- Poruka
- 131.089
Stiglo je šest priča za koje možete glasati do 28.11. do 21h.
Imate 10 poena na raspolaganju s tim što jednoj priči ne možete dati više od 5 poena.
I potreban je komentar o pričama za koje se glasa.
Priča br. 1
Priča bez priče iza kulise
ili
Dva sata jednog službenika
“Recite glasno svoj identifikacioni broj i zaduženja”
Nedostajala mi je pucketavost analognih aparata za snimanje zvuka iz starih špijunskih filmova.
Istina da ja nisam obaveštajac, bar ne onako kako to ljudi zamišljaju, i istina je da je ovaj razgovor samo uobičajena polugodišnja bezbednosna provera.
Veruješ li mi?
“HY52005 samostalni službenik za zaštitu protokola Odseka za unutrašnju kontrolu.”
Da li je to oko kamere zažmirilo, u pokušaju da procesuira informaciju?
Iz nekog razloga, progoni me osećaj da dajem iskaz pred policijom ili sudom.
U stvarnosti sam govorio u kameru iza koje će me nekad, u toku dana, štiklirati zeleno ili crveno niži službenik odseka za kontrolu unutrašnje kontrole.
“Dana xx yy zz u 14.54 CET došlo je do kršenja bezbednosnih protokola u sektoru C, odsek logističke podrške operativcima na terenu. Odgovorio sam na alarm, zaključao pristupne kanale i promenio ulazne šifre u sekoru C u skladu sa Uputstvom o postupanju.”
Glas mi se gubi u tišini zvučno izolovane prostorije. Fokus mi popušta, ovo je ko zna koji po redu razgovor u kameru kontrolora za kontrolore, a prave akcije, kao što su kršenja protokola koji zaista mogu da ugroze operativca, praktično da nema.
“Detalji kršenja protokola zabeleži su i arhivirani u skladu sa Uputstvom. Identitetski podaci predati su u Sektor A na dalju obradu. Povratna reakcija nepoznata.”
Zvučni signal opominje me da je vreme za intervju isteklo. Ostaje čekanje da moj iskaz bude i odobren ili nečasno otpuštanje iz službe, što je uvek mogućnost.
Kuda idu otpuštene uhodeee, da li se ponekad, dragi, piitaaaš.
Ostatak dana potrebno je provesti van prostorija Centrale, ne znam zašto, tako je prosto svaki put dok se obavlja provera. Preporuka je ne udaljavati se previše, jer čim stigne obaveštenje o rezultatima kontrole, nastavljaju se uobičajena radna zaduženja.
Kao i uvek, vrzmam se po obližnjem parku koji, ne bez razloga, zovu špijunskim. Nije nas toliko teško ni prepoznati, naša grey man spoljašnost je zaista kancelarijski siva.
Jedem svoju salatu od tunjevine (visok holesterol + masna jetra) i drugom rukom zaklanjam taj žalosni ručak od radoznale mačke kontejneruše, privučene markantnim mirisom konzervirane tune.
Tu, u blizini impozantna zgrada Parlamenta, odbija poglede hladnoćom posleratne arhitekture Berlina. Građani prolaze u mimohodu, nesvesni komplikovanog mehanizma utrobe Države.
Da li si nekad gledao mehanizam starih sovjetskih satova za železničare? Onih na ručno navijanje?
E pa, tako nekako izgleda struktura birokratije u utrobi Države. A i navija se, u skladu sa protokolima.
Ovo me podseti na pokušaj brata da, dok smo bili deca, u dedinom tranzistoru pronađe male ljude koji govore.
I evo me, mali čovek iz utrobe države, dok krije svoju tuna salatu od trobojne (vrlo uporne, moram priznati) kontejneruše. Bez sigurnog penzionog plana i jednosobnim stanom na koji još uvek treba plaćati kredit. U pozno jesenjem danu (jesen je najbolja sa slikanje birokratije), sa egzistencijanom krizom u povoju.
Ma dodjavola, mislim da ću usvojiti ovu mačku!
Imate 10 poena na raspolaganju s tim što jednoj priči ne možete dati više od 5 poena.
I potreban je komentar o pričama za koje se glasa.
Priča br. 1
Priča bez priče iza kulise
ili
Dva sata jednog službenika
“Recite glasno svoj identifikacioni broj i zaduženja”
Nedostajala mi je pucketavost analognih aparata za snimanje zvuka iz starih špijunskih filmova.
Istina da ja nisam obaveštajac, bar ne onako kako to ljudi zamišljaju, i istina je da je ovaj razgovor samo uobičajena polugodišnja bezbednosna provera.
Veruješ li mi?
“HY52005 samostalni službenik za zaštitu protokola Odseka za unutrašnju kontrolu.”
Da li je to oko kamere zažmirilo, u pokušaju da procesuira informaciju?
Iz nekog razloga, progoni me osećaj da dajem iskaz pred policijom ili sudom.
U stvarnosti sam govorio u kameru iza koje će me nekad, u toku dana, štiklirati zeleno ili crveno niži službenik odseka za kontrolu unutrašnje kontrole.
“Dana xx yy zz u 14.54 CET došlo je do kršenja bezbednosnih protokola u sektoru C, odsek logističke podrške operativcima na terenu. Odgovorio sam na alarm, zaključao pristupne kanale i promenio ulazne šifre u sekoru C u skladu sa Uputstvom o postupanju.”
Glas mi se gubi u tišini zvučno izolovane prostorije. Fokus mi popušta, ovo je ko zna koji po redu razgovor u kameru kontrolora za kontrolore, a prave akcije, kao što su kršenja protokola koji zaista mogu da ugroze operativca, praktično da nema.
“Detalji kršenja protokola zabeleži su i arhivirani u skladu sa Uputstvom. Identitetski podaci predati su u Sektor A na dalju obradu. Povratna reakcija nepoznata.”
Zvučni signal opominje me da je vreme za intervju isteklo. Ostaje čekanje da moj iskaz bude i odobren ili nečasno otpuštanje iz službe, što je uvek mogućnost.
Kuda idu otpuštene uhodeee, da li se ponekad, dragi, piitaaaš.
Ostatak dana potrebno je provesti van prostorija Centrale, ne znam zašto, tako je prosto svaki put dok se obavlja provera. Preporuka je ne udaljavati se previše, jer čim stigne obaveštenje o rezultatima kontrole, nastavljaju se uobičajena radna zaduženja.
Kao i uvek, vrzmam se po obližnjem parku koji, ne bez razloga, zovu špijunskim. Nije nas toliko teško ni prepoznati, naša grey man spoljašnost je zaista kancelarijski siva.
Jedem svoju salatu od tunjevine (visok holesterol + masna jetra) i drugom rukom zaklanjam taj žalosni ručak od radoznale mačke kontejneruše, privučene markantnim mirisom konzervirane tune.
Tu, u blizini impozantna zgrada Parlamenta, odbija poglede hladnoćom posleratne arhitekture Berlina. Građani prolaze u mimohodu, nesvesni komplikovanog mehanizma utrobe Države.
Da li si nekad gledao mehanizam starih sovjetskih satova za železničare? Onih na ručno navijanje?
E pa, tako nekako izgleda struktura birokratije u utrobi Države. A i navija se, u skladu sa protokolima.
Ovo me podseti na pokušaj brata da, dok smo bili deca, u dedinom tranzistoru pronađe male ljude koji govore.
I evo me, mali čovek iz utrobe države, dok krije svoju tuna salatu od trobojne (vrlo uporne, moram priznati) kontejneruše. Bez sigurnog penzionog plana i jednosobnim stanom na koji još uvek treba plaćati kredit. U pozno jesenjem danu (jesen je najbolja sa slikanje birokratije), sa egzistencijanom krizom u povoju.
Ma dodjavola, mislim da ću usvojiti ovu mačku!
Ima elemente divljine, misterije i napetosti, a na samoj ivici sa poznatim i pripitomljenim.. i to mi se jako dopada. Opisuje i unutrašnji i spoljašnji svet + to čini na jedan predivan, pitak način - u kojem svaka reč ima doziranu i specifičnu težinu i svoje mesto (a koje se meni lično dopada). Ja, inače, ne volim mnogo opise.. i smatram ih u knjigama uglavnom dosadnim.. ali ovi su mi se zaista dopali - bravo za autora. I pravopisno je korektna, puno hvala na tome! Kao i na ubačenom proredu između paragrafa.
