Glasanje na temu GREH

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Borac za prava zivotinja

Borac za prava zivotinja

Legenda
Poruka
51.037
Stiglo je OSAM priča. :)
Pa da vidimo čiji je greh najteži .... :)

Glasaćete po sistemu 5,4,3,2,1 - do subote, 16. aprila, do 20h.

- - - - - - - - - -

Priča br. 1

ĆERI, ČUVAJ SE GREHA!

Bacila se ja tako na poljoprivredu.
Raspitala se po selu nudi li neko parče zemlje, dobijem informaciju da je baba Jovana dobila invalidsku penziju i sad ne sme da radi u bašti jer bi neko od komšija mogao da je vidi i tuži da se folirala za tu invalidsku, pa bi ostala bez love.
I tako sad traži neku ženu koja bi, eto, održavala zemlju.
Hoću.
Odem s Vesnom Carevom, popijemo kafu, pogledam to parče zemlje, šacnem ga temeljno: na sredini neka lepo razgranata trešnja, pred kraj se pretvara u manju uzbrdicu na kojoj su opet ižđikljale razne voćke, u delu uz ogradu iz trave proviruju listovi i vrežice jagoda - sve u svemu, sasvim fino.
Zamislim u glavi leje razmeštene po nekom nepisanom feng-šuiju i po (na)pisanom priručniku za gajenje eko-povrća koji sam dobila na dar, bacim par pogleda k nebu da procenim kud se sunce najčešće šeće i gde bi trebalo da montiram plastenik za paradajz i krastavce i onda se vrnem do baba Jovane i Vesne, te drmnemo još jednu kafu.
Dok tako pijuckamo, planiram da dođem sutradan da izriljam zemlju (pitam Vesnu ima li ašov na zajam), a baba Jovana kaže - nemoj, doći će mi za vikend sin iz Požarevca, sve će ti on to izore sas traktorem.

E, pa, ako će sas traktorem, ondak da se strpim .
I tako sačekam da prođe vikend, kupim na pijaci semena i u ponedeljak posle škole zaputim se kod baba Jovane.

- Eeee! Ti na kafu? - obraduje mi se baba.
- Jok, ja na njivu. Može i kafa, al najpre na njivu.
- Pa štaš' na njivi. Svakako ne možeš ništa da uradiš. Nije poorano. Znaš ti onaj moj sin s onu njegovu Rumunku, pa se nešto bakt'o bakt'o ... i nije sad nešto mog'o. Će dođe tokom nedelje da ti poore.
Hajd.
Popijem kafu.
Baba Jovana mi ispriča tužnu pripovest o tome kako joj j veš mašina temeljno sažvakala patike koje je unuku kupila prošle subote kod Kineza.
Dešava se, yebiga.

Elem, zovem ja posle dva dana - a jok, nije još.
Dobro, Jovano, kažem ja, evo mene sutra da to izriljam ašovom. Pa za ovo moje malo taj mi traktor i ne treba.
- Aaaaa, ne! - odlučno će baba Jovana. - Sutra ti je svetak!
- Ma koji svetak? - pitam ja, a baba će: - Pa ne znam baš koji, ne vidim da pročitam, al umem da vidim crveno slovo u crkveni kalendar .

Zaputim se kući, tužna i nesrećna, bacajući usput tugaljive poglede preko ograda iza kojih su iz leja već provirile zelene peruške.
Javim joj se nakon svetka.
- E! Nemo' da dolaziš! Ovi moj reko će sigurno da dođe za vikend da poore!

Mislim se - hajd, nije to tako daleko, sačekaću.

Dođe vikend - poorana njiva.
Ok, sad će moći da se radi.
Odem ponovo da šacujem.

Isplaniram gde ću šta, lupim kočiće kao podsetnik da ne zaboravim raspored, presaberem se kad sutra imam slobodnog vremena ... hajd.

- E, mama, ja zaboravila da ti kažem, sutra poslepodne imam roditeljski - kaže mi potomak čim sam se pomolila na vratima.

Ništa od njive. Sutradan roditeljski, prekosutra sednica u školi, razvuklo se i jedno i drugo u nedogled.
Čekaj me njivo, doći ću ti ... jednom.

Sreda!
- Baba Jovano ... - javljam joj se snuždeno, hvatajući se za tanku nit nade. - Jel ono danas fokurjal?
- E, jeste, oćeš da dođeš? - pita Jovana.
- Da dođem? Da napravim baštu?
- Ma ne bre, na fokurjal da dođeš. Ne radi se danas bašta. Greh!

Dobro!
U četvrtak nije nikakav praznik!
Naravno, uveče me pozove urednica da me podseti da mi je četvrtak krajnji rok za slanje članaka. Koje ja još nisam ni počela da pišem.


Dođavola! Ceo četvrtak provedoh pišući.

U petak ustanem u pet, opremim se za akciju, navučem na noge pirotske opanke, dohvatim ono moje seme i u pola šest zakucam kod Vesne Careve.

- Čuj, Vesno, ja idem da kopam, da napravim leje i da zasejem šta imam, a ti ideš sa mnom da mi budeš moralna podrška kad baba Jovana krene da mi gunđa zašto radim na Veliki petak.
- Iju! Pa kud ćeš danas, ne valja se! - prekrsti se Vesna.
- Soproštenjem, Vesno, zabole me ono za ono, treba danas da putujem za Beograd. Pa zar da ostavim da to stoji još deset dana?!
- Dobro, dobro - kaže Vesna i već hvata dve motike i dvoje grabulja.
- Pa šta će ti - pitam. - Ne treba mi takva pomoć, treba samo da držiš Jovanu da mi ne prilazi dok čeprkam po zemlji.
- Ne mogu, učiteljko! Nisam ti ja takav čovek! Da pustim da ti propadneš a ja da gledam! Ma ću ti pomognem, da pre završimo, dok ono, što kažu, nije pravo poč'o dan ... možda će manji greh da bude!
- Vesno, Bog sve vidi - kažem ja, razvijajući strategiju u hodu - Pa ako vidi da si zbog mene i ti počela da kopaš, ima duplo da me zavrne!
- A jes, dobro, dobro ... - s razumevanjem će Vesna, ostavljajući uza zid višak alata kako bi sprečila žešću kaznu za moju grešnu dušu.

Prekoračamo nekih desetak koraka preko prašnjavog druma, skrenemo na krivudavu, koprivom obraslu prečicu do njive (povećavanje šansi za to da nas Jovana uopšte ne vidi), prođemo pored kučeta koje laje ali ne ujeda i izbijemo na pooranu i sasvim lepo izdrljanu zemlju.
Razlio mi se osmeh licem ko Mlava koritom na proleće. Moja bašta! Moja rođena! Ima da je napravim da bude ko bombona!
Krenem najpre da vadim i bacam korenje korova koje je provirivalo tu i tamo.
Vesna stoji iza i prestravljeno me gleda.
- Vesno, ajd molim te idi zagovaraj Jovanu. Pijte kafu, pitaj je za zdravlje. Samo da ne dođe dok ne završim.

Ode Vesna.
Ja dohvatim motiku i krenem da kopkam - cap ovamo, cap onamo.
- O! Koja si ti? - pojavi se iznebuha neka baba iza ograde.
- Učiteljica. - odgovaram.
- Aaaaaaa ... pa to ti Jovana dala zemlju, a?
- Dala, da...
- I sad kopaš, a?
- Pa eto, malo ...
- Ostavi tu motiku! - drekne baba najedared. E, j.ebem li ga.
- Pa što, babo? - pravim se naivna, tobož.
- Kako što? Pa crveno slovo u kalendar!
- Putujem danas, moram sad da završim - krenem ja da igram na kartu iskrenosti.
- Veliki petak! - digne baba značajno prst.

O, tempera, o more, što bi rekao moj pokojni deda Dule koji je izreku negde čuo i zapamtio po svom.

Osvrnem se oko sebe, pogledam - zemlja stvarno lepo izdrljana.

- Slušaj babo, ovako ćemo. Ja ću da batalim motiku i samo grabljama da napravim leje. To i nije neki rad, a? Jel' može?
- Ne može! - uporna je baba. - Ćeri, čuvaj se greha!
Ponovo bacim pogled na zemlju.
Majkumu, da krenem da kopam slušajući babu koja mi stoji iznad glave i trtlja o crvenim slovima - nemam živaca za tako nešto.
Osim toga, sujeverna sam po pitanju toga u kakvom stanju treba da budeš kad seješ ono što ćeš da jedeš - ako si miran, opušten i zadovoljan - i ono što nikne će da raste lepo i zdravo.
Ako dok kopaš imaš želju da odalamiš motikom brbljivu babu - jebga, mogla bih da izbaksuziram povrće.
- Znaš šta babo - evo, neću ni grabuljama. Vidi, evo, ovo ... - i uzmem jedan arpadžik i lagano ga zabijem u zemlju. - Ovako ću samo prstom, babo ... ovo nikako ne mož' da bude rad. Ovako ti se kod mene u školi i deca igraju ...
- Greh na dušu! - kuka baba i negodujući klima glavom levo-desno.

E, j.ebem ti bezgrešne babe, mislim se - al neću da se raspravljam, malo mi i žao, znam da sam je sablaznila.
Odjednom - evo ti iza mene Vesne i baba Jovane.
- Učiteljko, nešto mislimo - a kad si čekala do sad, mož da sačekaš još par dana? Pa da dođeš i tokom raspusta na dan-dva pa da onda staviš.
- Dobro - kažem, dižući ruke od posla. - U utorak.
- Ne može u utorak! - dreknu sve tri u glas. - To ti Veliki Utorak! Drugi dan Uskrsa!
- U utorak ću da DOĐEM - naglasim. - Kopaću U SREDU.

- E, tako, to već može! - slažu se žene.

Pokupim s njive par maslačaka koje je traktor izbacio na površinu sve sa korenom, i krenemo.
- A taj korov, šta će ti? - pita Vesna.
- To ti je jedan zdrav korov. Lekovit. Uzela za salatu.
- Aaaaaaa .... - čudi se Vesna. - Ništa ti ja to ne znam.

Izbijemo na onu koprivom obraslu stazu koja vrluda kraj nekog zapuštenog kućerka, i ja nastavim da joj pokazujem.
- Vidiš ovo? I to može kao salata. A ono tamo ti je rusa - mnogo lekovita. Koren za srce, ostalo za kožu.
- Vidiš ti to ... eto, učiteljko, a ovo ti je napušteno, tu možeš da dolaziš kad hoćeš da bereš ... i koprive ima baš dosta. Samo nemoj predveče ili noću .
Pogledam je upitno, u smislu, za koji bi moj brala koprive noću, ali ona to neizgovoreno pitanje protumači drugačije pa mi se zaverenički primakne i izusti najfrekventniju reč u našem selu.
- Švaleracija!
- Jel? - nasmejem se. - Omladina, a?
- Ma ne ..- Vesna se primakne bliže i spusti ton za još dva-tri podeoka:
- Š -v- a -l -e- r- a -c- i- j- a.
- Aaaaaaaaa ...- upali mi se lampica sa zakašnjenjem, pa da, švaleracija podrazumeva ... khm ... jel ...
- Jel znaš ko? - pita Vesna, a ja odgovaram samo sa "ne" bojeći ga prizvukom onog "otkud bi, majketi, i mogla da znam a i zabole me ona stvar "
- Jedan s kraja sela ... Onaj P. znaš ga? Što je oženjen s Rumunku? Eee, ne znaš ga ti ...
- Ne znam. - odgovaram, pokušavajući da dam do znanja da mi cela priča i nije toliko intresantna te da se ne mora truditi da ulazi u detalje.
- E, taj .... i ova baba. Ta baba što je pričala s tobom ...

Ma da, kao da me zani...
Ček malo!
Molim?!

- Jeste, jeste, ta baba! I to svako veče! Eeee, moja učiteljko, mogu unuka da joj budem, a ona svako veče, a ja nizašta! Sedamdeset godina baba ima! A svako veče!

Bem ti ... aktivna neka baba, mislim se.
Tako je to valjda kad se neko strogo kloni greha.
Verovatno ima nekog uticaja na vitalnost organizma.
 
Priča br.2

Знам ко сам. Син краљева, унук богова, отац човека.
Мали сам, неважан. Када будем нестао, направићу таласе колике прави прст извађен из воде.
Потврду да сам жив добијам од људи. Много чешће од нељуди.
Ови други ме, гажењем по прстима, подсећају да сам на туђој земљи. Туђем поседу.
Дакле, жив сам, постојим. Некоме сметам. Добар осећај извлачим из лошег поступка.
Omnia mea mecum porto. Пуж жељан пространстава којих се архетипски сећа.

Трудим се да украсим свако место на коме се нађем. Иако привремено, то место јесте дом.
Не допадају се свакоме моји украси. Одувек их бришу и прецртавају. Разуме се, различити смо.

Онда се десило. Видео сам један недопадљив и ниодчега склепан украс, поред кога је стајао мој потпис. Затим још један. И још...
Преслишао сам се брзо.
Нисам довољно пио, ни мењао терапију, а и да јесам, такву гротеску не бих умео да створим.
Направити од мене ругло, ајд, не треба ту много труда. Али од мог дела? Мог украса?

Неко је узео и променио, затим мирно вратио. Будући фалсификатор је оставио мој потпис.
Био сам ужаснут могућношћу да нећу једноставно престати да постојим, као што сви људи једном морају отићи.
Наставићу да постојим, али то више нећу бити ја.
Не овако, помислио сам, не на овај начин.
Погледао сам иза себе. Осим слузавог трага који сваки човек невољно оставља, остало је још пуно украса.
Као пуно упаљених фењера у шпалиру, да некоме осветле макар део пута.
Анђела је преузела. Почели су да се гасе.

Пут више није био осветљен.

Нећу дозволити. Тражићу правду. Одлучио сам. Мање због себе, више због смисла који створено даје човеку.
Јер, временом човек постаје његово дело. И када човек нестане, остаће неко светло у мраку.
Осветлио сам пут ка нечему што сам сматрао добрим, а сада тај пут води у сасвим другом правцу.
Погрешном правцу. Туђи пут је увек погрешан, једино лични пут води некуда.

Звао сам помоћ, стискао троуглић, а онда сам, по први пут, осетио бруталну силу на себи.
Не боле ударци, било их је и биће. Али променити смисао, циљ, сврху, значи фалсификовати цео пут. Живот.
Целог човека. Све што за собом оставља.
Још увек на ногама, покупио сам неколико преосталих фењера. Фалсификовани су остали да светле,
мени као сећање на зло,
другима као путоказ ка провалији.
Брутална сила која је дејствовала сигурно разуме тежину. Ко зна, можда и осећа кривицу.
Тешко јој је да буде љута на себе.
Још јој је теже да се извини и призна грех.
Та љутња тражи пут, и мора изаћи. На кога је сада љута? На онога ко памти њено зло.
На онога кога није заштитила када је тражио.
Ја сам постао сведок њеног зла и глупости.
Уместо да неутралише зло у себи, а то ради само једна реч, она изнова неутралише сведока греха.

Ако некоме докажеш да је крив, неће постати бољи, тешко да ће се и извинити.
Осим ако није племенита сорта, а то је реткост.
А ако је гад, уништиће те. Затим потонути у нови грех и кривицу.

Много је патологије у наизглед обичним људским односима.
Али ако само једну особу исправиш, учинио си добро, поништио си грех.
 
Priča br. 3

Обичај

Тачно на пола пута између Атлантиде, која је нестала за увек, јужно и Хипербореје, која се губи у маглама северно, простире се полуострво Луштица, Јадрански Авалон, самоникли музеј на води.
На обали мора, на самим стенама, које су без реда, у архаичној лепоти разбацане по обали, од увек столују групице камених кућа, које су постале домови тек у потоња времена. Раније, од памтивека, биле камени магацини за вино, маслиново уље, и пољопривредни алат. Припаделе су људима који живе у селима на брдима, а на море се спуштају само по потреби. У стара времена, на целој Луштици, људи су живели по брдима, склањајући своје кости од влаге, а своју чељад од сталних напада гусара из Улциња. Тек у новија времена, спусутили су се на море у своје магацине, које су градили њихови предци ко зна кад, у кратким и срећним временима без рата и без потреса и у њима почињали да живе.
У једној таквој кући од камена, на тераси, у хладу коју је правила лоза, седео је Ђура свакодневно. Ту је удисао своје дане, пливао у својим сећањима и солио своје ране свакодневно, несвесно али обилно. Већ 15 година, ето, како је дошао са дуге пловидбе у заслужену пензију, међу своје укућане које није познавао. А његовој, пре времена остарелој жени, био је само младалачка успомена с којом није никако могла да повеже овог чудног и замишљеног старца. Сви су се померили у страну, да му направе место, али су на њега гладали као на странца, кога не познају и чија су писма са делеких мора, радије читали, него што су са њим разговарали. Сви матерински мириси и дедовски звуци, били су му позанати и у почетку им се радовао. Али није било јасног бродског поредка који је окоштао у њему и без кога више није умео да живи. Са Маесталом, будио се из сетних мисли, па се са великом муком пео до Цркве Светог Луке, на брдо, да запали свећу и поприча са Попом, кога је необично ценио.
Шум морских таласа није чуо, јер њега могу да чују само посетиоци са копна. Морским људима, фреквенција у којој шуми море, иста је као и фреквенција струјања њихове крви у артеријама. Ритам таласа, уједначен је са откуцајима њихових срца. Они су глуви за те звуке и несвесни су тог ритма, без кога и не би могли да живе, као што не могу да живе без откуцаја свога срца. Волео је своју одраслу децу, али без оног присног родитељског осећања, које му је из срца испало негде на Гиблартару. Поштовао је своју жену, која је уз велике муке сачувала ту децу и очувала кућу, али је се слабо сећао. Своје велике и страствене љубави, оставио је по разним лукама широм света, да се спаруше и да изгубе зубе. Лучке к*урве су га увек и свуда волеле, као што увек воле сваког ко обилно и без ценкања плаћа и ко се смеје гласно, као да риче. А тада је био млад. Опаљен сунцем, са снажнм рукама, које су биле оплетене жилама, као гујама. Имао непозната знања, које нико није разумео и ником нису требала, од како се кући вратио. Умео је да види у плаветнилу океана, стазе китова и кад китова нема. Беле флеке које лопари остављају на стенама, за њега су биле руне, које је лако читао. Чуо је рибе под водом и тачно знао којом се брзином крећу и зашто, као што је чуо, седећи на тераси изнад мора, како се хоботнице веру по стењу у дубини.
Од како се вратио, био је слеп за лепоту која га је окруживала и ако је била стварна. А све дубоке и стварне лепоте, личе једна на другу суштински, јер су дело истог Творца.
Седећи међу лимуновима и маслинама, призивао је сећања кроз слане трепавице. Вапио је тихо за беспоговорним поредком који постоји само на бродовима дуге пловидбе у ком се осећао као да је свечано обучен. Са дна морско-плавог ока, извлачио је ведрину кроз сећања која је ловио као зечеве, колико год је могао. Али ни тај зденац није био непресушан.
Једино кад изађе пред кућу, седне на стену да очисти рибу, па заврне ногавице и стави их у морски плићак, а јато малих ципола почне да се муњевито врзма око голих ногу отимајући се за мрвице, па рибице почни да га, у вртоглавој помами, ударају у листове, осећао је навалу радости. Затим приђу провидне ситне козице, па почну да га чупкају за длачице на цеваницама, што га је, опет, испуњавало заборављеном срећом. После тога, брзо се и гадно напијао.
Смисао који је носио у обрвама, није имао коме да понуди, а његова искуства, овде су била непотребна и сувишна. Упорно је тражио сврху, која му се загубила између крме и прамца. С вечери, седео је сам под фералом на мулу, око чијег су се светла окупљале стотине инсеката. Правио се да пеца, као што је глумио да разговара са људима, као што се претварао да живи. Био је морска птица, приземљена и рабијена о секе ( стене).
У наранџаста поподнева и црвене сумраке, кад се дневна јара гасила, почео је полако да схвата обичај морепловаца тог краја кад остаре, а који који се одавно зацарио. А обичај је код многих био, да мушкарац живи само док може да се стара сам о себи. Кад више не може, он, да не би оптерећивао снаје и кћери и да би сачувао достојанство, у уво стави капислу од динамита, која одлично ту легне, као да је за уво и прављена, а не за паљење динамтиских штапина, па је пикавцем упали. Ситан пуцањ прекида живот без много буке и без бола. Грех који се чини у име необичног поноса, био је ритуал који су многи морепловци тог краја пре и после њега починили не сумњајући да чине добро и не обазирући се на невоље које ће фамилија да има, како би убедила свештеника да их после таквог греха опоје и сахрани према обреду. У младости, осуђивао је тај грешни ритуал. Али му је сад бивао из године у годину све јаснији и ближи. Једном, када га је та малигна мисао посетила, кропио је њоме своју свест сваке ноћи.
У једно пролеће, 1930. године, 14 aприла, предвече, кад су облици почели да добијају неразговетан изглед, он је урадио исто то. У осами, на троношцу под лиандером, забио је капислу у уво и упалио је. Нико није плакао. Сви су немушто разумели оно што не могу речима да објасне. Осетили су олакшање, због кога им је било непријатно. Истог дана, истога часа, на другом крају Европе, слично је урадио песник, по имену Мајаковски. Два потпуно различита човека, путника у истом правцу, са истим грехом на вечитој души.

- - - - - - - - - -

Priča br. 4

Prodor nesvetoga

"I ne smemo ubiti niti jedno živo biće, čak ni crevnu bakteriju, zbog čega, dakako, retko odlazimo u WC. Svako živo biće je sveto", reče stari sveštenik ovog neobičnog manastira pa pljesne dlanom komarca koji mu je sleteo na čelo.

Komarac, u šoku, počne krvariti ljudskom krvlju. Mi, turisti iz Evrope, koji smo ovamo stigli preko jednog od onih "Last Minute" aranžmana ne bi li pod stare dane videli barem malo beline od onog, nekad čuvenog belog sveta; mi, mahom preuranjeni penzioneri što smo se, poput preuranjenih ejakulanata, vrzmali tim istim belim svetom; mi, koji smo... kao da smo... e jbg, opet sam se izgubio u mislima!

"Rado!", povikao sam supruzi.

"Šta je sad?"

"Opet sam se izgubio u mislima."

"Nemoj misliti na to", reče Rada, dok je stari sveštenik, u prljavo smeđoj odori, objašnjavao našoj grupi zašto je, unatoč principu nenasilja, spljeskao onog komarca na svom, do tada svetlom i blagom čelu:

"Sva živa bića su sveta, osim tog komarca", objasnio je.

"Ali kako znate?", upitao je neko.

"Onaj koji zna, on jednostavno zna. Svako daljnje objašnjenje je suvišno."

Konačno, javio se naš vodič:

"Slušajte gospodine, ovi ljudi su skupo platili ulaznice za ovaj manastir u kojemu je, kako ste rekli, sve živo zaštićeno i sigurno, da biste vi pred našim očima ubili tog nesretnog komarca! Mislim da zaslužujemo malo bolje objašnjenje. Ili čak i povrat nov...", reče, ali ne dovrši rečenicu do kraja, jer mu sveštenik zarije palac u oko.

Na mestu oka pojavi se krvava duplja, vodič padne u nesvest ili u smrt, a čudni starac stane kliktati od nekog sablasnog veselja, nakupljanog, valjda kroz hiljadugodišnje inkarnacije.

"Ia, ia ia!", kliktao je, dok je atmosferom pucketao neki đavoloidni elektricitet.
Nismo bili sigurni događa li se to nešto doista ili je u pitanju jeftina predstava za nas, naivne turiste.

"Prodor nesvetoga, poput crva u jabuci, izaziva nepovratnu reakciju. Nebo i zemlja sada se spajaju u jedno!", reče starac pa počne povraćati debele gusjenice.

"Još i to!", rekao sam poluglasno Radi, "A za ovo smo platili 150 eura u kešu!"

"Ne znam je li vodič...", reče Rada, ali udar neobične, prljavo-bele, raskuštrane i nekako neuredne munje, i to tačno ispred naših nogu, prekine je u pola rečenice.

A ja sam se na trenutak izdvojio od svega. Ne znam je li to zato što je bilo već previše svega, ili... Da, znam, svaki život je svet, i moj život je svet, ali dođavola, pa gde je tome kraj! Svet, svet, i onda kad iz nekog razloga – kao prilikom pripljeskavanja komarca na čelu ili slučajnog uboda k'o prstom u pekmez – ta svetost izgine, onda su svi u čudu pa se zgražavaju, smišljaju priče koje ni oposum s margarinom ne bi... Ah, opet!

"Rado", rekao sam, dok je po nama već padao pljusak prošaran gujavicama, dok su omađijani redovnici plesali sa manastirskim kozama, dok se obližnje brdo polako, kao na usporenom filmu, survavava.. survalava... surlavava...

"Šta je sad opet?", pitala je Rada.

"Opet sam se izgubio u mislima."
 
Priča br. 5

Točak

Viktor je tog dana iskusio nešto novo. Naime, desilo se da je izgubio kontrolu nad sobom. Sve je počelo onako kako je obično uvek i počinjalo u njihovom domu, nervozom njegovog oca. Otac je većinu svog vremena provodio u blago napetoj konfiguraciji, i Viktor je već naučio da živi sa tim, ali tog jutra stvari su se malo otele kontroli. Evo šta se dogodilo.

Tog jutra u njihov dom stiglo je obaveštenje da Viktor nije dobio posao na koji je konkurisao. Nije to bilo ništa novo i neobično, stizali su takvi izveštaji i ranije, sa raznih neuspelih konkursa. Međutim, tog dana je padala kiša, i stanom je lebdeo laki miris očekivanja, protkan mutnim vazduhom. Otac je tih dana bio posebno napet, i kada je pročitao obaveštenje o Viktorovom neprijemu, kočnice su mu popustile. Treba reći da je Viktorov otac bio nežan i osetljiv čovek, jedan od onih koje je život u siromaštvu usisao i samleo. Čovek koji se, kao i mnogi drugi, od velikih očekivanja i velikih razočarenja lečio alkoholom. Naravno, osetljivi nervni sistem je na tu vrstu leka, kao i kod mnogih drugih, reagovao laganim nervnim rastrojstvom. Elem, otac je ušao u Viktorovu sobu tog jutra, dok se ovaj još budio, razočarano je pogledao Viktora, onim pogledom kojim roditelji u Srbiji gledaju svoju poodraslu nezaposlenu decu, a onda je telefonom pozvao Viktorovu majku. Šta je tačno u tom telefonskom razgovoru izrečeno, to je Viktoru i dan danas nepoznanica. Uglavnom, majka se ubrzo pojavila na vratima njihovog stana, uzevši izlaznicu sa posla. Uletela je kod Viktora grmeći, sevajući munje. Počele su da padaju teške reči, kao nikad do tad na videlo su iz majčinih usta počela da izlaze njena nezadovoljstva Viktorovim filozofskim pogledima na svet, njegovom vegetarijanskom ishranom i jos koječime. Sve negativno što se krilo negde duboko, isplivalo je iz ove dobre, napaćene žene. Sva nemaština i sve neispunjene želje dobile su sada samo jednog krivca - Viktora. Majka je pustila sve svoje projektile na Viktora, a onda se desilo nešto novo i neočekivano. Viktor se slomio. Ustao je sa kreveta, ispustio par reči nekim čudnim, režećim glasom. Nešto u njemu je urlalo. Prišao je majci i udario joj jak šamar. Treba reći i da je Viktor bio snažan, pa nije ni čudo što je žena pala od siline udarca. U tom trenutku, uleteo je u sobu otac.

"Šta to radiš, majmunčino?", upitao je iznenađeni otac.

Viktor je voleo svoju majku. Shvativši šta je upravo učinio, odmakao se jedan korak i počeo da se trese. Majka je za to vreme ležala na zemlji, nepomična. Trebalo joj je par trenutaka da se osvesti, a kada je otvorila oči, skupila se u sedeći položaj i počela tiho da jeca. U tom trenutku, kroz svo troje strujala je neka čudna jeza. Čak je i otac, poznat po svom impulsivnom reagovanju, zastao kao paralisan nekim čudnim, novim osećanjem nemoći. Otac je pomogao majci da ustane, izašli su iz Viktorove sobe, i zatvorili vrata. Viktor je ostao sam. Onaj urlik iz dubine se smirio, i napravio je mesta novom, nemom očaju. Nešto je puklo, i više se nije dalo na popravku. Viktor je shvatio da je bio slab, da nije uspeo da na sebi zaustavi točak nezadovoljstva, i to ga je ujedalo iznutra. Spakovao je svoje stvari, uzeo svoju malu ušteđevinu, i oko podne je napustio kuću, bez pozdrava.

- - - - - - - - - -

Priča br. 6

Nudi se 10 zapovesti

Bog je napokon uobličio svoj plan i program, i sve sveo na samo deset zapovesti. Sad samo još treba pronaći sledbenike i da im ponudi svoju franšizu. Nakon toga može da sedne i uživa u plodovima svoga rada. Na zemlji ima toliko ljudi, završiće sve kao dlanom o dlan.
Prišao je grupici muškaraca, koji su pratili neki sportski događaj.

„Želeo bih da vam ponudim zanimljivu religiju, ima jednostavne zakone, za početak ne smete imate drugih bogova osim mene .“

„A ne možemo to, mi već imamo našeg boga, ime mu je Bodiroga.“

Nastavio je bog dalje, pa došao do glumaca, koji su uvežbavali uloge.

„Želeo bih da vam ponudim zanimljivu religiju, ima jednostavne zakone, za početak ne smete da sebi pravite idole niti božji lik.“

„Ne možemo to, mi smo sami sebi idoli.“

Ponovo je krenuo na put i stigao do grupice majstora, koji su zidali kuću.

„Želeo bih da vam ponudim zanimljivu religiju, ima jednostavne zakone, za početak ne smete da me spominjete uzalud.“

„Ne mogu to, kada se ajsnem čekićem po ruci, spomenem i oca i majku i boga i čekiće i koga god da se setim.“

Potraga je nastavljena i put ga je doveo do grupe trgovaca, koji su raspravljali o cenama, robi.

„Želeo bih da vam ponudim zanimljivu religiju, ima jednostavne zakone, treba samo da odmarate jedan dan u nedelji.“

„Teško, kada ne radimo, mi ne zarađujemo. Omiljeno radno vreme nam je 24/7.“

Tako je stigao i do grupice mladih koji su sedeli na golom betonu i delili jednu cigaretu.

„Želeo bih da vam ponudim zanimljivu religiju, ima jednostavne zakone, treba samo da poštujete svoje roditelje.“

„A jok, matori, neće moći. Pa osnovna osobina mladosti je nepoštovanje bilo kakvih autoriteta.“

Već pomalo rezigniran, stigao je do vojnika, koji su čistili oružje.

„Želeo bih da vam ponudim zanimljivu religiju, ima jednostavne zakone, za početak, ne smete da ubijate.“

„Neće moći, šta da radimo umesto toga, da igramo šah?“

Stigao je tako i do mornara, koji su čistili brod.

„Želeo bih da vam ponudim zanimljivu religiju, ima jednostavne zakone, ne smete da činite preljubu.“

„Uh, nema šanse, pa šta bi drugo radili kada već idemo od luke do luke? Ne možemo da pijemo sve vreme.“

Ne gubeći nadu, stigao je i do grupe političara, koji su žučno raspravljali.

„Želeo bih da vam ponudim zanimljivu religiju, ima jednostavne zakone, ne smete da kradete.“

„Smešno, pa nećemo se valjda baviti politikom da bi pomagali ljudima i da bi pravili bolje društvo.“

Prišao je grupi advokata, koji su raspravljali o krivcima i žrtvama.

„Želeo bih da vam ponudim zanimljivu religiju, ima jednostavne zakone, ne smete lažno da svedočite.“

„Ih, pa naš posao je lažno ili delimično istinito svedočenje, radije bi propustili ovu priliku.“

Put ga je naveo i do grupe lopova, koji su se tiho domunđavali.

„Želeo bih da vam ponudim zanimljivu religiju, ima jednostavne zakone, ne smete da poželite ništa tuđe.“

„Kako to? Kako mi da opstanemo, ako ne poželimo tuđe stvari?“

Već potpuno depresivan, bog je seo na kamen i bolno zaridao. Neverovatno da niko ne želi da se potrudi ni malo da bi zaslužio rajski užitak.
Uto mu je prišao i bradonja sa kapicom, koja mu je pokrivala samo teme.

„Čujem, nudite nešto.“

„Da, ono uobičajeno, večna patnja za grešne, ogromna nagrada i večnost u blaženstvu za bezgrešne, pravoverne i krotke.“

„Sigurno ima neka caka?“

„Treba samo da se ispoštuje desetak jednostavnih zakona.“

„Znao sam. A pošto vam je ta franšiza?“

„Vidim da niko neće, pa neka bude džabe. Potpuno besplatno prvih par stotina godina dok ne terstirate moju religiju, za posle ćemo se već dogovoriti.“

„Džabe? Može, prodato!“
 
Priča br. 7

Nerođeni dragulj

Sedela je na vetrom i kišom izjedenoj kamenoj klupi je pod gustom krošnjom stare breze na samom vrhu brdašca, slušajući tiho šuštanje nemirnih listova. Pogledom je prelazila preko sedam okolnih uzvišenja, uredno očešljanih u duge trake već ozelenele vinove loze. Sred grožđanog carstva, u kotlini udobno ušuškanoj biljem prekrivenim jastucima, štrčala je visoka kuća okružena grmovima ruža, lavandom, pomoćnim kućercima, malim povrtnjakom, voćnjakom, cvetnom baštom kojom se ponosila i pošljunčanim prilazom. U daljini, videla je svog muža sa radnicima, a blizu kuće decu koja se igraju trčeći sa psima i riđu mačku koja je spavala na ramu otvorenog prozora u prizemlju povremno otvarajući oči da osmotri vrapce na obližnjem drvetu. Potpuno je neverovatno da sve ovo nije stvarno, pomislila je.
Čim je otvorila oči posle smrti, našla se u replici svog porodičnog imanja u jednom od najlepših perioda proteklog života. Nepoznati ljudi su je nežno dočekali, uputivši je u to šta joj se dogodilo, gde se nalazi i šta se nadalje očekuje od nje. Kada je upitala šta bi to bilo, rečeno joj je da je dužna da preispita svoje grehove. Ali, nije trebalo da žuri, doći će joj samo od sebe. I da se ne brine, u ovom svetu je nemoguće samozavaravanje ili izbegavanje suočavanja sa nekom istinom. Znate, rekao joj je jedan od njih, simpatičan stariji čovek, duša je ovde previše blizu, takoreći nije u nama, već mi u njoj.
Nekoliko proteklih dana istina joj se nametala poput neprijatnog i neotklonjivog svraba u grudima. Dobro, kad je tako, da krene od početka. Odmotavala je klupko sećanja od trenutka kad su je spustili u bezbednost majčinog zagrljaja. Sa osmehom se setila odrastanja sa tri sestre i bratom u strogom i disciplinovanom, ali ipak toplom domu dobrostojeće građanske porodice u malom austrijskom gradu krajem devetnaestog veka. Tomaša je slučajno upoznala. Zatim, višemesečno dopisivanje, udvaranje, zaruke i, nakon venčanja, novi život u ovoj kući okruženoj lepotom. Ništa se u tihoj sreći njenog bića nije promenilo, naprotiv, još se razgranala i ojačala je hranjena ljubavlju prema mužu i troje dece. Senka se ipak nadnela nadolazećim ratovima, stradanjima i jadom koji ih nisu pregazili, ali su prolazili ispred samih vrata čađaveći im srca strahom i nemoćnim sažaljenjem prema onima kojima nisu mogli pomoći. Sa dolaskom mira, deca su odrasla i odletela, svako u susret svojoj sudbini, a njih dvoje su proveli još desetak godina zajedno. Nakon Tomaševe smrti vreme nije više proticalo, nije ni hodala, ni govorila, unutra i spolja su se pomešali i izmestili unevši u um rascvetano zelenilo, a obasjavši mirnim sjajem postojeći svet.
Pa, to je bilo to. Možda i nije bilo nikakvog gre... Težina neba joj pritisnu grudi razdirućim bolom, prekinuvši je u neizgovorenom monologu. Sa velikim čuđenjem, zagledala se unutrašnjim očima u središte bola upućujući nemo pitanje. Odgovora nije bilo. Gde je, onda, moj greh? U onome što nisam uradila? Žeravica resko raspali grudi grčem koji je jedva mogla da podnese. Shvatila je.
Poslednje decenije bračnog života, u ispražnjenom gnezdu, nosila se mišlju da napiše knjigu o svom unutrašnjem kantaru. Ideja joj je došla sama od sebe i spopadala ju je godinama. Činilo joj se da je pretenciozno i arogantno pomisliti da ona ima šta da ponudi svetu i stid ju je grizao što se zanosi budalaštinama. Pa opet, još dok je bila dete razvila se u njoj sposobnost, ili još bolje, talenat za kružno održavanje duševne ravnoteže. Ne bi bilo lako objasniti kako je to radila, jer je više bio u pitanju proces kojem je dozvoljavala da se događa dok je ona učestvovala samo posmatranjem. Kruženjem, kantar je pronalazio mesto i vreme za celu paletu ljudskih osećanja, od niskih i gnusnih, preko svakodnevnih, površnih sitnica, do toplih i uzvišenih. Ništa ne sprečiti, nigde ne preterati, govorila je sebi slušajući kantar. Na taj način živela je ispunjene duše pronalazeći smisao u malim i običnih stvarima. Ali, jeste sprečila svoje umeće da izađe i ponudi se pogledu sveta, da prenese nauk još nekome, to nije mogla da ne prizna. Zar je to bio veliki greh?
Bezbrojne oči sveukupne duše otvoriše se pred njom i povukoše je nekuda veoma daleko, odakle je mogla da posmatra čovečanstvo u beskonačnom začaranom krugu. Divljaci su se razvijali, napredovali, podizali kule i gradove, spomenike i grobove, zatim padali izgaženi koracima drugih divljaka, koji bi ponavljali ples rasta do razrušenja pod sledećim bosim nogama. Koliko malih pojedinačnih vriskova, tuge, bola, užitaka, smeha, zanosa, uzletanja u visine retkog vazduha... I onda, pepeo i prašina. Isprva nije ni primetila, ali je kasnije počela da uočava da posle svakog obrnutog kruga u prahu ostaje sve više i više svetlosnih tačaka. Bili su to svedoci proteklog vremena, kristalizovani vrhunci dometa bića zvanog čovek, opravdanje njegovog postojanja i destilovan smisao besmisla smrtnosti.
A ona je uskratila živo tkivo stvaranja za još jedan svetlosni dragulj.

- - - - - - - - - -

Priča br. 8

Badema

Napolju cvate badem. Ne vidim, sprečavaju me visoko postavljeni prozori ćelije, ali osećam sladak miris i čujem dečju graju iz donjih vrtova. Cvetao je i u dane pre moga rođenja, pričala je majka dok bih se igrala u njenom naručju. Pričala je o prostranim vrtovima, o cvetnim granama koje trepere na vetru i mirisu zbog kog mi je nadenula ime, Badema.
Srećom, nema je više.
Srećom, jer kako bi ona, Adila-pravedna, podnela pogled na mezimicu koja je sada grešna žena? A grešna jesam, zbog greha sedim u tami ćelije, čekam na izvršenje pravedne kazne i sećam se.
Sećam se detinjstva, starije braće i sestrica, igara i smeha. Sećam se doba nevinosti.
I onog kasnijeg doba, svog trinaestog rođendana kad sam od devojčurka postala žena i kad su mi pokrili lice.
Smetalo mi je, u početku. Ne, smetalo mi je i kasnije. Volela sam lahor na usnama i obrazima, nežno milovanje sunčevih zraka i raskošan svet mirisa koje je sad gušila tamna tkanina.
Smetalo mi je ali nisam se bunila, ipak sam kći svojih roditelja i poštovala sam obaveze. Nisam se bunila ni sledeće godine, kad su mi izabrali životnog partnera.
-Biće ti dobar suprug, - govorio je otac, - a ti ćeš postati supruga jednog Kadije i nikada ti ničega neće nedostajati.
Klimala sam glavom, ponosna što nisam pustila suzu. Ali kidala mi se utroba, pri pogledu na mlohavo lice časnog Kadije, na ogroman stomak i izboranu kožu pedesetogodišnjaka. A tek noći u zajedničkoj postelji, njegova blizina i vlažan dodir, vonj propalih zuba i težina debelog tela dok bi se peo na mene. Tih dana, u moje se srce uselio led.
I led je trebalo da ostane, mislila sam tada, dok ne ostarim, dok mi se ne poviju leđa i izbora koža. Ali svima je pisano u velikoj knjizi a zaleđeno srce čezne za suncem, za toplinom i nežnim dodirom i svaki put brže bi zakucalo kada bi susrela pogled tamnih očiju.
Bio je jedva stariji od mene, siromašan radnik na imanju časnog kadije, niko i ništa po njihovim merilima.
I tako je počelo, slučajan susret i dodir u prolazu, ukrštanje pogleda i rumenilo u obrazima.
Trajalo je neko vreme, naivno i nevino. Trajalo je a ja sam još uvek mogla pogledati u ogledalo i reći da sam odana žena.
Onda ta letnja noć. Kadija odsutan, imanje gotovo pusto. Tad smo se prvi put poljubili, usne su mu mirisale na divlje jagode, srce divlje lupalo. Skoro kao i moje.
Tada smo prvi put vodili ljubav i ja sam spoznala kako zadovoljstvo muškarac može doneti ženi.
Posle smo bili nezasiti, koristili svaku priliku da ostanemo sami, da uživamo u dodiru mladih tela, u toplim usnama i gipkim prstima.
Nije moglo dugo da traje.
Otkrila nas je jedna od sluškinja i kad su stražari stupili u vrt, namrgođeni i naoružani odmah sam znala da idu po mene, po grešnicu koja je okaljala očevo ime i ime svog supuga.
Njega više nisam videla i neizvesnost njegove sudbine žulja više no sopstveni okovi.
Zato je moja sudbina odmah bila jasna. Sudila su mi trojica, sve poznanici mog muža, starci strogih pogleda i stisnutih usana.
- Kamenovanje! - Glasila je presuda, - kamenovanje do smrti.
Nisam tražila milost. Ne bih je ni dobila, videla sam to u tvrdim očima kadija, na hladnim licima oca i supruga, u prezrivim pogledima sestara i družbenica.
Nisam tražila milost, jer zgrešila jesam. Kazna je pravedna i bila bih spokojna, jer stvoritelj oprašta onima koji se iskreno pokaju. Tako bar uče svete sure.
Samo, ne osećam kajanje i to mi najviše razdire dušu. Jer ne mogu slagati onog koji sve vidi, a znam da bih opet postupila isto.

- - - - - - - - - -

***
Glasanje može početi.
 
br 6-5 poena
br7-4 poena
br8-3 poena
br2-2 poena
br1-1 poen

Jedina priča koja mi se zaista dopala je broj 6.Zabavna, poučna, dobro poigravanje karakternim stereotipima, odličan završetak. Dobar osećaj nakon čitanja.

Ostale bodove sam podelio onako. Previše melanholije, ne baš pogođene teme. Svaka pohvala za trud.
 
8 – 5 bez dvojbe sam, kad sam sve pročitao, pomislio – ova je najbolja.
4 – 4 dobra fora :)
2 – 3 ova je jako dobro napisana
3 – 2 isto jako dobro napisana
7 – 1 tako nekako ispade mada sam se dvoumio oko 1 ili 2 poena za ovu priču

priča broj 1 simpatična
 
Sanja je grešna i krade net od komšija :D

Priča broj 7, Nerođeni dragulj, - 5 poena. Kolebala sam se vezano za raspored treće i sedme. Greh opisan u sedmoj je originalniji, ređe razmatran, greh nečinjenja, a ne greh činjenja; Greh zanemarivanja i odbacivanja Božjeg dara; Stil pisanja takav da je bilo zadovoljstvo čitati. Bravo, majstore.
Priča broj 3, Običaj - 4 poena. Samoubistvo kao greh, paralela između analognih sudbina jednog čuvenog i jednog nepoznatog "grešnika", detaljan opis putanje koja je dovela do greha. Prelep stil. Bravo, majstore.
Priča broj 4 Prodor nesvetoga - 3 poena - fantastična satira na račun svetosti života i svih mogućih grehova koji se logički izvode iz te premise.
Priča broj 5, Točak - 2 poena. - Greh podizanja ruke na roditelja, gnev kao greh, dopalo mi se, mada je deo rečenice "Viktor je shvatio da je bio slab, " pokvarila utisak, prosto se i stilski slabije uklapa a i nekako zvuči moralizatorski, meni barem, mislim da je isto to moglo da se kaže bolje - o tome da je junak uvideo da je slab čitalac treba da zaključi sam, posredno, preko drugih stvari. Opet, to je samo moje mišljenje.
priča broj 8 Badema - 1 poen - Primera udavanja devojčica za starce imamo dosta i u našoj kulturi u nedavnoj prošlosti (znam jednu baku koja je tako udavana), kažnjavanja za preljub je bilo i kod nas, tako da mi malo smeta vađenje truna iz tuđeg oka, ali ok. Bolja mi je od ostalih za koje mogu da glasam. Teška problematika koja je dobro obrađena.
 
Poslednja izmena:
sanja*:
Sanja je grešna i krade net od komšija :D

Priča broj 7, Nerođeni dragulj, - 5 poena. Kolebala sam se vezano za raspored treće i sedme. Greh opisan u sedmoj je originalniji, ređe razmatran, greh nečinjenja, a ne greh činjenja; Greh zanemarivanja i odbacivanja Božjeg dara; Stil pisanja takav da je bilo zadovoljstvo čitati. Bravo, majstore.
Priča broj 3, Običaj - 4 poena. Samoubistvo kao greh, paralela između analognih sudbina jednog čuvenog i jednog nepoznatog "grešnika", detaljan opis putanje koja je dovela do greha. Prelep stil. Bravo, majstore.
Priča broj 4 Prodor nesvetoga - 3 poena - fantastična satira na račun svetosti života i svih mogućih grehova koji se logički izvode iz te premise.
Priča broj 5, Točak - 2 poena. - Greh podizanja ruke na roditelja, gnev kao greh, dopalo mi se, mada je deo rečenice "Viktor je shvatio da je bio slab, " pokvarila utisak, prosto se i stilski slabije uklapa a i nekako zvuči moralizatorski, meni barem, mislim da je isto to moglo da se kaže bolje - o tome da je junak uvideo da je slab čitalac treba da zaključi sam, posredno, preko drugih stvari. Opet, to je samo moje mišljenje.
priča broj 8 Badema - 1 poen - Primera udavanja devojčica za starce imamo dosta i u našoj kulturi u nedavnoj prošlosti (znam jednu baku koja je tako udavana), kažnjavanja za preljub je bilo i kod nas, tako da mi malo smeta vađenje truna iz tuđeg oka, ali ok. Bolja mi je od ostalih za koje mogu da glasam. Teška problematika koja je dobro obrađena.
Kliknite za proširenje...

Kad je u pitanju knjizevnost trebala bi se distancirati od komentara u smislu nasi-njihovi, mi-oni itd. Prica je mogla biti i o marsovcima i valjda ne bi i onda ustajala u odbranu njihovih prava.
 
Prica br 3- 5 poena
Malo mi je blad razlog za samoubistvo u ovoj prici, ali s obzirom da je odlicno napisana zasluzuje maksimalan broj poena. Takodje, iako se samoubistvo svugde navodi kao greh u nekim situacijama (ne i u ovoj prici) to je zaista diskutabilno.
Prica br 1-4 poena
Ovu sam pricu vec iskomentarisao.
Prica br 7-3 poena
Prvenstveno zbog lepog stila pisanja i kao sto je Sanja vec naglasila: da li je greh i odbacivanje dara koji smo dobili rodjenjem?
Prica br 6-2 poena
Najvise jer je duhovita a takve price volim.
Prica br 4- 1 poen
Uh, moram priznati da nisam bas najbolje shvatio ovu pricu. Tera na razmisljanje, sta je greh i koji to autoritet moze da nam odredi sta je a sta nije sveto.
 
ahajac:
. Prica je mogla biti i o marsovcima i valjda ne bi i onda ustajala u odbranu njihovih prava.
Kliknite za proširenje...
Pa SF priče tog tipa govore o univerzalnim principima i fino su ogledalo koje svako može da iskoristi.

Ovde mi se - na osnovu mog iksustva - ne čini da je to slučaj.

Svi mi glasamo na osnovu ličnog doživljaja i čitalačkog horizonta očekivanja.
I onaj prvi koji je glasao je na osnovu svog doživljaja i čitalačkog iskustva zaključio kako je samo jedna priča pogodila temu i da su ostale previše melanholične.

Njegov se doživljaj bazira na njegovom čitalačkom i životnom iskustvu, tvoj na tvom, moj na mom.

...

Osim toga, "zašto vidiš trun u oku brata svojega, a ne vidiš balvan u oku svome" je komentar sasvim primeren temi.
 
Poslednja izmena:
Kiyko:
br. 2 - 5 p
Kliknite za proširenje...
Evo zašto su važna obrazloženja: meni se početak druge dopao više od bilo koje druge priče. Najoriginalnija zamisao što se tiče greha, prelepo napisano.

Međutim, u drugom delu sam se potpuno pogubila i izgubila nit - priznajem da za tu priču nisam glasala zato što je nisam shvatila.
Zato bi mi mnogo značilo da čujem kako je priču shvatio neko ko joj daje pet poena (uopšte ne sumnjam u tvoj sud, samo bih želela da priču razumem)
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top