Glasanje na temu "Kako posle nas"

  • Začetnik teme Začetnik teme Mika
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Mika

Mika

dream catcher
Poruka
24.291
Stigle su četiri priče za koje možete glasati do 15.06. do 21h.
Imate 5 poena na raspolaganju

Pravila

1. Pravo glasa imaju svi učesnici foruma, uključujući i autore koji ne smeju glasati za svoj rad,
2. Glasanje autora nije obavezno ali je poželjno,
3. Moderator koji organizuje konkurs nema pravo glasa,
4. Glasanje je javno,
5. Svako ima na raspolaganju 5 poena, koje možete podeliti ili dati jednom radu,
6. Komentarisanje radova je poželjno (autori žele, pa ispoštujmo),
7. Po isteku roka određenog za glasanje moderator proglašava rezultate i pobednika,
8. Nepravilno, neozbiljno glasanje neće se računati
9. Simbolična nagrada za pobednika konkursa je zadavanje teme za naredno takmičenje i promena generičkog natpisa ispod nicka.
 
Priča br.1


Bio je čovek koji je umeo da voli.. srcem i dušom.. celim bićem. Čovek bez kog sam zauvek ostala. Čovek na čijim sam grudima mirno i bezbrižno spavala. Otkucaji njegovog srca kao najlepša uspavanka, dok mi šapuće "čuješ li ljubavi, za tebe kuca". Čovek koji je mirno spavao jedino grleći me, nežno i snažno u isto vreme.. Udisao mi kožu i tako tonuo u san. Jedna duša a dva tela, mirna i spokojna. Ljubav jača nego prvog dana i nikada nije prestajala da raste. Nije ona ništa pitala, ni šta se može ili ne može, ni šta se sme ili ne sme, samo nas je uvlačila u sebe sve dublje.. nas dva srećnika koja doživesmo ono što većina nikad nije. Ljubav jedna u sto godina, takvom smo je zvali.. jer takva je i bila.

Posle nas, čitav svet mi se srušio.. nisam želela da postojim. Kako dalje, bilo je to samo pitanje bez odgovora. Želela sam u mrak, nisam mogla da podnesem da je tamo sam. Prijatelji su me sprečavali da mu odem, podsećali koliko on to ne bi želeo, koliko sam ja za njega bila besmrtna.. Njegove reči "ti si ljubav, ti nikad ne umireš" nisu samo meni ostale urezane u mislima. Bol je bio neizdrživ.. ali njegova ljubav mi je davala snagu.. Čuvao me je čak odande iz tog mraka u kom se prerano našao. Počela sam da crpim snagu iz njegovih reči, sačuvanih poruka, pesama koje mi je pisao...naših slika.. svega našeg, svega njegovog.. Dugo je trebalo da mi bol iz svih tih uspomena preraste u snagu. Jako dugo.. Pa evo i dan danas, On je sva moja snaga.

A tako mi neopisivo nedostaje.. Nedostaje mi da spustim glavu u njegovo krilo, da mi miluje kosu i šapuće "oko moje lepo". Da se tako čuvana i voljena utopim u tom njegovom pogledu punom ljubavi i opet budem ona davna bezbrižna devojčica, koju je samo On umeo da vidi u ovoj odrasloj ženi. Voleo me je gledati tako spokojnu, snenu i Njegovu, to ga je činilo srećnim. Zaspati u njegovom zagrljaju isto tako se i probuditi, bilo je nešto neprocenjivo. Stegla bih te ruke oko sebe koliko da osetim da je stvaran.. i nastavila da se meškoljim u toj sreći.

Sve Njegovo mi nedostaje i uvek će.. A ipak sam uspela opet da volim?! Osećala sam nepodnošljivu krivicu, kako sam mogla da dozvolim sebi da budem voljena drugim nekim srcem, da volim drugog ovim svojim srcem.. Što mi je postajalo lepše u drugom zagrljaju to je krivica postajala sve jača. Davala sam se cela, tačnije ovim ostacima sebe ali unutrašnja borba vodila se u meni.. Mislila sam da mogu opet poći putem ljubavi, neko novi me je lepo vodio pod ruku tim stazama.. Znao je kako sa mojom ranjenom dušom, srce slomljeno mi je oživeo.. Umeo me je.. I žao mi je.. Žao mi je što su u meni neke nepremostive dubine. Boli me dok volim drugog, i lepo je i boli u isto vreme... težak osećaj. Nije to ljubav kakvu taj drugi zaslužuje, nisam ja ta..

Ja sam ona koja se odriče novih ljubavi, jer srce mi je ostalo zarobljeno u jednom što više ne kuca. Nastavila sam dalje, da.. telom, srcem nikad više. Probala sam, ne mogu.. Samo nebo zna koliko ne mogu

Eto kako posle nas.. jer nestalo je smisla otkad nema nas
 
Priča br.2

KAKO POSLE NAS


Završilo se kao pljusak u vrelom letnjem danu, snažna i brza topla letnja kiša koja iza sebe ostavlja jak miris svežeg vazduha, miris pokisle zemlje i barice na vreloj zemlji okupanoj suncem. Jeste, bilo je kao letnji pljusak, brzo, snažno, silovito i beskrajno lepo, ali je trajalo kao leptirov život, samo sedam dana.... Počelo je kao i sve lepe stvari u životu, slučajno, susretom koji je prerastao u razgovor, pa onda u kafu, pa u dugu šetnju što je dovelo do ponovnog susreta sutradan a on je vodio u izlazak pa u strasnu noć a ona onda u sedam prekratkih dana koji nisu uspeli da ugase naše želje. U stvari, pogrešno, MOJE želje.... Znam ja da nije imalo šanse za više, znam da nismo sebi smeli da dopustimo ni ovoliko, znam da su svi ovi trenuci bili ukradeni od naših bližnjih, od boga , čak i od nas samih da bi ostavili u našim uspomenama trag koji će samo nama biti znan i drag. Sve ja to znam, i sve to mi nije nikakva uteha sada, nije dovoljno da ugasi tugu u meni kada me neka sitnica podseti na trenutke koje smo proveli zajedno. Možda je tuga prejaka reč, nemam reč kojom bih to opisao, više se radi o seti, nedostatku topline, misli za kojom žalimo jer nismo uspeli da joj uhvatimo značenje pre nego što je nestala, u stvari više je čežnja za još malo topline i nežnosti nego istinska tuga u srcu. Svejedno, nije prijatno, a sve ono što smo osećali svo to vreme je duboko urezano u moje misli, moje srce i moju dušu.Ne mogu da se ne zapitam kako je njoj, osećam, duboko u svom biću da je i kod nje isto, znam da mora da se pita u trenucima spokoja i dok u sebi prebira misli šta bi bilo da je bilo.... Pitam se to i sam, naravno, bez ikakve želje da promenim tok stvari, jer smo oboje znali i tada a i sada da neće biti ničega više, ikada, ničega sem tog vremena za nas. I šta posle svega? Ostaje topla uspomena duboko u nama, znam da je u meni urezana duboko i da nikada odatle neće nestati, da je postala deo mene. Znam da je i njen deo urezan duboko u njoj, osećam „u kostima“ to, ali ne samo da osećam, slučajan susret pri kome uhvatim njen pogled krajičkom oka, ispod trepavica, pogled pun sete mi kaže sve što želim da znam,titravi kraj osmeha u uglu njenih usana kaže više od milion reči i iz njega vidim da to i njoj znači. Samo iz tog razloga ne postoji stvar na ovom, ili bilo kom drugom svetu koja će u meni promeniti bilo šta a da pri tome povredi bilo nas bilo one oko nas zarad verovatno bezuspešnog pokušaja raspirivanja vatre iz preostalog pepela sećanja. Iz nekog, meni neshvatljivog razloga nas je bog napravio tako da volimo jako i strasno, a verovatno na svoju radost a našu žalost je uredio i to da ista ta ljubav zgori u pepeo ako predugo gori. Znam da je ružno, ali prava ljubav ostaje velika samo u jednom slučaju, kada je ugasimo onda kada gori najjačim plamenom, ako je zaspemo i ugasimo u sebi ostavljajući samo sećanja na njenu lepotu u svom sećanju i tamo je održavamo svojim snovima. Posle toga, nebitno iz kog razloga da smo je preselili u svoje srce umesto u svoja tela, tek kada smo je ugasili u sebi bacivši je ispod mnogih razloga koji nam ne daju da joj se posvetimo, a opet smo bili toliko sebični da nismo mogli da je potpuno izbacimo iz svojih sećanja i otpišemo je kao greške u našim životima, tek tada možemo da se zapitamo i kako posle.... Kao da imamo izbor. Uprkos svemu, izbora nema, ono što mora biti urađeno je ono što ćemo i uraditi, ono što volimo ćemo voleti, a ono što mora ostati tajna će to i ostati. Duboko sam uveren da od svega što nam je u životu istinski važno samo je ljubav ono što će nam i na kraju života izmamiti smešak na usne i vratiti bar na momenat malo žara u srce...
 
Priča br.3


КАКО ПОСЛЕ НАС


Цигарета је догорела у пепељари.
Није му било важно, јер је није ни дотакао.
Никад у животу није запалио ни једну.
Зашто је онда запалио, шта је очекивао? Да ће се она вратити у дуванском диму, да ће му кашаљ (који му дувански дим увек изазива) вратити неке слике из прошлости?
Шта је љубав уопште? Тренутак у времену, слика нечијег лица која блешти пред очима, или потка Универзума?
Бол. Прво тупа, затим пулсирајућа, па онда пробадајућа.
Ударац шаком о дрвени сточић није ни регистровао.
Али, конзерва пива коју је згњечио није се предала без борбе.
Кап по кап, чесма у кухињи је испуштала воду у умиваоник.
У ритму откуцаја срца, и он је испуштао капљице крви на тепих.
Она је изабрала тај тепих. Он јој је дао кредитну картицу да плати, а дао би јој и сву своју крв, да је хтела.
Није то желела, као што никад није хтела ни да га погледа у очи док су се стапали у једно тело.
Млад и неискусан, није разумео. Можда тако треба.
Или је то неки женски трик.
Испунићу сваку њену жељу, мислио је тада, и биће све у реду.
Живот пише романе, прочитао је негде ономад.
Смејао се. Ономад. Сада му није смешно.
Када си јунак своје трагикомедије, не примећујеш каденцу у тужној музици која ти свира у мислима...или то беше нека радио станица?
Поново бол. Оштра. Заборавио је да врата мораш да отвориш да би прошао кроз њих.
Хладноћа. Дрхтај тела. Збуњеност и неверица на његовом лицу.
Вратио се у стан, навукао чарапе и патике.
Сетио се да узме кључ од кола.
Није узео кључ од стана, нити га је закључао.
Крш на четири точка који га је тако често нервирао, што је њу засмејавало, сада је упалио из првог покушаја.


Волео би да није. Не да плаче унутра, јер мушкарци не плачу.


Само да је она ту. Да се опет насмеје његовом изразу лица.


Возио је док се мотор није угасио, кад је остао без горива.


Сузе су дошле тек тада. Варница његове ватре више није ту.
 
Priča br.4


Kako posle nas...



Mozda ne bi trebalo da pisem o nama,
ne sad kad smo odlucili da se pravimo da mi nismo ni postojali, da se nismo desili,
Mada mozda i jesmo ali je ipak dobro sto smo se dozvali pameti i sto smo se rastali...jer smo morali...

Ali, pogledaj temu... Kako posle nas?!...bas to si me pitao...

Tad sam pred tobom prvi put stojala pognute glave. Nemocna da uskladim otkucaje srca sa disanjem, uz nadljudske napore da usporim jedno i utisam drugo. Gledala sam u pod poplocan cudnim mozaikom, prateci put kruznih, crno belih sara kao da se trudim da se hipnotisem i tako zaustavim potok suza koji je pretio da se izlije.
Provlacio si ruke kroz moju kosu, uporno pokusavajuci da sklonis jedan pramen koji mi je stalno padao preko lica.
Nervirao te je. Skrivao mi je oci, a ti si zeleo da ih vidis. Morao si da gledas u njih da bi bio siguran da ces razumeti reci koje trazis da izgovorim...
Dodirnuo si mi bradu i lagano je podigao...neko vreme me gledao, samo gledao...i nezno se osmehnuo

Osetila sam iscrpljenost, umor i neodoljivu zelju da spustim glavu na tvoje rame, zagnjurim lice u tvoj mirisni vrat i udisem te...tako sam umorna i sad...

Nisam ti rekla nista...

Samo sam poslednji put, dobrovoljno zalutala u tvojim ocima u tu duboku, tamno zelenu sumu.
Tamo gde je moj hlad, moj mir, cvrkut ptica, moje skroviste u kome sam se rado sakrivala da odmorim od sveta...
Duboko sam udahnula taj dobro poznati miris, napunila pluca njime i dugo zadrzala dah...

Nisam ti rekla nista jer nisam ni ja znala kako...sve sto sam znala je da moram...nekako

Izvukla sam poslednji atom snage, ko zna odakle, da od ledenog grca na licu stvorim osmeh...Nasmejala sam se...
Sklonila sam tvoju ruku s moje brade da ti pokazem da mogu sama Ponosno da je podignem i drzim visoko,
okrenula sam se i Hrabro napravila taj najtezi prvi korak koji me zasigurno zauvek vodi od tebe...

Kako posle nas ...sad cu ti reci... Sa osmehom, Ponosno i Hrabro....

Znam da bi sada podigao desnu obrvu, malo nakrivio usne u levu stranu i upitno me pogledao, sta to pricam!?
Pa istinu mili, kao i uvek ...istinu...

Rodjeni smo iste godine, ti malo posle mene , da bi bio stvoren bas takav kakav jesi, po mojoj meri.
...savrsen za mene, ovako nesavrsenu...

I trazili smo se, nije da nismo...bili smo na istim mestima, sudarali se po istoj plazi, cak i u hodnicima iste skole, godinama ali se nismo prepoznali.
I ne, zbog toga ne mogu da zalim...
Jer smo morali postati, bas ovo sto smo sad da bismo umeli ovako da se volimo...

A volimo se....da ...volimo se na jedini pravi nacin, onako kako dvoje ljudi i treba da se voli...jedini pravi...
Bezuslovno, blesavo, brizno, nesebicno, strastveno, vatreno, nezno, tiho, nekad potpuno bez reci, cesto sa puno smeha,
ali uvek sa sjajem u ocima, nekad od srece, nekad od tuge, ali zajedno smo se smejali i zajedno plakali..

Nosili smo istu energiju i savrseno dopunjavali jedno drugo...Ljudi su voleli da budu blizu nas...

Kao dva susedna dela jedne slagalice savrseno smo se uklopili te prve sekunde, kad smo prvi put, kao na znak, prisli jedno drugom...

Ruke su nasle ruke, naslonili smo celo na celo, nezno se pomazili nosevima, osetili miris i
duboko udahnuli dah jedno drugoga...
Usne su pronasle usne...
i onda se sve zavrtelo, desila se magija...
Sve ostalo se u trenu izgubilo, nestalo...a mi smo se pronasli...

I svaki put kad si mi prisao, ucinio si da mi telo izgubi tezinu, da nestane tlo pod nogoma.
Osecala sam se kao sjajni sareni balon napunjen helijumom, ciji si ti kanap cvrsto drzao u svojim rukama da u tom zanosu ne odleti...

Ne preispituj se...morao si da pustis...
kasno smo se nasli...
ja nisam smela ostati...a ti... ti nisi mogao poci sa mnom...

Znam da si nemocno gledao u otvoreni dlan, iz koga ti lagano klizi kanap tvog omiljenog sjajnog, sarenog balona, bez hrabrosti i snage da saku stisnes i zaustavis ga, iako si samo to zeleo...sigurna sam i da ti je pogled pratio moj let u nepoznato sve dok nisam nestala iz tvog vidokruga...sve dok se od bola i suza nije zamutio vid.....znam

Znam i da sam ja do krvi zagrizla usne da neme ostanu i da me je svaki korak boleo kao da bosa po staklu koracam ali sam morala biti hrabra...

Sad shvatam da sam vec tad odgovorila na tvoje pitanje, kako posle nas...mozda ne recima
Ali pokazala sam ti...

Pokazala sam ti da bez obzira koliko je tesko i koliko boli, bez obzira na sve, zelim da imas
osmeh na licu, da budes srecan sto si imao privilegiju da osetis kako je to biti iskreno voljen,
ponosan na sebe sto si otkrio da umes iskreno i stvarno, jako da volis i
dovoljno hrabar da nas cuvas kao najlepsu tajnu, najdrazu uspomenu i da me nikad ne zaboravis...
jer sam te volela dovoljno snazno da sam mogla da te ostavim onda kada je to bilo potrebno.....

i kad god se sretnemo poklonicu ti osmeh...na tvoje kako si, reci cu dobro sam!

Iako ja i dalje ne znam kako... kako posle nas....
 
Mika:
Priča br.1


Bio je čovek koji je umeo da voli.. srcem i dušom.. celim bićem. Čovek bez kog sam zauvek ostala. Čovek na čijim sam grudima mirno i bezbrižno spavala. Otkucaji njegovog srca kao najlepša uspavanka, dok mi šapuće "čuješ li ljubavi, za tebe kuca". Čovek koji je mirno spavao jedino grleći me, nežno i snažno u isto vreme.. Udisao mi kožu i tako tonuo u san. Jedna duša a dva tela, mirna i spokojna. Ljubav jača nego prvog dana i nikada nije prestajala da raste. Nije ona ništa pitala, ni šta se može ili ne može, ni šta se sme ili ne sme, samo nas je uvlačila u sebe sve dublje.. nas dva srećnika koja doživesmo ono što većina nikad nije. Ljubav jedna u sto godina, takvom smo je zvali.. jer takva je i bila.

Posle nas, čitav svet mi se srušio.. nisam želela da postojim. Kako dalje, bilo je to samo pitanje bez odgovora. Želela sam u mrak, nisam mogla da podnesem da je tamo sam. Prijatelji su me sprečavali da mu odem, podsećali koliko on to ne bi želeo, koliko sam ja za njega bila besmrtna.. Njegove reči "ti si ljubav, ti nikad ne umireš" nisu samo meni ostale urezane u mislima. Bol je bio neizdrživ.. ali njegova ljubav mi je davala snagu.. Čuvao me je čak odande iz tog mraka u kom se prerano našao. Počela sam da crpim snagu iz njegovih reči, sačuvanih poruka, pesama koje mi je pisao...naših slika.. svega našeg, svega njegovog.. Dugo je trebalo da mi bol iz svih tih uspomena preraste u snagu. Jako dugo.. Pa evo i dan danas, On je sva moja snaga.

A tako mi neopisivo nedostaje.. Nedostaje mi da spustim glavu u njegovo krilo, da mi miluje kosu i šapuće "oko moje lepo". Da se tako čuvana i voljena utopim u tom njegovom pogledu punom ljubavi i opet budem ona davna bezbrižna devojčica, koju je samo On umeo da vidi u ovoj odrasloj ženi. Voleo me je gledati tako spokojnu, snenu i Njegovu, to ga je činilo srećnim. Zaspati u njegovom zagrljaju isto tako se i probuditi, bilo je nešto neprocenjivo. Stegla bih te ruke oko sebe koliko da osetim da je stvaran.. i nastavila da se meškoljim u toj sreći.

Sve Njegovo mi nedostaje i uvek će.. A ipak sam uspela opet da volim?! Osećala sam nepodnošljivu krivicu, kako sam mogla da dozvolim sebi da budem voljena drugim nekim srcem, da volim drugog ovim svojim srcem.. Što mi je postajalo lepše u drugom zagrljaju to je krivica postajala sve jača. Davala sam se cela, tačnije ovim ostacima sebe ali unutrašnja borba vodila se u meni.. Mislila sam da mogu opet poći putem ljubavi, neko novi me je lepo vodio pod ruku tim stazama.. Znao je kako sa mojom ranjenom dušom, srce slomljeno mi je oživeo.. Umeo me je.. I žao mi je.. Žao mi je što su u meni neke nepremostive dubine. Boli me dok volim drugog, i lepo je i boli u isto vreme... težak osećaj. Nije to ljubav kakvu taj drugi zaslužuje, nisam ja ta..

Ja sam ona koja se odriče novih ljubavi, jer srce mi je ostalo zarobljeno u jednom što više ne kuca. Nastavila sam dalje, da.. telom, srcem nikad više. Probala sam, ne mogu.. Samo nebo zna koliko ne mogu

Eto kako posle nas.. jer nestalo je smisla otkad nema nas
Kliknite za proširenje...
Пет поена.
 
Svaka cast svim autorima...prelepo...
Ja cu poene podeliti na sledeci nacin...

Prica broj...3 - 3 poena
Vrlo realisticno opisana patnja muskarca, na takav nacin da je mene bukvalno uvukao u pricu, nisam imala osecaj da citam, vec da sve to vidim svojim ocima...

Варница његове ватре више није ту. 🔥


Prica broj...1 - 2 poena
Uvek mi je bilo pretesko da citam o patnji i bolu koja se oseca za nekim ko vise nije tu...

Ja sam ona koja se odriče novih ljubavi, jer srce mi je ostalo zarobljeno u jednom što više ne kuca:heart:
 
2- 1п- Волим дугачке реченице које не напрежу.
3- 2п- Јако лепо, само једна реченица ми је вишак, онако клише а мање је више :)
4- 2п- Као да слушам другарицу којој је потребно управо то, само да је неко саслуша, без питања, савета, утехе...
 
Mika:
Priča br.1


Bio je čovek koji je umeo da voli.. srcem i dušom.. celim bićem. Čovek bez kog sam zauvek ostala. Čovek na čijim sam grudima mirno i bezbrižno spavala. Otkucaji njegovog srca kao najlepša uspavanka, dok mi šapuće "čuješ li ljubavi, za tebe kuca". Čovek koji je mirno spavao jedino grleći me, nežno i snažno u isto vreme.. Udisao mi kožu i tako tonuo u san. Jedna duša a dva tela, mirna i spokojna. Ljubav jača nego prvog dana i nikada nije prestajala da raste. Nije ona ništa pitala, ni šta se može ili ne može, ni šta se sme ili ne sme, samo nas je uvlačila u sebe sve dublje.. nas dva srećnika koja doživesmo ono što većina nikad nije. Ljubav jedna u sto godina, takvom smo je zvali.. jer takva je i bila.

Posle nas, čitav svet mi se srušio.. nisam želela da postojim. Kako dalje, bilo je to samo pitanje bez odgovora. Želela sam u mrak, nisam mogla da podnesem da je tamo sam. Prijatelji su me sprečavali da mu odem, podsećali koliko on to ne bi želeo, koliko sam ja za njega bila besmrtna.. Njegove reči "ti si ljubav, ti nikad ne umireš" nisu samo meni ostale urezane u mislima. Bol je bio neizdrživ.. ali njegova ljubav mi je davala snagu.. Čuvao me je čak odande iz tog mraka u kom se prerano našao. Počela sam da crpim snagu iz njegovih reči, sačuvanih poruka, pesama koje mi je pisao...naših slika.. svega našeg, svega njegovog.. Dugo je trebalo da mi bol iz svih tih uspomena preraste u snagu. Jako dugo.. Pa evo i dan danas, On je sva moja snaga.

A tako mi neopisivo nedostaje.. Nedostaje mi da spustim glavu u njegovo krilo, da mi miluje kosu i šapuće "oko moje lepo". Da se tako čuvana i voljena utopim u tom njegovom pogledu punom ljubavi i opet budem ona davna bezbrižna devojčica, koju je samo On umeo da vidi u ovoj odrasloj ženi. Voleo me je gledati tako spokojnu, snenu i Njegovu, to ga je činilo srećnim. Zaspati u njegovom zagrljaju isto tako se i probuditi, bilo je nešto neprocenjivo. Stegla bih te ruke oko sebe koliko da osetim da je stvaran.. i nastavila da se meškoljim u toj sreći.

Sve Njegovo mi nedostaje i uvek će.. A ipak sam uspela opet da volim?! Osećala sam nepodnošljivu krivicu, kako sam mogla da dozvolim sebi da budem voljena drugim nekim srcem, da volim drugog ovim svojim srcem.. Što mi je postajalo lepše u drugom zagrljaju to je krivica postajala sve jača. Davala sam se cela, tačnije ovim ostacima sebe ali unutrašnja borba vodila se u meni.. Mislila sam da mogu opet poći putem ljubavi, neko novi me je lepo vodio pod ruku tim stazama.. Znao je kako sa mojom ranjenom dušom, srce slomljeno mi je oživeo.. Umeo me je.. I žao mi je.. Žao mi je što su u meni neke nepremostive dubine. Boli me dok volim drugog, i lepo je i boli u isto vreme... težak osećaj. Nije to ljubav kakvu taj drugi zaslužuje, nisam ja ta..

Ja sam ona koja se odriče novih ljubavi, jer srce mi je ostalo zarobljeno u jednom što više ne kuca. Nastavila sam dalje, da.. telom, srcem nikad više. Probala sam, ne mogu.. Samo nebo zna koliko ne mogu

Eto kako posle nas.. jer nestalo je smisla otkad nema nas
Kliknite za proširenje...

5 poena
Rasplaka me čoveče :rida:
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top