Glasanje na temu PREOBRAŽAJ

[Baudrillard]

Dobro veče.

Stiglo je sedam priča za koje možete glasati do 29.01. do 21h.
Imate 10 poena na raspolaganju koje možete podeliti kako želite, s tim što se jednoj priči ne može dati više od 5 poena.

Važna napomena: Od sada imamo novo pravilo, a to je da za svaku priču kojoj date poene morate da ostaviti neki komentar, naravno nije potrebno da budete književni kritičar da biste to uradili, najobičniji komentar šta vam se dopalo, šta ne... itd.
Poeni bez komentara neće se računati.


Priča br. 1

Preobražaj...

Šta ako jednog jutra otvorim oči i ja više nisam ja, nego neka druga, nepoznata žena? Šta ako pogledam u ruke i shvatim da nikad nisam videla te dlanove, nikad nisam nožem posekla taj levi kažiprst dok sam učila kako da nahranim nečiju glad? Ako u ogledalu ne prepoznam svoj odraz, ne prepoznam te tužne, krupne oči, jer nisu moje, moje su srećne i sjajne sa trepavicama dugim... Dani, nedelje, godine, tik-tak, tik-tak, tik-tak, taj dosadan zvuk koji mi kaže da sam još uvek živa, da postojim i dišem.
Preobražaj se desi kad prestaneš da budeš svestan njega.
Odjednom, nisam više ona devojčica koja rukama pokriva uši da ne čuje glasove koji su prejaki i ljuti, odjednom nisam ni ona majka koja čita bajke pred spavanje i grdi i grli i ljubi, sve iz ljubavi veće od svemira, odjednom sam smežurana starica koja ne zna ni ko je, ni gde je.
I tek, treptaj jedan i gotovo je, ne postojim.
Pretvorila sam se u zrak mesečine koja će obasjavati zauvek ono drvo u parku pod kojim smo se prvi put poljubili, da osvetli put nekoj drugoj ljubavi...

 

[Baudrillard]

Priča br. 2

ON, ONA I JA

Mogao bih ovu priču da počnem sa "Bilo jednom..." ili na neki drugi način, verujte ne bi to promenilo ništa.
A znao sam ih baš čitavog života. Ne, nismo se mi družili nešto preterano, samo smo živeli u istom mestu, istih godina. Nekako su uvek bili zajedno. Kada kažeš ON, podrazumevalo se, da tu negde bude i ONA. ONA je bila "mamina princeza" a on nije umeo da bude "bitanga". Volelo ih je celo mesto, činili su da se svi osećamo boljim nego što u stvari jesmo. Bili su naši Romeo i Julija, samo smo svi zaboravili da ta priča ima tragičan kraj. Posvađali su se, baš onako kako to ide u lošim ljubavnim romanima, oko neke sitnice koje se više ne sećaju ni oni sami. Ja sam ne želeći, bio svedok toga i jedini sam koji pamti. Ne, neću Vam reći zbog čega, neka to ostane tajna koja će otići samnom. Nas dvojica smo otišli u vojsku, onih godina dok je to bila čast, a ona na fakultet. Nizale su se godine, sretali smo se povremeno u Gradu, možda malo i previše slučajno da bi bila slučajnost. On kadet VA, prelep u uniformi koju je sa ponosom nosio. Ja, ekonomista u pokušaju i boem a ona prelepa, kao sunce nad Avalom. Pokušali smo i nas dvoje jednom, nije da nismo ali ja nisam umeo da budem drugi onoj koja je meni bila prva. A onda je došao rat i sve je otišlo do vraga. Njega više nije bilo, javljao se povremeno u pauzama, nizao je činove. Kažu da je bio junak i da su ga vojnici obožavali, platio je to već ozbiljnim alkoholizmom. Ja sam pristao da budem ono za šta sam se školovao, "kancelarijski moljac" a ona, ona je najgore prošla. Udala se za lika toliko bezbojnog, da ga niko ne prepoznaje na razrednim slikama iz osnovne škole. Učinila je to na prečac, iz inata, kad je čula da se on prvi put oženio. Nizale su se besmislene godine usrane stvarnosti. Plaćali smo tuđe grehe našim životima. Sreli smo se ponovo, na nekoj od onih proslava matura gde se vade slike dece ili kučića, ko šta ima. On već narušenog zdravlja, bez par zuba i sa dva braka iza sebe. Ona još uvek prelepa sa ponekom borom koja joj je dodavala lepotu, pričalo se da je muž tuče i ja ostareli boem koji je svoju nesigurnost pokrivao bezobrazlukom i sve mlađim ljubavnicama. Neko sarkastičan nas je uvek smeštao za isti sto, neprijatno do bola. Usiljeni osmesi i besmislane priče. A onda, na kraju, onda kada je polovina ljudi već otišla a muzičari počeli da pakuju instrumente on je ustao, prišao muzici rapravljajući se sa njima i vadeću gomilu novčanica. Zasvirali su njihovu pesmu. Jadranka i " Sve smo mogli mi". Bez reči joj je prišao a ona kao da je samo to čekala. I tu je počela magija. Kazaljke sata su se vratile u nazad i opet su bili oni kakve ih pamtim. Mladi i ludo zaljubljeni, poslednji veliki ljubavnici. Tada sam shvatio za šta sam poslat baš ovde i baš sad. Neko je morao da zapiše ovu priču i da je otme od zaborava, da ostane dok nas ima. Da velika ljubav nikada ne umire jer ako umre, onda i nije bila vredna priče.

 

[Baudrillard]

Priča br. 3

Укључим се на нету, читам нешто, проводим време, онако, чисто да не мислим да и ову кафу пијем сама...и наравно искоче гомила савета попут тога како треба да будемо срећни, весели, доброг расположења, да ширимо позитивну енергију, такве људе свако воли... Слажем се, Требали бисмо, али то не значи да треба сузбити лоше емоције и гурнути их под тепих.
Ту ми прво пада на памет страх, као да је скривен у углу и само чека да га се сетим... Страх од страха, гори од самог страха. Анксиозност, паника, неприпадање, желим да побегнем од свега, највише од собом. Али остајем, не зато што сам храбра, већ зато што се бојим, бојим се да никада нећу постићи довољно, да никада нећу победити глас у себи који ме убеђује да не припадам овом свету и да тај страх и тај глас никада неће нестати. Тело ми дрхти, хладно ми је, чак почињем да осећам физички бол, мишићи ми се грче, срце убрзано куца док ми нестаје ваздух у грудима. Покушавам да се смирим, дишем правилно и дубоко, уверена да ће брзо проћи. И питам се како и у најмрачнијим периодима, када бих само спавала, могу да пишем, рекла бих и најпродуктивније. Мозак ми ради сто на сат, наравно против мене, не даје ми да спавам, а не ради ми се ништа друго, па зграбим оловку, морам да се решим свега чега се плашим да останем сама...

...Кад нас ошамаре у један образ, окренимо други. А кад нас ошамаре и у други, да ли да поново окренемо први? Не? И ја сам тако мислила, али питам о животу. Не бисмо требали, али морамо. Живот не тражи наше мишлење. И настављамо ужарених образа од удараца које нам задаје сваког проклетог дана, изнова и изнова. Таман ћу помислити да сам научила све одговоре... Изненађење!!! Мења питања. Нова питања, нови болови, нова искушења. Све је ново, а ми смо исти. Исти образи, још врели, иста рамена... да ли ће издржати нову тежину? Нису ли премлади и пренежни за толико удараца?
Ја више ни не осећам њихову снагу, са сваком новом само спуштам рамена на отворену земљу која једва чека да ме прогута. Само ми се она радује, а ето, она мене плаши. Радује ми се, као што ја желим да се радујем животу, а шта ако се живот плаши мене? Ново питање. И настављамо...
Оковани религиозним уверењима, моралним принципима... пригушени глас, потиснут, закопан дубоко у детету у нама, све док не нестанемо, док не постанемо своја сенка и више се не препознамо. Пртљаг је већ дуго изгубљен, а ми стојимо поред тамног дрвета сопствене несвести и бојимо се да идемо даље. Превише је мрачно, преопасно, нада се распада, прозори шкрипе и могућности се играју жмурке.

Али довољна је искра, загрљај, кожа на коже, да поцепа маглу времена, да поново видим исте приче које су ме одрасле прерано, грозне тетоваже душе, враћају ме до тог истог дрвета, али више није тако застрашујуће, не боли као када су се приче писале.
Подижем се и из срца костију подсећам се, имам себе ... Поглед ми се разбистрио, мирис је финији, препознајем се на површини. Исцељујући рањеног инстинкта, задржавајући наученог, гласно изговарајући онога што желим, без окретања на другу страну, безграничним и мистичним отпором, да будем оно што јесам. И кажем:
- Ви који сте грабали делове из мог срца,
Хвала вам,
да није било вас, не бих знала да је тако велико,
-Ви који сте се гостили мојом душом као за столом,
Хвала вам,
да није било вас, не бих знала да сам тако богата,
-Ви којима су моја суза била светло,
Хвала вам,
да није било вас не бих знала да носим звезде у очима,
-Ви који сте погазили моја осећања,
Хвала вам,
да није било вас не бих се пробудила,
-Ви који сте издали моје поверење,
Хвала вам,
да није било вас, и даље бих слепо веровала свима,
-Ви који нисте веровали у мене,
Хвала вам,
да није било вас не бих научила да верујем у себе,
-Ви који сам звала моји пријатељи, а нисте били,
Хвала вам,
да није било вас не бих научила да се увек могу поуздати само у себе,
-Ви који сте ме заборавили,
Хвала вам,
Да није било вас, не бих знала како да пронађем мир у самоћи.

 

[Baudrillard]

Priča br. 4

Preobražaj - rađanje i smrt ideje o slobodi


Kancelarija je već ličila na stranca koga je tek koji put video u prolazu, pogled kroz prozor na otrcane pejzaže prodavane na ulicama, fikus na svaki drugi fikus postavljen da čami u javnim prostorijama, a sto i stolica na sedišta u javnom prevozu koja se ne vezuju ni za koga, ne pripadaju nikome i ničemu sem kretanju uvek istom kružnom linijom.

„Tako ću i ja sad“, pomisli on, „da budem ničiji, u nekom malom nigde-mestu usmeren u nepoznatom pravcu“.

Pogledao je zidove, prozor, nameštaj, primerke svojih izdatih knjiga čak i male lične predmete koje je složio u kutiju sa beleškom da ih uzme ko hoće ili pak budu bačeni u đubre kao bivše podređene koji će već za koji sat služiti drugom čoveku, kao što će i njegovi studenti slušati predavanja tog čoveka i dobijati svoje ocene od njega. On ih svečano pozdravi klimanjem glave sa malim naklonom, zatim ponovi isto to pred slikom punog amfiteatra u mislima i bez zastajanja otvori vrata i izađe napolje.

Dve godine se pripremao za ovaj dan, za ove pokrete kojima će odvažno iskoračiti iz zahuktale matrice civilizacije i pronaći neku svoju kozju stazu po planinskim padinama i sve to vreme zamišljao je kako korača ponosno i razdragano kao kakav pobednik, a ne ovako smušeno i zbunjeno, tople glave pune zbrkanih misli u mutnoj kaši, zarumenjenih obraza poput derišta koje je nešto zgrešilo i sad sa stidom to mora da prizna odraslima. Nije mogao da shvati zašto mu se mutio vid od neželjenih suza, zašto je jedva izgovorio „Zbogom“ sekretarici umalo se zagrcnuvši, zašto su mu kolena zaklecala i zavrtelo mu se u glavi do te mere dok je prvim koracima napolju prolazio kroz park da je bio primoran da sedne na klupu.

Početak suočavanja sa licem slobode pokazao mu je sve strahote njene bezgraničnosti pretrpane gomilama nasumično nabacanih otvorenih mogućnosti koja isisava hrabrost kroz nagrizanje vere onoga koji se usudi da za sebe izdvoji i odabere samo jednu. Sedeći tako na klupi u skoro praznom parku sem nekoliko majki sa malom decom i staraca nesigurnih nogu u doba kada su svi zdravi odrasli ljudi učestvovali u građenju te sveobuhvatne zajedničke košnice, udavio bi se potonuvši sasvim poput neiskusnog pomorca koji se namerio na plovidbu plitkim vodama punim oštrih hridi da mu se nije predočila kao sasvim istinita pretpostavka do koje je došao prethodnih nekoliko dana: „mi nemamo predstavu ni kuda idemo, niti odakle smo došli, a najmanje od svega zašto“.

Te strane i nijednom njegovom delu bića poznate ili pripadajuće misli su pre oko pet dana prvi put od nekuda upale u um poput meteorita prodirući kroz sve odbrambene slojeve atmosfere i uspele da se probiju do Zemlje. Obuzele su ga svojom čudnovatom prirodom navevši ga da se upita kako je došlo do toga da uopšte poželi sve da napusti; kakva čudna sudbinska putanja je ostala iscrtana iza njegovih stopa da je proizvela takvu budućnost? I on okrenu svoje oči ka prošlosti u dubokom uverenju da će u onome što je ležalo nepomično u konačnosti već učinjenih dela moći sa lakoćom da prepozna uzroke i posledice iz čijih korena je raslo stablo sadašnjosti, samo da bi se sa zebnjom i nelagodom suočio sa činjenicom da je odgonetanje te zagonetke možda bilo i teže od predviđanja budućih koraka. Odakle je poticala ta opšte prihvaćena i široko raširena zabluda da je prošlost bila lako razumljiva? Mora biti da se taj brzopleto donesen zaključak sam nametao u trenucima suočavanja sa neizvesnošću još nedogođenog, pogotovo pred odbljescima nagoveštaja mogućih nesreća i stradanja pod čijom posejanom stravom bi se užasi jučerašnjica smanjivali poput meduze izvađene na suvu osunčanu obalu. Međutim, odgovor se nije tu nalazio. Do presudne i prelomne tačke njegov život nije bio samo nalik prosečnom i uobičajenom životu ljudi koje svakodnevno srećemo, nego jeste u potpunosti bio isti takav. Nigde, ni u jednom iskoraku nije se mogao naslutiti nepravilan rast nekarakterističan za takvu sortu sudbinskih puteva koji bi se bez ikakve prethodne najave odjednom ispoljio kao nesavladiva želja za napuštanjem civilizacije i nesavitljivo snažna volja da to i sprovede u delo. Upravo te misli, nametnute mu od neke nepoznate volje, omogućile su relativno lako izbegavanje svih zamki predvorja slobode kroz već dosegnutu spoznaju da su svi putevi bili samo putevi i da u suštini nije moglo da se zna da li uopšte i postoji tako nešto kao što je bolji i lošiji među njima. A oni su se otvarali, kako se činilo, sopstvenom voljom ili po planu već iscrtanom na nekim kartama za koje mi ne znamo i koje malo mare za naša zalaganja ili zasluge.

Prva godina obeležena duboko zadovoljavajućim teškim radom protekla je sporo, pa opet glatko i mirno jer plamen oduševljenja rođen činom hrabrosti da se protne kroz otvor za kanalizaciju i oteče iz pomahnitale mašinerije goreo je pouzdano šireći talase tihe razdraganosti u svim onim trenutcima kada je mogao da se oklizne i propadne u senci usamljenosti pod stiskom tuge, slabosti i samosažaljenja. Ali nije se nigde spotakao i moglo se reći da se sa priličnom veštinom provlačio između zamki i jama kako izazova vođenja male farme, tako i proputovanja na koje je bio prisiljen osamom, a vodilo je kroz unutrašnje zemlje čiji svet nije ni malo zaostajao po veličini ili sadržaju od onog čvrstog pod stopalima. I upravo odatle počeli su mu stizati nenadani izazovi kada je već radosno pomišljao da je uspeo pronaći i osvojiti za sebe tu toliko željenu i uvek traženu slobodu. Jer, nije li upravo sloboda ono što je bio utopistički i krajnje nejasno viđen cilj civilizacije koga je ista skrivajuća magla obavila velovima ustreptalih želja? Čemu drugom je moglo služiti večito raslojavanje i zatvaranje razjedinjenih delova u posebne odeljke i to bez zaštitne barijere koja bi ih kao slika nebeskog svoda sve držala pod sobom na okupu u smislenom poretku? Pogledavši svoj život video je da sve što je ikada naučio imalo je za cilj neku vrstu odvajanja i to počevši od najvećeg i najznačajnijeg ka manjim i manjim koja su začuđujuće bila obrnuto proporcijalno sve više i više vidljiva na površini. Šta je bio prvi korak? Zamislivši se on zaključi da nije bio samo njegov, već su ga počinili ljudi u samo praskozorje čovečanstva počevši da govore. To prvobitno cepanje bića nosili su kao žig svi potomci nemavši mogućnost da se vrate unazad već da povećavajući brzinu vratolomno hitaju dalje istim putem u nadi da će kraj uspona biti konačno oslobađanje od rascepa duše iako ga je sleđeno usmerenje očigledno neprestano povećavalo. Drugi, malo manji korak moralo je biti pisanje pa posle redom i svi ostali izumi i pronalasci.

I on se trudio da ode unazad koliko god je mogao vodeći računa da se ne zavarava ćutanjem dokle god bi mu misli bile ispunjene monolozima, dijalozima ili skupštinskim raspravama glasova razbuđenih nepostojanjem izgovaranja, već je namerno obraćao pažnju na prirodu, oblike, boje, na zvuke, na posmatranje kretanja i mirovanja i uopšte sve samo da zaboravi čaršave ispisanjih tekstova koji su čekali da izađu iz njega i opirali se paranju i raspadanju na nizove rečenica ili same reči. Nije mogao poreći da više nego samo nekoliko puta kada bi se pažnja dovoljno dugo zadržala spolja i stvorila razbacane u bezvremenosti male bare tišine, imao bi osećaj da je bio ispunjen čistim blaženstvom. Međutim, čak i najuzvišeniji doživljaji ili upravo oni ne mogu zadržati svoju snagu izražaja ukoliko se previše često ponavljaju i postanu deo svakodnevnice. I tako, postepeno blaženstvo je slabilo porađajući svaki put sve veći vakum koji iz proste činjenice svoje prirodne nemogućnosti održanja u otvorenom prostoru je dovlačio mnogo čega nepozvanog na površinu.

Kao da su se sve prognane reči pobunile i ustale protiv dušmanina koji ih je proterao iz svog uma! Mesecima su ga opsedale u snovima u kojima su svi neprestano pričali, pisali, pevali i to na mnogim jezicima, obraćali mu se kroz naučne radove, ćaskanja uz kafu, tekstove reklamnih slogana ili popularnih pesama koje je nekada slušao, religijske spise, recepte za hranu, spiskove za kupovinu, ljubavna i poslovna pisma... Napokon, krajem te godine delovalo je da su odustale od njega i tada je neko vreme vladalo zatišje nakon koga se prolomila oluja koja je napravila pravi potop slika jarkih boja sa nekad delimično prepoznatljivim ili potpuno stranim motivima bilo kao statičnih scena, oblika, simbola ili onih koje su se odigravale poput baleta ili drame bez reči, a praćenih uznemirujućom, dirljivom, ponekad uzvišenom i divnom muzikom koja je umela daleko da prekorači prag ičega što je do tada čuo. I on shvati da je svaka scena ili slika imala značenje i to sasvim precizno i određeno, ali opet nemušto, neuhvativo za verno prenošenje rečima dok se nije rasplinjavalo već bivalo nadgrađeno čulnim osetima, osećanjima i predosećanjem nepoznanosti svih vrsta.

Sasvim prirodno posle tri godine unutarnji prostor je postao premali i proširio se van njega zaposevši sve što je mogao da dotakne obdarivši svet osobenostima bića poput karaktera, osećanja, sopstvenih namera ili pravaca rasta i kopnjenja. I on više ne bi sam već deo jedne magijske celine u kojoj je bilo po malo od svega što je u čovečanstvu ikada postojalo, a svako to bićence je nešto tražilo i očekivalo od njega da zaista nikada nije bio manje slobodan, ali i nikada više srećan ili ležeran u udobnosti tog ropstva. Sloboda koju je izgubio sad mu je ličila na nešto sasvim besmisleno poput prosute vode u bestežinskom stanju koja je plutala bez cilja ili svrhe. Međutim, još dve godine kasnije u njegovom svetu rodila se ponovo jedna reč. Malo krivo drvo koga je podupro letvama da ga ne izlome jeki vetrovi nenadano je progovorilo izgovorivši samo: „Nazad“. Tada je sve stalo i mogao je skoro da oseti na koži dodire njihovih pogleda koji su bili uprti u njega odlučno odbijajući da sarađuju ukoliko ne dobiju šta žele. Pokušao je da se sporazume na mnogo načina bez reči, ali svi su bili trenutno odbačeni odmahivanjem glave, grane ili šape, nagomilavanjem oblaka ili povijanjem trave dok se najzad nije predao i izgovio: „Dobro, šta želite?“.

„Želimo da nas pustiš u veliki svet“, odgovori drvce i sve ostalo se složi sa njim.

„Dobro, ali kako? Ja vas rečima i ne umem opisati“.

„Naravno da ne umeš, a kako bi i umeo? Reči su oduvek bile naše. Vi ste ih samo ukrali i igrali se njima kao neoprezna dečurlija u radnji sa lako lomljivom robom. Ali ti sad imaš nas i mi ćemo kroz tebe progovarati.“

Otada je prošlo više od deset godina. Drvcu je vreme brže teklo pa je ono sad izdžikljalo u pravog diva što nosi na plećima stotine godina. Čovek je pak ponovo živeo u starom svetu među ljudima. Govorili su da su njegove nove knjige najbolje što je ikad napisano od fantastike, a on se na to smejao odbivši da ikad da intervju ili na bilo koji drugi način objasni svoja dela. Nije imao srca da im kaže da je prava fantastika ono što oni nazivaju svojim svetom i ta dvolična, nedosežna, ali i neodbaciva sloboda sa kojom je ples udaljavanja i zbližavanja predstavljao pravu umetnost života.

 

[Baudrillard]

Priča br. 5

KO JE KRIV???


- Znala sam! Znala sam da ces se pretvoriti u takavog nevernog majmuna!
- Prekini, cuje te dete!!!
- Pa, sta??? I treba da cuje kakav si!
- Jel’?!? Pa, onda, i ja sam znao da ces se ti preobraziti u trontavu kravu!
- Jel' tako???
- Da, bas tako, da znas!!!
… … …

“Dragi dnevnice,
Mama i tata se opet svadjaju. I juce su se svadjali, a mozda ce i sutra. Baka kaze da nije strasno. Ja ne znam da li da joj verujem. Meni je bas strasno i uvek se rasplacem, pa pobegnem u sobu. Onda baka udje za mnom u sobu, zagrli me i kaze proci ce. I posle nekog vremena stvarno prodje, tata i mama se stvarno vise ne svadjaju, ali onda tata zalupi vratima za sobom i izadje iz stana, a mama pocne da place. Posle baka i ja grlimo mamu, pa se onda ona nasmeje i kaze, haj’mo da pravimo kokice! Ali, ja necu da pravim kokice, dragi dnevnice. Hocu da se tata opet uvece igra sa mnom i da opet nesto sapuce mami u kuhinji, dok misle da ih ja ne cujem kako se tiho smeju. Ali sada se tata sve cesce vraca kasno s posla, a mama uvek pojede moje cokolade. Dragi dnevnice, ako se tata i mama sutra opet posvadjaju, moracu da pitam baku da li je tata prvo postao neverni idiot, a posle mama trontava krava, ili je bilo obrnuto. Pa, imam vec osam godina i moram da znam ko je kriv i koga vise da volim. Ovako, i dalje isto placem i za mamu i za tatu.
Haj’mo sad da spavamo, dragi dnevnice. Bar me je baka ljubnula za laku noc.”

 

[Baudrillard]

Priča br. 6

“Poštovane kolege,


Obaveštavamo vas da je u skladu sa najnovijim saopštenjem Vrhovnog štaba za borbu protiv zaraznih bolesti, koje u sebi sadrži preporuku gradjanima da prime vakcinu protiv virusa prašumskog šišmiša N 3u1, potrebno da se sva zaposlena i radno angažovana lica Sekretarijata za analize i izveštaje izjasne o tome da li žele da postupe po navedenoj preporuci. Nakon izjašnjavanja imunizacija će po hitnom postupku biti organizovana u prostorijama Sekretarijata.



Izjašnjavanje se vrši zaokruživanjem potvrdnog ili odrečnog odgovora sadržanog u obrascu koji je priložen uz ovo obaveštenje. Rukom popunjene obrasce možete dostaviti šefu Odeljka za opšta pitanja do srede u 12 časova”.


Duško zastade na trenutak sa čitanjem cirkularnog mejla i sa primetnim olakšanjem zamisli se nad neobaveznošću imunizacije.



“Takodje vas molimo da se, u slučaju pozitivnog odgovora, izjasnite o tome kojom vakcinom želite da budete imunizovani. Ukazujemo vam na to da su vam, zahvaljujući zalaganju Velikog popečiteljstva Gospodarstva, na raspolaganju vakcine četiri farmaceutska konglomerata, te da su iste navedene u okviru opcije pod brojem 1.



Osim izbora jedne od četiri ponudjene vakcine, možete zaokružiti i opciju pod brojem 2. kojom se opredeljujete za imunizaciju vakcinom dostupnom na dan zakazane imunizacije, metodom slučajnog odabira od strane stručnog imunizatora.



U slučaju da ne želite da postupite po navedenoj preporuci, možete zaokružiti opciju pod brojem 3.



S poštovanjem,



Odbor Sekretariajta


Duško se promeškolji u kancelarijskoj fotelji, uvuče u pantalone levi kraj košulje koji mu se nekako stalno izvlačio iznad oboda pantalona i obazre se oko sebe. Lica kolega uperenih u monitore računara nisu mu otkrivala da li su i oni primetili pristigli mejl. Jedino je A izgledao malo unezverenije nego obično. Ali to je verovatno zbog izveštaja.


“Čoveče”, uzdahnu Duško “moram da uradim izveštaj do dva sata”.



Duško uzdahnu još jednom a zatim njegovi prsti ukucaše u polje za pretragu imena vakcina navedenih u okviru opcije pod brojem 1. Nakon dvadesetak minuta pretraživanja i čitanja Duško je bio informisan o tome da može da bira izmedju vakcine “Moderna”, sa područja Ujedinjenih modernih država Amerike i Havajsko-karipske federacije, vakcine "Astral Zeka" proizodjača Hogvorts iz Objedinjenog knjaževstva ostrvskih zemalja, Raške vakcine “Lajka” i Kitajske vakcine “Farma”.


“Dakle”, pomisli Duško, “imam četiri opcije…”


Zvučnik integrisan u kućište računara kratko bipnu i Duško pogleda na ekran.
“Izveštaj... neću stići do dva. Trebam i da ekspedujem dokumentaciju…



A vakcine?”, zamisli se opet Duško, “Kitajski proizvodjač Farma izbacio je na tržište vakcinu koja u sebi sadrži umrtvljeni virus, dok ostale tri sadrže u sebi i RNK virusa”. Setio se tada smešne priče koju je pročitao na nekoj od internet grupa. Leskovčanin uz dosta humora i govora karakterističnog za to područje objašnjava da se u ljudske ćelije unosi RNK virusa. RNK sadrži u sebi uputstvo kako da i ljudska ćelija postane fabrika za proizvodnju omotača virusa. Omotač je neškodljiv za telo ali će ga imuno ćelije organizma svakako primetiti kao uljeza. Jednom kada virus upadne u telo organizam će primetiti na virusu onaj dobro poznati omotač i napašće ceo virus.
Zvuči futuristički” pomisli Duško, “futuristički I pomalo bajkovito”, dodade.



Duško uvuče u pantalone desni kraj košulje.


“Izveštaj... morao bih da se skoncentrišem... treba uraditi i analizu efekata uradjenih izveštaja koja me čeka od prošlog četvrtka”.



Zvučnik bipnu dva puta i Duško otvori novopristigli mejl



"Potrebno je da mi danas do 15 časova dostavite tabelu sa popujnjenim poljima o analizama izradjenim u toku prethodne nedelje.



S poštovanjem,

Šef Odeljka”


“Samo mi još to treba”, progundja Duško skoro glasno i nastavi da sortira u glavi informacije o dostupnim vakcinama.


“Kitajska, koristeći staru, isprobanu, metodu pravljenja vakcina, sadrži umrtvljeni virus, uspešnost joj je 89,63 procenata. Izveštaj… nemam ja vremena za ovo”.


Nakon pet minuta, odštampani obrazac sa zaokruženim brojem 2. ispred rečenice “opredeljujem se za imunizaciju vakcinom dostupnom na dan zakazane imunizacije, metodom slučajnog odabira od strane stručnog imunizatora” bio je u kancelariji šefa Odeljka.


“Stavi ga na taj sto ispred”, reče šef, “skrećući na kratko pogled sa svog monitora. Duško kratko klimnu glavom i nakon par sekundi je opet bio za svojim stolom.


Mesec dana kasnije Duško je seo na stoličicu postavljenu naspram stolice stručnog imunizatora, zavrnuo je po njenoj instrukciji, preko ramena, levi rukav majce i imunizacija je za desetak sekundi bila obavljena.



Pritiskajući prstima vatu na mestu uboda Duško se obrati stručnom imunizatoru, sredovečnoj ženi koja se zadubila u popunjavanje nekog izveštaja.



“Ja bih Vas zamolio da mi kažete, vakcinu kog proizvođača sam upravo primio”?
“Žao mi je”, odgovori mu beli mantil, “kao što znate vi ste se opredelili za opciju imunizacije metodom slučajnog odabira. Samim tim po pravilima Vrhovnog štaba za borbu protiv zaraznih bolesti, tu informaciju možete dobiti jedino od Žalbenog odseka Vrhovnog štaba i to samo u slučaju pojave ozbiljnijih nuspojava, koje svakako morate da dokumentujete”.



“Aham”, prongunđa Duško, “u redu, hvala”.


Duško nije dobio temperaturu, nije imao nikakve nuspojave. Jedina razlika u odnosu na period pre imunizacije bili su snovi. Snovi neobično živopisni i, činilo mu se, puni skrivenih značenja. Pored mnoštva snova koje bi odsanjao u toku noći, jedan se iznova ponavljao.

Nepregledna narandžasta polja, iznad kojih je titrala zelena izmaglica, sladunjavi miris i ogromna želja, skoro glad, da se nađe u tim poljima.



Njegovi ukućani primetili su da sve ranije odlazi na spavanje a da se vikendom sve kasnije budi. Pravdali su to premorenošću poslom. Dve godine kasnije, u subotu nakon druge, duže popodnevne dremke, čuli su roptanje i dotrčali u sobu u kojoj je spavao. Nije mu bilo pomoći, hitna pomoć koja stigla oko sat vremena kasnije mogla je samo da konstatuje smrt. Kažu da je umirući, poslednjim dahom, smogao snage da kaže sledeće: "šefe koji ti je..."


Ukućani su te reči obajašnjavali nezadovoljstvom radom u Sekretarijatu.


Duško mrdnu pufnastim belim repićem levo desno, nekoliko puta i pridigavši se na mišićave zadnje nogice trouglastom njuškicom omirisa vazduh. Sladunjavi miris nošen vetrom koji je duvao iz pravca nepreglednih narandžasto zelenih polja dražio mu je nozdrve. Astralni zeka zgrči telo malo unazad, a zatim načinivši ogroman skok pojuri ka šargarepama.


Priča br. 7

Pada topla letnja noc, vedro i prelepo nebo sa puno zvezda. Ali mi nije vece za uzivanje, ne osecam se dobro od hajke. Lovili smo neku zver po naredjenju vojvode, nisu svi preziveli susret sa njom. Bio sam jedan od retkih.
Sada mi noc smeta, ne osecam se uvek najbolje kada pada i kada vidim Mesec.
Nesto cudno se desava nocas, nije kao do sada. Osecam neku cudnu vrucinu a nije suvise toplo. Da li je dobro sto sam sam pored reke ili ne?
Mesec se vidi kako izlazi iza planine, bice pun. Oblaka nema a meni je sve vise vrucina i znojim se. Kupam se u znoju. Mozda mi reka pomogne da se ohladim, ionako je tu blizu.
Otici cu do reke... ali ne mogu, muti mi se pred ocima, bole me ruke i noge. Sta mi se dogadja?
Pocinjem da kasljem, borim se za dah... cudan zvuk dopire iz mene, kao da ja vise necu biti ja.
Tresem se, noge i ruke kao da nisu moji, vid mi se menja. Osecam neke nove mirise, cujem nesto novo.
Da li mi to rastu nos i usi!?
Ne secam se da su mi ruke bile toliko maljave, ni noge... ni ja ceo.
Boli me lice, vilica mi se menja... ne licim vise na sebe, ruke su mi jace i vece, kao i noge. Osecam neku vecu snagu.
Nisam vise ja, sada sam zver koju smo lovili, osecam neku cudnu glad...
Valjda ima leka.

 

[tab503]

ja dajem 10 poena zeljku na lepom objasnjenju poena

price imaju premnogo teksta pa nisam citao da bih glasao

 

[Neprilagođena]

Priča broj 3-----5 poena.


Izdvajam:

"Хвала вам,
да није било вас не бих научила да верујем у себе,
-Ви који сам звала моји пријатељи, а нисте били,
Хвала вам,
да није било вас не бих научила да се увек могу поуздати само у себе,
-Ви који сте ме заборавили,
Хвала вам,
Да није било вас, не бих знала како да пронађем мир у самоћи ."

Priča u kojoj pronalazim delove sebe , neka svoja razmišljanja i vrlo mi je bliska...jednostavno , ovu priču osećam ..pod kožom...u sebi...
Da mogu , dala bih joj više poena.Priča je divna i duboka i boli...Bravo!


Priča broj 1-----3poena

Mogla je biti malo duža , ali i u ovih nekoliko rečenica rečeno je dovoljno ...i razumem ..
Dotakla me je .Istina je da tišina najlepše govori i najviše kaže,.


Priča broj 5-----2 poena

Jednostavna , slatka , iz ugla deteta , topla i mekana.

 

[Lorelajn]

Prica broj 7 - 5 poena

Metafora koja meni znaci...Toliko nekada istinita...
"Nisam vise ja, sada sam zver koju smo lovili, osecam neku cudnu glad...
Valjda ima leka. "

Prica broj 2 - 3 poena
Ne zbog same price vec vise zbog stila...toliko pitko, lagano, osecajno u dahu sam je procitala

Prica broj 5 - 2 poena
Jednostavno i pogodjeno iz perspektive deteta. Svidja mi se i stil...

 

[Mika]

Prica broj 1 - 5 poena
To je to...krenemo kroz tisinu, cistom dusom, volimo, grlimo, hranimo, dajemo sebe...dok se jednom probudimo i shvatimo da vise nismo isti, i da nije ostalo nista za nam samima...i produzujemo da budemo necije tudje svetlo..

prica br 6 - 3 poena
Krenula sam sa citanjem nekako brzo, na pocetku malo mi je bilo...ovo..ne, ono...cek, ovo....ali kraj je bio sladak i nasmejao me...

prica br 7 - 2 poena
Obecava dobar produzetak...

 

[86bogomoljka]

2.- 5
Замислила сам слике
5.- 5
Тужно а тако истинито и често.

 

[Poli46]

4 - 5 poena
Tako se odvija stvaralački proces..Treba duboko uroniti u sebe,prikupiti sve ono
u nama sabrati i preporoditi stvoriti drugu realnost i verovati u nju.

7 - 3 poena
Šteta što nedostaje uvodni deo malo više razrađen

3 - 1 poen
Malo mi je nepovezan prvi i drugi deo.Teskoba i posle stvaranje je
moglo malo da se povežu.

 

[Golub]

Priča br. 1 - 5 poena Najkraća od svih, a najviše pruža
Priča br. 2 - 3 poena ebga, volim romantiku
Priča br. 7 - 2 poena volim i fantastiku

 

[jabajagi]

Neću kao @Golub a biću kratka.

Priča br. 1 - 5 poena
Neodoljivo me privlači sličnost i suština preispitivanja bića sa tekstom pesme I Wonder.

Priča br. 2 - 5 poena
Citiraću:
"Na kraju će biti sve dobro, ako nije dobro - nije kraj "
Bob Marley

 

[Nina]

prica br. 1 -3 poena
lepo je opisan trenutak kada se shvati da je predjen put od devojcice do zrele zene

prica br. 2-2 poena
tera nas na razmišljanje da postoje emocije za koje mislimo da smo ih duboko zakopali

prica br.5-5 poena
ljubav prema roditeljima jednog deteta kroz na zalost ruznu stranu mnogih porodica

 

[Lunja*]

ja dajem 10 poena zeljku na lepom objasnjenju poena

price imaju premnogo teksta pa nisam citao da bih glasao

@tab503 opet spamujes!
@Baudrillard regulisi ga!

 

[Duki Lu]

priča br 1 - 3 poena
priča br 2 ---3 poena
priča br 7 ---4 poena

Obrazloženje;

Priča 1.
Kratka forma koja mi u ovom trenutku prija, pronalazim se u priči sve sa onim ožiljkom na prstu leve ruke, ponajviše u onome što bih u ja želela da budem:
'zrak mesečine koja će obasjavati zauvek ono drvo u parku pod kojim smo se prvi put poljubili, da osvetli put nekoj drugoj ljubavi...'

priča br2.
Deluje mi bajkovito, večeras hoću i želim da verujem u bajke.

Priča br 7.
I meni se ponekada učini da ja nisam ja, da me love, sve češće imam osećaj da sam vukodlak. Večeras, skoro sam sigurna iz čije tastature je izašla ova priča, ne znam da li sam u pravu, samo znam da nisam pristrasna.

Sve priče su dobre, stvar je trenutka i nijansi za raspodelu poena.
Svima čestitam na učešću, bez obira na broj osvojenih poena.

 

[gost 248950]

Prica 5 - 5 poena. Jednostavno, vratilo me u moje detinjstvo. Naklapanja i floskule od kojih boluju mnoge druge price vesto su izbegnuta narativom deteta.
Prica 1 - 3 poena. Ovo je vise pesma u prozi, ali mi se dopada. Volim liricnost jbg.
Prica 6 je lepo srocena, autor je vest sa recima i kopiranjem slavnih pisaca kratke satiricne forme, ali je prosto upotrebio svoj talenat u glupave antivakserske svrhe. Nije vakcina Proces, dragi autoru, iako srpska administracija jeste, ali akcenat ipak nije na njoj nego na tupavom ravnozemljaskom pogledu na svet. Eto, samo zbog toga 2 poena, iako je prica vesto napisana.

 

[Karen_Souza]

Прича број један - пет поена.

Прича број два - пет поена.

Постоји једно просто објашњење за оба моја гласа. Ја сам једна тешка емотивна будала. Могу да гласам само за оно у чему се макар делом пронађем или за нешто што ме емотивно добро уздрма. Крај и једне и друге приче је упечатљив, што ми је такође јако важно. Обе су подједнако оставиле снажан утисак на мене. Оба утиска ће потрајати. Осећам их и срцем и душом.

 

[Lada]

Prica br.1 4 poene ( ogledalo mog unutrasnjeg JA - raspolozenja)

Prica br.2 5 poena( utisnula se mogucom jacinom...)

Prica br. 3 - 1 poen( 1 poen samo mi je preostao.A Snaga,culnost i razumevanje bez osude vec sa zahvalnoscu)

Veoma jaka konkurencija.Svima veliko

 

[gost 248950]

Prica 5 - 5 poena. Jednostavno, vratilo me u moje detinjstvo. Naklapanja i floskule od kojih boluju mnoge druge price vesto su izbegnuta narativom deteta.
Prica 1 - 3 poena. Ovo je vise pesma u prozi, ali mi se dopada. Volim liricnost jbg.
Prica 6 je lepo srocena, autor je vest sa recima i kopiranjem slavnih pisaca kratke satiricne forme, ali je prosto upotrebio svoj talenat u glupave antivakserske svrhe. Nije vakcina Proces, dragi autoru, iako srpska administracija jeste, ali akcenat ipak nije na njoj nego na tupavom ravnozemljaskom pogledu na svet. Eto, samo zbog toga 0 poena, iako je prica vesto napisana.

ovde sam za pricu broj 6 zaboravila da dam poene, nula je za ideju, a 2 poena za realizaciju xD zamolila sam moderatora da izmeni post

 

[Wuka]

Обично причама које ме нађу с оне стране очног капка дајем свој глас,
с тога;
Причи број 1 = 5
Причи број 2 = 5

 

[Ната Ли]

Да гласам , м

Прича бр 2 . - 5 поена јер сам ја проклети романтик а и написана је дневнички сажето што ја волим.
Прича бр 7. - 5 поена опет кратка и јасно концентрисана форма ,а осећај свакако мени познат.

 

[lahor]

5 poena za priču broj 2
U laganoj, kratkoj narativnoj formi dobili smo proporcionalno obrnuto veliki splet životnih događaja sa puno lepih i tužnih osećanja. Pitko i čitko poput velikih majstora kratke priče...

5 poena za priču broj 5
Jednostavno, vrlo emotivno opisana ljubav prema roditeljima, istovremeno i preobražaj u tananoj dečijoj duši zbog svađe istih...

 

[Lunja*]

sve u kompletu, jaka konkurencija, odlicne price, vise nego dooobar krug!

br 1- 5p
steta sto ne mogu 10p, odavno mi nesto nije pomerilo teziste, kao ova prelepa kratkica
prava dijalektika misli i osecanja, prosto je dlabila sloj po sloj i lagano stigla do sustine preobrazaja
umetnost i vestina je napisati malo, a reci puno! bravo za autora!

br 4 - 3p
lepa prica, ispunila me je cudesnom toplinom, iskonskom tugom i iskonskom srecom istovremeno
taj kovitlac u meni ceka i dalje to volsebstvo da traje jos i jos i jos... kraj kao pocetak...

br 6 - 1p
dozivela sam ovu pricu kao Heraklitovo vecno kretanje - taman mislis tu je, kad ono ide jos
kao ono - kad ja tu, a ono medjutim...

br 7 - 1p
jednom davno sam citala SVET SE KAZE SUMA od Ursule le Gvin, to mi jedna od mojih najdrazih knjiga
ova prica me je podsetila na tu knjigu, zato mi se svidela