Borac za prava zivotinja
Legenda
- Poruka
- 51.037
Čekala sam, čekala ... ali malo priča dočekala. 
Stigle su TRI priče.
Glasaćete po principu 2,1 - do subote, 7. aprila, do 22h.
- - - - - - - - - -
Priča br. 1
Priča o Belaniji i paradajzu
Marko je sedeo u raketi i sa nestrpljenjem je iščekivao poletanje. Bio je mnogo, mnogo uzbuđen i ponosan, jer je bio prvi astronaut iz svoje zemlje, a to nije mala stvar. Putovaće kroz svemir, a možda i otkrije novu planetu ili upozna vanzemaljce.
„Deset, devet, osam, sedam, šest, pet, četiri, tri, dva jedan, nula, polećemo!“, čuo se glas iz zvučnika.
Raketa se zatresla i poletela u susret novim i nepoznatim avanturama. Marko je danima leteo kroz svemir i divio se zvezdama koje su ga okruživale. Već je prošlo mesec dana kada, je primetio da se približava jednoj neobičnoj planeti. Oko planete su kružila čak četiri sunca, a sama planeta je bila potpuno bela.
„Ovo je neverovatno“, pomislio je Marko. „Biću prvi Zemljanin koji je posetio ovu planetu. Baš me zanima da li neko ovde živi i kako izgledaju? Nadam se da su stanovnici ove bele planete miroljubivi.“
Kada je raketa sletela na planetu, Marko je obukao svemirsko odelo i izašao iz svemirskog broda. Zadivljeno je gledao oko sebe i nije mogao da veruje svojim očima. Sve oko njega je bilo potpuno belo - i zemlja i drveće i kamenje, nigde nije mogla da se vidi ni jedna druga boja. Jedino je nebo, na kome su bila četiri sunca, bilo nežno plave boje.
Marko je čuo glas svog kompjutera.
„Marko, možeš slobodno da skineš kacigu i da dišeš normalno, vazduh je isti kao na Zemlji.“
Od jednom, Marka su okružili stanovnici bele planete. Svi su naravno bili potpuno beli, ali su bili visoki četiri metra.
„Pozdravljam vas. Ja sam Marko i dolazim sa planete Zemlje.“
„Dobro došao na Belaniju, Marko sa Zemlje“, odgovorio je jedan vanzemaljac. „Ja sam Bel-Ko. Pođi sa nama do naših kuća da te upoznaju i ostali.“
„Vrlo rado, baš me zanima vaš način života.“
Tako su svi zajedno krenuli prema naselju Belanijanaca. Naravno, i tamo su sve zgrade bile potpuno bele. Pošto je bio topao dan, Belanijanci su postavili bele stolove i bel stolice na Trgu u centru njihovog malog mesta. Svi Belanijanci su se okupili da upoznaju Marka i da sa njim pričaju. Marko je pričao o svojoj planeti Zemlji, a Belanijanci o Belaniji.
I dok su tako pričali, ogladneli su, pa su Bealnijanci doneli hranu i piće, sve je bilo jako ukusno, ali i hrana je naravno, bila bela.
„Sada ću vam pokazati povrće sa Zemlje“, rekao je Marko i iz svog ranca izvukao lep, okrugao, crveni paradajz.
Belanijanci su pokrili oči rukama i povikali svi u glas:
„Skloni to, bole nas oči od njegovih boja.“
Marko je vratio paradajz u ranac i svi su nastavili da i dalje pričaju. I dok su tako razgovarali, odjednom su se čuli uzbuđeni i uplašeni glasovi:
„Čuvajte se, Kravolina je pobegla!“
Marko se baš pitao o čemu to oni pričaju, kada je primetio ogromnu životinju kako trči prema njemu. Izgledala je kao velika bela krava, samo što je imala četiri roga i bila velika kao slon. Dok su svi bežali, Marko je razmišljao kako da zaustave životinju da nekog ne povredi. I onda mu je sinulo, izvukao je paradajz iz svog ranca i potrčao prema kravolini. Čim ga je videla, odmah je stala, spustila glavu i zatvorila oči. Sada kada je kravolina bila mirna, Belanjanci su mogli da je odvedu u ograđen prostor gde su belu travu pasle i druge kravoline.
Kada se završila avantura sa pobeglom kravolinom, svi su nastavili dalje da pričaju.
„Kakve su ovo životinje?“, pitao je Marko
„To su kravoline. Veoma su korisne, od njih dobijamo mleko, od kog posle pravimo sir, kajmak, jogurt i druge mlečne proizvode koje vrlo rado jedemo“, odgovorio je Bel-Ko.
„Kravoline su jako opasne kada pobegnu, onda ruše kuće, obaraju drveće, a nekad i povrede po nekog Bealnijanca. Kako si znao da će taj paradajz zaustaviti kravolinu?“
„Jednostavno“, odgovorio je Marko. „Vama smeta crvenilo paradajza, zato što je sve oko vas potpuno belo, osim neba, ali i ono je toliko svetlo plavo da je skoro belo. Ako smeta vama, onda smeta i kravolinama.“
Svi Belanijanci su klimali glavom u znak slaganja sa Markom.
„Znam kako ćete rešiti problem sa kravolinama da više ne beže“, nastavio je Marko.
„Stvarno? Hajde otkrij nam svoj plan, bili bismo ti silno zahvalni kada bi uspeo da nam pomogneš“, rekao je Bel-Ko.
„Možete da posadite paradajze kao ogradu oko mesta gde držite kravoline i one će tu pasti travu i neće bežati. U mom svemirskom brodu ima dovoljno semena da posadite ogradu.“
„Ali ako posadim ogradu, ni mi joj nećemo moći prići, kako ćemo onda da muzemo kravoline?“, pitao je Bel-Ko.
„Imam rešenje i za taj problem, daću vam i nekoliko pari naočari za sunce, koje mi koristimo na Zemlji, i kada ih budete nosili neće vam smetati crvenilo paradajza.“
Kada su se dogovorili oko svega, Marko je Belanijancima poklonio seme paradajza i naočari za sunce. Pozdravio je svoje nove drugare, vratio se u svoj svemirski brod i pokrenuo motore.
Treba krenuti u susret novim svemirskim avanturama...
Stigle su TRI priče.
Glasaćete po principu 2,1 - do subote, 7. aprila, do 22h.
- - - - - - - - - -
Priča br. 1
Priča o Belaniji i paradajzu
Marko je sedeo u raketi i sa nestrpljenjem je iščekivao poletanje. Bio je mnogo, mnogo uzbuđen i ponosan, jer je bio prvi astronaut iz svoje zemlje, a to nije mala stvar. Putovaće kroz svemir, a možda i otkrije novu planetu ili upozna vanzemaljce.
„Deset, devet, osam, sedam, šest, pet, četiri, tri, dva jedan, nula, polećemo!“, čuo se glas iz zvučnika.
Raketa se zatresla i poletela u susret novim i nepoznatim avanturama. Marko je danima leteo kroz svemir i divio se zvezdama koje su ga okruživale. Već je prošlo mesec dana kada, je primetio da se približava jednoj neobičnoj planeti. Oko planete su kružila čak četiri sunca, a sama planeta je bila potpuno bela.
„Ovo je neverovatno“, pomislio je Marko. „Biću prvi Zemljanin koji je posetio ovu planetu. Baš me zanima da li neko ovde živi i kako izgledaju? Nadam se da su stanovnici ove bele planete miroljubivi.“
Kada je raketa sletela na planetu, Marko je obukao svemirsko odelo i izašao iz svemirskog broda. Zadivljeno je gledao oko sebe i nije mogao da veruje svojim očima. Sve oko njega je bilo potpuno belo - i zemlja i drveće i kamenje, nigde nije mogla da se vidi ni jedna druga boja. Jedino je nebo, na kome su bila četiri sunca, bilo nežno plave boje.
Marko je čuo glas svog kompjutera.
„Marko, možeš slobodno da skineš kacigu i da dišeš normalno, vazduh je isti kao na Zemlji.“
Od jednom, Marka su okružili stanovnici bele planete. Svi su naravno bili potpuno beli, ali su bili visoki četiri metra.
„Pozdravljam vas. Ja sam Marko i dolazim sa planete Zemlje.“
„Dobro došao na Belaniju, Marko sa Zemlje“, odgovorio je jedan vanzemaljac. „Ja sam Bel-Ko. Pođi sa nama do naših kuća da te upoznaju i ostali.“
„Vrlo rado, baš me zanima vaš način života.“
Tako su svi zajedno krenuli prema naselju Belanijanaca. Naravno, i tamo su sve zgrade bile potpuno bele. Pošto je bio topao dan, Belanijanci su postavili bele stolove i bel stolice na Trgu u centru njihovog malog mesta. Svi Belanijanci su se okupili da upoznaju Marka i da sa njim pričaju. Marko je pričao o svojoj planeti Zemlji, a Belanijanci o Belaniji.
I dok su tako pričali, ogladneli su, pa su Bealnijanci doneli hranu i piće, sve je bilo jako ukusno, ali i hrana je naravno, bila bela.
„Sada ću vam pokazati povrće sa Zemlje“, rekao je Marko i iz svog ranca izvukao lep, okrugao, crveni paradajz.
Belanijanci su pokrili oči rukama i povikali svi u glas:
„Skloni to, bole nas oči od njegovih boja.“
Marko je vratio paradajz u ranac i svi su nastavili da i dalje pričaju. I dok su tako razgovarali, odjednom su se čuli uzbuđeni i uplašeni glasovi:
„Čuvajte se, Kravolina je pobegla!“
Marko se baš pitao o čemu to oni pričaju, kada je primetio ogromnu životinju kako trči prema njemu. Izgledala je kao velika bela krava, samo što je imala četiri roga i bila velika kao slon. Dok su svi bežali, Marko je razmišljao kako da zaustave životinju da nekog ne povredi. I onda mu je sinulo, izvukao je paradajz iz svog ranca i potrčao prema kravolini. Čim ga je videla, odmah je stala, spustila glavu i zatvorila oči. Sada kada je kravolina bila mirna, Belanjanci su mogli da je odvedu u ograđen prostor gde su belu travu pasle i druge kravoline.
Kada se završila avantura sa pobeglom kravolinom, svi su nastavili dalje da pričaju.
„Kakve su ovo životinje?“, pitao je Marko
„To su kravoline. Veoma su korisne, od njih dobijamo mleko, od kog posle pravimo sir, kajmak, jogurt i druge mlečne proizvode koje vrlo rado jedemo“, odgovorio je Bel-Ko.
„Kravoline su jako opasne kada pobegnu, onda ruše kuće, obaraju drveće, a nekad i povrede po nekog Bealnijanca. Kako si znao da će taj paradajz zaustaviti kravolinu?“
„Jednostavno“, odgovorio je Marko. „Vama smeta crvenilo paradajza, zato što je sve oko vas potpuno belo, osim neba, ali i ono je toliko svetlo plavo da je skoro belo. Ako smeta vama, onda smeta i kravolinama.“
Svi Belanijanci su klimali glavom u znak slaganja sa Markom.
„Znam kako ćete rešiti problem sa kravolinama da više ne beže“, nastavio je Marko.
„Stvarno? Hajde otkrij nam svoj plan, bili bismo ti silno zahvalni kada bi uspeo da nam pomogneš“, rekao je Bel-Ko.
„Možete da posadite paradajze kao ogradu oko mesta gde držite kravoline i one će tu pasti travu i neće bežati. U mom svemirskom brodu ima dovoljno semena da posadite ogradu.“
„Ali ako posadim ogradu, ni mi joj nećemo moći prići, kako ćemo onda da muzemo kravoline?“, pitao je Bel-Ko.
„Imam rešenje i za taj problem, daću vam i nekoliko pari naočari za sunce, koje mi koristimo na Zemlji, i kada ih budete nosili neće vam smetati crvenilo paradajza.“
Kada su se dogovorili oko svega, Marko je Belanijancima poklonio seme paradajza i naočari za sunce. Pozdravio je svoje nove drugare, vratio se u svoj svemirski brod i pokrenuo motore.
Treba krenuti u susret novim svemirskim avanturama...
