Priča br. 4
Loru je probudio miris zemlje koji je dopirao iz njenih usta. Nakon što je instinktivno zagrizla zubima i prešla jezikom da proveri da li je to zaista zemlja u njenim ustima, naglo je otvorila oči. Dok je čekala da se vid izoštri, prva misao koja se pomislila sama od sebe je bila: „Gde sam?“. Svuda oko nje se nalazila sivkasta izmaglica koja je bila neobično opipljive i guste teksture, gušća nego najgušća magla koje se sećala, po kojoj je kao ritual utiskivanja svog imena na lice stvarnosti, kao dete „ispisivala“ svoje ime. Razmislivši da li treba da sačuva zemlju koju su njena usta već počela da razlažu, kao neku vrstu forenzičkog dokaza za neobičnu situaciju u kojoj se nalazi, Lora ju je ipak ispljunula. Zatim je dlanovima proverila svoj grudni koš za otkucaje, stvar koju radi rutinski, s obzirom na sklonost svog mozga da precenjuje stvari koje njeno srce može da podnese, ali ovaj put nije čula ništa. Ubrzane ili usporene otkucaje, nepravilnosti, preskakanja, uobičajen srčani ritam, ništa. Bila je sasvim sigurna da između njenih rebara ne kuca ništa. Pa opet, osećala se živom, jedina stvar koju je u tom nestvarnom trenutku mogla da potvrdi.
„Misliću o tome kasnije“, opet se pomislilo samo od sebe, kao da je neki duboki instinktivni sloj bića preuzeo na sebe izdavanje komandi koje Lorin mozak nije bio sposoban da izda svesno.
Nakon što je utvrdila da je, uprkos očiglednom nedostatku vitalnog organa, i dalje živa, Lora je pomerila svoju pažnju sa sebe na izmaglicu, očekujući da iz magle umom stvori neko čvrsto mesto na koje bi mogla da zakorači - jedina stvar koja je u tom momentu delovala logično. Izmaglica se, kao da automatski sledi nekakav zakon ove neobične stvarnosti, zaista razmakla, i iz nje su počeli da se izdvajaju oblici. Ubrzo je začula i prve zvuke. Zvuci su se, brže nego što je mogla da im se prilagodi, pretvorili u kakofoniju, i Lora je zbunjeno primetila da se nalazi u nekoj vrsti prometnog hola. Negde u zabačenim, reptilskim delovima Lorinog mozga je postojao strah da se pred njom neće pojaviti antropomorfni i prepoznatljivi oblici, te je odahnula sa olakšanjem kada je ispred sebe ugledala ljude. Prolazili su pored ne obraćajući ni najmanju pažnju na nju, izgubljeni u sopstvenim mislima ili prepirkama sa drugima pored kojih su užurbano hodali. U centru hola se nalazio pult, i Lora se uputila ka njemu.
„Zdr..“
„Morate sačekati svoj red“, izgovorio je mlad muškarac sa druge strane pulta, ni ne pogledavši je, očigledno naviknut da na ovakve vrste pitanja odgovara generičkom kurtoazijom.
„Red za šta? Možete li da mi kažete gde se nalazim?“
„Molim Vas sedite na stolicu, ne postoji ništa što mogu da učinim za Vas dok ne budete pozvani“, rekao je užurbano, i nestao. Za njim je trčkaralo malo belo kuče koje mu je neprestano naskakalo na nogavicu, i koje bi on svaki put otresao sa podjednakom nezainteresovanošću sa kojom je otresao Lorino pitanje.
Lora se smestila na neudobnu metalnu stolicu. „Proveri broj prstiju, možda lucidno sanjaš“, rekla je sebi. Ali broj prstiju na šakama je bio regularan, po pet na svakoj, nije bilo šestog prsta koji bi bio dokaz da sanja, i da može da se probudi na sopstvenu komandu, olako, pritiskajući prekidač između sveta sna i jave. Pored nje je sedela starija žena koja je, nezainteresovana za Lorino ispitivanje sopstvenih šaka, listala časopis.
„Koja je godina dole?“, upitala ju je, ne dižući pogled sa časopisa, „čekam ovde od 1986.“.
Iako ne sasvim sigurna gde je „dole“ u odnosu na mesto gde su se nalazile, Lora je zaustila da izgovori „2021.“, jedina godina u kojoj je trenutno postojala, ali ju je žena preduhitrila: „Nije važno. Vreme ionako ovde ne funkcioniše kao dole. Ne postoji način da utvrdim da li listam ovaj časopis 16 godina ili 16 minuta. Zaista nije važno, ništa se neće desiti pre nego što može da se desi“, konstatovala je više za sebe, ne obazirući se na Lorino sada već očajanje zbog neobjašnjene situacije u kojoj se našla.
„Gde sam ja?“, pitala je Lora, spremna da će opet dobiti neku kriptičnu zagonetku umesto odgovora, vidno uznemirena i jednom nogom spremna da ustane i da potraži odgovor negde drugde.
„Oh, pa ti ne znaš“, rekla je žena, prvi put pogledavši Loru u lice, „ovo je Mesec. Mrtva si na Zemlji, i sada si na Mesecu.“
„Na Mesecu... Zemljinom satelitu? Zašto na Mesecu? Kakve veze Mesec ima sa mojom smrću, bilo čijom smrću? I kad sam to uopšte umrla, i kako sam mrtva ako sam živa?“, pitanja su se ogromnom brzinom množila u Lorinoj glavi, tako da nije bila sigurna koje pitanje se pomislilo po instinktivnom automatizmu koji je ionako već obavljao većinu posla, a koje je izgovorila naglas.
„Pa i nisi živa, sledeći preciznu definiciju života ljudskog organizma, nemaš srce, zar ne?“, upitala ju je žena, nežno se smešeći, a zatim je odložila časopis, pogladila Loru po kosi koja se u sivkastoj atmosferi Meseca presijavala na srebrno. U tom momentu se Lora pred njom pojavila zbunjena i ranjiva, kao dimom dezorijentisana pčela, i bezimena žena je osetila ogromnu odgovornost da je prevede na „drugu stranu“.
*
„Dakle, ovo mi nije prvi put ovde?“, pitala je Lora, dok je uznemireno zarivala nokte u somotsku presvlaku stolice na kojoj je sedela.
„Ne“, odgovorio je glas koji je dolazio sa njene leve strane, i koji nije mogla da odredi kao muški ili ženski, „ovo je samo jedan u nizu od nebrojeno puta koje dolaziš ovde. Kao svako ko je ikad živeo ili će živeti na Zemlji.“.
Na ekranima ispred su se odmotavale scene iz njenog života na Zemlji, bez zvuka, i bez linearnog reda. Prostorija u kojoj se nalazila je svojom kružnom arhitekturom izgledala kao da će se obrušiti na nju, a somotom tapacirani zidovi, očigledno zamišljeni da umire zbunjene i dezorijentisane svedoke sopstvenih života, su samo pojačavali plitko disanje usled nemira koji je počeo da se mota u klupko u dnu Lorinog stomaka.
Glas je tada izgovorio: „Nema razloga za strah, Lora, nismo ovde da bismo procenili tvoj život kvalitativno. Mesec je samo usputna stanica, sabirni centar unutar koga se duše „sortiraju“, upućuju dalje, ili vraćaju nazad na Zemlju. Neke se zadrže duže nego što nameravaju, usled perioda dezorijentacije, i taj period može da potraje beskonačno mereno zemaljskim vremenom, jer konačna odluka mora biti doneta poštujući princip slobodne volje. Zamisli ovo ovde kao železničku stanicu između dva nivoa postojanja, gde se prolazak kroz peron plaća realizacijom sopstvene slobodne volje. Duše koje odaberu da nastave dalje, ostavljaju svoje organsko telo iza, kao oduženje Mesecu. Mesec, kao veštačka tvorevina nastala sa namerom da ugosti duše u periodu dezorijentacije, nema sopstveni izvor života. To je svojevrsna trampa između planete i njenog satelita, organski život za posredovanje između života i smrti.“
„Dalje?“, upitala je Lora zbunjeno, još uvek ne prihvatajući u potpunosti da je živa u obliku koji potire sve zakone stvarnosti iz koje je došla, potpuno nespremna za informaciju da život ima i svoje nastavke, poput beskonačnih nastavaka televizijskog programa koje niko nije tražio.
„Dalje je oblast u kojoj se u potpunosti prekidaju veze sa životom na Zemlji, misterija u koju inteligencija Meseca ne zalazi. Oblast apsolutne slobodne volje. Neke duše nesvesno biraju da prolongiraju svoj ostanak ovde, jer je realizacija slobodne volje koja u svom punom efektu čeka sa druge strane, osim karte za izlazak sa perona, takođe i ogroman teret. Posmatraču sve mogućnosti odjednom postaju dostupne kao komore u pčelinjem saću.“, odgovorio je glas.
„Da li sam ja „kandidat“ za slobodnu volju?“, pitala je Lora, delom sebe sluteći naivnost takvog pitanja.
Glas se nasmejao smehom punim roditeljske nežnosti i saosećanja za Lorinu zbunjenost egzistencijalnom zagonetkom u kojoj se našla: „Tamo gde prestaje veza sa životom na Zemlji, prestaje percepcija fizičkog tela, samim tim i podela na tebe i druge, i teret odluka u sopstvenom životu se podnosi mnogo teže; to je još jedna okrutna cena slobodne volje. To je zašto si ovde - da se podsetiš tog zakona stvarnosti. Ti igraš sve uloge u svom životu, Lora, ne samo glavnu. Ti si svi ostali.“
„Da li to znači da ne postoji niko osim mene?“, upitala je Lora.
„Ne baš. Statisti u tvom životu imaju egzistenciju nezavisnu od tebe, sopstvene živote u kojima se pojavljuju kao moralni protagonisti, ali način na koji se pojavljuju u tvojoj stvarnosti je uvek odraz delova tebe, u suprotnom nikad ne biste zauzimali istu stvarnost, to bi bilo doslovno nemoguće“, odgovorio je glas.
„Čak i kad određena situacija stvara velike količine patnje u mom životu?“, nastavila je Lora.
„Naročito tad, jer su takve situacije najpotentniji odrazi, najbrži načini da uvidiš koji delovi tebe mole da izađu iz tame nesvesnog. To je istovremeno i najveća kosmička šala, jer sve što je potrebno da situacija postane nedelotvorna, da izgubi snagu u tvojoj stvarnosti, jeste da je prepoznaš i prisvojiš kao svoju. Nakon toga, stvari postaju i doslovno smešne“, rekao je glas.
„To mora da je kosmička šala koju su često spominjali prijatelji vraćajući se sa svojih psihodeličnih putovanja“, pomislila je Lora.
Glas je usmerio Lorinu pažnju ka sceni koja se odmotavala na ekranu. „Nemamo puno vremena - tvoj život je krenuo nizbrdo punom brzinom, i ukoliko ubrzo ne dođe do podsećanja, ishod će biti takav da više nikakav izbor neće biti moguć.“ Ekran je prikazivao scenu iz popodneva tog dana, razgovor Lore i njene prijateljice, o nepredvidivosti života i nasumičnosti smrti. Na prijateljičino podsećanje da je smrt Damoklov mač koji se svakog trenutka može otkačiti sa tankog kanapa života na kome visi i obrušiti na glavu svakoga od nas, Lora je odmahnula rukom, odbacivši mogućnost da se smrt desi tek tako, bez najave i razloga. Traka je zatim premotana na poslednju scenu Lorinog života – njeno beživotno telo je ležalo u šipražju, prethodno odbačeno prednjim delom kamiona za koga je Lora to predvečerje, šetajući uz visoko šipražje pored puta, za milisekund, bila u senci.
Glas je sada, i dalje ostajući zaštitnički saosećajan, poprimio odlučan ton koji je upućivao na nužnost delovanja: „Iako je vreme ovde beskonačno rastegljivo u odnosu na vreme na Zemlji, što dozvoljava određeni stepen manipulacije, ono ne stoji u potpunosti. Za 2 minuta, zasićenost tvog organizma kiseonikom će dostići kritično nizak nivo, i nastupiće moždana smrt. Moždana smrt ne znači konačnu smrt organizma, jer u smrti, isto kao u životu, poslednju reč ima srce.“
„Da li je odluka zaista moja?“, upitala je Lora, konačno bez trunke otpora prema scenama koje je gledala i situaciji u kojoj se nalazi.
„Da, ali je ne donosiš sada. Donela si odluku i pre nego što si završila ovde, kada si u poslednjim trenucima svesti zagrizla komad zemlje i ponela ga sa sobom. Takođe, tvoje srce je još uvek dole.“
U tom momentu, bestelesni glas, prostorija sa zidovima od baršunastog somota, srebrna izmaglica, i vreme koje se rastezalo kao želatin, su nestali.
Dva minuta kasnije mereno zemaljskim vremenom, Lora je otvorila oči, dok su pluća i srce zajedničkim naporom odizala njeno telo od tla, gutajući vazduh kao tek rođena beba. Na nebu iznad nje je svetleo tanki srebrnkasti srp, a to ispod nje, to je bila Zemlja.
.. heheh druže inspektore. Tako je to.
Savrseno po meni/ za mene.
to be continued... 
baš me zabavila 
