Glasanje na temu MAGLA

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Borac za prava zivotinja

Borac za prava zivotinja

Legenda
Poruka
51.037
Dobro veče! :)
Na konkurs je stiglo PET priča.

Krećemoooo!

- - - - - - - - - -

Priča br. 1

AUTOPUT

Vraćao sam se iz Trće i umoran i neispavan,a opušten zbog dobrog posla(gepek pun ženskih cipela iz "Made" za butik u mom gradu, (a carinu u vidu par flaša viskija za zanemariti...), svratio u tada ekskluzivni motel "Korvin" na pedesetak kilometara od Zagreba prema BeGeu...
Predveče je polako padalo na ravnicu i desembarski vazduh je poprimao mrazne forme,šarajući ravnicu injem po niskom rastinju...
Zaseo za šank i uzeo sendvić i Ožujsko (nisi mogao dobiti strana u ta vremena soc realizma,ha!)i počeo premišljati da li da uzmem sobu i dobro se naspavam ili se sjurim s Kaprijem po magistrali i za tri sata stignem domu svom...
U toj neodlučnosti me zatekao taj umilni ženski,skoro dečiji glasić:
- Idete za Beograd?
Iza mene,malo ulevo je stajala vižljasta lepotica,sva u džinsu, s ruksakom preko levog ramena...
- Do Rume,a onda levo...Promrsio sam s iznenadnom knedlom, u grlu...
- Mogu s vama do tamo...? Pitao me njen iskren osmeh, a meni oči zalepjene za njenu malo raskopčanu svetnu košulju...
- Može,ali da malo odmorim oči od one magluštine...
- Ok,sačekaću vas...i sela na barsku stolicu pored mene...
Koja riba, pomislio sam zapazivši krivine njene figure utegnute u lateks farmerice,a i lepa majkulijoj,prava brinetica kakve sam oduvek...
- Hoćeš i ti nešto? Pitao sam je i dozvao pokretom konobara.
- Da ne sediš tu uzalud,namignuo sam joj šeretski-ja ću da platim,imam računa da častim...
- Mogu kolu...
Slegnuo sam ramenima i dovršio sendvič i zalio ga pivom...Odjednom mi se nije sedelo u tom motelu, a ideju o sobi mi eliminisala stoperka...
-Nisam se usudila da stopiram po mraku,nije baš prijatno...Do ovde me dovezao jedan Zagrepčanin koji je tu na pumpi zaposlen,a idem iz Gospića .Bila sam kod bake...
- Studiraš u Beogradu?
-Da ,dramu na Fakultetu dramskih umetnosti...A vi,čime se bavite?
-Švercom i butikašenjem...Pusti muziku,imaš tu kasete pa izaberi šta ti se sviđa...Ja ovu što je unutra,uglavnom,slušam...Dobar instrumental...
Pustla je taj instrumental i svideo joj se...Video sam to po njenom poigravanju na suvozačkom sedištu...
Auto je gutao kilometre,međutim kad sam prošao skretanje za Brod,magla se počela zgušnjavati pa sam usporio opsovavši tiho...
-Šta nije u redu?, uplašila se lepa brineta.
-Moram sporije,magla se zgusnula,ne vidim dalje od pedeset metara...
Pdjednom, ispred mene vozilo u jarku s moje desne strane ...I još vozila ispred mene!
Lančani,sinulo mi i noga mi na kočnicu! Kočio sam polako i Mišlenke su samo malo prokliznule-servo je pokazao koliko vredi!
Stao sam skroz desno i čak nagazio i zemlju u zaustavnoj traci.
Ispred nas je bilo nekoliko "naslaganih"vozila u lančanom sudaru!
-Idem da vidim da li treba pomoć nekom,rekao sam devojci i izašao iz kola...
-Idem i ja,bojim se sama ostati u kolima...
Uhvatila me ispod ruke i po stisku njenih prstiju sam zaključio da se zaista uplašila.
Nije bilo u pitanju nekoliko kola u lančanom sudaru,već nekoliko lančanih i već su bili tu i hitnjaci i milicija...Pitao sam saobračajca da li treba da pomognemo-nije trebalo,ali nam je savetovao da se negde odmorimo nekoliko sati dok se magla ne digne...
-Prema Beogradu se ne vidi ni dvadeset metara...Upozorio nas dok je regulisao prolaz vozila...
Nastavio sam vožnju,a saputnica me molila da stanemo nekoliko puta...
Konačno sam stao,zaista je vožnja bila nemoguća-ni deset metara ispred ni s maglenkama se nije videlo! Takvu maglu još nisam video na putu...
-Ja ću leći na zadnje sedište,a ti sebi,ako hoćeš spusti sedište i možeš komotno spavati.
Pokrio sam se na zadnjem sedištu jaknom i za tren me nestalo na prostranom zadnjem sedištu Kaprija...Muzika koju je stišala me dodatno uspavala i još sam samo stigao da namestim moj Seiko sat da mi cvrči za dva sata i već sam bio na nebeskim magistralama...

Probudilo me nešto što mi mililo po nozi! Ali bilo toplo i prijalo mi...
-Smrzla sam se,mogu kod vas da se ugrejem?
-Nema baš ovde mesta...
-Stisnućemo se nekako,ne mogu ovako,smrzavam se...
-Da uključim grejanje...
-Ne treba...

Sam Bog je poslao maglu na nas, pomislio sam kasnije...

Ujutru sam je odvezao do Novog Beograda...Ni imena nismo razmenili, kaže da je videla burmu na mojoj desnoj ruci...

- - - - - - - - - -

Priča br. 2

TACITUS

Pre nego što sam bila svesna ko sam... nisam znala ni šta sam. Kasnije su se stvari odvijale svojim tokom i evo me sad, najgušća i najmirnija sam na ovom polju gde mirno čekam. Ne pomeram se. U meni svako kretanje prestaje. Svaka misao odumire. Konačna entropija pronalazi mir.

Sve je počelo u laboratoriji, u strogo kontrolisanim uslovima, desio se nepredvidiv scenario. Popustilo je neprobojno staklo i vakum se implodirao oslobodivši pri tom tanak sloj mase od čega će se kasnije izroditi prvi aksiomi mene.

U početku, nisam znala šta sam. Bilo je potrebno mnogo vremena da sagradim mišljenje o sebi. Koji je moj oblik, koja su moja svojstva. Učila sam o sebi na jedini mogući način, kroz interakciju sa svetom. Kroz opažanje kako se u meni i van mene svet menjao kad sam bitisala u njegovom prisustvu.

Prvi put mi je bilo strašno žao... i bila sam u neverici. Dok sam se kretala bez cilja u mene je ušetalo maleno kučence koje je mahalo repom, očigledno prijateljski raspoloženo. I ja sam se obradovala jer sam strašno želela da se sa nekim igram. Vrlo brzo je skviknulo i ostalo nepomično da leži. Bila sam u totalnom šoku. Zar sam ja zaslužna za smrt ovog nevinog stvorenja? Zar je to moja prava priroda? Vreme je prolazilo i ja sam se navikla na to da u dodiru samnom stvari umiru. Sad vidim i prepoznajem svoja svojstva, svojstva otrovne magle koja uništava sve pred sobom. Ponekad pokušam da upozorim nekog ali retko me ko sluša. Ponekad se otimam zakonima gravitacije, ponekad je izvijam tokovima vremena ali slabo šta pomaže. Pretpostavljam da svetom vladaju zakoni kojih još nisam svesna. Tako je to, nažalost. Ali moja svest raste. Kao i moja sposobnost tihog ubice. Sada sam bezosećajna. Malo ja tu šta mogu da promenim. Tako sam izgleda rođena... radioaktivna i otrovna. No nije to tako i loše. Sve je zapravo stvar perspektive. Sada bolje vidim i razumem svet. Svetom vlada buka. Užasna i teška nesnošljiva buka. Sebe vidim kao velikog čistača. Kao nekog posle koga dolazi mir. Večni mir u kojem smo samo moj prijatelj i ja. Tacitus.

A sad me ostavite da dremam... moj prijatelj Tacitus ne voli kad ja puno pričam.
 
Priča br. 3

ŠUMA

U blizni moje kuće nalazi se šuma. Dobro, nije baš prva šuma, više je u pitanju šumarak. Možda bi bilo najpribližnije reći da je u pitanju malo veći, nekultivisani park.
Prijalo bi mi da uveče prošetam kroz gustiš, pogotovo tokom sitnih noćnih sati, kada bi bila najmanja šansa da naiđem na nekog zalutalog šetača. Tada bi mi se činilo da je šumarak samo moj i da sam se prebacio negde van grada u drugi prostor i vreme.
Poslednjih nekoliko dana me neki virus uhvatio pod svoje, danima nisam izašao iz kuće. Napokon, kada sam osetio da sam ponovo koliko-toliko zdrav, negde oko ponoći, prošetao sam do svog šumskog carstva.
Iznenadio sam se kad sam naišao na ogradu, koja je opasavala ceo šumarak.
Prisetio sam se da sam preoteklih dana čuo buku koja je dopriala iz ovog pravca, ali nisam na to obraćao pažnju. Najneobičnije od svega bile su table sa upozorenjem: „Zabranjen pristup! Ne ulazite!“.
Sad sam se setio da sam čuo na radiju neko obaveštenje vezano za moj šumarak, ali tome nisam pridavao značaj.
Ali, kako inače smatram taj prostor svojim imanjem, odlučio sam da se ne obazirem na table. Pokušao sam da nađem neku rupu, jer ko može da mi zabrani da se šetam mojim posedom, a i gonila me velika radoznalost. A da budem potpuno iskren, morao sam da stignem do prvog drveta, jer mi je nešto oslabila bešika.
Našao sam rupu u ogradi, provukao se i prvo obavio ono što mi je bilo najpreče. Olakšan, mogao sam da se prošetam kroz drveće, a i da utvrdim zašto je zabranjen prolaz.
Taman sam malo zamakao među drveće kad sam video čuvara koji obilazi ogradu. Počeo je sumnjičavo da se osvrće. Odmah se obratio nekom putem motorole.
„Izgleda da imamo proboj na tački trinaest.“,
„Ko go da je, uhvatite ga po svaku cenu, ne sme da napusti područje. Suviše je toga na kocki.“, odgovorio je promukao glas.
Shvatio sam da sam na tragu nečem velikom i štoje moguće tiše, povukao sam se dublje u senke.
Iznenada, ispred mene se stvorila skoro neprozirna magla. Sama magla nije retka pojava, ali ovakvu još nisam doživeo. Pomislio sam na horor filmove i sam se sebi nasmejao.
Dok sam tako tumarao šumarkom, učinilo mi se da sam nezreo silutete sa lampama. Pretpostavio sam da verovatno mene traže. Nastavio sam još pažljivije da se krećem ka centralnom delu parka, odakle su dopirali nejasni zvukovi. Trgnuo sam se kada je vazduh zaparao jezivi urlik, a zatim i ženski vrisak.
Krv mi se zaledila, ad abudem iskren, malo mi je i bešika popustila. A kao za inat, magla kao da se zgusnula još više.
Dok sam razmišljao šta da radim, začuo sam šuštanje lišća i lomljenje grančica ispred sebe.
Bio sam potpuno zbunjen kada je na mene natrčala prestravljena devojka u izazovnom donjem vešu oblivena krvlju.
Iako je bila u užasnom stanju, primetio sam da je izuzetno privlačna. Na trenutak mi se učinilo da ju od nekud poznajem.
Nagonski sam ju zagrlio u želji da je zaštitim od bilo koje opasnosti.
Međutim, njena reakcija me začudila.
Odgurnula me i počela je da vrišti još glasnije.
„Šta je sad ovo? Manijače! Skloni ruke.“
Noktima je pokušala da mi izgrebe lice . Uplašen, da ne ostanem bez očiju, uzmakao sam korak u stranu.
Začulo se ponovo šuštanje lišća i iz magle je izronila još jedna prilika.
Bio sam zapanjen. Ispred mene je stajao vukodlak ili neka slična zver, visok, krupan, prekriven gustim krznom. Iz snažne čeljusti su izbijali oštri zubi prekriveni krvlju.
Pružio je ruke sa dugačkim kandžama ka meni, sve vreme režeći.
Ako se ova krvoločna zver slobodno šeta, zašto vlasti nisu zatvorile ceo šumarak i obavestili sve da ne prilaze? Onda sam se setio da ipak jesu.
Od straha sam počeo da se povlačim unazad, dok mi se zver sve vreme približavala. Sapleo sam se o neki duguljasti metelni predmet koji se dimio. Kako je zver bila samo na korak od mene, podigao sam tu neobičnu metalnu kutiju i udario zver po sred lica.Učinilo mi se da kroz maglu nazirem još bića, kako mi se približavaju. E, pa bar ću jednog povesti sa sobom. Adrenalin mi je prostrujao venama. Udarao bih u to stvorenje ko zna koliko da se ona devojka nije bacila na mene, vrišteći.
„Stani! Ubićeš ga! O bože, o bože, valjda ga nisi ubio!“
Sad sam tek bio ptpuno zbunjen.
Sledeće sekunde iz magle su istrčali čuvari sa lampama i još nekoliko ljudi. Svi su urlali i preteće kerenuli ka meni.
„Brzo zovite hitnu pomoć, izgleda da je teško povređen!“
„Ivana, dušo, jesi li dobro?“, pitali su devojku, koja je jecala.
Sitan muškarac u odelu mi se uneo u lice.
„Odgovaraćeš, prijatelju, zbog ovoga. Odraćemo ti kožu sa leđa, zbog nanošenja teških telesnih povreda, uništavanja imovine, kao i zbog svih troškova izazvanih kašnjenjem koje ćemo imati zbog tebe.“
I dalje mi ništa nie bilo jasno.
„Čekajte, možda možemo i da ga iskoristimo.“, odvratio je unjkavi glas. „Ne znam kako ste došli ovde, ali imam dobar predlog za vas. Da li ste ikada razmišljali da budete glumac?“
„Glumac?“, zapitao sam, pogledao levo-desno oko sebe i onda mi se sve otvorilo pred očima.
Vukodlak je samo kostimiran mladić, gadno pretučen.
A aparat sa kojim sam ga udarao je zaparavo mašina za pravljenje dima i magle.
Nije ni čudo što mi je devojka poznata, kada je u pitanju Ivana Martinić, mlada nada nešeg glumišta.
Uh, upao sam na filmski set u sred snimanja. Kako sam samo ispao glup. Odmah sam znao da ne postoje čudovišta.
„Vidite, iako smo drugačije zamislili film, vaše upadanje u toku snimanja je zapravo, vrlo dobro. Malo treba preraditi scenario i sve će biti fenomenalno.“, nastavio je da priča mladić dugačke brade ispletene u kikice, vlasnik unjkavog glasa. „A verovatno možemo da zaobiđemo i sve tužbe. Gospodine, ovaj film će ući u istoriju, a vi možete biti njegov deo.“
Gledali smo se netremice nekoliko trenutaka, a onda sam klimnuo ramenima.
„Što da ne? Šta treba da radim? Gde je moja prikolica?“
Prišao sam nesrećnom vukodlaku, koji se uvijao u bolovima.
„Izvini sine, nije bilo namerno.“
Odmah mi je bilo jasno da se folira, sigurno ga muči što niko neće znati da glumi u filmu koji će ući u i storiju.
Ne možemo svi biti zvezde.
 
Priča br. 4

VENČANICA

Ni blistava plavet bremenita belim stadima oblaka, ni stasiti planinski vrhovi nazubljeni kao medveđi očnjaci, ni talasi velike vode koji se propinju, pene i njište poput neukroćenih pastuva, ništa što je do sada pod nebeskom kapom stvorio, nije moglo po snazi i lepoti da se meri s prizorom niske kapljica koje u krivudavim linijama klize niz meku, satensku, oblu Aininu dojku. Pupoljak bradavice i jedna jedina bledo ružičasta latica oko njega drhte u smaragdnom Vainamojnenovom oku dok, skriven od njenog pogleda, vreba iz gustiša trske . Dug, beo pramen kose povremeno mu padne preko izboranog lica. Nervozno ga prebaci nazad. To traje tek časak – svejedno, srce mu zastane od straha da će u sledećem trenu čarolije nestati, da u jezeru više neće biti jedre i plahe Joukahajnenove sestre, koju je opkladom dobio. Zna li ona za to već? Zna li, i raduje li se? Svakako ne njegovoj staračkoj puti i reljefu bora po koži, ali, slavi i moći njegovoj, raduje li se? Čezne li za zagrljajem onog koji je pesmom ukorenio moćna stabla u do tada prazna njedra zemlje i koji je njihove krošnje uzdigao u visine i naselio ih pticama i vevericama?

Ni blistava krljušt riba posuta zlatnim i crvenim pegama, ni poj slavuja u šipražju, ni zažaren poljubac sunca na obodima brda, nisu mogli da razveju magluštinu teskobe kojom je Ainino srce bilo bremenito. Poslali su je da se okupa za svog – okrutne li igre reči – stogodišnjeg mladoženju, da pred njega izađe čista, nedirnuta. Došla je na jezero da se, u svečanoj tišini, oprosti sa dosadašnjom sobom, s nevinošću, sa slobodom. Starac joj nije dozvolio ni toliko mira. Slavuj je naglo utihnuo u trsci, i znala je da je tu. Osećala je kako joj proždrljivim pogledom klizi niz vrat, niz kičmu, kako joj gmiže po bokovima i bedrima. Preplašenim, isprekidanim pokretima pustila je kosu da joj padne niz leđa i prekrije golotinju, a zatim dlanom jedne a nadlanicom druge ruke pokrila stid, zgurivši se. Misli su je opsedale u rojevima, strašne misli, opasne misli: šta ako protumači ovaj čin kao odbijanje? Izleteće iz zaklona, a onda… !
Opet, da se nije postidela, i samu bi nagost njenu mogao kao izazov da protumači… Ničim ga više ne sme isprovocirati, ni pokretom, ni treptajem, ni dahom… I tako se Aino bori sama sa sobom nastojeći da ne diše.

“Zna da sam ovde”, misli Vainamojnen, “preplašio sam je, grlicu. Ne boj se, grlice, kavezom te neću okivati. Na vetru ćemo skupa jahati, svet ćeš sa mnom obleteti. Ne boj se, čudo među devojkama, ne boj se grlice Vajnamojnenova.”
Ni reč ne izgovara, ali ga nešto vuče da se kroz vitke stabljike progura malo napred, bliže lepoti.
Tiho!
Zabranjujem vam da šumorite!
Misli, ali ne govori. Mršti se na neposlušnu trsku i brbljivu vodu pod nogama.

Krenuo je ka njoj, odande, iz šipražja. Najradije bi se okamenila, ali dah popušta – teskoba se u njoj širi, napinje, a zatim, kao biserna izmaglica, izlazi na usta i kroz nozdrve, tone stopu-dve, a zatim ostaje da tromo visi nad vodom. Svakim dahom, novi sloj neprozirnog vela odleluja povrh jezera. Gomila se, raste, sakriva je od neželjenih pogleda, gura se među stabljike trske i štipa starca za oči.

Prodoran krik odapinje iz šipražja malo jato divljih pataka. Vajnamojnen vrišti i kune zbog nenadanog slepila. Trga izmaglicu naleglu na očnu jabučicu, ali ona se lepi nanovo, još silnije.
- Majko! – ječi starac. – Majko, pruži prste, ukroti je, upredi je!
Vazduh zatreperi, i jagodice neviljivih prstiju Gospe od Vazduha nežno odvajaju lepljive trake sa očiju Prvorođenog, namotavajući ih u biserno klupko. S hiljadu prstiju grabi, s hiljadu prstiju namotava, s hiljadu prstiju prede biserno belu haljinu za Aino, plahu golubicu, snahu dobijenu opkladom.

Eno ga. Visok i plećat. Moćan. Belokos. Izboran. Prastar. Dolazi iz trske po nju kao po osvojenu nagradu.
Pegave šake poturio unapred, preko ruku prebačena čudesno lepa biserna halja.
Aino ga gleda ne usuđujući se da trepne.
Vajnamojnen joj prilazi kao da je sama od izmaglice satkana – sasvim polako, odmeravajući korake kao otkucaje srca.
Na stopu od dragocenosti stane. Pažljivo bira reči u glavi.
- Ovako je svet ustrojen – šapne. – Noć i dan. Nebo i zemlja. Tišina i zvuk.
Aino ne trepće. Ne mrda. Ne diše.
- Muško i žensko.
Vajnamojnen proguta knedlu pre nego što, sasvim tiho, izgovori poslednje:
- Starost i mladost.
Zraci jutarnjeg sunca skakuću po talasima riđe Ainine kose kao divokoze po vrletima severnih planina. Ramena su joj snežne padine, pupak joj je vrtlog radovanja. On trzne rukama, i nabaci joj venčanicu preko glave.
- Život i smrt! – prošapće Aino u suzama. – Početak i kraj.
Tkanina zašušti, zapeva, klizne preko nje, a zatim se, prazna, razastre preko mirne površine jezera. Samo za časak Vajnamojnen u čudu širi oči, a zatim grabi haljinu krupnim, tamnim šakama, i panično ponavlja “Ne, ne, ne, ne!”
Prebira po tkanini ali od Aino ni traga ni glasa. Tek – ispod jednog kraja najednom izleti losos, beo, s bledo ružičastim pegama i riđih peraja, i odmagli u neprozirne dubine jezera u treptaju oka.
Vajnamojnen padne na kolena, u vodu, zajeca glasnije nego onog dana kada ga je Gospa od Vazduha donela na svet koji je tek trebalo da stvori, i dižući vlažnu, praznu bisernu venčanicu iznad glave povika:
- Zašto, mati? Zašto?!
 
Priča br. 5

ZOV OAZE

Iz daleka videlo se svetlucanje lelujavog lebdećeg putokaza po krivudavoj, džombastoj stazi punoj kamenja i krtičnjaka, skoro potpuno prekrivenoj korenjem ogromnih stabala kroz čije razuđeno carstvo je bila usečena i njime stisnuta, zamalo udavljena granjem, grmljem i visokom travom do te mere da bi se mogla nazvati i šumskim tunelom.

Žena je stajala na livadi, tik pred samim prolazom zaklonjenim višeslojnim lisnatim krovom, sumnjičavo odmeravajući puteljak pred sobom i mršteći se na sve što je moglo da se krije u nepreglednim gustišima.

– Rekao je da ću biti bezbedna ako ostanem na stazi, seti se ona i onda sa velikim zadovoljstvom zaključi da šumski prolaz verovatno nije mnogo dug jer se moglo videti mesto gde je svetlo bilo jarko, dolazeći sa nekog većeg proplanka kako se nadala. Začudila se jer joj je delovalo previše lako i još jednom pređe pogledom preko svega, ali ništa novo nije ugledala. Pažljivo zakorači na stazu. Sve je bilo isto. Odahnu i bržim hodom uputi se izlazu sa druge strane.

Opustivši se uljuljkana prividnim nedostatkom opasnosti, na trenutak se zamislila i kad je ponovo izronila iz sebe i promolila pažnju napolje shvatila je da je u gustoj magli.

– Ovo je neka čarolija, magla se ne spušta ovolikom brzinom sama od sebe, pomislila je nagrižena strahom i drhteći, ali ipak primeti da se svetlucanje koje je iscrtavao putokaz pred njom veoma dobro videlo i kroz velove mutne i opasno ustalasane pare. Živopisan, pitomi šumarak postao je skoro nestvaran avetinjski dvorac, neočekivano dugačak i prostran, ispresecan drugim, širim i lepšim stazama, proplancima sa izvorima i jezercima, a staza se teško pratila račvajući se mestimično na nekoliko strana ili se povremeno toliko sužavajući da je bila jedva vidljiva između bodljikavih grana divljih kupina i drugog grmlja.

Na prvi pogled pust, bio je sablasno živ i pun stvorenja napetih u osluškivanju krckanja grančica i šuškanja osušenog lišća i trave dok je gazila i očiju koje su netremice zurile sa jezivo napetom pažnjom, prodorne i senzibilne poput sonara u očekivanju njenog pogrešnog koraka.

Uzalud, kako se ispostavilo. Posle nekoliko sati iscrpljujućeg hoda, stigla je do mesta jačeg svetla koje je zaista označavalo izlaz iz šume. Ali ulaz u šta?

Magleni jastuci obavijali su stazu i sve što ju je okruživalo i osim prijateljskog svetlucanja što joj je prethodilo kao vodič, ništa se nije moglo videti. Ispružila je obe ruke sa strane i osetila da je opet u tunelu, ovoga puta između kamenih gromada veoma fine i glatke površine za koje je pretpostavljala da je nisu natkriljivale jer se odozgo spuštao dašak hladnijeg i čistijeg vazduha. Koliko li je ljudi prošlo ovuda, kada su njihove ruke ovoliko uglačale kamen da podseća na staklo ili slapove svile, upitala se gladeći zidove prolaza.

Napredovala je sporo, korak po korak, dok nije došla do mesta gde se sa leve strane izgubio kameni zid i umesto njega je zjapio otvoreni prostor. Snop titravih svetlašaca odlučno je pokazivao na napred, ali nekakvo drugačije svetlo dopiralo je i iz bočnog otvora. Bilo je to negdašnje svetlo, odavno poznato i utešno padanje iskošenih popodnevnih sunčevih zraka kroz prozor dnevne sobe na kojima su truni prašine što su se ljuljuškajući spuštale sa plafona na kratko postajale male plamteće zvezde. Želela je da uđe i šćućuri se ušuškana u tom toplom i udobnom gnezdu.

Ponovo dosegnut spokoj detinjstva bio je na samo jedan korak od nje, ali ona se sa teškim srcem i suznim očima vratila svom putu. Imala je utisak da su prošli dani u sporom, pipajućem napredovanju puštajući da naizmenično sa obe strane ostaju za njom silna dostignuća, ljubavi za koje je vredelo umreti ili još teže – živeti, savladane opasnosti u avanturama gde je otkrivala lepote i čudo sveta i ljudi, nadmetanja i pobede nad drugima i sobom, sazidane kule u vazduhu, mostovi preko ambisa, posećena podvodna kraljevstva i vazdušni okeani... Suze su joj se već osušile, kao i oči, srce, pluća, štaviše, imala je osećaj da je postala sparušena kao jesenji list sa još samo sećanjem na život u sebi.

Još jedan korak i stupila je na vreo pesak sumorne pustinje. Nigde magle, ni šume, ni kamenja, ni tunela, ali je svetlucajuća traka i dalje viorila na budućim otiscima njenih stopala. Na pesku ju je čekao zavežljaj sa vodom, hranom i još ponekim stvarčicama koje bi mogle da joj zatrebaju. Ponela ga je sa sobom i nastavila dalje.

Nekad davno rekao joj je da je gubljenje iluzija u magli tek početak. Tada nije razumela.

- Do oaze deli me još cela pustoš razgolićene svakodnevne ubitačne i suvoparne monotonije. Ali oaza je tamo negde i čeka me, a iz njene vode potiče sav život, reče ona glasno, njemu ili sama sebi i polako i istrajno hodala je sledeći svoj zov.

- - - - - - - - - -

Glasanje može početi.
Glasaćete do 28.aprila (petak), do 20h, po sistemu 3, 2, 1.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top