Borac za prava zivotinja
Legenda
- Poruka
- 51.037
Dobro jutro! 
Na ovaj konkurs je stiglo ... SEDAM priča.
Glasaćete po sistemu 3, 2, 1, do četvrtka, 10.maja, do 22h.
Krećemo!
- - - - - - - - - -
Priča br. 1
KAFA
Bio je letnji dan.Sedela sam zavaljena u jastuke na pletenim foteljama, okruzena sitnim sarenim cvecem i muskatlama.Izula sam cipele sa stiklom ,da ne bih lupkala po tersi iznad glave gospodje Mojsilovic i pre nego sto bi me opomenula, sto si redovno radila.Ograda terase bila je od lepo oblikovanog gvozdja.Starinski rad.Nekada su tako radili ograde, kao mala umetnicka dela. Bila si uporna u tome da ti skuvas kafu iako si koracala uz pomoc stapa.”Danas malo ko zna da skuva dobru kafu,samo smuckate i mislite to je to,a nije.Kafa se kuva sa merakom”, glasno si dovikivala iz kuhinje a potom bi me pozvala da ponesem posluzavnik na kome je uvek bila sustikla od belog veza, soljice od majcena,starinska dzezva sa kafom i penom koja se presijavala, case sa vodom ,kristalna cinijica sa ratlukom i to onaj najobicniji,roze od ruze.Njega si volela,a kupovali smo ti ga u radionici u Gavrila Principa.Onaj industrijski nisi htela ni da pogledas.Nekada, govorila si, u Beogrdu je bilo preko sto radionica za izradu bombona i ratluka. I to kakvog ratluka. Onog finog koji se topio ustima a miris ruza se sirio prostorijom. Danas je preostala jos samo radionica Bosiljcic iz 1936 god.
Pijenje kafe sa tobom, bio je ritual u kome sam uzivala. Srknula bi kafu i zadovoljno klimnula glavom a onda bi izvadila mustiklu i tabakeru.Stavila bi cigaretu u mustiklu, zapalila je malim upaljacem. Pogledala bi me ispitivacki dok si ispustala prvi dim. Znala si da nikad nisam dosla bez bar jednog pitanja. Poznavala si me, svoju jedinu unuku.
- - - - - - - - - -
Priča br. 2
APLAUZ
Iz nekog mog razloga, slučajno me "slučajnosti" rezigniraju.
Da nije tragično bilo bi komično koliko "slučajno" postajemo namjerni rivali
"nenamjernih" mimikrijskih scenarija,
loše napisanih i odigranih u pozorištu života.
Slučajno skotrljana kap niz lice ispiše novi zapis duše,
spakuje ga u tajne škrinje i prekije širokim osmjehom apsurda.
Slučajno, bez namjere bitne, ironično se obratim gledalištu;
" Aplauz za slučajnosti koje namjerno serviramo u kristalne čaše
do vrha pune slučajne namjere i nenamjerne slučajnosti !
Apluz za glumce i statiste ! Aplauz za scenariste i režisere !
Aplauz i za Vas, draga publiko, slučajno smo se sreli
u ovom pozorištu, a namjerno ćemo se zaobići, jer eto,
slučajno mi je malo, malo više, muka od slučajnih predstava.
Ako se, slučajno, sudarimo u mimohodu između namjere i
slučajnosti , ne zamjerite ako po vama padne moj bijes,
nije to ništa, rola tek, gluma na daskama života.
Ne nađoh bolju masku, sve "dobrote" su razgrabljene,
inače bih kao i vi mene, "dobrotom" posuo.
Zbogom sad.Ni slučajno ni namjerno nećemo se sresti
u foajeu, između dva čina, nazdravjajući našem susretu
dok nam lice krase namješteni osmjesi nenamještene istine."
( slučajno napisan tekst, sasvim sasvim baš...bez namjere bitne )
- - - - - - - - - -
Priča br. 3
***
Avion je sleteo na tivatski aerodrom i on je s dvojicom dečaka seo u taksi i pravac autobuska stanica u Tivtu kako bi uhvatili autobus za Herceg Novi gde su rezervisali hotelsku sobu.
Izašavši na peron autobuske stanice, setio se, gledajući redove palmi na obali kad je pored aerodroma Ćilipi koji više Novljani , a ni gosti Herceg Novog ne koriste kao zračnu luku jer ih deli granica dve države, kako je sišao do pruge da vidi da li su razmontirali kolosek.
Sablasno je izgledalo videti tragove pragova pruge u tucaniku...Iste takve ostatke pruge uzanog koloseka kojom se putovalo od Čapljine u Hercegovini do Dubrovnika i Herceg Novog Ćirom,a i posle šinobusima za uzani kolosek...
"Nesrećni ljudi koji su tu prugu ukinuli i demontirali..." pomislio je i tada,a i kad je stajao na obali Tivta s dvojicom dečaka pod palmama.
-Tata,je li Herceg Novi lepši od ovog mesta?
- Jeste sine,mnogo je lepši...Odgovorio je ,mada ni sam u to nije bio baš ubeđen...Jer taj Herceg Novi bez železničke stanice i pruge gde je upoznao njihovu mamu, jednostavno više nije bio isti grad.
- - - - - - - - - -
Priča br. 4
ČUDOVIŠTE
- Milice! Milice, probudi se!
Teškom mukom joj je osećaj drmusanja, praćen već skoro vikanjem, stigao do svesti.
- Šta je?, jedva je izgovorila glasom jutarnje dubokim i krkljajućim od duvana.
- Idem u kupovinu za ručak. Ustani da napišemo spisak.
Ostala je da leži polubudna dozvoljavajući slikama da klize ispred i iza očiju. Dok se spremala za fakultet cepidlaka od majke rašila joj je haljinu koju je nameravala da obuče. Rekla je da nisu dobro izendlani šavovi. Nikad ne bi bili dovoljno dobri. Zašto?
Da, zašto ju je probudio? Zajedno da pišu spisak? Mora da je prekršila neko od Jovanovih pravila. Pravilo kad se ustaje, pravilo o načinu sedenja, o ispravnom govoru, o pristojnom ophođenju, koliko se dugo kuvaju jaja, o sečenju hleba... Da, čak i to, da parče ne bude pretanko ili predebelo!
Njegova majčetina seda za sto pobedonosno i ceri se, a Jovan je gleda idolopoklonički. Milica vrišti i istrčava iz stana. U koliko tela može da se useli to čudovište? Viče da je ostave na miru. Proklinje što se uopšte rodila.
Neko kaže:
– Zašto mi to uvek govoriš? Okrene se i vidi svoju ćerku.
- Milice! Milice! Probudi se!
Kao odgovor na to čuo je ravnomerno tiho hrkanje.
- U ***** materinu! Kakva je... Ma, otići ću u kafanu da ručam. Pa posle samo nek mi traži pare...!
- - - - - - - - - -
Priča br. 5
IZMEĐU SVIJESTI I PODSVJESTI
Zdravo.
- Zdravo. Ko si ti ?
Tvoja podsvjest.
- Moja podsvjest ? Pa šta hoćeš od mene?
Istinu.
- Istinu? Kakvu istinu?
Istinu o tebi.
- O meni? Pa ja sam istina.Imaš je i sama.
Ne.Nisi.
- Kako nisam? Ko sam ja onda?
Ti si ono što drugi vide.
- Ma daj, isto vidim i ja što i oni vide.
Lažeš.
- Kako lažem?!
Da ne lažeš, ja se ne bih pojavila.
- Dobro, neka bude onda tako.Samo mi reci gdje onda da nađem sebe, ako ovo nisam ja?
U meni.
- Kako da nađem tebe?
U lavirintu.
- Kojem lavirintu?
Lavirintu razuma, srca i duše.
- Kojim putem da krenem?
Od sebe.
- Od koje tačke put vodi?
Od duše, ka razumu, preko srca.I obrnuto.
- Zapekljano ! Boli me glava od tebe!
Ne, ne boli te glava od mene.Bol imaš od sebe.
- Ma šta mi kazes ! Sad si ti, moja podsvjest, moćnija od mene, svijesti?!
Jesam.Ja krojim tvoju haljinu za susret sa mnom.
- Koje je boje?
Pronađi me, otkrij sama.
- Podlo.Znala si da sam radoznala.
Jesam.Zato me i vidiš.I pronaći ćeš me.Tvoja traganja su sigurni koraci ka meni.
- I šta kada te nadjem? I bez tebe znam ko sam.Neću predaleko stići.
Hoćeš, tamo gdje oduvijek težiš.
- Spoznaji?
- Vidiš kako znaš.
Krenula sam ! Čekaj podsvjesti, stiže te svijest !
- - - - - - - - - -
Priča br. 6
POZORIŠTE U KUĆI
- Požuri, zakasnićemo na predstavu! - moj muž nestrpljivo u hodniku okreće na prstu ključeve od stana.
- Evo me, gotova sam, samo još ruž na usne i idemo.
Nervozno tražim po tašni, gde je taj crveni ruž? Ženska tašna, svega i svačega u njoj, a kad ti nešto zatreba, jedva nađeš. A, evo ga!
- Mama, kako se piše esej o ćutanju?
- M? - između užurbanih dva-tri poteza ružem na usne, u ogledalo mi uleće ozbiljno lice naše ćerke.
Spuštam ruž na policu i zbunjeno zurim u to krhko, mlado biće iza ogledala.
Moje dete voli.
U dnu oka, kao sitno parčence najfinijeg kristala, cakli joj se u najavi bistra suzica.
U grlu joj stala knedla, samo tako stoji, ne pomiče se nit’ gore nit’ dole, zapela je ljubav na pola puta.
“Biće prolom oblaka”, šapuće mi uglačano staklo ispred mene, koje je pažljivo uhvatilo odblesak te odiseje.
- Hoćemo čaj od tri tačkica ili čaj od tačke-zareza? - okrenem se i osmehnem se blago mojoj curici.
- Ja bih od tačke, pa novi red - pridružuje nam se muška uteha svojim ukusom i vraća ključeve u bravu.
Da. On i ja znamo da suze u očima i suze u srcu imaju različit okus, ali to tek treba da nauči naša malena.
- Mama, lepo ti stoji crveno - kaže odlučno ona i ridajući uleće mi u zagrljaj.
Na ovaj konkurs je stiglo ... SEDAM priča.
Glasaćete po sistemu 3, 2, 1, do četvrtka, 10.maja, do 22h.
Krećemo!
- - - - - - - - - -
Priča br. 1
KAFA
Bio je letnji dan.Sedela sam zavaljena u jastuke na pletenim foteljama, okruzena sitnim sarenim cvecem i muskatlama.Izula sam cipele sa stiklom ,da ne bih lupkala po tersi iznad glave gospodje Mojsilovic i pre nego sto bi me opomenula, sto si redovno radila.Ograda terase bila je od lepo oblikovanog gvozdja.Starinski rad.Nekada su tako radili ograde, kao mala umetnicka dela. Bila si uporna u tome da ti skuvas kafu iako si koracala uz pomoc stapa.”Danas malo ko zna da skuva dobru kafu,samo smuckate i mislite to je to,a nije.Kafa se kuva sa merakom”, glasno si dovikivala iz kuhinje a potom bi me pozvala da ponesem posluzavnik na kome je uvek bila sustikla od belog veza, soljice od majcena,starinska dzezva sa kafom i penom koja se presijavala, case sa vodom ,kristalna cinijica sa ratlukom i to onaj najobicniji,roze od ruze.Njega si volela,a kupovali smo ti ga u radionici u Gavrila Principa.Onaj industrijski nisi htela ni da pogledas.Nekada, govorila si, u Beogrdu je bilo preko sto radionica za izradu bombona i ratluka. I to kakvog ratluka. Onog finog koji se topio ustima a miris ruza se sirio prostorijom. Danas je preostala jos samo radionica Bosiljcic iz 1936 god.
Pijenje kafe sa tobom, bio je ritual u kome sam uzivala. Srknula bi kafu i zadovoljno klimnula glavom a onda bi izvadila mustiklu i tabakeru.Stavila bi cigaretu u mustiklu, zapalila je malim upaljacem. Pogledala bi me ispitivacki dok si ispustala prvi dim. Znala si da nikad nisam dosla bez bar jednog pitanja. Poznavala si me, svoju jedinu unuku.
- - - - - - - - - -
Priča br. 2
APLAUZ
Iz nekog mog razloga, slučajno me "slučajnosti" rezigniraju.
Da nije tragično bilo bi komično koliko "slučajno" postajemo namjerni rivali
"nenamjernih" mimikrijskih scenarija,
loše napisanih i odigranih u pozorištu života.
Slučajno skotrljana kap niz lice ispiše novi zapis duše,
spakuje ga u tajne škrinje i prekije širokim osmjehom apsurda.
Slučajno, bez namjere bitne, ironično se obratim gledalištu;
" Aplauz za slučajnosti koje namjerno serviramo u kristalne čaše
do vrha pune slučajne namjere i nenamjerne slučajnosti !
Apluz za glumce i statiste ! Aplauz za scenariste i režisere !
Aplauz i za Vas, draga publiko, slučajno smo se sreli
u ovom pozorištu, a namjerno ćemo se zaobići, jer eto,
slučajno mi je malo, malo više, muka od slučajnih predstava.
Ako se, slučajno, sudarimo u mimohodu između namjere i
slučajnosti , ne zamjerite ako po vama padne moj bijes,
nije to ništa, rola tek, gluma na daskama života.
Ne nađoh bolju masku, sve "dobrote" su razgrabljene,
inače bih kao i vi mene, "dobrotom" posuo.
Zbogom sad.Ni slučajno ni namjerno nećemo se sresti
u foajeu, između dva čina, nazdravjajući našem susretu
dok nam lice krase namješteni osmjesi nenamještene istine."
( slučajno napisan tekst, sasvim sasvim baš...bez namjere bitne )
- - - - - - - - - -
Priča br. 3
***
Avion je sleteo na tivatski aerodrom i on je s dvojicom dečaka seo u taksi i pravac autobuska stanica u Tivtu kako bi uhvatili autobus za Herceg Novi gde su rezervisali hotelsku sobu.
Izašavši na peron autobuske stanice, setio se, gledajući redove palmi na obali kad je pored aerodroma Ćilipi koji više Novljani , a ni gosti Herceg Novog ne koriste kao zračnu luku jer ih deli granica dve države, kako je sišao do pruge da vidi da li su razmontirali kolosek.
Sablasno je izgledalo videti tragove pragova pruge u tucaniku...Iste takve ostatke pruge uzanog koloseka kojom se putovalo od Čapljine u Hercegovini do Dubrovnika i Herceg Novog Ćirom,a i posle šinobusima za uzani kolosek...
"Nesrećni ljudi koji su tu prugu ukinuli i demontirali..." pomislio je i tada,a i kad je stajao na obali Tivta s dvojicom dečaka pod palmama.
-Tata,je li Herceg Novi lepši od ovog mesta?
- Jeste sine,mnogo je lepši...Odgovorio je ,mada ni sam u to nije bio baš ubeđen...Jer taj Herceg Novi bez železničke stanice i pruge gde je upoznao njihovu mamu, jednostavno više nije bio isti grad.
- - - - - - - - - -
Priča br. 4
ČUDOVIŠTE
- Milice! Milice, probudi se!
Teškom mukom joj je osećaj drmusanja, praćen već skoro vikanjem, stigao do svesti.
- Šta je?, jedva je izgovorila glasom jutarnje dubokim i krkljajućim od duvana.
- Idem u kupovinu za ručak. Ustani da napišemo spisak.
Ostala je da leži polubudna dozvoljavajući slikama da klize ispred i iza očiju. Dok se spremala za fakultet cepidlaka od majke rašila joj je haljinu koju je nameravala da obuče. Rekla je da nisu dobro izendlani šavovi. Nikad ne bi bili dovoljno dobri. Zašto?
Da, zašto ju je probudio? Zajedno da pišu spisak? Mora da je prekršila neko od Jovanovih pravila. Pravilo kad se ustaje, pravilo o načinu sedenja, o ispravnom govoru, o pristojnom ophođenju, koliko se dugo kuvaju jaja, o sečenju hleba... Da, čak i to, da parče ne bude pretanko ili predebelo!
Njegova majčetina seda za sto pobedonosno i ceri se, a Jovan je gleda idolopoklonički. Milica vrišti i istrčava iz stana. U koliko tela može da se useli to čudovište? Viče da je ostave na miru. Proklinje što se uopšte rodila.
Neko kaže:
– Zašto mi to uvek govoriš? Okrene se i vidi svoju ćerku.
- Milice! Milice! Probudi se!
Kao odgovor na to čuo je ravnomerno tiho hrkanje.
- U ***** materinu! Kakva je... Ma, otići ću u kafanu da ručam. Pa posle samo nek mi traži pare...!
- - - - - - - - - -
Priča br. 5
IZMEĐU SVIJESTI I PODSVJESTI
Zdravo.
- Zdravo. Ko si ti ?
Tvoja podsvjest.
- Moja podsvjest ? Pa šta hoćeš od mene?
Istinu.
- Istinu? Kakvu istinu?
Istinu o tebi.
- O meni? Pa ja sam istina.Imaš je i sama.
Ne.Nisi.
- Kako nisam? Ko sam ja onda?
Ti si ono što drugi vide.
- Ma daj, isto vidim i ja što i oni vide.
Lažeš.
- Kako lažem?!
Da ne lažeš, ja se ne bih pojavila.
- Dobro, neka bude onda tako.Samo mi reci gdje onda da nađem sebe, ako ovo nisam ja?
U meni.
- Kako da nađem tebe?
U lavirintu.
- Kojem lavirintu?
Lavirintu razuma, srca i duše.
- Kojim putem da krenem?
Od sebe.
- Od koje tačke put vodi?
Od duše, ka razumu, preko srca.I obrnuto.
- Zapekljano ! Boli me glava od tebe!
Ne, ne boli te glava od mene.Bol imaš od sebe.
- Ma šta mi kazes ! Sad si ti, moja podsvjest, moćnija od mene, svijesti?!
Jesam.Ja krojim tvoju haljinu za susret sa mnom.
- Koje je boje?
Pronađi me, otkrij sama.
- Podlo.Znala si da sam radoznala.
Jesam.Zato me i vidiš.I pronaći ćeš me.Tvoja traganja su sigurni koraci ka meni.
- I šta kada te nadjem? I bez tebe znam ko sam.Neću predaleko stići.
Hoćeš, tamo gdje oduvijek težiš.
- Spoznaji?
- Vidiš kako znaš.
Krenula sam ! Čekaj podsvjesti, stiže te svijest !
- - - - - - - - - -
Priča br. 6
POZORIŠTE U KUĆI
- Požuri, zakasnićemo na predstavu! - moj muž nestrpljivo u hodniku okreće na prstu ključeve od stana.
- Evo me, gotova sam, samo još ruž na usne i idemo.
Nervozno tražim po tašni, gde je taj crveni ruž? Ženska tašna, svega i svačega u njoj, a kad ti nešto zatreba, jedva nađeš. A, evo ga!
- Mama, kako se piše esej o ćutanju?
- M? - između užurbanih dva-tri poteza ružem na usne, u ogledalo mi uleće ozbiljno lice naše ćerke.
Spuštam ruž na policu i zbunjeno zurim u to krhko, mlado biće iza ogledala.
Moje dete voli.
U dnu oka, kao sitno parčence najfinijeg kristala, cakli joj se u najavi bistra suzica.
U grlu joj stala knedla, samo tako stoji, ne pomiče se nit’ gore nit’ dole, zapela je ljubav na pola puta.
“Biće prolom oblaka”, šapuće mi uglačano staklo ispred mene, koje je pažljivo uhvatilo odblesak te odiseje.
- Hoćemo čaj od tri tačkica ili čaj od tačke-zareza? - okrenem se i osmehnem se blago mojoj curici.
- Ja bih od tačke, pa novi red - pridružuje nam se muška uteha svojim ukusom i vraća ključeve u bravu.
Da. On i ja znamo da suze u očima i suze u srcu imaju različit okus, ali to tek treba da nauči naša malena.
- Mama, lepo ti stoji crveno - kaže odlučno ona i ridajući uleće mi u zagrljaj.
