Glasanje na temu REKA

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Borac za prava zivotinja

Borac za prava zivotinja

Legenda
Poruka
51.037
Dobro veče!

Na konkurs su stigle ČETIRI priče.
Očekivala sam više. Ili ste se umorili od konkursa, ili digli ruke od pisanja. :sad2:
No, neću više o tome; pustiću vas da na miru čitate i procenjujete.
Do srede, 25-og aprila, do 22h, po ustaljenom principu 3,2, 1.

- - - - - - - - - -

Priča br. 1

ELEGIJA IVANOVA

Znali su svi pecaroši od Novog Sada do Slankamena deda Ivu, stogodišnjeg pecaroša koji peca somove na gvint pružni koje je odvrtao s pomoćnog koloseka velikim ključem koji je teglio na biciklu stari Puch koji je video oba rata...Sa svojim drugarom,deda Perom, dvadeset godina mlađim pecarošem je bio u zavadi par godina zbog onog spornog upecavanja oko rakite kad su jedan drugom upecali pecaljke i mislili da vuku soma, ali su se pomirili u Ivinoj 99.godini,taman
na vreme da deda Pera uruči svom drugaru staru Finesu koju su kupili na Najlon pijageru neki od ostalih pecaroša...Ta Finesa je bila davnašnji san Ivin. Jednostavno,nikad da si priušti tih stotinak maraka, a kasnije pedesetak evra za dobru Damovu mašinicu...

Osim tog sna su povlašćeni pecaroši znali za još jedan Ivin san koji im je ispričao pored vatre u Munetovom i Sićkovom kampu posle par batrgača rakijica. Sanjao je Iva da lovi somove na svom starom mestu i da je zaspao,a u snu mu došao veliki som do obale i nagovarao ga da plivaju zajedno do delte Dunava kod Konstance i da jednom i on Iva se okupa u moru. Iva se somu uhvatio za škrge i začas su plivali pored Karlovaca, Gardoša, ostavili i Smederevske zidine, provukli se kroz prevodnicu, ispod mosta kod Ruse i uplovili u mirne vode delte odakle se nazirala svetla Konstance...Začudo,voda nije bila slana i kaže deda Iva da je morao slanik iz džepa izvaditi da bi dosolio to Crno more...
I zaista, da bi potvrdio tu svoju priču,deda Iva je izvadio slanik iz džepa starog sakoa i pokazao ga kao dokaz svog sna, nazočnim pecarošima.

U svojoj 101 godini je poslednji put zaplivao sa svojim somovima deda Iva put Crnog morau svom najdužem snu, a u džep svečanog crnog sakoa smo mu stavili slanik pun soli da dobro posoli ono Crno more tamo...

- - - - - - - - - -

Priča br. 2

I REKA NIJE REKA, I JA NISAM JA

Tri puta sam do sada ušla u tu duboku reku, a da ni jednom nisam dva puta ušla u istu.
Nije da sam samo tri puta ušla u nju, ali triput sam naučila da sve teče i sve se menja, pa i reka i ja.

Prvi put sam u nju ušla, tačnije pljusnula, kad nam je Simin tata pravio kućicu na drvetu, jednog davnog leta, dok sam još uvek moju dugu, kovrdžavu kosu krotila u dve kike sa gumicama u drečavim bojama.
Tog leta je Sima, moj još uvek najbolji drug, poželeo da proslavi svoj deseti rođendan na poseban način - da duva svećice na torti u kućici na drvetu. Zato je Simin tata jednog dana pozvao Brankovog oca i zajedno su sa nama četvoro musketara (Sima, Dejan, Branko i ja, Jana, jedina dama u kratkim bermudama), pošli na reku, da svi zajedno gradimo tu našu famoznu kućicu. Mi musketari smo već imali naše drvo, na koje smo se redovno penjali - prelepo drvo, koje je jednim delom svoje krošnje bilo iznad reke, tako da su Simin i Brankov tata samo trebali da lepo postave merdevine i krenu polako da grade našu kućicu.
I lepo su nam rekli da se ne penjemo uz merdevine, dok su oni gore, ali avaj! Kad je neko uspeo da zauzda moju neskrotljivu znatiželju, pa da sada odustanem od nje?!
Krenem ja polako da se penjem uz merdevine, ali se iznenada okliznem, pa se zateturam i… pljuuus! u vodu, do dna te duboke reke! Ono debelo meso što nam je pozadi, kako god da se okrenemo, bolelo me je skoro mesec dana.
Nije da sam tada prvi put pljusnula u tu duboku reku, ali sam prvi put u životu tako bolno dotakla dno i naučila moju prvu životnu lekciju: što si na višoj lestvici, to ćeš niže da padneš. Jednostavno, više boli, kad padaš sa veće visine.

Drugi put sam ušla u tu moju reku dvadesetak godina kasnije, kad sam povela mog voljenog Aleksandra, kog sam upoznala na studijama u velikom gradu, da zaviri na tren u moje bezbrižno, seosko detinjstvo. Htela sam da ga pustim i u taj moj svet, da vidi tu famoznu kućicu na drvetu, gde sam sa mojim musketarima smišljala kako ćemo, kad odrastemo, da odemo u veliki grad i promenimo svet, dok su nam, pritom, goveda mirno pasla u ladovini.
Pričala sam mu o svemu, čak i o tome kako sam naučila moju prvu veliku životnu lekciju, padajući sa merdevina u duboku vodu i bol od dna te duboke reke, bol koji je trajao baš dugo nakon pada. Na sve to, Aleksandar se samo osmehnuo, prišao mi je sa očima punim dečačkog sjaja i prelepim osmehom na usnama, uhvatio me je za struk, podigao u vazduh i dok sam ja postala svesna da on nema istu nameru kao ja i moje očekivanje od tog zahvata, bacio me je u vodu, tako lagano i nestašno, da sam jedino uspela samo da udahnem pre no što pljusnem u dubinu. Ovaj put sam se nogama odbila od dna reke i kad sam izašla, do ludila besna i tužna zbog mokre kovrdžave kose, prilepljene uz telo letnje bele haljine i na nogama uništene kožne rimljanke, njemu je sve to bilo smešno, a ja prelepa – mokra, pa još i ljuta, jer ovo nisam uopšte očekivala od njega.
Ne, nije da sam prvi put u životu bila toliko besna i tužna kad bi me osoba od poverenja neprijatno iznenadila kao tada, ali sam tada drugi put dotakla dno te duboke reke i naučila drugu veliku životnu lekciju: što više veruješ nekome, to su veći bes i tuga, kada te taj neko izneveri.

Treći put sam dotakla dno te moje reke pre mesec dana. Stajala sam sama pored nje, u tišini koja priča glasnije od svih galama, zamišljena, dan nakon razvoda već godinama otuđenog braka. Sve mi je bilo već odavno jasno, samo je trebalo još zvanično da se potpiše: moj Aleksandar odavno nije onaj moj voljeni Aleksandar od pred dvadesetak leta, a nisam ni ja ona iznenađena Jana sa mokrom kosom, belom letnjom haljinom na bretelama i uništene od vode sandale na nogama.
Jedino kućica je još na istom drvetu. Doduše, u malo oronulom stanju, ali je i dalje lepa slika pored reke, puna živih uspomena. Pogledam setno tu kućicu, borim se sa suzama, udahnem duboko, skinem vec juče skinutu burmu sa desne ruke, jako zamahnem i bacim je u moju reku. Jedno kratko pljump! i toliko. Ništa više. Opet je zavladala poznata tišina koja galami više od svih galama.
Ne skidam starke, ne zavrćem nogavice farmerica, nit’ rukave teksas košulje, jednostavno skokom pljusnem u tu moju reku i po treći put idem do dna, da se jako nogama od njega odbijem i lakše krenem ka vrhu, sa najvećom lekcijom do sada: dok imam sebe, nikada nisam sama, jer imam kome da se vratim, nakon dugog, dugog puta.
 
Poslednja izmena:
Priča br. 3

NA RECI

Bilo mi je četrnaest kad je ćale doneo Lakija. „Videćeš, usrećiće nas“, rekao je majci koja nije prestajala da gunđa kako nemamo dovoljno ni za nas troje, a kamoli za još jedna usta više, i to kereća. Živeli smo bedno, mada – iskreno rečeno – time i nisam bio naročito pogođen. Jelo se redovno; nedeljom supa, meso,krompir, ostalim danima popara, pita krompiruša, pita zeljanica, pita od ovoga i onoga ... Oblačio sam se isto kao i moji drugovi iz škole – u sivu trenerku, crnu jaknu i par vrećastih dukserica, što mogu zahvaliti ujaku koji je živeo u Nemačkoj i povremeno slao pakete. Ništa mi nije nedostajalo, izuzev stvari o kojima sam se – svestan ograničenja – usuđivao da maštam tek onoliko koliko me činjenica o nemanju neće sneveseliti. Mislio sam, kao i većina klinaca iz kraja, da ću jednog dana, čim se izbatrgam iz sumorne zgrade u prljavom predgrađu, steći novac, slavu, sreću.

Ćale mi je bio idol. Radio je kao magacioner u obližnjoj fabrici. Nedeljom me je vodio na pecanje, na drugi kraj grada. Bilo je to samo naše vreme, provedeno u atmosferi čudne kombinacije drugarske opuštenosti i slatke napetosti zbog iščekivanja da se riba zakači za mamac, tokom kojeg bi mi otac držao lekcije o životu, lepoti prirode i ćudima velikih voda. Bio je enciklopedija na dve noge. Svašta je znao, ili mi je barem tada tako izgledalo.
„Gle, reka nešto nosi!“, imao je običaj da kaže, a onda bih ja, sa obale, pogađao poreklo tamne grbe iznad površine. Skoro uvek bi se obrisi razotkrili kao granje ili balvan, a od mog nadanja da ugledam preistorijsko čudovište kako izranja iz reke, ostajalo bi sanjarenje da će se to kad-tad desiti, i slatkasto-gorak ukus piva kojim bi me otac častio u povratku kući.

Majka je uglavnom bila mrzovoljna. Nije radila nigde, izuzev što je kuvala, peglala, prala. Tada mi se činilo da je sav njen posao – ništa, i neretko sam o njoj razmišljao kao o dokonoj ženi, za razliku od oca koji je išao u fabriku, donosio platu, pecao, popravljao stvari po kući, pričao zanimljive priče i pride uvek bio nasmejan.

Ali da se vratim na Lakija.
Voleo sam džukce. No nisam ranije primećivao da ih ćale voli baš toliko da bi jednog doneo u stan. Tromesečno štene pitbula kupio je od kolege s posla za „tričave pare“. Nije hteo da kaže koliko je za njega dao, što je majku dodatno ljutilo. „Laki znači Srećko“, govorio nam je „i nije slučajno da sam baš njega izabrao. Odmah sam osetio da smo nekako povezani. Karmički.“ Rado je koristio izraze koje majka nije razumela a u čija značenja je i sam bio tek polovično upućen. „Imam velike planove u vezi s njim“, kazao je. Kakve planove – nije objasnio. Samo je klimao glavom, osmehujući se tajanstvenoj budućnosti koju je zamislio.
„Dobro, Stevo, a šta da mu dam da jede?“
„Isto što i nama“, odgovorio je.
I tako se Laki odomaćio. Spavao je na fotelji, jeo pite krompiruše, popare i kosti sa mesa iz supe, a majka, isprva oprezna i nesklona izlivima nežnosti, počela je čak i da ga ljubi u glavu. „Ne preteruj!“, podviknuo bi tada ćale. „Ipak je on pas, i to pitbul! Hajde-de da je neka pudlica ....“ Glas bi mu se, kada bi pričao o Lakiju, obojio ponosom. Ostali psi, u poređenju sa našim, zasluživali su samo očevo prezrenje. Svakog popodneva izveo bi štene ispred zgrade i besomučno mu bacao komad drveta ili lopticu, a jednom nedeljno bi, sa njim u naručju, stao na vagu ne bi li ga precizno izmerio. Potom bi promenu u Lakijevoj težini, visini i obimu grudi zapisao u za to specijalno namenjenu sveščicu.
Nisam hteo da preispitujem njegove motive za toliku brižnost. Nisam hteo da sumnjam u očeve namere i sposobnost da samo voli, bez ikakve računice kojom bi se ta ljubav isplatila. Hteo sam da verujem da je moj otac – koji je sa oduševljenjem pričao o lepoti života i prirode – dobar čovek.

Onda se, sledećeg proleća, Laki razboleo. Imao je nepunih godinu dana. Slinio je, dahtao, odbijao da jede. „Treba ga odvesti kod veterinara“, majka je predložila. Ali ćale nije imao novca za veterinara. Tako nam je objasnio, mada sam bio siguran da je od nekog komšije ili kolege s posla mogao da pozajmi. „Sve će to priroda sama odraditi“, kazao je, „ i sto posto je nešto bezazleno, s čim će se Laki izboriti... Neka mala prehlada...“
„Ne mogu danas, sutra ću ga voditi“, rekao je jednog jutra kad je Laki počeo da ropće, a sutradan je odlazak pomerio za prekosutra.
Majka je, da ćale ne zna, prodala zlatan privezak za lančić, pa smo, ona i ja, odneli vidno okopnelog Lakija u ambulantu. „Jeste li ga vakcinisali?“; pitao je veterinar. Mi, naravno, pojma nismo imali o čemu on priča. Vratili smo se kući sa nejasnom dijagnozom o ko-zna-kojoj bolesti koju dobijaju psi neodgovornih vlasnika, i savetom da čekamo da se desi volšebno ozdravljenje ili izvesnija smrt.

Ubrzo posle toga Laki je zaspao i nije se više probudio. Ćale nije hteo ni da čuje za mogućnost da je bio neodgovoran vlasnik. Sumnjao je u komšiju koji je mrzeo pse i povremeno bacao otrov po našem kraju. Majci, čini mi se, više nije bilo važno zbog čega je Laki uginuo. Plakala je ... a ja, ja sam bio istovremeno tužan, razočaran i ljut.
„Šta sad, šta ćemo sa njim, tojest njegovim telom?“, pitala je majka. „Za to ću se ja pobrinuti“, brecnuo se ćale, „kao što se inače brinem o svemu.“ Iste večeri nas je Laki, u velikoj crnoj kesi za đubre, zauvek napustio.

Sledeće nedelje, u bistro majsko jutro, otac i ja sišli smo na obalu reke. Nije mi bilo do zajedničkih trenutaka sa njim. Kao da sam, tokom poslednjih Lakijevih trenutaka, shvatio da je ćale manji čovek nego što sam pre mislio. Smučio mi se.
„Gle, reka nešto nosi!“, povikao je. Ka obali su se valjali sivkasti obrisi. Nesi? Džinovska zmija? Deo tajnog blaga kojeg je rečna struja digla sa dna i sad ga nanosi na obalu? Sunce mi je iz tog ugla tuklo pravo u oči, pa sam se pomerio da bolje osmotrim: bio je to Laki. Tačnije, njegova lešina, naduvena i u smrti jezivo iskežena. „Žurio sam“, pravdao se otac, videvši me zaleđenog u užasu. „Trebalo je da vežem kamen...“ Zatim je nastavio, ravnodušno: „Pa šta, i u Indiji postoji ona reka, kako-se-zvaše, u kojoj se odrasli i deca kupaju dok leševi životinja i, bogme, ljudi, plutaju oko njih ...“

„Gang“, promrmljao sam kroz suze. Ali više nikad nisam otišao sa njim na pecanje, a ćale više nije bio ćale nego čovek kojeg sam karmički, ili pukim sticajem nesrećnih okolnosti, dobio za oca.
 
Priča br. 4

Deca Reke

Reka je naša majka. Rodila nas je na početku vremena i od onda nas je održavala u životu. Sve što smo bili i imali dugovali smo njoj i njenom zvezdanom mleku kroz koje se u nas ulivao antiotrov vremena, poništavajući i zatirući mu opaku osobinu proticanja i oslobađajući samo svojstvo kruženja kojim smo ciklično bivali preporođeni u telu, umu i radosti življenja.

Tako su svi naši preci živeli u nama, i svi naši potomci bivali prisutni u jednoj duši koju smo delili i sa životinjama, biljkama, kamenjem, vetrom, oblacima, kišom, Suncem koje je za nas svakog jutra ustajalo iz noći i milovalo nas zracima i Mesecom koji nas je tešio u gustoj tami.

Reka je prodirala mnogo dalje kroz tlo nego što se to okom dalo videti sa površine. Sijaset je imala podzemnih odaja u špiljama, ponornicama, procepima i sakrivenim jezercima blizu obale u kojima je naplaćivala svoj životonosni dar. Često se i sama pojavljivala u pećinskim dvoranama, lelujava i neuhvatljiva kao talasi, mračna dubinom virova, moćna navalom bujica, blistava prelamanjem svetlosti u potoku, na prestolu od upletenih voda pod svodom zgusnute crnice iz koje je virilo korenje bilja što je kapljalo krv u njena vodena usta.

Od nas ona nije tražila krv, bar ne na taj način. Jednom u kruženju vremena, žensko dete smo joj davali da se ulije i živi u njemu sve do smrti tela, jer jedino ona koja je reku u sebe primila doživljavala je smrt, kojom je sav naš rod plaćao večni život. Dete se uvek zvalo Bisera i biralo se ono najtiše, najmirnije, milo i nasmejano kao tek niklo cveće, prava blagodet za majku i onda beskrajni jad.

Bisera nije smela nikada dotaći vodu i živela je duboko u prašumama. Mnogi su je nazivali Srce šume i niko nije znao kako je zaista izgledala. Pričali su da je bila kao mlada čarobnica, zanosne duge crne kose u kojoj su sijale zvezde ili stara, odurna veštica koja je nosila pruće na leđima, jedra košuta, medvedica, bela sova ili zmija. Kazivali su još da se noću šetala oko kuća i njiva i svuda gde bi njeno stopalo zemlju dotaklo blagodet je za sobom rasipala, vedar rast u zdravlju i izobilju kroz miomirisni trag koji se za njom širio koji je oplođavao i oplemenjivao biljke činivši da bujaju i budu lekovite sve do jedne.

I životinje su davale po jedno mladunče Rekinim vodenim kćerima koje su pratile Biseru u noćnim šetnjama. Oni među nama koji bi je slučajno sreli, morali su je neko vreme slediti i služiti joj. Kada su se vraćali donosili su nam darove kroz saznanje o nečemu što pre nismo znali. Tako smo naučili pletenje korpi, pravljenje posuda od gline, sađenje biljaka, obradu kamena i drveta, govor, pevanje, crtanje, pisanje i još mnoge korisne i lepe stvari.

Jednoga dana iz velike daljine došao je neki stranac među nas. Primili smo ga kao jednog od svojih iako je bio drugačiji čovek od nas. Naučili smo ga svemu što smo znali i ispričali mu priče o našim životima, Reci i Biseri. On je rekao da smo mi glupi kao deca, a mi ga nismo razumeli jer kod nas se nisu rađala glupa deca. Zatim je otišao da pronađe Biseru, dovede je među nas i dokaže nam da je bio u pravu. Čekali smo ga dugo prvi put naučivši šta je to strah.

Vratio se vukući za sobom isprebijanu, silovanu ćerku naših žena, ne više Biseru jer se Reka iz nje povukla ljuta na nas što smo to dozvolili. Oterali smo tog čoveka, ali on se vratio sa još mnogima poput sebe i oni nas nadjačaše. Pretvorili su nas u robove, radnike i sluge, a potomci poslednje Bisere pobegoše u šume gde su i dalje negovali sva znanja koja nam je Reka prenela. Morali su da se kriju jer bi ih strani ljudi ubijali i nazivali vešticama i prokletnicima.

A prokleti svi mi jesmo od dana kad smo bezazleno ugostili stranca jer nam Reka do dana današnjeg nije oprostila. Od tada se razboljevamo, patimo, plačemo, mrzimo, zavidimo i zagađeni smo svim prljavštinama duše i tela. Životinje i biljke su nas napustile, više ih ne čujemo i ne znamo kako žive i šta osećaju, pa čak se i međusobno rasipamo u male duše koje tavore zasebno u teškoj usamljenosti. I umiremo. Saznanje konačnosti je jedino koje nam baš ništa nije donelo sem odsustva svrhe i smisla našeg postojanja.

Nestali bi sasvim ne rađajući više decu da nas ne održava nada da su Biserini potomci još deca Reke i da jednog dana kad naši porobljivači budu pojedeni iznutra svojim crnim srcima, pronaćićemo ih u šumi da nas vrate nazad majci.

- - - - - - - - - -

***
Glasanje može da počne!
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top