je More, a postidelo Šumu. Nije umelo ni da šušti kako treba, odskačući iz sazvučja, praveći zvuke u tišini ili propuštajući da ih uopšte napravi dok se pesma hora orila pod nebom i prigušeno grmela potresajući podzemlje.

More je bilo uvereno da je Šuma namerno iznedrila ovo naopako stvorenje pred njenim nosem na samoj obali, ne bi li joj pokazala da ipak postoji razlika među njima dvema. Naime, nikada pre nisu ni razmišljale, a kamoli razgovarale o tome, ali sada se videlo da iako Šuma nastupa jednoglasno, ona je ipak sastavljena od pojedinačnih bića koja samo dejstvujući usaglašeno odaju utisak jedinstva. More, sa druge strane, jeste moglo da se razdeli da talase, kapljice, bare koje bi zaostale na kopnu, da odleti u vidu pare među oblake i posle se vrati u kišnim kapima, ali nikada nije moglo da bude više osoba od samo jedne. Činjenica da Šuma u sebi ima toliko mnogo različitih bića, pa još i jedno Drvo učini da se More oseti veoma usamljenim. I ono okrenu svoje lice od sestre daleko ka pučini.

Šuma je pak bila uverena da se tako neobičan stvor koji je odudarao od svih stabala u njoj rodio samo zahvaljujući prevelikoj blizini Mora. Pomišljala je da je More puštalo svoju opaku so duboko pod zemljom i da je namerno iskvarilo rastuću mladicu ne bi li istaklo svoju postojanu jednoobraznost nasuprot Šuminoj koja je tako lako mogla biti pokvarena. Ona takođe okrenu lice od Mora zagledavši se u planinske vence. Počeše da pevaju različite pesme često se nadvikujući, kvareći jedna drugoj melodiju, takmičeći se čija će biti lepša, milozvučnija ili pokušavajući da se ona druga naprosto ne čuje.

A drvo je raslo između njih dve odbačeno i zapostavljeno od obe. Nije znalo zašto se rodilo, a još manje zašto je taj događaj toliko naljutio dve pramajke. Na svoj nevešt način pevalo im je tankim glasom pesme kojima ih je volelo, hvalilo, tešilo, molio za malo pažnje, žalilo se da je nesrećno što su ga ostavile samog između sebe, njih dve koje su bile skoro nesagledivo velike.

Mnogo dugih decenija prošlo je tokom kojih drvo nije dobilo nikakav odgovor. Jednoga dana je ućutalo. Svetlucava misao sletela je na njega i ono joj se sasvim prepusti. Misao mu šapnu da ako je već samo, mora da postoji neki razlog za to, nešto što ono može i treba da radi u čemu ni Šuma, a pogotovo More ne mogu da učestvuju. I drvo zaroni duboko u sebe razbudivši svaki plod, cvet, list, granu, i žilicu korena. Otkrilo je da potpuno isto kao i Šuma, i ono poseduje toliko mnogo malih osoba u sebi i neizmerno se obradova tome. Zatim je postalo veoma tiho i usmerilo je svu pažnju da čuje njihove glasiće i razume priče koje su mu pričali. A oni su pripovedali o drugim Šumama, Morima, Nebu, Rekama, Klancima i Ponornicama, o Poljanama, Pustinjama, Krševima, Planinama, o celim svetovima koji preneseni malim glasovima počeše da rastu na drvetu rađavši Sunca, Planete, Mesece i Sazvežđa naseljena mnogim malim stanovnicima.

Ni ne primetivši drvo je izraslo u gorostasa koji je bar za pola krošnje prerastao Šumu. Rađalo je najrazličitije nikad pre viđene plodove koji kad su padali na zemlju izrodiše nove mladice. Prošli su vekovi i vekovi i drvo je umrlo. Od njega ostala je cela jedna nova vrsta stabala koja je rađala plodove koje je nasledila, prepričavala priče koje je slušala od Drveta, trudila se da prikazuje svetove na svojim granama, ali ni jedno od njih nikada ne postade Drvo. Šuma ih je na kraju prihvatila u sebe dičeći se time što je Drvo iznedrila i bila je posebno ponosna na lepa stabla njegovih potomaka. Pomirila se sa Morem koje je uvek isticalo činjenicu da je Veliko Drvo izniklo na samoj obali tik uz njen bok. I obe su promenile svoje pesme u epove i ode kojima su slavile njegov život mnogo vekova.

Dok se jednog dana nije rodilo još jedno Drvo.
 
Priča br. 3

Jesen u šumi

Ko propusti jesenju četkicu na šumskom platnu, taj još ništa ne zna. Ja znam pa ne propuštam. Prvo se pozdravimo, negde duboko otegnutim uzdahom s moje i veselom dobrodošlicom s njene strane.
Pomislim kako je tiha ali i bezobrazno raskošna, zrelo neskromna, kao da je svesna svoje lepote. Ptice višeglasjem slave život, sunce provlači ugodne zrake kroz njene prste, a ona časti gljivama I kestenjem:
“Izvolite, ima za sve. Budite skromni, jer doći će I drugi. Gljive nosite u mrežama ili korpama , jer će tako spore padati na moje noge i mi ćemo se videti opet. Možda se drukčije ne bismo ni upoznali.”
Šuštanjem haljine koju lagano skida podseća da se sprema za odmor.

Jesen u šumi, kao jesen naših života.

Zlatni plodovi naše jeseni često su skriveni, poput gljiva i kestenja. Kao što se mora razgrnuti opali list, često putnici namernici , ali i mi sami , moramo zaviriti u sebe, nesvesni raskoši koja tu obitava. Toliko je plodova. Rodne su sve naše godine.
Sve što je posejano I primilo se, što je dozrelo u nama , to i posle opadanja ostaje. Loša semena ne nikoše, jer su bila loša I naše tlo ih je prepoznalo I odbacilo. Ona koja pak ne primetismo, ostadoše, i iz njih uporno rastu otrovne gljive, kao što i bagrem kojem se ne okrenusmo zauze šumski proplanak.
U jesen još ima vremena za oštre rezove, ako nam bagrem smeta jer volimo svoje čiste proplanke. Tu je što je, zatečeno, suncem, vlagom I ljudskom rukom iskrojeno.
Usporeni smireni sokovi struje I sitni damari sećaju na naše proleće. Kako su treperele od životnih sokova naše žile! Kako smo se radovali suncu I stremili ka njemu, zagledani u nebo !
Korenjem čvrsto vezani za zemlju, odolevali smo vetru i olujama. Nekad smo ludo plesali na kiši, šireći granate ruke. I, ponegde sasušeni, mestimično gnjili I raspolućeni, odsečeni ili sasečeni i razbarušeni je dočekujemo.
Tad treba stati I uživati u svim bojama naše jeseni, kao da ih vidimo prvi put. Ili poslednji . I treba počastiti svojim plodovima svakog dobronamernog prolaznika. Nedobronamerni nas ionako nikad nisu ni pitali. U uroti sa usudom, lomili su nam grane i sekli naša stabla ne podmlađujući nas. Skraćivali nam dah i dubili uzdah.

Ali, naša živa stabla, naše zlatom I rđom posuto lišće svedoči koliko snažno smo živeli. I visoko stablo i onaj mladorast i bagrem raščupano upleten na proplanku i raskalašna paprat , sve je to naše. I tragovi sećanja na lepotice, ciklame I ljubičice našeg proleća, tu su. Ne vidimo ih, ali pogledom milujemo mesta gde su cvetale I mirsale.

Jesenja melanholija. U letu lista ka tlu iskre se suze na trepavicama. I taj pad je let. Pevušimo lagane note, stežući sve jače oko ramena šal uspomena, ako nas je sreća počastila njihovim društvom.
I tako se nadajući još nekom prolećnom suncu, nesvesno pripremamo za zimski san, u beloj haljini za spavanje skrojenoj po našoj meri.
 
Priča br. 4

Duboko u šumi

Dve siluete na obodu šume.

- Svi smo kroz to prošli. Moraćeš i ti. Ne boj se. - Sivi soko pomilova svog sina po glavi.
- Ponovi mi još jednom da znam kako da se ponašam.. - Lukava strela nikako nije bio siguran da je dobro zapamtio sve reči njegovog oca.
- Ok, pažljivo me slušaj. Kad muško dete napuni 15 godina u noći mladog meseca on se odvodi u šumu vezanih očiju i ostavlja tako cele noći da prenoći u šumi… to se smatra ispitom zrelosti. Sad je došao tvoj red da postaneš čovek. - ponovi otac po ko zna koji put.
- Ali, šta ako mi se nešto desi, šta ako recimo naiđe neka opasna životinja? - Strela je strašno želeo da mu otac nekako ulije poverenje da mu se ništa neće desiti i da to neće biti slučaj sa njim ali je unapred znao da je to zapravo nemoguće.
- Ne, nećeš smeti da ustaneš, komunikacija sa duhovima ne sme biti prekinuta… moraš da presediš celu noć na tom mestu jer jedino tad oni mogu svojim pesmama da od tebe naprave ratnika. - otac je pažljivo i strpljivo podučavao svog sina. Na posletku sećao se kako je njegov otac njemu to isto pričao.
- Dobro.. pokušaću da budem hrabar. Želim da postanem ratnik. Veži mi oči. Idemo. - odlučno reče Lukava strela.

Sivi soko se nasmeši na tren, a onda duboko uzdahnu pa veza sinu čvrsto oči i potom ga uhvati za ruku i oni zakoračiše u duboku šumu.
Lukava strela se osećao neugodno. Nije znao kuda ga to otac vodi. Pod njim su čas pucale grančice, čas je gazio po oštrom kamenju, čas mu je noga propadala po rupama ali se nije žalio. Hteo je da pokaže ocu kako je dovoljno porastao i kako može sve sam. Osećao je samo promenu temperature na svojoj koži i znao je da ide sve dublje u šumu gde ima sve manje sunca i gde je sve hladnije. Čak i dan danas su mu branili da ikad ode tako daleko… Govorili su da šuma krije puno opasnosti koje vrebaju sa najrazličitijih strana i da nikako ne sme da ode tako daleko. Mnogi se iz šume nikad nisu vratili. Bilo je onih koji su govorili i da je šuma ukleta.

- Evo ovde ćeš da sedneš i dočekaš jutro. - reče mu otac dok je svojom rukom navodio njegovu na panj na kojem je Strela trebala da sedi. - ja se sad vraćam i doći ću tek ujutru. Neka te čuva Sveti Duh. Doviđenja sine.

"To je to". Pomisli u sebi Lukava strela. Počelo je. U početku se ništa nije dešavalo i sve je izgledalo kao da će on ovo lako savladati i da će mu jedini problem biti zapravo dosada. Ali.. dosadu je vrlo brzo prekinuo neki šušanj. Lukava strela je načuljila uvo.. par trenutaka tišine potom se ništa nije čulo. Ni glas. Totalni muk. Potom je šušanj došao sa druge strane. A onda dva sa njegove leve i desne strane istovremeno. Lukava strela je ustreptao. Nešto se dešava.. Ah, kako mu je poriv za skidanjem poveza sa očiju najednom porastao beskonačno. Ipak, mora biti postojan. Mora biti jak. Ne sme da dozvoli sebi da padne na testu. Ali kako kad je goreo od znatiželje da vidi šta se dešava. Kako kad je navikao da gleda. A onda se začulo nekakvo zlokobno režanje od koga mu se digla kosa na glavi. Bio je ubeđen da se neka strašna životinja približava da ga pojede i je on ništa drugo samo lak plen. Pretrnuo je od straha. Istovremeno u daljini kao da se čula daleka i tiha muzika, muzika bubnjeva i davnog pevanja od kojeg mu se budila gordost i ponositost. Dve struje straha i korena predaka su se sukobljavale u njemu.. Više nije znao da li je to režanje bilo tu ispred njega ili je dolazilo iz muzike. Potom je osetio kako mu se uz nogu obavija nešto hladno i zlokobno. Ukočio se.. oblio ga ja hladni znoj. Šta ako je to neka otrovnica.. Biće bolje da ne mrda.. ali šta ako ga ujede? "Kakva glupa smrt, neću valjda ovako završiti".. pomisli u sebi.. Najednom šumom se proli oštar krik nekakve ptice.. vazduh koji se nalazio između očiju i poveza od jačine tog krika poče da treperi. Obuze ga panika i on poče lagano da tone u vrtlog nemira, straha i gubitka ravnoteže. "Ne smem da se plašim", "Ne smem da se plašim" - mantrao je u sebi dok je tonuo poput koncentričnih krugova. Hteo je da rukom dohvati svoj vrat.. ostajao je bez kiseonika gušio se. Imao je osećaj da ako skine povez videće da se svet oko njega vrti neverovatnom brzinom. Izgubio je osećaj za vreme. Nije više znao dal je noć ili je jutro. Dam dam dam dam.. bubnjao je bubanj sve vreme. Nije više mogao da podnese taj zvuk. Želeo je da sve prestane. Nije više imao snage nizašta. Tonuo je ukočen od straha ali sa dozom prepuštenosti sudbini. Osećao se kao krhko sokolovo pero nošen nasumično pred naletom teške oluje. On, grešan i kriv za sve pred sudbinom sveta. Ko je on da se suprotstavi čitavom svetu koji je protiv njega. Nije mu više bilo bitno. Moglo je sve da ga zgromi. Moglo je sve da ga pojede. Mogao je konačno da umre. Otići će kod predaka. Postaće i on duh. On će da... ali..
Stani!
Najednom shvati da se sve umirilo. Sve je nekako volšebno stalo. Nema više straha, nema težine, nema nelagodnosti.. osetio je umilnu toplinu na svom licu.. I dalje nije otvarao oči. Da li je moguće da je umro? Da, sigurno je umro i otišao u većna lovišta. Tamo će da dočekati duhovi. Duhovi njegovih predaka. Deda! Jedva je čekao da ga vidi. Nema veze sad kad je umro. Može skinuti povez i da se zagrli sa dedom kojeg je mnogo voleo. Uželeo se od kako ga je poslednji put video pre dve godine kada je pao niz liticu i umro. "Deda... stižem" pomisli u sebi i rukama skinu povez.

Umesto dede isred njega se osmehivalo veliko lice njegovog oca.

- Čestitam sine. Izdržao si do jutra! Sada si postao čovek! - ponosni otac potapša svog zbunjenog sina po ramenu.

Zbunjeni sin je i dalje gledao bledo u svog oca. Potom ga obuze emocija svega proživljenog i pognu glavu.. i jecavim glasom reče.

- Mislio sam da me je je rastrgla nekakva strašna zver.. da me je ujela zmija.. da me je pregazilo krdo belih bizona. Mislio sam da sam umro i da sam otišao u večna lovišta! Video sam dedu...

- Tako sam se i ja osećao sine. Ali nisi skinuo povez. - reče ponosni otac. - Ono što ti nisi mogao da znaš je to da sam ja čitavu noć presedeo iza tebe i da sam te čuvao i da ne bi dozvolio bilo šta da ti se desi. Tako je i moj otac - tvoj deda čuvao i mene a da ja to nisam znao. Nije moglo ništa da ti se desi.
Ja te volim i pazim na tebe sine.

Lukava strela zagrli oca a otac ga pomiliova po glavi.

Duboko, duboko u strašnoj i ukletoj šumi.
 
ček Bau, delimo po 5 poena, al nisi precizirao da l se računaju samo celi poeni ili mogu i decimale, da podelim 4x1.25 :mrgreen:

da ne čekam odgovor 2. pesmi 2 poena, ostale po bod.

vrhunski krug, zaista.

p.s. Pišče druge pesme, zavidim ti na jednoj, ne toliko razvijenoj (jer je mnogima razvijena, ali u pogrešnom smeru), koliko prelepo uobličeno mašti :)
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top