Priča br. 2
OPASNE IGRE
Bledi, ispijeni Luka, sa okruglim crnim podočnjacima sedi u prostoriji za isleđivanje; četiri stolice, po dve ispred dužih strana stola, na jednoj od njih, naspram ogledala, umorni Luka čeka da se neko pojavi. Ulaze dva službena lica.
- Dobro jutro!
- Dobro jutro! odgovori Luka.
- Ja sam inspektor Mitrović, a on je kolega Tadić. Vidim, umorni ste. Želite li kafu, vodu, sok možda?
- Slađu kafu i vodu, odgovori Luka bezvoljno, iznenađen neočekivanom ljubaznošću inspektora Mitrovića.
- Izjasnili ste se da želite advokata, moramo ga sačekati, kasni, saobraćajna gužva danas. Porazgovaraćete sa njim, privatno, a zatim ćete dati izjavu u njegovom prisustvu.
Krenuše prema vratima, a onda se inspektor Tadić naglo okrenu čime izazva trzaj kod Luke i upita: „Da nećete cigaretu?“ „Mogao bih ako imate“, odgovori Luka. Inspektor oštrim korakom priđe i baci na sto polupraznu paklicu Winstona. Luka iznenađen, pogleda Tadića, izvadi jednu cigaretu, zahvali mu se i pruži mu paklicu. „Zadržite ih“, reče Tadić nehajno spuštajući plastični upaljač na sto.
Udahnuo je Luka prvi dim cigarete duboko, ispunivši pluća dimom. Bio je to jedan od onih uzdaha-izdaha zakamufliran duvanskim dimom. Sedeo je miran, nepomičan, zagledan u kutiju cigareta. Kafa i cigareta su dubile njegov mozak obamro od pića i drugih opijata. Kažiprstom leve ruke pređe preko zelene, glatke površine stola.
„Mnogo se stvari može razumeti dodirom, samo prstima. Dodirom se razgovara, dodirom se vidi, dodir usmerava naše misli, dodir stvara emocije, radost, strah, uživanje… Neke ljude zaboravimo, ali zapamtimo njihov dodir. Dodir je intimnost, meki vrhovi prstiju, meka koža, koža koja počinje da reaguje, da vlaži, da se ježi, hladi ili greje. Zato se ljudi boje dodira, boje se svoje reakcije na dodir, smatraju je intimom“, odsutno je razmišljao Luka misleći na Sonju.
Već su dve godine kako je Luka asistent profesora Milića. Stasit, povučen, mladić, lepih crta lica, crnih krupnih očiju, gustih obrva, visokog čela, odan nauci. Vodio je usamljenički život sklon kratkotrajnim vezama, smatrajući da za „ozbiljne“ još ima vremena. Profesor Milić, crnomanjast, zgodan, u četrdesetim godinama, pobornik sportskih igara, doktorirao na Sorboni, zavodljiv i prijatan sa svetskim manirima - prosto rečeno, čovek sa harizmom. Njegovi odnosi sa Lukom su bili uglavnom službeni, profesor – asistent, bez neke posebne bliskosti.
Petak je. Luka u svom kabinetu završava redovne poslove. Prijaće mu samoća nakon raskida. Završavao je pregled studentskih radova kada je čuo kucanje na vratima. Ušao je profesor Milić. Pozdraviše se. „Žurim“, reče profesor. „Luka, došao sam sa namerom da Vas pozovem da dođete u subotu do mene, kući, na ručak. Red je da se bolje upoznamo, prošle su dve godine od kada sarađujemo, beše li tako?“
Luka je pristao. Profesorov poziv se ne odbija bez velikog razloga. Iznenađen uspeo je da promrmlja: „Nisam Vam ja baš najbolje društvo“. „Pusti to Luka, takav je naš život, pun obaveza, mora se čovek i opustiti, ne brini, snaći ćemo se nekako“, nasmeja se profesor i ode bez pozdrava.
Subota, sunčan dan, dosadan. Luka šeta ulicom, zastaje pred izlozima, kruži kao vuk samotnjak oko profesorovog kvarta. „Ne treba banuti pre vremena“, razmišlja Luka, razmišlja o profesoru, o njegovoj supruzi, nije ni siguran da li je oženjen, da li ima decu. Da li mu je to profesor nekad pomenuo?
Vrata je otvorio profesor. Pozdravili su se. Uskoro je pristigla, u hodu nameštajući frizuru, profesorova supruga. Pružila mu je ruku i veselo rekla: “Sonja“. Profesor je raspoložen, Sonja takođe. Razgovor teče kao da se godinama poznaju. Sonja, mlada zgodna brineta, lepog tela, u haljini sa dubokim dekolteom, uskog struka i zavodljivih gluteusa koji nisu imali mira. Luka je vodio tešku borbu da skine pogled sa njenog dekoltea, a kad bi ga podigao sačekale bi ga njene suzne i staklaste, prozirno zelene oči. Votka je pomamno kovitlala po njegovom krvotoku nenaviklom na alkohol. Upuštali su se u sve dublje dijaloge. Profesor je posluživao, dopunjavao njihove misli, bio pravi domaćin i očigledno nije krio zadovoljstvo slušajući svoju suprugu i asistenta. Druženje je trajalo do kasno u noć, kolege, tema i previše.
Luka se probudio sa glavoboljom. Ležeći, zatvorenih očiju pokušavao je da se seti kako se vratio kući. Nije išlo. Opet je zaspao. Iz dubokog mamurnog sna trglo ga je zvono. Na satu se gordio broj sedamnaest. „Prespavah dan“, pomisli. Zvono bi povremeno utihnulo, a potom opet zazvonilo. Oteturao se do vrata, provirio kroz špijunku i ugledao Sonju. Sa nevericom je otvorio vrata. Ušla je nasmejana, zagrlila ga, naslonila glavu na njegovo rame i šapatom upitala: „Nisi me očekivao?“ „Ne“, kratko joj odgovori i nespretno pokaza put prema dnevnoj sobi.
„Čime da te ponudim?“ promrmljao je. „Probudila sam te, vidim“. „Duže sam spavao, probudio se jutros rano, po navici, a potom nastavio sa leškarenjem“, odgovori Luka. „Ti ćeš verovatno do kupatila? Pokaži mi gde ti je pribor za kafu, a ti obavi što se obaviti mora“, grleno se nasmejala Sonja. Luka je uleteo pod tuš, mlaka voda ga je vraćala u život, žurio je, iznenađen koliko i srećan, da se pridruži nezvanom gostu.
Ušao je u sobu u donjem delu trenerke u majici kratkih rukava. Sonja je opušteno sedela na trosedu, bolje reći, bila je u poluležećem položaju, prekrštenih nogu, sa očitom nebrigom šta joj kratka suknja pokriva. Na stolu ispred nje dve šolje kafe. „A piće?“ upita Luka, tek da nešto kaže. „Votka“, odgovori Sonja, „hladna ako ima“. Luka, noseći čaše upita: „A profesor?“ uputivši joj radoznali pogled. „Zna da sam kod tebe, odmara, nedelja je; ne brini za profesora, ovo nije neverstvo, mi se razumemo, on razume moje potrebe – ja njegove, živimo u otvorenom braku. Mili je bio i moj profesor, pomogao mi da završim fakultet, oženio me, brak pod mojim uslovima. On je svetski čovek, doktorirao na Sorboni, to znaš. Pariz je lep grad. Jesi li bio nekad u Parizu?“ Ne čekajući odgovor nastavi: “Dogovor je jednostavan, njemu mlada, pametna žena, meni slobodan i udoban život. Decu ne želim da imam, ni on, mi smo njegova deca“, nasmeja se sa crvenilom na licu.
Sve je ovo bilo novo za Luku. Teška pijanka prošle noći, dolivena votka, predivna žena na trosedu, vrtelo mu se u glavi. „Kako sam ja stigao sinoć kući?“ upitao je. „Mili te odvezao“, odgovori Sonja i priljubi mu se uz telo snažno ga pritiskajući grudima, a onda ga privuče prema sebi, povuče zadnjicu nazad i gurnu njegovu glavu među bedra podižući desnu nogu na naslon troseda. Nije ni pokušao da joj skine gaćice, pomerio ih je u stranu i polako počeo da uranja sve dublje; jecala je, uzdisala, a onda podigla kukove dajući mu znak da je oslobodi tkanine koja je prekrivala njen karlični pojas; sa obe ruke povuče njegovu glavu prema svom pubisu. Luka je igrao đavolju igru jezikom, Sonja se izvijala, jecala, uzdisala, njegova pljuvačka se cedile niz njenu guzu, usmeravala mu je glavu, jezik, a onda snažno kriknula, pritisla ga je na pubis i dugo ga tako držala i tresla se, sve jače ga pritiskajući i čupajući ga za vlasi kose jecajući, ne prestajući da talasa karlicom, uzmičući svaki put kad bi je on dodirnuo vrhom jezika. Dugo je trajao taj grč. Disali su ubrzano i duboko. Naglo je ustala, nasmejala se, poljubila ga strasno, uzela za ruku i povukla za sobom. Stajali su na sred sobe. Zavukla je ruku u njegovu trenerku, dirala ga, uhvatila ga za ud i povukla prema obližnjoj fotelji. Luka se nadvio nad foteljom, naslonio rukama na uzglavlje, a ud je završio u njenim ustima. Sonja je vešto koristila usne i jezik. Nije se sećao takvog orgazma. Imao je osećaj da mu je kičma izgubila čvrstinu, da se rastapa, da postaje beskičmenjak, ameba, kolena su mu klecala. Nije mu dala da napusti njenu usnu šupljinu, zadržavala ga je rukama kojima je upravljala njegovim kukovima. Cedila je njegove sokove, zadnje atome snage; uživala je u njegovim mukama, u osećaju kako lomi muškarca. Pobeđen, bolno je cvileo i uvijao se pri svakom i najmanjem pomeranju njenog jezika.
„Odoh do kupatila“, reče Sonja. Luka se samo sručio u fotelju iz koje je ona ustala. Sonja se vratila i sela mu u krilo, poljubila ga i nežno zagrlila. Podigla je čašicu i nazdravila njihovom budućem prijateljstvu. Popravljajući šminku ispred ogledala zamoli ga da joj pozove taksi.
Sam u stanu, kao izgubljen, obilazio je svaki kutak zastajući pred prozorom prazno gledajući ulicu. Da li da se upušta u ovu igru? Možda je najbolje da odmah sve završi. Ipak je ovo profesorova žena. Je li ovo OK? Da li ona laže? Imao je hiljadu pitanja, nijedan odgovor. Želje uglavnom pobede razum. Lukavstvo uma.
Prolazilo je vreme, Sonja se nije javljala, profesor ništa nije pominjao. Kao i prošlog puta usledio je profesorov poziv. Ovoga puta profesor je pozvao Luku na zabavu u jedan „diskretni klub“, kako ga je nazvao. „Samo provereni prijatelji, zabava na kojoj učestvuju parovi, ne moraju da budu bračni, naravno“, napomenuo je odlazeći iz Lukine kancelarije. Sonja mi je rekla da si ispunio ispit diskrecije, pomno je osluškivala svo vreme. Ti ćeš biti Sonjin pratilac, a ja ću pozvati našu prijateljicu. Otišao je bez pozdrava, po navici.
Luka je bio zbunjen i srećan. Usamljeniku kao što je on počela je da prija pripadnost grupi. Proradila je iskonska potreba čoveka da pripada čoporu, nekome, nečemu, da je poželjan. Znao je da će mu to dosaditi, kolektivna druženja kod njega su kratkog daha, povremeni izleti. Sonja je razlog, osećao je.
„Diskretni klub“ je bilo društvo „otvorenih brakova.“ Imali su jednu od svojih zabava. Velike količine alkohola, opijata, nage žene okruglih, čvrstih oblina slomile su u njemu svaku posesivnost. Muškarci takođe nagi. Nudizam u zatvorenom. Prepustio se zadovoljstvima koje je donosila atmosfera. Zabava se pretvorila u orgije. Osećao je strast, fizičku potrebu, emocija nije bilo, sve je bilo nagonsko, prirodno, iskonski životinjsko u spletu pomešanih tela.
Na povratku, u autu, profesor mu reče: „Kada dođemo kući, imamo jedno iznenađenje, je li tako Sonja?“ Ona klimnu glavom. Ostatak puta su ćutali, hrapavi Armstrongov glas i Wonderful World.
Široki bračni krevet. Ogledala su davala čudan oblik prostoru. Tri crte su odmah nestale, a onda su zazvečale čaše viskija koje je nosio profesor. Luka i Sonja su već ležali u krevetu jedno pored drugog, Sonja se igrala sa Lukom, nemarno ga stiskajući desnom šakom. Nazdravili su. Profesor je legao sa Sonjine leve strane i igrao se sa njenim grudima. Popela se na profesora. Glavom je pokazala Luki da stane iznad profesorove glave. Kesa je ležala pored jastuka, plava, sa vezicom bele boje. „Ne brini Luka, ja ću ti dati znak kad da mu navučeš kesu na glavu “, reče Sonja, „uživaj, prepusti se trenutku, uživaj u nama“. „Kada počnem da udaram po krevetu, rukama, skidaj kesu“, dodade profesor Milić, gledajući Luku pravo u oči, „poveravam ti život“, nasmeši se.
Paklena igra je počela - uzdasi, jecaji, zategnuta tela, alkohol, opijati, muzika je brisala granice između stvarnosti, želja i iluzija… čitav svet se lelujao u njihovom ritmu do trenutka kad su sve troje završili u istovremenom ropcu, drhtajima, u orgazmu koji je bio orgazam gomile, orgazam čopora!
Luka se prvi probudio. Glava ga je bolela. Popio je dve pune čaše vode, a onda se vratio u sobu. Profesor je ležao na leđima, preko lica mu je bio prebačen čaršav, ruke i celo telo opušteni. Sonja je ležala na leđima sa glavom na suprotnoj strani; desna noga joj je bila podvijena pod telo, leva lagano savijena u kolenu i nagnuta prema spolja. Gledao je prizor i pokušavao da se seti slike, gde je video. Primeti lagano Sonjino disanje. Pogleda profesorovo telo, začudi ga njegova mirnoća i primeti da mu se grudini koš ne pomera. Prođoše ga žmarci. Brzo priđe, pomeri mu čaršav sa lica. Na glavi nije bilo kese. Srčani udar, pomisli Luka, pozva Sonju. Ona vrisnu, otrča do telefona:
„Hitna pomoć? Ulica… hitno je, čovek je prestao da diše, u stvari ne znam, puls mu je slab… hitno je, požurite!“
за број прича.
- simpatično.