Glasanje na temu San

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Baudrillard

Baudrillard

Autošoven
VIP
Poruka
131.089
Dobro veče, ovaj put ste bili vredni, stiglo je jedanaest priča za koje možete glasati do 29.09. do 21h.
Imate 10 poena koje možete podeliti kako želite, s tim da jednoj priči ne možete dati više od 5 poena.
Uz poene potreban je i komentar za priče za koje glasate.


Priča br. 1

Обрео сам се на путу.
Био је сумрак и било је тихо... бескрајно тихо..
Као у глувој соби. Једини звук је долазио од мене, мог дисања и корака али је и то било пригушено, далеко...
Мислио сам о томе како сам отишао с посла...како смо пуно радили и како је било доста... али нико није помињао одлазак док им нисам рекао да је доста било и да треба да кренемо...
Весео због тога, јер да им нисам то рекао, још би били тамо, сад сам био на путу кући кроз тако лепо и пријатно поподне...толико лепо да сам чак јакну и капу оставио тамо... тек ту сам приметио да сам без њих али није ме било брига.
Ишао сам средином широког пута, ваздух је био топао, чист и густ а све око мене је утањало у касно поподне или рано вече.
Небо је тамнело а крваве боје су се преливале преко далеких и високих облака изнад индустриског хоризонта.
Претурао сам по торби не бих ли нашао диктафон да говорим о томе шта видим и осећам... Имао сам речи на врховима усана и бојао сам се да не исклизну због осмеха који ми је чини ми се уоквиривао лице.
Нашао сам га и почео да говорим... Ишло је лако и добро али је батерија била празна.
То није могло да ми поквари расположење јер сам имао резервне иако ми више није било битно хоћу ли да забележим то што сам хтео... али свеједно сам извадио нове и док сам их мењао, видео да ни ове из апарата нису лоше, већ да су се само мало помериле.
Међу фигурама које излазе из неке од хала, педесетак метара испред мене видим и препознајем једну од сестара... идем ка њој и враћам диктафон у торбу, не баш одушевљен што тако сјајно време сад кваре и други. Но, сви од тих тренутака у којима сам био сам на свету и у томе бескрајно уживао су и онако брзо пролазили, нарушени неким пролазником или познаником.
каже ми да и она иде кући, да је леп дан и да ће да остави јакну преко пута, у гардероби...
око нас пролази доста других, углавном младих жена и девојака од којих су неке иако сасвим стасале ипак тако упадљиво младе...
Она одлази са њима и каже ми да је чекам...
Преко пута се налази портирница и још једна хала која је, како ми постаје јасно, само гардероба за све оне раднике и раднице који раде с ове стране пута...
сви они чекају неки ред тамо да оставе своје ствари а ја размишљам како да одем одатле... не прија ми гужва... али немам избора...

Улазимо у неку кафану... Огромна је и препуна...
претрпани столови и море младих лица... сви су ниско испод високог плафона са слабим светлом... Жамор је и галама. Нема музике а смех и песма који допиру из свих праваца не успевају да надгласају жамор стотина који говоре једни другима...
У неко друго време бих радо додао свој глас општој какофонији и себе уронио у ту гомилу, препустио се сатима заборава и бесмисла, али сад сам само хтео да одем одатле...
Но, немам куд... испред мене је та сала а иза мене у уском ходнику гомила која хоће да уђе унутра...
лепи млади људи... девојке превише младе да би могао да их гледам другачије него старији брат, ујак, стриц... сви лепо обучени и нестрпљиви да уђу...
топло је већ и загушљиво... неки бледи зраци светла секу сенке и падају на коже орошене знојем. Једна од њих ми говори нешто али не обраћам пажњу... пита ме за године, одговарам јој да је више него што изгледа, окрећем се и слушам друге... ствари о којима причају... све то је тако глупо и празно... али ипак улазим...
Сестра је већ ту, показује ми на место поред улаза, за великим ниским столом где ми је сачувала место... упознаје ме с људима који седе за тим истим столом чија имена и лица губим из вида у облацима дуванског дима и заобрава који долазе у таласима...
Гледам око себе и жалим што у неким забаченијим угловима видим људе који не цене ту изолованост и искљученост из ове вреве...
Преко пута мене седају двојица...
Упечатљиво су озбиљни... иако у духу места и расположења, у очима им се види концентрисаност и озбиљност. свест да су ту с разлогом.
Почињу да једу и пију...опасно пију
гледају ме и говоре нешто један другоме
као да ме препознају и виде да ни ја не припадам ту као ни они.
Један од њих устаје и пружа ми руку. У очима му се види да зна како ми је и да ми не прија ту.
Спушта руку на чашу предамном и узима је а овај други устаје и вади флашу из које су себи сипали и точи и мени...
Вотка је или нешто њој слично... хладно је и јако... просеца се кроз свест као кроз грло и отвара очи... утишава жамор и појачава светло...задовољни су... и ја сам... боље је...
Има више места, није више тескобно... али једно за другим, све нестаје...
окрећем се око себе и не видим никога
но, чујем врисак... један, други...
Нешто гори близу...
Прашина је на све стране... људи трче с пушкама, пуцају једни на друге и падају.
Све то видим као сенке које ватра баца на неко платно пред мојим очима...
трепераве како се пламен разбуктава, како се животи гасе предамном ...
Али као да ме није брига... као да ме се не тиче тај хаос и ужас свуд око мене...
седим и гледам тај сто за којим нема људи, на којем нема ничег сем покиданих греда и бетона, поломљеног стакла и сенки које тај пламен баца...
иза мене је улаз и зид, а са друге стране видим оног који није хтео да ми уступи то завучено и забачено место у рпепуној кафани... уплаше је... у паници... прибијен уз зид ничим до страхом... као да бежи од ватре која је изгледа све ближа...
Не препознајем ни његову ни своју униформу, ни оне оних који падају око нас... не разумем шта се и запто дешава... није ме брига...
само хоћу да одем... али сам тежак и тром, без снаге... без воље да се покренем...
неки, за које разумем да нису моји прилазе... претећи... али их неко односи... било далеким метком било бајонетом, ту, предамном...
Гледам оног мученика близу мене... нећу да будем као он...
Можда би требало да и ја нешто у руке узмем...
они који су пали као да потањају у ту бескрајну прашину и мрак...
од њих ништа не могу...
нећу више ни да чекам... устајем и крећем...
Тамо где је био зид сад је отворен широк пут којим сам ишао...
бескрајан мрак и рушевине нарушени само сенкама спрам пламена који гори свуд и нигде...
фигура у капуту носи шарца...не знам како али препознајем да је шарац.... идем ка њему... бојим се али не успоравам...
Мисли да сам његов због тог мог хода иако ја знам да нисам...
Касно препознаје да нисам и следеће што знам је да се с њим отимам о пушку...он има и нож... али не потеже за њим... бојим се да ће да га се сети, да ће да пусти пушку јер зна да не умем с њом, да ће да ми остави 10ак килограма мртвог челика у рукама и да ме убије некако другачије...
али је његов страх већи од мог... и прави грешке које прво оклевам да искористим а онда, као да схватам да морам, ипак користим и убијам га... његовим оружјем...
и враћам се...
од једном рпепознајем ко су моји... немилице пуцам на све који нису... иде ми тако природно...ефикасан сам... долазим до оног у ћошку... али њега више нема...
предамном је то што је било кафана... сад рушевина пуна покиданог дрвета, бетона, гвожђа... немам куд сем право,... иза мене нема ничега а испред мене само прав далек пут...почињем да бивам свестан да је муниције све мање, да немам где да је нађем... а да је њих тако много...
Не знам ни одкуд ту ни зашто сам ту... не знам ни одкуд долазим ни куда идем... али знамд а морам да наставим...
Кроз груди ми бесни урлик који не пуштам ван... плућа ми гребе дим и прашина, али у рукама и плећима осећам снагу којом бих цео тај свет предамном покидао на пола... само да нађем крајеве које да ухватим...
и будим се...
 
Priča br. 2

Bio jednom jedan san

Brisan je prostor ispred mene. U daljini ga jasno vidim. Kao da vekovima tu stoji, uspravan i miran. Udaraju ga talasi, vetrovi mu mrse kosu i pletu mreže,munje mu oči pale. Usne su mu neme a dve bore mrštilice stisnute na čelu. Ćuti, ruku spuštenih niz telo i gleda u daljinu.

A ja? Stojim na kraju puta od crvenih cigli. Dalje je pesak čudnovate boje koji talasa. Posla sam jednom nogom oprezno napred i osetila pod stopalom žitko pulsirajuće tlo iz kojeg mi je uz nogu liznuo plamen paleći mi kožu i meso do koske, preko butina i kukova, lizući me jezicima želje sve do srca. Trgla sam nogu nazad iako nisam osetila bol. Nazad nisam mogla. Iza mene put se osipao i nestajao. Ostanem li pašću u nepovrat. Krenula bih napred da on hoće da mi pruži ruku. Ali ne. On i dalje stoji mirno, uspravno i gleda u daljinu. Pozivam ga ali mi iz grla ne izlaze reči.Kao da sam nema. Tu sam se trgla iz sna.Ustala sam ošamućena sa blagim grčem u stomaku. Sitan skakutavi bol kretao se sporo, gore, dole i udarao negde u predeo malog mozga. Savila sam se se na trenutak koji mi se činio kao večnost. Nestao je bol a sa njim, nestalo je sve.
 
Priča br. 3

Čudesan San

Trebalo je da stignem do ponoći kod Ane, zadržala me je gužva u saobraćaju. Nalazim se na povratku ka svojoj kući i jedva sam čekao da stignem da bi što pre nazvao Anu i da joj objasni situaciju. U putu sam sreo jednog stopera, bio je to jedan stariji čovek sa dugom belom bradom sa vrlo malom mrljom crne dlake. Povezao sam ga i pitao dokle želi da ga vozim, on mi je rekao:
" Ja znam ko si ti sinko, znam da živiš bedan život i da te svako ponižava za šačicu para da bi prehranio ženu i decu. Ti si zaista redak slučaj poštenog čoveka".
Zastao sam kraj puta, gledao sam ga bledo, bio sam zaprepašćen kako jedan stranac znao sve kako ja živim i šta radim. Osećao sam malu dozu straha i pitao sam ga:" Ko ste vi?"
" Ja sam sinko moj Bog, verovao ti ili ne, osetio sam tvoju dobrotu i poštenost, zato sam te izabrao. Vidiš sinko ovu moju bradu, ovo belo što je većinom to predstavlja onu grupu ljudi što me psuje svakodnevno, a ovo malo crnila predstavlja one što me poštuju. Želim od tebe da napravim čoveka koji će znati da poštuje i ceni ono što mu se da. Zato, vozi do najskupljih prodavnica za garderobu i ostalih bogatih radnji".
Zastao je sa pričanjem, bio sam u šoku, odvezao sam ga do najskuplje prodavnice, ali je bila zatvorena, što je bilo i normalno jer je bilo nekoliko sati posle ponoći. Starac je izašao iz auta i jednim pokretom ruke je otvorio vrata prodavnice i rekao mi je:
" Uđi unutra i uzmi sve što je najskuplje". Možda sam ostao u čudu, ali sam ga ipak poslušao i sve sam uzeo kako mi je rekao, i tako u svim radnjama. Kada smo završili i kada sam uzeo sve što je bilo najvrednije, starac mi je stavio ruku na rame i reče tihim glasom:
" Eto sada si bogat čovek i imaš da izdržavaš porodicu, i znaj i upamti, uvek me poštuj i uči decu pravim vrednostima, ja odoh, a tebe ostavljam u spokoju". Nešto mi se mantalo po glavi, i nije mi bilo dobro, odjednom sam se probudio u svom krevetu i shvatio sam da je to bio samo san. Pogledao sam u kalendar, bio je 18. Avgust, a teebao sam 19-tog da idem kod prijateljice Ane. Kada sam se sredio i obukao, sišao sam u dnevnu sobu i ugledao smeh na licima moje porodice. Razgledali su sve one stvari što sam ja u snu kupio, osećao sam se kao da sam u nekom bunilu. Kada sam pokušao da vratim te stvari po prodavnicama svuda su mi rekli:
" Izvinite gospodine, ali ovo nisu naši proizvodi, ove proizvode nikada nisu ni bili kod nas". Shvatio sam da je onaj san bio u stvari java, Bog mi je dao šansu da budem srećan i ja ću je iskoristiti. Otišao sam kući i ispričao sam šta mi se sve desilo, u početku nisu verovali, ali iz ljubavi su osećali da pričam istinu. Posle proslave na kojoj sam bio sa porodicom kod prijateljice Ane, odlazio sam svaki dan u crkvu da se molim Bogu što mi je dao sreću, kada nisam imao vremena da odlazim u crkvu ipak sam se molio gde god se nalazio. Nisam verovao da čovek u snu može videti Boga i da mu Bog da sve ono što je želeo za svoju porodicu. Sada sam počeo da verujem i život mi se promenio iz korena.
 
Priča br. 4

Само сан

" ...опет срећу нисмо нашли..." - однекуд је познати тон бојио дан, дан већ довољно туробан и сив.

Пио сам не знам које пиће по реду, палио не знам коју цигарету трежећи у даљини ни сам не знам шта.

- Ко је она? - тргнуо ме глас конобара док ми је сипао - још једну.
- Она? Не постоји ...Она. - кратко сам одбрусио.
- Мислим, која је, овај пут? - наставио је, не хајући за мој тон, одавно навикнут на моје туробно ћутање за шанком.

Збиља, која је била овога пута, питао сам себе. Како се оно звала? Мелиса, Алиса, Леа, Андреа...
Још једна у низу белосветских дама, у неком од белосветских градова, у некој од белосветских ноћи...
Још једна у којој је било нешто Њено. Њено...ко је Она? Она је она која не постоји.

"...ти си пјесма моје душе, ти си бол у срцу мом..." - хоће ли престати данас...

- Сипај ми још једну...
- Каква је била? - није одустајао конобар, мангупски се осмехујући

Каква је била? Пребирао сам по сликама из прошле ноћи. Била је као и све друге. Обична, белосветска...иста.

- Она није била - испао је одговор сам од себе.
- Ипак постоји Она - закључио је задовољно конобар.

И ја бих био задовољан да сам на његовом месту. Оваквог госта сваки шанкер жељно ишчекује.

- Рекао сам, Она не постоји. Она једина...није била.
- Зашто? Одбила те? Ниси је хтeо? - није одустајао мамлаз.

Посматрао сам облак дима и пожелeо да се изгубим у њему. Искапио сам чашу, угасио на пола догорелу цигарету, платио рачун и кренуо ка излазу. Застао сам, поново се однекуд чуо исти ритам, доврага и с њим.
Вратио сам се пар корака, затражио још једну...путничку, на радост радозналог шанкера.

- Знаш мали - чуо сам свој глас - Она није била...јер...јер Она једина не може бити... била. И нема ту, хтeо, хтела, нисам, није.
Постоји сам просто... Она не може бити ...била. Она може бити само, знаш оно...била је, јесте и биће. А тога, тога нема. Има само сан.
Ње нема. Не постоји. Она је сан. Сан који сањаш једном. Једном увек.

Окренуо сам се и отишао, осећајући на леђима како ме испраћају очи збуњеног шанкера.

Отишао сам својим белосветским градовима, белосветским друмовима и дамама.
Њу, њу не познајем. Она не постоји. Она је само сан.

„...а само је сан стварност...“
 
Priča br. 5

Naš san i njihova java

Septembar 1941.
Konačno u šumi. Mislio sam da neću uspeti da pobegnem iz grada i pridružim se drugovima. Gestapo mi se toliko približio da poslednjih dana u gradu nisam ni izlazio iz zgrade. Milan i ja smo,naposletku,probili obruč agenata i zajedno sa drugovima sa Voždovca uspeli da se priključimo vezi na Kosmaju.
Novembar 1941.
U planini zima počinje ranije nego u gradu. Muči nas nedostatak svega : odeće,obuće,hrane,oružja,municije,lekova.. Još uvek nismo imali pravu akciju, a četa je već desetkovana. Teški uslovi,ali je moral na nivou. Smrt okupatoru!
Maj 1942.
Nalazimo se negde u centralnoj Srbiji,po naređenju Vrhovnog štaba. Vodimo teške borbe protiv Nemaca i domaćih izdajnika. Mnogo gubitaka. Ne stižemo ni da sahranimo sve. Nema više Branka,nema Radovana,Milana,Marka.. Sve nam fali,ali moral nas drži. Smrt fašizmu!
Jun 1944.
Teške borbe vodimo,ali napredujemo ka Beogradu. Spojili smo se sa Sovjetima. Borba nas je očeličila,prekaljeni smo i besni. Neprijatelju stati nogom za vrat,osvetiti drugove! Napred,u slobodu!
Februar 1945.
Vidi se kraj. Ravan Srem,vetar briše,ali nećemo stati! Pale drugove više i ne brojim,pale neprijatelje još manje.
Jun 1956.
Izgradnja baze teče po planu. Ostrvo je dovoljno udaljeno od kopna da bezbednost može da bude na najvišem nivou. Barake za stanovanje su već gotove, glavna zgrada napreduje. Ne znam šta je predviđeno kao namena objekta,ali to i nije moj posao. Ja brinem za obezbeđenje i svoju službu savesno izvršavam.
Maj 1964.
Počinju topli dani. Neki drugovi su se već kupali u moru. Ipak,to su prekaljeni vojnici. Naučnici se još ne usuđuju da probaju. Neka ih,oni su drugačija fela. Niko od njih nije sa nama prešao ratni put,ali marljivo i savesno daju svoj doprinos u izgradnji socijalizma. Istureni vojni objekat 265 može da služi na ponos Jugoslaviji,kad bi samo neko znao za nas.
Novembar 1964.
Razgovarao sam danas sa vođom projekta,inženjerom Simićem. Čudan čovek. Prvo je okolišao,ispitivao me o bezbednosti, a onda mi je priznao da su na pragu velikog otkrića i da se panično plaši špijuna. Uverio sam ga da je to moj posao i da ga izvršavam savesno,a on neka brine o svom delu. Malo se umirio. Ne razumem tačno čime se istraživačka laboratorija bavi,znam samo da ima veze sa energijom.
Decembar 1964.
U poslednje vreme mnogo razgovaram sa drugom Simićem. U stvari je vrlo prijatan čovek. I veliki stručnjak. Razgovaramo o njegovom poslu. Usavršavaju neki predratni projekat o dobijanju električne struje iz morske vode. Ja nisam stručnjak,ali je Simić vrlo uzbuđen kad priča o tome. Navodno, na pragu su otkrića koje može potpuno da promeni svet. Gotovo besplatna energija za sve ljude. Koliko bi to samo značilo za izgradnju socijalizma u celom svetu! Kapitalisti više ne bi mogli skupo da naplaćuju nešto što bi ceo svet dobio besplatno od komunista Jugoslavije! Drhtim dok ovo pišem! Sećam se rata,drugova,mira koji nisu dočekali..
Januar 1965.
Bio sam na sastanku sa komandantom Vojne oblasti. General Markušić je sijao od sreće dok je Simić iznosio detalje velikog uspeha svog tima. Sedeo sam u dnu sale i blistao od ponosa. Na kraju krajeva,ima tu malo i moje zasluge. Posle sastanka, general me je pozvao u svoju kancelariju. "Božoviću",rekao je, "za pet dana će doći jedna strana delegacija da vas poseti. Da li je bezbednosni protokol Isturenog vojnog objekta 265 na nivou"? "Naravno,druže generale",odgovorio sam. "Možemo da budemo ponosni pred Sovjetskim drugovima."
" Ko je pominjao Sovjete,Božoviću?", upita general široko se osmehujući."Dolaze drugovi preko mora,Amerikanci. Jeftina energija zanima ceo svet,a Amerikanci sigurno bolje plaćaju nego Rusi". Nisam mogao da se povratim od šoka! Zar radnički,socijalistički san može tek tako da se proda?! Zar smo se zato borili? Zar su nebrojeni drugovi zato dali svoje živote? Pobunio sam se,ali bolje da nisam. Dobio sam grdnju i ukor. Salutirao sam ,kao vojnik i vratio se na ostrvo. Nisam nikome smeo da pričam o ovome,ni Simiću ni nekom drugom.
... teku pripreme za dolazak američke delegacije. Mehanički obavljam svoj posao,naizgled miran,ali grozničavo razmišljam. Tri noći nisam spavao,vidim pale drugove kako me nemo prekorevaju. Kako gledaju i pitaju se zbog čega su se borili? Zbog čega su umrli? Za narod Jugoslavije ili za novac kapitalista? Moram nešto da preduzmem,a sada znam i šta.
24. Januar 1965.
Amerikanci sutra dolaze. Naučnici spremaju prikaz teorije svog otkrića i demonstraciju praktičnog dela. Ja hodam kao u snu,gledam,klimam glavom,ali nikoga niti vidim niti čujem. Čekam 20h da počnem sa svojim planom.
...tačno u 20,00h ulazim u svoju kancelariju, podižem telefonsku slušalicu,okrećem lokal dežurnog i naređujem kod 1 3. Dežurni me pita da ponovim,očigledno mu je čudno,ali naređenje je naređenje. U 20,01h oglašavaju se sirene u formi koja naređuje evakuaciju celog ostrva. To je uvežbana akcija koju naučnici,pomoćno osoblje i vojnici redovno usavršavaju. Tačno u 20,19h poslednji brodić isplovljava sa malog doka. Do kasarne na kopnu im treba petnaestak minuta,što znači da imam oko pola sata dok se prvi brod ne vrati. Sigurnom rukom otključavam ormar i gledam u mehanizam. Jutros sam ponovio kodove iz priručnika,tako da znam šta treba da radim. Bez razmišljanja i bez kajanja okrećem brojčanik. Posle klika imam još 60 sekundi dok ne počne. Ponovo mislim na drugove,na Branka,Milana,Radeta,Španca.. ovo je za vas.
Klik!
25. Januar 1965.
Jutarnje vesti radio ------
Vojne vlasti obaveštavaju stanovništvo da je serija eksplozija koja se čula sa ostrva bila u sklopu vojne vežbe koja je uspešno izvedena i okončana. Vojska žali zbog uznemiravanja stanovništva. Svaku eventualnu štetu nastalu od eksplozije možete da prijavite u sedištu Vojne oblast..
 
Priča br. 6

Nocnu tisinu prekida samo pucketanje logorske vatre i razgovor par muskaraca. Sale se uz malo vina sto im je ostalo. Ostalo je i malo zeca iznad vatre, nije znao da mu je toga dana bilo poslednje jutro kada je video izlazak Sunca. Vatra lagano gori i jedan od muskaraca baca jos jedno drvo da nahrani i nju i produzi njenu toplinu.
Drugi pak zamisljeno gleda u plamen kako raste, kao da raste brze i nepravilno. Nije siguran da li ga oci varaju.
Kada se iz vatre zacu zenski glas, njemu dobro poznat:
- Sta radis to od sebe Nikolaj?
- Znas ti sta radim. Mozes da vidis u svojoj kugli sve sto zelis. rece on na iznenadjenje svoga prijatelja.
- Sa kime pricas to? - zapita ga zbunjeno a potom dodade kroz smeh - trebalo je da mi kazes da ti ne dajem vino ako si takav kada popijes.
Nikolaj ga pogleda a potom pogleda vatru koja je pocela da menja oblik u devojku u haljini.
- Nije kugla vec bazen a tvoj prijatelj je u pravu, kada si pijan volis da razgovaras sa mnom. Daj mu da pije iz tvog meha kako bi zaspao, dacu mu lep san ili nocnu moru ako ne te odbije.
Nikolaj mu dade meh i rece:
- Probaj ovo vino, mozda ti se vise dopadne.
Njegov prijatelj ga prihvati i ubrzo zaspa pored vatre.
- Nemoj da brines, imace lep san sa devojkama i nije me cuo, to mozes samo ti Nikolaj. Dosla sam da ti pomognem kao i ranije. Suma koja vas ocekuje je jako opasno tako da morate da nabavite konje pre ulaska u nju. Nemojte ih jahati niti tovariti, znas da ne smem da ti kazem nista vise. I budi obazriv, blizi se velika opasnost.
Tada se zacu jak udarac i dubok muski glas:
- Ne spavaj na casu! Ustaj gore Nikola i odmah kod direktora, ne mogu da verujem da si opet zaspao i to na pismenom iz srpskog.
 
Priča br. 7

Intimna

San mi ne dolazi na oči. Kroz mračne i visoke borove nazire se svetlost skromne svetiljke iz daljine… Senke drveća deluju stvarno, igraju se sa mnom, dok ja sedim na ivici kreveta…

Ja sanjam život koji se upravo odvija. Sigurna sam da sanjam budna. Nije bilo ovako.

Elementarna, jednostavna, prožimajuća bliskost. Slušam tišinu. Sve je tu i ne treba mi ništa. Ne govorimo ništa.

U mom snu sve je jednostavno. Mi smo moj san. U osami šume i lišća, zraci svetlosti boje moje čelo, kosu. Prsti su mi pomalo ukočeni, ali gledam kako se polagano opuštaju u tvom pažljivom i nežnom pogledu. Miran si.

Najjednostavniji san je u pitanju. Onaj u kojem je sve jednostavno lepo.

Buđenje će biti kao i uvek, poznate stvari. Probudiću se i reći kako moram do … prodavnice, posla, prijatelja. Moram jer se moranjem preživljava do narednog sna.
 
Priča br. 8

SAN O SNU


Osoba A sanja…
Volim te... Podižem grudi, savijam kičmu, obavijam te… Polako se otvaram… Otvaraš me… Moj si… Uzalud, tuđ si… Volim te… Što me nisi voleo bar do pola? Bar do onog slovca L u Volim te?... Sve bi od ovoga bilo lepše… I duže… I naše…

Osoba B zakopčava belu košulju ispred ogledala i sanja…
Voleo sam je… Eno je, u ogledalu, leži i nekoga voli ispod usnulog očnog kapka, kao ja nekada nju, ispred ogledala… Kad je bila moja… Kad smo imali iste želje, koje smo jurili po koži… Usnama, prstima, noktima, jezicima… Da, tada smo govorili istim jezicima… Sada ćutimo, bez ičega između…

Osoba C polako otavara oči i budeći se, sanja u praznom ogledalu…
Otišao je, konačno... Opet sam sama, i ne znam sta ću sa sobom… Kad bih mogla sve iz početka… Neki drugi život, neka druga ljubav… Neki drugi san, ali ne s njim… Da volim očima, a ne ušima… Da ne verujem da ljubav može sve… Da ne dam njegovoj beloj košulji da mi ukrade san o sreći…

Rezime…
Osobi A je san baš ta realnost osobe C, ali još ne zna da je to samo san o snu.
Osobi C je san baš ta strast u realnosti osobe A, ali i ona nije svesna da je to samo san o snu.
Osoba B jeste voljena i od osobe A i od osobe C, ali je, ipak, nesrećna. Bez sna. Osoba B nema san o snu.
 
Priča br. 9

Из ноћи у ноћ тај сан ми се враћао. Никад исти, а увек сличан. Блештави, сунчан дан. Старо двориште препуно укрштених сенки. Врућина. У самом углу дворишта огроман орах. Гране је пустио ка средини дворишта, и прави хладовину над приземном кућом са каменим подрумом и зиданим степеништем, која иако стара, одаје утисак чврсте грађевине, која годинама одолева ветровима, киши, а и врелинама као што је ова данас. Модро плави јоргован расте испод прозора над подрумом. Затворене жалузине. На другом крају дворишта, у хладовини кућице, испружило се куче. Црно, са белом њушком и шапама исте боје. Уз само дебло стогодишњег ораха седи плави дечак и плаче. У руци држи дрвеног коњића којем је једна нога поломљена. Из куће излази млада жена, узима дечака и смирује га тепајући му. Препознајем своју играчку из детињства. Али, откуд она код тог дечака? И онда схватам. Па то сам ја. Плачем јер сам сломио играчку. Жена која ми тепа је мајка. И у сну осећам милину око срца док ме грле најдраже руке. Пас који је сад устао и протеже се је мој Џеки. Моја стара кућа, моје двориште са орахом и јоргованом испод прозора. И врућина. Све је тако стварно. А онда се будим.
Одавно сам отишао из те куће, из широког дворишта. Плави дечак гази пету деценију. Џекија одавно нема. Од пре неку годину ни мајке. Јоргован се одавно осушио. Остао је још само орах, са још широм крошњом. Туга ме свог обузме, и по ко зна који пут кажем себи:“ Морам отићи једном!“ Једном ваљда и хоћу. Дугујем то малом плавом дечаку којег још увек носим у себи. Али никако сам. Повешћу и малог плавог дечака који мирно спава у кревецу поред. Да види орах. Да осети корење које пуста тело да лута, али душу никад предалеко...
 
Priča br. 10

Sympathy for the Devil


Trčao sam najbrže što sam mogao, već prilično zadihan. Praktično me je snaga volje jedino održavala na nogama. Prolaznici su me posmatrali dok sam tutnjao pored njih: krajičkom oka mogao sam da vidim začuđene ili zabavljene poglede na njihovim licima, ali na to se nisam obazirao. Slučajno sam se očešao o jednog starijeg čoveka i oborio ga. Ne gubeći ni tren više, podigao sam ga najbrže što sam mogao i ostavio ga da sam traži naočare koje su se našle trotoaru nakon pada. Nadao bih se inače da su naočare ostale neoštećene, ali nisam mogao sada da o tome razmišljam. Kako sam samo mogao da zaboravim da uključim ton na telefonu!? To što ne umem ni da iskoristim budilnik na telefonu kako treba, i što kasnim pola sata na ročište, neće sudiji nimalo lepo izgledati. Ne mogu da verujem da sam toliki kreten! Ionako, gotovo da nije bilo nimalo izgleda da mi sud dozvoli da viđam Dejana, ali barem bih mogao da kažem nešto u svoju odbranu, da sudija shvati koliko mi je stalo do njega i da sam čvrsto rešio da neću praviti greške koje su obeležile prethodnih pet godina od njegovog rođenja.

Još samo nekih 300 metara ostalo mi je do suda. Jedva da sam mogao da razmišljam od napora, ali to što sam bio blizu cilja ulivalo mi je dodatnu snagu. Ali, šta čovek da radi kad nema sreće; na semaforu se uključilo crveno svetlo za pešake, dok sam se ja nalazio na desetak metara od pešačkog. Još u trku, bacio sam pogled na obe strane puta i odlučio da mogu preći ulicu bez čekanja! Pojurio sam, čuo na tren zvuk sirene, a onda je nastao prekid svesti...


Kada sam otvorio oči, video sam da se nalazim na nekom proplanku, okupanom sunčevim zracima. Još uvek mutne svesti, kao posle dugog sna, podigao sam se lagano na noge. Poslednje čega sam se sećao bio je zvuk sirene na pešačkom prelazu. Bio sam siguran da me je neko vozilo tada pregazilo. Ali, zar ne bi trebalo onda da budem u bolnici, a ne... gde god sam se sad nalazio?

Osmotrio sam okolinu. Proplanak je bio okružen brezama bujnog lišća. Bilo je neobično toplo za jesen, iako me je hladio prijatan vetrić, a onda sam shvatio i da lišće ne bi trebalo da se nalazi u krošnji breza u ovo doba godine, ili bi barem trebalo da bude žuto. U tom trenutku, začuo sam neku tihu melodiju u pravcu stazice koja je vodila kroz lug hrastova. Ta melodija činila mi se poznatom; svakog momenta, postajala je sve glasnija, a zatim sam shvatio: ovo je pesma The Rolling Stonesa – Sympathy for the Devil - moja omiljena pesma...

Mislim da se nikad u životu nisam osećao više zbunjeno. Žarko sam želeo da stignem na ročište, do Dejana, ali činilo mi se da je sada za to prekasno. Neznajući šta drugo da uradim, zaputio sam se stazicom u pravcu melodije, dok je Mik Džeger molio: „If you meet me, have some courtesy, have some sympathy...“

Posle nekoliko minuta, nekako baš kada se pesma završavala, stazica me je odvela do izlaza iz hrastovog luga. Pred mojim očima ukazala se prostrana poljana. Na moje veliko čuđenje, uzduž i popreko poljane dugački stolovi bili su poređani, a na njima su se nalazile svakojake đakonije i mnoštvo različitih vrsta pića. Za stolovima sedeli su, jeli, pili i veselo pričali ljudi svih rasa, uzrasta i polova, odeveni u odeću iz svih perioda ljudske istorije. Izgledalo je kao da se većina njih vrlo lepo provodi, dok su se međusobno šalili i klopali sve od sarmi do sušija. Posebno su mi privukle pažnju boce vina u, reklo bi se, zlatnim posudama sa ledom...

Najednom, naročito snažan zrak sunca me je zaslepeo. Podigao sam pogled i zgrčenih očiju video figuru sa belim krilima kako se spušta sa neba. Figura je sletela tik ispred mene, a zrak koji ju je pratio pohitao je ka njenim očima, u kojima se potom ugnezdio i iz kojih je nadalje virio. Biće preda mnom izgledalo je kao da ima tridesetak godina, muškog pola, kose boje peske, predivnih crta lica i atletske građe. Očigledno, bio je to anđeo.

„Dobrodošao, Mladene, u ono što zovemo Zagrobni život“, počeo je anđeo glasom koji bih mogao da slušam satima bez prestanka. „Moje ime je nepojmljivo ljudskim ušima, ali možeš me zvati Miodrag.“

„Dobar dan.“, jedva sam izustio.

„Ja ću biti tvoj sluga i vodič, ovde u Zagrobnom životu. Mislim da ćeš uživati.“

„Dakle, ovo je Raj...“, konstatovao sam, osvrćući se oko sebe. Pažnju mi je privukla simpatična gospođica za obližnjim stolom, koja je upravo sebi točila skupocen viski...

„Ne. Ovo je Zagrobni život. Raj ne postoji, kao ni pakao. Može se reći, zapravo, da ni život kao takav ne postoji, barem pre takozvane smrti.“

„Ne razumem.“

„Vidiš, svi ljudi rode se ovde - u onome što zovemo Zagrobni život kako bismo lakše objasnili ljudima gde se nalaze nakon buđenja. Pošto se ovde rode, usnu duboki san, i tada se svest seli na Zemlju, koju je naš tvorac stvorio kako bi ljudi, da tako kažem, proživeli taj san. Pratiš?“

„Nisam siguran.“

„Pokazaću ti.“ Istog trenutka, pred mojim očima razdraganu poljanu zamenio je dugačak hodnik čiji se kraj nije video, ispunjen sunčevom svetlošću koja je dopirala kroz prozore. Osvrnuo sam se i video da hodnik ni u drugom smeru, naizgled, nije imao kraja. Duž belih zidova nalazila su se mnoga vrata. Miodrag je otvorio ona nama najbliža i izmakao se da vidim šta se unutra nalazi. Pogledao sam u prostranu sobu i video čudan prizor: niz udobno nameštenih kreveta u kojima su spavali dečaci, svi odreda starosti oko pet godina. Svi su bili lepo ušuškani ispod frotira, ali izrazi lica bili su raznovrsni: neki su se smešili, neki delovali ravnodušno, neki ljutito, a primetio sam i suze na licu jednog od njih.

„Oni su svi sada na Zemlji.“, objasnio je Miodrag. „Nisu svesni da zapravo spavaju ovde, u svom domu u Zagrobnom životu, gde će se jednog dana i vratiti.“

„Hoćete da kažete, onda... da je život samo san?“, upitao sam, sada već potpuno zaprepašćen količinom bizarnih prizora i saznanja.

„Upravo tako. I nemoj da mi persiraš; ja sam tvoj prijatelj, postojim kako bih se postarao da tvoj život bude najbolji mogući.“

Palo mi je tada nešto na pamet. „Da li je i Dejan ovde?“

Miodrag je klimnuo glavom i pokazao rukom ka udaljenom kutku sobe. Usmerio sam pogled u tom pravcu i brzo uspeo da razaznam Dejanovo lice. Nisam ga video nekoliko meseci, otkako mi je Marina to zabranila. Izgledao je sada nemirno, rastrojeno; malo-malo, okretao se u krevetu. Činilo se da nije sanjao prijatan san.

Pokušao sam istog časa da uđem, ali Miodrag mi je rukom preprečio put. „Pusti ga da spava. Videćeš ga već kada bude vreme. I njega i Marinu. Ovde su svi srećni.“

Zastao sam. Bacio sam potom još jedan pogled ka Dejanu i odstupio od vrata. Miodrag ih je zatvorio i nastavio: „Mada, kako si se ponašao prema njima, ne razumem zašto ti je uopšte stalo do toga. Čudna ste vi bića, ljudi.“

„Naravno da mi je stalo!“, odvratio sam. „To nisam bio ja. Nisam bio pri sebi. Previše sam radio, previše je stresa bilo. Rokovi su bili sumanuti.“ Zastao sam, pa dodao: „I previše sam pio.“

„Udario si nemilosrdno svog četvorogodišnjeg sina, a da ne pričam kakvim si sve uvredama častio ženu! Rakija nije opravdanje. Imaš sreće što Pakao ne postoji.“

„Hej, zar ti nisi moj „vodič i sluga“ ovde? Uostalom, promenio sam se. Više ne pijem.“ Pogledao sam u pod. Bio je ovo prvi put da sam se osetio loše u Zagrobnom životu. „I zaista mi je žao... zbog svega.“

Miodrag mi je uputio neobičan pogled i zatim se osmehnuo. „Biće bolje. Spreman?“

„Za šta?“

Nisam ni trepnuo, a našli smo se ispred poveće brvnare. „Ovo je tvoja nova kuća.“

Bilo mi je potrebno nekoliko sekundi da dođem sebi. Kada sam pažljivije osmotrio brvnaru pod svetlošću sutona, dočekalo me je još jedno iznenađenje: izgledala je identično kao vikendica mojih rođaka, koju sam sa roditeljima posećivao u detinjstvu. Za ovu vikendicu vezivalo me je dosta lepih uspomena. Možda sam tamo i bio najsrećniji, pored prvih nekoliko godina provedenih u braku.

Miodrag me je pogledao i, primetivši zadovoljan izraz na mom licu, dobacio: „Vidiš da jesam mio i drag.“

Unutrašnjost dvospratne brvnare bila je uređena baš onako kako sam je pamtio. Mekan tepih po kome je bila zadovoljstvo hodati bos, kožnje fotelje, kamin u dnevnoj sobi... Svemu tome pridodat je moderan televizor, kao i gramofon pored koga je stajalo pregršt ploča. Na vrhu gomile nalazila se ploča Beggars Banquet, a na njoj – Sympathy for the Devil.

Miodrag mi je pokazao rukom ka stepenicima. „Kao što znaš, gore je tvoja spavaća soba. Odmori malo, pa ćemo se videti za nekoliko sati.“

Klimnuo sam glavom. Osećao sam da bi mi malo sna godilo posle svega što sam danas doživeo. Dok sam se penjao stepenicima ka spavaćoj sobi, osvrnuo sam se ka Miodragu, koji je uz kratak osmeh ispario. Legao sam u krevet i istog trenutka zaspao.

Ne znam koliko je vremena prošlo, ali najednom, začuo sam poznate stihove: „If you meet me, have some courtesy, have some sympathy...“ Otvorio sam oči i u tami ugledao Dejana kako stoji pored kreveta, nada mnom. Njegovo lice bilo je iskrivljeno u užasnom osmehu, dok se sa modre usne slivala krv...


Otvorio sam oči u svom prenatrpanom stančiću i ugasio budilnik na telefonu. Ponekad sam puštao Mika Džegera da otpeva svoje do kraja pesme, ali ovog popodneva nisam bio raspoložen za to. Nije mi se ustajalo. Ostao sam u krevetu nekoliko minuta, razmišljajući o snu koji sam imao. Sanjao sam da će biti sve u redu. Jurio sam na ročište, a onda sam bio mrtav.

Nisam nigde žurio. Posle otkaza, i nakon što je Marina dobila parnicu, osećao sam se potpuno beskorisno. Ležao sam još malo, a onda sam ustao i nalio čašicu rakije. Pogledao sam svoje lice u ogledalu i kiselo se osmehnuo. Živeli.
 
Priča br. 11

PEĆINA

U dugim noćima, kada san ne dolazi, naviru sećanja koja savest preispituje. Svi postupci mi se čine pogrešnim, za svaku izgovorenu reč pomislim da je mogla biti zamenjena nekom boljom; nema malih i velikih grešaka, noć ih sve učini velikim; svaki događaj, i onaj najmanji, imao je veliki uticaj na moj i tuđe živote. Prolaze mislima raskrsnice na kojima sam birao put, sumnja da je izbor često bio pogrešan. Besmisao pitanja - šta bi bilo da je bilo, kao omča zateže se oko vrata. Sećanja iz nekog svog sakrivenog trezora izvlače lica, dijaloge i događaje, duboko potisnute u zaborav. Isprekidano dišem, nervoza je sve veća.

Ubrzanog pulsa ustajem, pijem vodu, palim cigaretu. Neću zaspati dok se potpuno ne iscrpim i umor me savlada. Noć je tiha, sa ulice se čuju povici zakasnelih pijanaca, sa nečijeg balkona laje pas, potom se sve smiri i moja ulica u tišini nastavi da čeka zoru. Pogledam na zgradu preko puta. Dva prozora osvetljena. Svaki prozor sa svojom noćnom dramom.

Slova se prepliću. Naslanjam knjigu na grudi i prepuštam se notama. Tonem u fotelju. Umor pobeđuje. Strma litica. Šiblje. Bežim. Čujem zvuke iza sebe. Hajka. Trčim, klizavo. Bol u glavi, zujanje u ušima. Litica. Penjem se kao alpinista; ruka-noga, ruka-noga... otvor, uzak. Proturam ruku, puzim, bol u laktovima i kolenima, žmurim, skliznuh u otvor. Pećina. Grubi zidovi, vlažni. Niz izbočine se cedi voda. Mračno. Kratak zvuk trenja šibice po kutiji, blesak svetla, silueta starije žene; saginje se, pali vatru. „Šta ćeš ti ovde Milka, zar nisi mrtva? pitam. Zjapeće pukotine duž kojih se nazire korenje drveća koje se preteći grana. U dva koraka sam uz ognjište. Čučnem,ispružim ruke, dlanovi prema plamenu. Grlim plamen. Okrećem šake. Grejem nadlanice. Posekotine po dlanovima. „Da se grejemo ili vidimo?“ pitam drhtavim glasom gledajući u nju. „Vidimo, nije hladno“, reče. „Jesam li mrtav?“ „Bićeš, kao i svi“, odgovori. Bleda, bez kapi krvi pod kožom, oči joj krupne, neuredna kosa, senka žene koju pamtim. Ruke suve, naborane, naziru se kosti. „Prolazi vreme“, kažem. „Ne, ovde ništa ne prolazi“. Zagleda me, odmerava, umorno se spušta i seda na pod pećine. Uzdah, stare žene. „Ja i ti u meni, kakva ironija. Lep si na oca, njegove oči, muževan, visok, i ta „muška“ autoritativna boja glasa. Lep je Filip bio i kao starac. Nedostajala mu je samo mladost. Sklon si pohoti kao i on, kao i ja, naše dete. Sećaš li se rođake Nataše? Završio si prvi, Nataša treći srednje, maturantkinja, seti se, mogu da ti pomognem“, sevnu pogledom.

Letnji raspust, more. Noć. Ulazi Nataša u sobu, bez reči, legla pored mene, sa moje leve strane, tiha, nema, kao utvara. Vrućina. Providna spavaćica, obrise tela, nabubrelog, nazirem, telo naslućujem. Ubrzano diše, dahće, dahćem i ja. Danju, na plaži, samo nju vidim, u vodi se igramo da bi se dodirivali, često joj spada bretela. Privlači pohotne poglede. Ljubomoran sam. Vreli smo od akumuliranog dnevnog sunca, otkriveni. Ne mogu da zaspim. Pokrivam je da bih od sebe sakrio namere. Ovlaš joj dodirujem grudi. Jedro! Bubnji u ušima. Ruka ispod pokrivača, prelazim preko bokova. Okreće se na leđa. Osećam dlačice pod rukom, meke, nežne kao svila, krećem naniže, ruka među nogama, opipavam anatomiju, prelazim vrhovima prstiju, istražujem udubljenja, prsti vlažni; uzdasi, njeni i moji. Naglim trzajem leve ruke zbaci pokrivač, desnom pritiska moju, trlja se. Bolni jauk. Njene ruke na mojoj. Kratki trzaji karlice. Nagli okret, na levom je boku. Opkoračuje pokrivač i rukama ga gura među noge, pritiska, uzdiše, jeca, svaki mišić zategnut, sklupčala se u fetus, usporava disanje. Ustaje, povlači spavaćicu i odlazi, bez reči. Nije me ni pogledala. Strah! Mama? Rođaka! Strah i stid. Gledam u ruku, jagodice na prstima, dodirujem kožu. Čulo dodira. Mirišem prste, Nataša, masturbiram, zaboravljam na stid i strah. Kajanje. Umivam se, hladim. Izlazim na balkon. Miris soli, horizont u izmaglici. Duva maestral. Sveže jutro. Zvuk mora koje kvasi obalu kotrljajući sitna zrna peska.

Čujem Milkin glas: „Priču si mi ispričao, u poverenju. Održala sam reč“, „nisam ti ništa zamerila, to je tvoje sazrevanje. Ona to nikad nije pomenula. Žene su perfidnije.“ Kao da sam bio u nekom snu, san u snu, mislim, često mi se dešava. Navikao sam. Vatra tinja, plaze se plamičci, utrnu pa se vrate, dovoljno da naziremo jedno drugo.

„Otac ti je bio lud.“ „Filip i ja smo ti smetali, znam. Doktorica Milka Matić. Mrzeo sam te uvek kad si izgovarala „doktor, doktorica“; zvučalo je prosto, sujetno i malograđanski. Tata je bio gospodin! Oslobođen sujete, svestan svojih vrednosti, nikad sebe nije predstavio titulom. Drugi su ga tako oslovljavali iz poštovanja.“

„Uvek si me smatrao ludom. I dalje ne pomaže ako ti kažem da nisam luda, izgleda. Ja sam psihijatar, ti si šizofreničar, erotoman.“ „Ne koristi svoje smicalice, vešta si u tome, tako si i Filipa sahranila. Genijalnost Kafke! Jebeni Kafka. Nije bilo dana kad ga nisi pomenula. Tvoja opsednutost Kafkom, tvoj gubitak kontakta sa stvarnošću, tvoje ugađanje svome telu, nagonima, pohoti, stvorila si od sebe čudovište!“

„Htela sam da ti dam ime Franc. Filip nije dozvolio“, podrugljivo se nasmejala. „Treba da paziš kako se ponašaš. Od običnog ili normalnog, ako normalno postoji, mali je korak. Reći za sebe „nisam lud“ ništa ne znači. Što češće ponoviš – nisam lud, sve jače uveravaš ljude da su u pravu. Kad te jednom psihijatar proglasi ludim onda si lud. Sve što uradiš je pod lupom i delo je ludaka. Ljubav i sreća su biohemija, podvala u funkciji produženja vrste; i nada je obmana, pohota je iskrena.“ Gleda Milka u vatru. „Sećaš li se mojih milovanja“, nastavi, „izazivala su ti erekciju. Perfidno korišćenje majčinske brige za kupovinu dečje privrženosti. Otuda i Edipov kompleks, nesvesne materinske manipulacije. Voleo si prvo mene, potom oca. Mene si omrazio. Bio si mi drag, a potom, pamtiš valjda kako je bilo.“ „.Htela si Filipa da smestiš u ludnicu. Nisam dao. Isti si otac, tvoje reči, rečene sa zavidnim prezirom. Zatvoren u kupatilu dugo sam plakao, tad sam te izgubio. Počela je obostrana mržnja.“

„Ovo si ti“, odgovara Milka.

Drhtim. Hladno je i vlažno u pećini. Primičem se ognjištu, gasi se. Nestaje i zadnji plamičak. Kap vode se otkinula sa tavanice. Udara me u čelo. Hladna kap. Stresam se. Nadlanicom sušim čelo.

„Bila sam do Nataše, svratila. Dobra devojka. Dalek ste rod. Nešto ste počeli. Volela bi da te vidi. Ne mršti se. Ništa u životu nisi uradio kako treba, isti si otac, a i moj sin. Vremenom i omraz bledi! Poseti je.“ Milka odlazi. Zvuk koraka nestaje. Negde se otkotrljao kamen. Pećinom odjekuje smeh, jačinom osvetljava mrak. Pritiskam dlanovima uši.

Padam. Bezdan. Tišina i mir. Filip pored mene. Moja glava na njegovoj levoj ruci. Šapuće mi: „Slušaj me i ne prati svoje misli, pusti ih, diši duboko. Opusti se i spavaj“. „Nastavi, tata, lepo pričaš“. „Opuštaš se sve više i više, telo ti tone, stapaš se sa posteljom, udobno ti je, prijatno, čuješ samo moj glas, potpuno si opušten, veruješ mi, lagano toneš u san, lagano, sve dublje i dublje, lebdiš, lak si kao pero, spavaš, sutra kad se probudiš bićeš srećan, celog života bićeš srećan“.

Budim se. Ustajem iz fotelje. Opružih se na divanu. Podne je. Ležim umoran od noći i sna. Nisam bio srećan; ni ranije, ni danas. Ne verujem da ću nekad biti. Neki se rode da ne budu srećni. Sreća je ionako iluzija, biohemija, kao i ljubav.
 
Dragi Badri i ostali, radujem se da je tema koju sam izabrala San izazvala 11 priča... No, rekla bih da je možda malo 7 dana za glasanje... Meni lično treba dosta vremena da pročitam 11 priča od kojih neke nisu ni male, uz svakodnevne obaveze. Možda razmotriti malo duže vreme, jer kažem pre glasanja treba pročitati sve ove priče 🥰
 
prica broj 5 - 5 poena. Svidja mi se kontekst u koji je prica stavljena, dnevnicki stil takodje. Dinamicna je i ne ostavi vremena da se smoris.
volela bih da znam da li je ostrvo iz price na neki nacin povezano sa Golim otokom, tj da li je u pitanju san informbirovca.

prica broj 1 - 3 poena, takodje dinamicna, samo su me smorile sve ove silne trotacke. Ali definitivno drzi paznju.

prica broj 10 - 2 poena. Uh, zajebano, izaziva emocije. Generalno ne volim te posmrtne govorancije, ali je razmisljanje o zagrobnom zivotu arhetip ljudskog postojanja od kada smo svesni svoje konacnosti, a u ovoj prici je to lepo upakovano u kosmarnu grizu savesti.
 
Preda mnom stoje sve vaše priče – sinoć odštampane, pažljivo pročitane i jutros analizirane.

Priču može da ispriča svako, ali bitan je način na koji je ona ispričana.

Pisac mora da poštuje gramatička pravila i barem elementarnu pismenost (tipfelere sam zanemarila). Takođe sam odbacila priče pretrpane modifikatorima, kvantifikatorima i klišeima.
Radove koji nisu ispunjavali pomenute kriterijume nisam uzimala u obzir.

Svaka priča mora da sadrži neke osnovne komponente koje nalaže zanat pisanja.

U njih spadaju svi ili neki od sledećih elemenata: lik, zaplet, tačka gledišta, opis, dijalog, okruženje/ritam, stil, tema.

Bez namere da glumim strogog kritičara, i pored toga što ovde ima dobrih ideja i zanimljivih tema (ideja i tema su bez dobrog pisanja samo to), moram da primetim da većina priča koje su preda mnom ne ispunjava osnovne postulate.

U skladu sa rečenim, bodove dodeljujem sledećim pričama:

  • Priča br. 11 – 5 poena
Ova priča je napisana profesionalno. Ispunjava zahteve dobre proze. Introspektivna je, prepuna elemenata i simbola psihoanalize vešto iskorišćenih u funkciji borbe sa ličnim demonima, poštuje zakone kompozicije. Teška je, nije pitka (i ne treba da bude s obzirom na to kojom se temom bavi), ali je snažna i tera na razmišljanje. Napisana je tako da i čitaoca nagoni na preispitivanja.

  • Priča br. 5 – 2 poena
Priča je dinamična, drži pažnju, izabrana je zanimljiva forma, ima dobar ritam, ali nije zaokružena. Bila bi odličan početak nekog špijunskog trilera, kao mamac za čitaoca.

  • Priča br. 7 – 2 poena
Ovu priču bih svrstala u fleš prozu, lepa lirska crtica, emotivna, pitka. Dobra ideja koja ima potencijal da se razvije u širu formu.

  • Priča br. 4 – 1 poen
Vidi se da autor "vlada pisanjem", ali priča nema dinamiku, protagonista je ravan lik, radnja nedovoljno razvijena. Ovaj tekst bi bio dobar element neke šire priče. Ni ova priča nije zaokružena.
 
Poslednja izmena:
2
🎯 🎯 🎯 🎯 🎯 Pronasla sam se / kratko jasno / jednostavno.

6
🍸 Volim takve opise plus je duhovito / zanimljivo / misticno.

7
💝💝💝💝 Pronasla sam se / divan opis razloga za zivot / divno je imati bar nesto sto nas drzi na ovom svetu.
 
Za razliku od poetskih konkursa, gde mi je uvek bilo teže da se odlučim jer nisam naročito vešta čak ni na tom prvom koraku- razumevanje motiva, prozni mi je draži i lakši samim tim.
U odnosu na sinoć, nakon prvog čitanja, samo mi se sada redosled neznatno promenio, tačnije, 10. i 11. su zamenile mesta.

elem:

11. 5 poena (ovo je pisao ozbiljan pisac, kompletna po svim aspektima, želela sam da čitam još)
10. 4 poena (ovde za 5 poena unekoliko nedostaje profi veština kojom barata pisac 11. priče, ali zamiso onoga što sledi nakon boravljenja u ovoj dimenziji bi mogla poslužiti kao filmski scenario)
9. 1 poen (nežno, toplo, stvarno liči na san)
 
Broj1----3poena, baš je lepa tema nemam reči, dobro je opisana. Imaš osećaj neki kao da se i sam nalaziš u priči.
Broj4-----3 poena, ova priča je fenomenalna, mnogo je lepo opisana i atmosfera.
Broj6-----2 poena, priča veoma drži pažnju, samo me kraj malo nasmejao.
Broj7-----1 poen, baš je lepo napisana, ohrabrujuća i tera da se ponovo pročita koliko je lepa.
Broj 9----1 poen, mnogo osećajna i tužna, dao bih da mogu i svih deset poena njoj, ali.....
 
Sve priče su dobre.Bodovanjem priča ogrešiću se o neke autore. Trudiću se da ispoštujem pravila

Priča br11. -----5 poena
Priča je kompletna, držala mi je pažnu od početka do kraja čitanja.
Zaključak priče tera na razmišljanje, kao i sam san.

Priča br 4.------3 poena, mada mi je najbliža senzibilitetu, protkana refrenima pesama koje volim.Priča je sva od emocije.
Nekom od nas san je stvarnost.

Priča br 8.------1 poen Priča me asocirala na dansku pesnikinju Tove Ditlevsen i pesmu 'Večno troje' koju volim.

Priča br 9.------1 poen Još jedna priča koja asocira. Čitajući priču vidim mršavu,
plavu devojčicu, musavu od crnog duda.
 
Прича бр. 1 је добра, али треба порадити на стилу, запетама да се лакше чита на прави начин,... Имам утисак да би била далеко питкија да ју је аутор читао више пута и тако исправљао ситнице.
За разлику од приче бр. 2 која јесте много краћа, али је глатка, искусније написана.- 5 поена
Прича бр. 4 ми је измамила осмех - 2 поена
Прича бр. 10 је тако животна- 3 поена
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top