GLASANJE NA PROZNU TEMU "Šešir, kačket, beretka ... itd /rok 3.januar

[Borac za prava zivotinja]

Na konkurs su stigle 3 priče.
Razumem - pretpraznična atmosfera , i nadam se da će sledeći konkurs imati veći odziv.

Večeras ćete imati (ohoho) materijala za čitanje.
Ne zamerite ako postavljanje tekstova malo potraje, zbog tehničkih razloga.

Krećemo!

- - - - - - - - - -

Priča br. 1

Rišeš

U jednoj maloj državi, na ivici sveta, i u jednom malom gradu koji je na ivici te ivične države, bila je jedna šešrdžijska radnja. U prizemlju jedne stare – nove zgradi, obasjana suncem i kad mu vreme nije, živeo je šeširdžija Rišeš. Bio umetnik. Umetnik za šešire. Pravi umetnik...msm, živi. Onaj što ima viziju, pa prema njoj i šešire pravi. Radnja se zvala „Šešir za svakoga“. Kroz veliki izlog prema ulici, tačnije bulevaru Budućnosti, kako se prosperitetno nazivala ta najveća ulica najvećeg grada najmanje države, svaki prolaznik, slučajan ili nameran, je mogao videti kako zrači ta radnja. Toliko je zračila da je tu cveće samoinicijativno nicalo i cvetalo cele godine, sneg se topio, poplavljena nikad nije bila iako su kiše lile, sunce kad je pržilo tu je bio prijatan hlad, a košava je zaobilazila ceo bulevar. Čudo, najverovatnije nastalo zbog kape dvorske lude sa sve trtkama na krajevima, koja je visila kao reklama ispred radnje. Majstor Rišeš je davno sam načinio, još dok se bavio slobodnom umetnošću, tj. dok je šio na-glavke bez porudžbine, za velikograđanštinu i malograđanštinu. E, te trtke nisu zvonile i zvečale kao one kod ostalih dvordskih luda po belome svetu. Nisu. One su bile neme, napravljene od vunice. Tako je umetnik majstor izrazio poštovanje prema tradiciji svog naroda, i za vek vekova izdvojio domaće lude od kojekakvih ino luda. Pošto je niko nije hteo kupiti, on je okači kao reklamu. Onda je krenuo da pravi šešire po porudžbini, i gle čuda, pročuo se, baveći se poručenom umetnošću kreacije. Cela država, a i šire, kod njega je dolazila da im namesti glave. Neverovatno umeće je posedovao. Za svaku glavu bi šešir napravio. Ako se kojim slučajem desi da mušteriji ne odgovora šeširče, nema problema. Majstor ga je bez imalo ega kačio na neku od raspoloživih glava što ćelave i slepe stajaše u radnji, i čekao da neko od kupaca široke potrošnje naiđe i pazari. Nije on imao cele lutke. Ma neeee, samo glave. To je bilo iz dva razloga. Prvi je, što su tela zauzimala mnogo više mesta nego samo glava, a drugi je, što su tela ionako radila ono što im kaže glava. Dakle, tako mrtva nisu neophodna. Pored toga, mislim, pored svih tih glava bez tela, imao je osećaj superiornosti jer ima telo sa svim ispravnim, i vrlo živahnim delovima. A imao je i mnoštvo perika, te ih je premaštao sa glave na glavu, pa kombinovao sa šeširima, kapama, maramama. Neke lutke su imale i oči, i to otvorene, ali ne sve. E, takvu kad majstor namontira, našminka, namesti joj kosu, pa turi neki besni šešir, ima se precepiš čim uiđeš. Kad te pogleda više takvih komada, iz raznih čoškova radnje, s onim očima kao da nisu s ovoga sveta, odmah se osećaš adekvatno, kao da nisi s ovoga sveta. Tolika je bila snaga njegove umetnosti. Ali, ako li mu se, u njegovom vizionarskom umu, neka od glava zamerila jer nije htela da kako on želi nosi kapče koje joj je namenio, šutnuo bi je iza paravana što stajaše u najdaljem uglu prostorije. Tu je bilo groblje neupotrebljenih glava.
Rišeš je jednom bio oženjen. Ma, to je bilo pre slave. Kako dođe slava, tako je njegova supruga postala višak....tj. nedovoljna i smetala je brate. Dece nisu imali. Nije ih Rišeš voleo. I ona smetaju. Nije voleo još nešto. Muve. Poludeo bi kad slučajno neka zaluta u radnju i danima nije posle toga mogao da radi. Po nekoliko dana je čistio sve, mahnito, ludački, a nakon toga je nekoliko dana dolazio sebi. Šta ćeš, umetnik.
Imao je mnogo posla. Umor se ponekad ogledao u njegovim očima, ali bi nestao čim bi se zvonce na vratima oglasilo, ili kad stane tik ispred radnje noviji model nekih stranskih kola. A nema ko nije dolazio, jer je majstorluk njegov sad bio u trendu.
E, sad, dubokodžepne unikatne mušterije su umele da budu svakakve. Umišljenost im nije dozvoljavala da se sa umetnošću na glavi vide umetničkim očima šeširdžije, več samo svojima. To je vrlo logično, znao je majstor, i shvatao ih. Razumeo je koliko je teško gledanje tuđim očima. Za njih je ponovo počinjao da pravi novo umetničko delo. I tako, zlatno prometno pravilo je bilo biti bez ega, sujete, savitljiv kao vrbov prut, iskežen i sa osmehom, smiren čak i kad mušterija urla. To je neka vrsta samotransa, ili autotransa, što znači da sam sebe transportuješ na neko drugo mesto dok ovo koje ti se ne sviđa prođe. Tu nauku je izučio dugo radeći kao šegrt majstoru sa prilično nezgodnom naravi. Ali tog majstora uhvati politička policija, zaglavi apsu, i šegrt je morao, sa stečenim znanjem, da nastavi sam. Takav je bio majstor Rišeš. Jednom se takav rodi. Jednom. A mušterije su stvarno zahtevne bile. Posebno ove državno unikatne. Oni bi da budu, ali da ne budu originalni, tj. ako bi moglo da samo budu hvaljeni za originalnost. A tek ovi sa estrade. Majko božja. Valjda zamisle da će nov šešir da ih prolepša i pored toga što su sami sebi već lepi i zanosni, pa kad se pogledaju u ogledalo, a majstosko delo im se otud nakezi....eeeeeeeh, ili zakukaju ili se snebivaju, već zavisno od unutrašnjih kapaciteta koji nisu veliki, a i visine mesta sa koga su sleteli. Ma bilo je svakakve elite, tj. sve elite. Iz svih ministarstava, uprava, trezora, milicije, fakulteta, banaka,instituta, političkih i nepolitičkih partija, pa glumci, estradne veličine i manjine, ali i običan narod željan umetnosti. Čak, i iz inostranstva su dolazili, jer proučio se majstor kao vizionar. „Za svakog postoji šešir“, su njegove reči. I tako.....njegovi šeširi su se šepurili na glavama svud po svetu. Sa perjem, obični, sa oborenim obodom da ne vidiš ništa osim patosa, sa obodom da ne možeš da uđeš u kola no moraš peške, pa seksi, zanosni, kačketi, kapice, šubare, veštačko krzno, pravo krzno, kape iz mašte, veštičje, vilinske, dugmići, šnale, baloni, cvećke prave i veštaci, marame, trake, kaubojski šeširi, šajkače, heklani, štrikani, slamnati, ruske kape za sve prilike, toke, velovi, tilovi, čipke, pa čak i sijalice...ma sve što se na glavu može turiti i za kosu zakačiti. E, to za sijalice je baš bilo interesantno. Došla jednom jedna pevačica. Lepuškasto, obdareno ženče i potraži poseban šešir. Šešir koji će je učiniti vidljivom na estradnom nebu....baš se tako izrazila. Ne pita šta košta. Prodala je nekakva imanja da ispuni svoj san da bude pevaljka na tv-u i šire.Šta će čovek, duša umetnička je vrlo nežna, te nema srca da odbije damu. Ali moraće prvo on da je vidi, oseti umetničkom dušom i duhom, uzme mere, da bi mogao pravi šešir da joj napravi. Ma pristaje ona i samo trepće, a veštačke trepavice, brat bratu, bar dva santima duge, prave promaju. Na samo jedan blistav tren, majstoru pade na um, kako li ne dobije konjuktivitis od tolke promaje. Ali to je bio samo tren, a šta je on naspram večne umetnosti...ništa, te već u sledećem ruka sama pritisnu jedno dugme na daljinskom i spustiše se žaluzine, uz istovremeno menjanje natpisa na tabli na ulaznim vratima gde je umesto „otvoreno-open-открбитбим-ouvert-geoffnet“ sad pisalo „zatvoreno-closed-закрбито-ferme’’-geschlossen“. Imao je on još dva natpisa na kineskom i arapskom, no ja nemam spisateljske dugmiće. Drugo dugme je bilo....vanserijsko. Kad ga stisnu, deo zida sa mrtvim nakinđurenim glavama se pomeri i ukaza se vrhunski opremljena prostorija za probe, tj. uzimanje mera sa svim potrebnim rekvizitima za nesmetan doživljaj, naravno, umetnički. Pa nije on proputovao ceo svet a da nije ništa naučio. I tako, pravac iz nadahnuća, nasta šešir sa sijalicama. Lako je sakrio raznim džidžama sve žičice i kutijicu za beteriju od onih novogodišnjih sijaličica za jelku kupljenih kod Kineza. A lepo su blinkale u raznim bojama, pa okrugle. Čak joj je uz šešir poklonio je dve baterije, jer je bila baš dobra muza. Pevaljka je bila prezadovoljna, vidljiva na svakom nebu, pa i estradnom, posebno noću, dok su svetlanca s glave, u ritmu kontrolisanog kretanja iste, diskretno prosipala svoju šarenu svetlost po polugolom poprsju dotične.
Išao je i na seminare, skupove, takmičenja. Gde god bi se pojavio plenio je....prosto, kao da nije sa ovoga sveta. To je verovatno zato što je iz grada na ivici ivice sveta. Mnoge glave nosiše njegove kreacije. Većini njih je baš pasovala, spram lica, figure, unutrašnjosti itd. Posebno je voleo da modelira za političare. To je bio izazov jer se uvek borio sam sa sobom da odredi tačku koja određuje njihovo suštinsko odredište, suštinu bitisanja svakog unikata, ono što iz izdvaja od ostalih ne manje unikatnih unikata. Čas mu se učini jedno, pa onda drugo, i toliko je konfuznih slika imao, da na kraju nije znao kakav šešir toj osobi najbolje paše. A onda je shvatio. Kakav god da napravi, tako raznolikoj ličnosti će odgovarati.To je bila prava borba, kako, po malo, filozofski, objasni u jednom intervjuu datom prestižnom međunarodnom magazinu.
Dođe jednom jedna prelepa žena. Otvori vrata i svež majski vazduh, kao živ život, uđe sa njom, i jedna sitna muva ufura se brzinski unutra. Majstor, sad već u sredini srednjih godina (odlične godine), ekstremno poznat i za svoje umeće priznat, osta sopstvenom vizijom u mestu ukopan. Znate ono kad umetnik ostane zabezeknut. Bože, kakva gracija. Bože, kakav li šešir želi ovo prelepo stvorenje?

 

[Borac za prava zivotinja]

- - - - - - - - - -

Već je zamišljao dugo roze perje flamingosa koje se, u svojoj eleganciji izdužene rozljikavo-bele suptilnosti tako slagalo sa njenim dugim nogama i rukama kao u vile. To perje bi išlo pozadi i spuštalo bi se sa vrha šešira prema.....zanosnom zadnjem trapu, nežno dodirujući njenu dugu kosu. U ta pera bi se po neka duga crna vlas kose uplela, i na tren prekinula roze-beli slap. A ona.....stajala je neodlučno na ulazu, na drugom stepeniku obasjana suncem od pozadi i kao da je imala oreol oko sebe. E, taj oreol je bio presudan za njegovu umetničku dušu, te mu srce zaigra, a i ostali organi dobrano živnuše. Pantalone postaše tesne a duša umetnička hoće da iskoči iz tela.
„Izvolite, izvolite“ zausti majstor brzo, ispruženih ruku za dobrodošlicu, i spotače se na jednu glavu što je beše zafrljačio na pod. Opsova tu glavdžu zbog koje je ispao trapav, baš sad, kad treba da bude muškarčina. Nakašlja se malkice, polutiho, da izazove onaj bariton što se negde u grlu sakrio. Umesto toga izađe piskutav glasić koji je verovatno ostao od malopređašnje posete jednog posebnog novokomponovanog bukadžije pristiglog u ferariju i sa dve majmunolike grdosije. Umetniku treba vremena da iz jednog pređe u drugo stanje. Kad je to prebrzo onda ispadne ovako kao sa glavnim likom....smuti pa prospi. Diva pogleda zanesenim pogledom psiho-odsutnog anđela po radnji. Sjaj njenog oka pomazi svaki šešir, svaku kapu, svaki majstorov bod ukotvljen na svakoj mrtvoj glavi u toj prostoriji. Lepotica ćuti, ne govori. Pluća se spuštaju i dižu i duboki dekolte iz koga je priroda suptilno kipela, samo igra pred majstoskim očima...gore-dole...gore-dole... Gospon Rišeš opet uhvati vazduh i poče da prilazi ženi. Muvica ih gleda onako leteći. Ona, gospoja, zanesena, kao pribogu da je pala s Marsa udopingovana, pođe stepenicama da silazi, izgubi ravnotežu i ...dobro je...jake muške ruke je uhvatiše da ne zvekne. Podižući je onako posustalu, majstor iskoristi situaciju i privuče je sebi.....da je oseti uz svoje telo zbog siline i istinitosti umetničkog dojma. Ona zabaci dugu crnu kosu te su vlasi rasuše po ramenima i ruke muške nestaše u tom crnom valu, a njene bele se oviše oko vrata šešrdžije. Kao gromom iz donjeg stomaka pogođen, naš junak se obeznani nemoćan da se odupre tom osećaju. Rukama poklopi njen zadnji trap i jako je privuče svom prednjem trapu nedvosmislenim govorom govoreći..... i oseti njen nabrekao prednji trap....
Užasnut i šokiran spoznajom jer zna šta je to....msm...zna jer zna šta i sam ima, samo klonuto spusti ruke. Lepotica ga pogleda, ispravi se, popravi namreškanu haljinu, zabaci kosu i pope se stepenicama. Zalupi vrata bez oreola.
Muvica prolete majstoru ispred nosa. Eeee, nije bre to ni zunzara (one su od onu gospodsku sortu, debele, uopčljive i bučne), nego obična, mala i brza narodska muva, više mršava od nejedenja nego šlang, sve je upoganila. Ama na svaki šešir se ....uneredila. Takva joj sorta, upečatljiva...msm, ostavlja pečate svud gde prođe.
Sutradan, na tabli na ulaznim vratima je pisalo na srpskom jeziku „ Otišao da nađe šešir za sebe“.

- - - - - - - - - -

Priča br.2

Crveni šeširić

Nedeljno jutro proveo bih kao i obično, izležavajući se u krevetu i slušajući „Korn“ koji će me – nadao sam se – pokrenuti, da nisam čuo buku ispred susedne kuće. Da sam stavio slušalice, vrlo verovatno nikada ne bih otkrio misteriju praznine koju sam do tada osećao.
Seoska jutra su uglavnom predvidiva tokom cele godine. Juli je posebno dosadan, lepljiv mesec kada moje studije u velikom gradu čame, i kada se pauza od ispita pretvori u nezanimljivu dokolicu. Imao sam dvadeset pet godina, i već hiljadu dana bezuspešno pokušavao da položim završni ispit na fakultetu. Bila me je obuzela malodušnost, podstaknuta spoznajom da me ni diploma neće izvući iz učmale atmosfere palanke. Um mi je bio trom a telo umorno od dremanja, besciljnih šetnji trasama koje sam prepoznavao i žmureći. Sa dvadeset pet više nisam očekivao nikakva iznenađenja.
Dakle, razbuđen galamom, pohitao sam ka prozoru i odatle video auto u komšijskom dvorištu, iz kojeg su izašli nepoznati ljudi: muškarac, žena, dete. Kuća do nas pripada gimnazijskoj profesorki latinskog, sada u penziji, s kojom su moji roditelji gajili dobrosusedske odnose. Znao sam da ima sina u inostranstvu kojeg je povremeno, uz suze, spominjala. To nije neobično: u selu uvek postoji nečiji sin u tuđini koji se ne javlja mesecima ili godinama, pa iznenada iskrsne, uz svirače i trube novog polovnog mercedesa, pompezno deleći komšiluku austrijsku kafu i čokolade. U drugim okolnostima bili bi mi interesantni koliko i ostali prolaznici kroz našu vukojebinu, ali tada – u sparno jutro, kada ni „Korn“ više nije predstavljao stimulans, kada je taj, i svaki sledeći dan, počinjao da liči na crnu rupu u centru prostor-vreme vrtloga, tražio sam sitnicu za koju bih se uhvatio kao moguću zanimljivost.
Objekat mog interesovanja bilo je dete: devojčica u cvetnoj haljinici, sa crvenim šeširićem ispod kojeg su vijorili čuperci kovrdžave plave kose. Ne starija od sedam-osam godina, predstavljala je pravo osveženje u julskom mrtvilu jalovog sela. Bio sam dirnut belinom njene gradske puti. Za razliku od seoske dece, potamnele i od nemilosrdnog sunca ogrubele kože, ličila je na oživljenu porcelansku lutku, na negovano biće koje budi asocijacije na miris talka i pomada za bebe – mirise prema kojima sam do tada bio ravnodušan. Palo mi je na pamet kako je lepo biti čedno, nevino dete, ili kako je lepo imati baš takvo dete – čistu, dragocenu gromuljicu kojoj bih mogao predstaviti svoj svet.
Neko bi pomislio da me je devojčica podsetila na dane ranog detinjstva, na omiljenu drugaricu, rođaku ili prvu simpatiju prema kojoj se oseća sentimentalnost tokom celog života. Ali nikada nisam imao drugaricu i simpatiju, a jedinu rođaku s kojom sam se igrao u tom periodu pamtim kao muškobanjastu i trapavu. Nikada, čak, nisam bio ni zaljubljen. Kad god bih ozbiljno razmišljao o sebi u budućnosti, i tamo bih sretao usamljenika kakav sam oduvek, i nijedna žena, moje nesuđeno dete, porodica, ne bi promenili činjenicu da će mi uvek nešto nedostajati kako bih bio potpun.
Mala je, naravno, bila profesorkina unuka. Otac i majka otperjali su iste večeri, i ostavili baki slatku igračku. Pomisao o devojčici u komšiluku ispunjavala me je pozitivnim mislima. Eto razloga da se otvori prozor na sobi: zbog pogleda na razigrani cvet u bašti drečavog mrtvila, zbog glasića koji je kontrapunkt režanju gitare sa mojih zvučnika, zbog radoznalog, svega žednog pogleda koji se krije pod obodom crvenog šeširića.
„Zdravo, ja sam Vuk“, rekao sam sledećeg jutra, pruživši joj ruku preko ograde. Bila je baš onakva kakvu sam je i zamišljao: zbunjena i stidljiva. Okrenula je glavu na drugu stranu, pogledom tražeći baku, verovatno očekujući dozvolu za otpozdrav. „Kaži kako se zoveš i koliko imaš godina“, dobacila je, sa trema, profesorka. Zatim, ponosnim tonom: „Moja unučica. Ove godine kreće u školu.“
„Dobar dan. Milica. Šest i po.“
Nasmešila mi se. U gornjem nizu zuba nedostajao je jedan biserčić, što je osmehu davalo još više ljupkosti. Glas joj je milozvučno zvonio. Primetio sam, ispunjen nežnošću, da su joj nokti u sandalama obojeni u ružičasto. Prelivali su se na suncu poput sitnih sedefa. Za trenutak me je obuzela želja da obuhvatim njeno malo stopalo i pod prstima osetim glatkoću i mekoću.

 

[Borac za prava zivotinja]

- - - - - - - - - -

Nekim ljudima ime savršeno pristaje, kao da im je ono, a ne geni, odredilo karakter. Da sam joj mogao izabrati ime, sigurno bi bilo upravo Milica, reč koja zvuči kao deminutiv miline, dragost izrečena tepanjem. Oči ogromne i plave, plave … da plavlje ne mogu biti. U senci crvenog šeširića skoro ljubičaste. Cela pojava krhka, zastrašujuće nežna i ranjiva, ali sa aurom koja zrači odlučnošću. I da, izbliza je još više ličila na lutku, jednu od onih starinskih, kakvu moja majka čuva u vitrini: oblog lica, srcolikih usta, dugačkih trepavica koje prave senku na blago zarumenjenim obrazima, u lepršavom oblaku od haljine i sa veselo naherenim šeširićem na glavi. Refleksija u lutkinim očima ostavljala je na mene utisak svetlucanja svesti, duše ukradene od ljudskog bića i zarobljene u porcelanskom telu. „Dečaci se ne igraju lutkama“, bila je lekcija koju sam dobio u klinačkom dobu, kad sam poželeo da je dodirnem. „Dečacima koji se igraju lutkama fali daska u glavi“, govorio bi moj otac, a ja sam, zabrinut i uplašen, zamišljao unutrašnjost svoje glave kao krhki sklop letvica i daščica koji će se srušiti ukoliko ijedna bude nedostajala. Još uvek sam, ponekad, prolazeći pored zaključane vitrine, imao poriv da lutku oslobodim ropstva pod staklom i sedenja na šustikli; da osetim pod prstima teksturu kose i tkanine i – ma kako budalasto delovalo – otkrijem da li je zaista stvar.
Pomislio sam da će od Milice jednog dana postati divna devojka, pod uslovom da je život do tada ne isprlja. Bilo bi šteta – zaključio sam – da ovakva devojčica postane još jedna u nizu običnih žena. Ko zna hoće li njeni roditelji, koji su mi pojavama delovali prizemno i svakidašnje, umeti da je sačuvaju … Da li će je poštedeti učenja o trikovima zavođenja kakvi se danas serviraju budućim udavačama?
Osetio sam zabrinutost za dete čijeg postojanja nisam bio svestan do juče. Kakav je to unutrašnji glas koji me tera da brinem za malu popišulju, pitao sam se, čiji prokleti džedajmajnd trik?

„Dobra je, mirna i poslušna“, rekla je njena baka, „samo neće da skine šeširić ni kad legne u krevet.“
Slika devojčice koja spava sa šeširom na glavi bila mi je simpatična. Setio sam se svojih desetak godina i kačketa od kojeg se nisam odvajao. Ali to je bilo zato što su me u tom periodu ošišali do gole kože, pa sam pokušavao da popravim ružan utisak. Utisak je, nažalost, bio nepopravljiv zbog klempavih ušiju koje su, upravo zahvaljujući kačketu, još više dolazile do izražaja. Ceo letnji raspust proveo sam u osami, krijući se od društva. Situacija se ponavljala nekoliko narednih godina, a kačket je u međuvremenu izbledeo od sunca i ofucao se, pa je moja štrkljasta pojava sa tužnim likom izgnanika delovala sve jadnije. Trajalo je do četrnaeste, kada sam napokon skupio hrabrost i suprotstavio se roditeljima. Popustili su i ostavili moju kosu da buja na miru. Na neki način, prestankom sputavanja pokidale su se i veze naše ljubavi. Odnos se sveo na cimerski, ravnodušnost koje sam bio svestan više nego roditelji. Nazovimo taj odnos navikom, pristajanjem na moje prisustvo, mirenjem sa činjenicom da sam im se otrgao, i da nikada neću biti onaj kome su se nadali. Oni su bili stvorenja drevnog sveta. Nisam više umeo da ih volim. Ponekad sam osećao sažaljenje, taj oblik nadmene i katarzične opčinjenosti njihovim bolovima I promašajima, ali bi sažaljenje brzo ustupilo mesto gnušanju: majka je bila stranac a otac čovek kakav ne bih da postanem.

- - - - - - - - - -

Vremenom sam shvatio da, ako želim da budem slobodan, moram odbaciti celu hipokriziju pravila, zakona, tradicionalnog nasleđa i odglumljenih osećanja po kojima se ljudi prave da žive. Sa roditeljima nisam imao zajedničke teme i uglavnom sam ćutao i – ukoliko nisam krstario po okolini – zatvarao se u svoju sobu, gde sam provodio vreme uz muziku i razmišljanja o bekstvu iz sopstvene kože. Jer i pored svih sprovedenih načela o slobodi, nisam je osećao u potpunosti. Uvek je postojala unutrašnja kočnica, neko tiho a nametnuto pravilo koje bih spoznao tek nakon što bih ga prekršio. Savest, iako sam se trudio, nisam uspevao da ugasim.
Sada mi je kosa bila dugačka do ramena, divna kosa, grivasta. Siguran sam da u kosi leži moć, poput one u mitu o Samsonu. Senzacija vetra u kosi najpribližnija je – mislim – galopu divljih konja. Nosio sam mahom crno, smatrajući crnilo odeće adekvatnim kontrastom mom osmehu – još uvek izdajnički dečijem. Taj osmeh devojke su nazivale „očaravajućim“, ne znajući koliko bi bio beznačajan i neupadljiv da sam se, recimo, oblačio u jarke ili svetle boje.
Ali, da se vratim na Milicu. Zbunjivalo me je što sam prema njoj odmah osetio nežnost. Ako treba, umem da je odglumim. U njenom slučaju, odistinski sam je doživeo. Lice joj je već bilo rumeno od sunca, i prosto sam mogao naslutiti da je na dodir nalik somotskoj strukturi plišanih ružinih latica. Radoznale ljubičaste oči ispod oboda upitno su me odmeravale.
„Stvarno se zoveš Vuk?“, pitala je. Delovala je pomalo zabrinuto … ili je to u njenom pogledu bio strah, zapreten u dečijem umu, premlad da bi se artikulisao i prevelik da bi izašao na usta u, recimo, drugačijoj rečenici: Vukovi su zli, bojim ih se.
„Stvaaaarno“, odgovorio sam.
„Vuk je naš prvi komšija, moj bivši đak“, obratila joj se baka, „i jako dobar dečko.“ Onda se okrenula ka meni i rekla samozadovoljno: „Sećaš li se, Vuče, kada sam ti zaključila peticu? Tada sam ti kazala da će od tebe postati nešto ….“
Uzvratio sam joj čuvenim očaravajućim osmehom, a u sebi se cinično nasmejao: nešto? Ni sam nisam znao šta sam. Kamoli ko sam. Zaista, bio sam „nešto“, benigni oblik postojanja, dobar mladić iz komšiluka koji – iako u bojama smrti i sa muzičkim ukusom neuklopivim u palanku – ume ljubazno da kaže dobar dan. „Mogao bi katkad da je prošetaš, ako ti nije naporno“, nastavila je, uzdišući. „Moje noge više nisu za pešačenje, a grehota je da dete dane provodi u dvorištu….“
„Mogao bih“, klimnuo sam glavom. Kao što rekoh, u selu nema života izuzev laganih rađanja i umiranja dana. Šetnja sa detetom je već nešto drugačije, živahnije od buljenja u plafon i usamljeničkih meditacija. Odgovor je izleteo iz mene: „Nije problem … Ionako nemam nikakvog posla. Mogu i odmah.“
Izašle su pred kuću. Mala mi je pitomo pružila ruku, toplu i mekanu poput životinjice. „Kuda idemo?“, pitala je.
„Šetaćemo besciljno.“
„Postoji li ovde reka?“
„Ne. Ali postoji šuma.“
Zastala je, ustuknuvši – rekao bih – od reči „šuma“. „Neću tamo.“
„Dobro, onda nećemo tamo.“ Počeo sam da se kreveljim, ne bih li razbio njeno nepoverenje. Glasno je odahnula, pa smo nastavili putem. „Ne voliš šumu? A jesi li nekad bila u njoj?“
„Nisam. Šuma je strrrašna. U njoj žive opasne životinje.“
„U ovoj šumi nema ničeg opasnog. Jedino ako se plašiš veverica i malih, belih zeka?“
„Njih volim.“
„Onda, da te ipak vodim u šumu?“
Ćutala je. Shvatio sam da prenagljujem. Još uvek sam za nju bio stranac. „Nećemo danas. Nećemo sve dok sama ne budeš poželela i tražila“, rekoh, razmišljajući, iznenada, o cilju kao zadatku koji mi, odrasli, postavimo svojim željama.
Čudno je kako ponekad imamo osećaj bliskosti sa bićima koja sretnemo prvi put. Nisam, čak, ni bio ljubitelj dece. Ili su mi bila nezanimljiva, ili su me nervirala. Međutim, devojčica čija je šaka sa puno poverenja ležala u mojoj, činila je da se osećam veoma važno. Pretpostavio sam – tada – da takav doživljaj imaju starija braća prema sestrama: zaštitnički, skoro vlasnički. Zavoleo sam je na prvi pogled, i čekao da mi uzvrati. Ja, dežurni seoski frik, lenština, momak koji ne obećava, neko bez umeća voljenja.
Pustio sam mašti na volju i ispredao joj pričice o svemu što joj je usput okupiralo pažnju. Ispričao sam gomilu sladunjavih baljezgarija o cveću, bubamarama, leptirićima – kao da sam otvorio ventil za izbacivanje gluposti. Ali ta banalna, infantilna opuštenost učinila je da mi napokon, posle mnogo vremena, bude zabavno.

 

[Borac za prava zivotinja]

Pošto se umorila, seli smo na proplanak. Skinuo sam jaknu i raširio je po još vlažnoj travi, da se mala ne bi prehladila. „Žedna sam“, rekla je. „Bole me noge.“ Prekorio sam sebe što se nisam bolje organizovao i poneo flašu vode. „Dobro, odmorićemo malo, pa se vraćamo kući. Nosiću te na krkačama ako te i dalje budu bolele noge.“ Naslonila je glavu na moju nadlakticu. Zapljusnuo me je miris sveže opranog pamuka, kao i miris šampona za kosu sa kamilicom; miris svežine koji budi mutna sećanja na detinjstvo i doba nevinosti, na moju nekadašnju sreću zbog same činjenice da se rodio novi dan u kome ću bezbrižno gustirati život – sve one lepe stvari do tog trenutka zaboravljene u dečijem kovčegu, sa osušenim buketom poljskog cveća na poklopcu. „Zašto spavaš sa šeširićem?“, palo mi je na pamet. Odgovor je bio jednostavan i savršeno logičan: „Zato što ga volim.“
„Ali, ako bih poželeo da te pomilujem po kosi, da li bi ga skinula?“
Nakratko se zamislila: „Možda sutra. Znaš, on me čuva od sunca, vetra, mraka, i zlih vukova. To je čaroban šeširić. Kao Crvenkapin“ Zatim mi je uputila pogled od kojeg sam se skoro naježio: „Vuče, a zašto su ti tako velike oči?“
„Kaže se krupne.“
Nisam odgovorio na pitanje, a ona više nije ni insistirala. Zagledala se u skakavca na vlati trave. Na izvesna pitanja, kao što je bilo pitanje o mojim očima, ne znam odgovore. Sve što vidimo spada u subjektivan doživljaj, poguran iz nesvesnog, pa nam se nečiji pogledi učine značajnim a oči krupnim jer, možda, takve i priželjkujemo da ugledamo. „Imaš lep šešir“, kazao sam. „Ti si lepa devojčica. Kao lutka.“ Čim sam to izgovorio, znao sam da sam učinio pravu stvar. Istog momenta izraz lica joj se promenio i postao otvoreniji, prisniji. Usta su joj se razvukla u širok osmeh. Poskočila je i poljubila me u obraz. „Zašto si to učinila?“, pitao sam, tobože iznenađen. Donekle i jesam bio zatečen lahorastim dodirom njenih usana i bio ponovo izgubljen u mirisima i slikama koje do tog dana nisam doživeo.
„Paaaaa“, vragolasto je nakrivila glavu na stranu, „zato što si mnogo dobar.“
„Samo zbog toga?“, pitao sam, pun budalaste nade. „Voliš li me, makar malkice? Barem koliko i veverice i zeke?“
Jasno sam u njenim očima mogao pročitati ljubav. Ali još uvek nije htela da mi kaže.
Pljesnula je ručicama: „A sad me nosi, nosi me!“

- - - - - - - - - -

Nosio sam je četiri kilometra, i nisam osetio težinu. Bila je perce, tako majušna pod teretom sveta, a opet tako ponosna i svesna svoje posebnosti. Verovatno je sklopila ugovor sa Bogom da me izbavi iz kolotečine koja je pretila da će me smrviti. Mogao bih je nositi još toliko – pomislio sam. Ne, nositi je zauvek. Čuvati. Imati. Udisati miris njene kože, posmatrati kako joj se sitne dlačice na listovima nogu zlate na podnevnom suncu, kupati se u njenom dahu koji me je prijatno golicao po vratu. Bam, bam! - pucao je vatromet u mojoj glavi, a u ušima sam jasno čuo zvuk anđeoskih harfi. Imao sam utisak da mi je um zaposednut. Ni o čemu više nisam mogao da razmišljam osim o toj maloj. Ušunjala mi se u svest: vila, zlatokoso stvorenje, Zvončica koja mi je sletela na ramena i zalepila mi se za srce.
Ta divna priroda - trava, cveće, bujno rastinje, sunce - bili su tek živopisne pojedinosti na kulisi moje velike životne prekretnice. Tada sam već vrlo dobro znao ko sam. Nisam glup, čitao sam o zverima sa talentom da se sakriju iza ubedljive maske normalnosti. Međutim, obuzetost je bila prejaka, kao da se nešto u meni konačno oslobodilo i nije htelo nazad, u mračnu rupu.
Spustio sam je sa leđa ispred profesorkine kuće. Razdvajanje me je fizički zabolelo. Ledeni čvor straha u stomaku zbog slutnje da će mi pobeći, da će mi je ukrasti, odvesti, te da je više nikada neću videti. Hteo sam joj reći štošta lepo, poetski, pažljivo biranim rečima, međutim, jedino što sam uspeo da izgovorim bilo je: „Voliš li me, Milice?“ Pogledala me je pravo u oči i kazala, iskreno i ozbiljno: „Volim.“
Želja je bila toliko žestoka da su mi se drhtaji proširili od prepona do stomaka i kičme, i nazad.
Potreba … Prirodna, ali i – ako o njoj razmišljam iz ugla Vuka od pre mesec-dva ili godinu – odvratna.
Zgrabio sam je u naručje, podigao u vis, i poljubio u usta. Obnevideo od sreće, nisam ni primetio profesorku na tremu. Nije mi bilo značajno ništa izuzev potvrde ljubavi. „Bolesniče, nakazo … Životinjo!“, čuo sam urlik, tako glasan da mi se činilo kako dopire iz dubokog bunara i odjekuje … odjekuje … odjekuje … odbijajući se o zidove okolnih kuća i formirajući ogroman talas koji će me odneti u nepoznatu dimenziju.
Istog trenutka naišao je vetar, oduvao joj šeširić sa glave i mala je, koprcajući se u mom snažnom zagrljaju, glasno zaplakala. Plač je prerastao je u vrištanje a vrisak zazvučao kao škripa pokvarene lutke na navijanje.

- - - - - - - - - -

Priča br.3

Muzaferov nauk

- Čovek bez para je kao g.ovno, svi ga zaobilaze i trude se da ga ne pogledaju, ali izmakne im se skriveno i podlo. Znaš li zašto?

Brstio je plen drhtavim rukama. Ono se nije trebalo dogoditi, sinoć nije smeo da pije, ali jadi koji su ga progonili otvoriše mu žeđ za rakijom. Da se vrata tramvaja nisu otvorila, uhvatili bi ga pa bi fasovao svoje. Ledeni znoj mamurluka i pretrpljenog straha nalazio je svoj put duž kičme.

- Sto puta me pitaš isto; bolan Muzafere, dosadan si sa tim!

Osvrnuo se oko sebe i bacio opustošene novčanike u Miljacku. Dok je brojao pare psovao je Tita i Partiju. Malo je, trebalo je još.

- Jesam li govorio da će ti doći glave, da vadiš na vreme i nazuješ priglavku? I gde si to krenuo?

Ustao je sa obale, navukao kačket preko očiju pa krenuo ka čaršiji dok ga je sećanje na ono veće ga je pratilo kao senka koja je koračala uz njega, kada su ga stariji poveli na muziku. Nije on bio za te derneke, vole da naprave belaj kada popiju ali poziv od majstora Šane i Trkača koji rade po Nemačkoj i imaju kamare se ne odbija, smatra se velikim. Bio je i Muzafer sa njima dok ga šiptari nisu ucmekali na sred Minhena. Sladio se onda mišlju da njegova raja crkava od muke i zavisti. Crkavali su i onda, dok je bio pod Muzaferovom zaštitom i njegov mali jaran.

U baštu hotela je ugledao za susednim stolom. Rakija se nizala pokraj ovala meze ali on nije mario za to. Njegove oči su počivale na njoj a ona je uzvraćala poglede stidljivim osmehom ispod plave kape. Sutradan, dok su šetali Vrelom Bosne, i poljupce.
Stariji su ga provalili ali ga nisu zafrkavali. Nazdravljali su rahmetli Muzaferu, krivili šešire, rugali se šibicarima sa kojima su se povremeno tukli i obećali da će ga uskoro povesti preko grane. Kao, duguju to svom jaranu, da uzmu malog pod svoje. Napraviće od njega gospodina sa kamarom u džepovima. Nosiće kajle, otmene šešire, rukavice i skupe satove, otvoriće mu butik kada se vrati iz pohoda, pa će od sitnih švercera iz turske da kupuje šešire za radnju. Samo da prođe olimpijada, drotovi ih drže na oku. Nisu ni slutili da ga upokojeni pohodi sa onog sveta i usmerava u životu.

- - - - - - - - - -

- Da radim na Čaršiji!
- Jesi šenuo bog te ne ubio! Vri od milicije a znaš ko sme tamo radi, nije to tvoj teren!
- Čuo si šta rekoše, sve su nahvatali i odveli u centralni dok se ne završi olimpijada! Biću sam!
- Ne budali, past ćeš ko švapski šlem na Neretvi!
- Nestani i upokoji se više, dojadio si šupljom!

Kao što je pretpostavljao, turisti su preplavili Baščaršiju a mnogi su nosili nesesere. Razumom vođen, odupreo se nagonu i uzdržavao od trkača; drotovi bi se dali za njim, uhvatili ga i odveli u stanicu da mu ispendreče sve kosti i oba bubrega.

Popio je ledene vode sa česme da rastera žeđ, rastezao i lomio smrznute prste, da udahne gipkosti u zglobove. Zatim se dao na posao, smireno i usredsređeno. Prilazio je žrtvama okliznuvši se na snegu. Dok bi dizali lepuškastog momčića, Muzaferov nauk dugoprstaške veštine bi volšebno selio šlajpeke u njegovu jaknu.
Radio je do mraka. Uvek na isti, početnički i sigurni način. Muzafer se nije javljao, sigurno je bio zadovoljan. Dobro ga je naučio.

Nekoliko švapskih šlajpeka bi trebalo da pokrije doktora. Žuljalo ga je da prebroji pare, ali nije smeo da udovolji gorećoj radoznalosti, morao se negde pritajiti. Najbolje kod kuće.
Na kapiji ga čekala teta Borka, sva namrštena. Njena krznena šubara mu je oduvek mamila smešak. Znao je da sumnja u njegovo navodno šegrtovanje kod autolimara ali je mudro ćutala. Državne pare hranitelja su joj vezale jezik.

- - - - - - - - - -

- Gde si ti do sada, čeka te cura! Spremila sam vam pile da ručate. Odoh na Zetru da gledam hokej, vele da će Kirk Daglas bit' tamo a vas dvoje pamet u glavu!
- Uzmi mu bona onaj autogram i posalami ga od mene! – odgovorio je umesto pozdrava i prošao u avliju.
- Sunce ti tvoje bezobrazno, pazi šta radiš sa njom. Fina je to cura!


Čekala ga je širokim osmehom kojeg ni podočnjaci nisu zasenili. Prizor postaljenog stola je oživeo zapostavljenu glad što ga je pritajeno morila. Uzvraća joj poljubac i krenuo u kupatilo, da izbroji plen. Ni ona nije znala da je među dugoprstaškom ligom. Za nju, usavršavao je autolimarski zanat.
Dok je brojao marke, osmeh mu je obasjao lice.

- Šta je, čutiš, a? Vid' ba kamare!

Muzafer mu nije odgovorio.

- - - - - - - - - -

------------

- - - - - - - - - -

Izašao je iz kupatila i seo za sto, posmatrajući je kako nevešto reže pile u tepsiji. Neka toplina mu se ugodno razlila nedrima.

 

[Borac za prava zivotinja]

- S kim to pričaš? – upitala ga je.
- Ma ni s'skim bona, pusti...

Muzafer se iznebuha pojavio za stolom. Posmatrao ga je svojim strašnim pogledom, kojeg nije smeo da uzvrati. Pokušavao je da ga obnevidi pa mu je svaki zalogaj teško padao.

- Nerma, skupio sam dovoljno. Raja je uletela, a bila je i plata.

Prestala je da žvače i oborila pogled na tanjir. Nakon izvesnog vremena tišine, odgovorila mu je:

- Ja sam se nadala... ma nije ni bitno. - Suza joj nađe put obraza.

Prestao je da jede. Spustio je batak i odgovorio:

- - - - - - - - - -

- Pričali smo o tome. Babo ti je guzonja u Partiji a ti moraš da završiš fakultet. Nisam ni vojske odslužio...
- Moj tata bi te zaposlio, znaš, a sredio bi nam i stan od preduzeća – prekinula je njegovo nećkanje.

Nije odgovorio. Nije mogao da joj kaže o pravilima života, da se hadžije i fukare ne mešaju. Baš kako mu je govorio Muzafer, ali bilo bi lepo. Opet mu se ona toplina proširila umom i dušom.
Konačno se umešao Muzafer u njegovu dilemu. Znao je kada treba.

- Ti si budala. Pogledaj se. Ni kučeta ni mačeta, ni škole ni zanata. G.ovno bez kamare. Nego, deder ti njoj tutni tu kamaricu zbog koje su ti mogli odvaliti bubrege i šibni je kod doktora, pa sa rajom u Nemačku. Tek kada budeš neko i nešto moći ćeš joj babi na oči. Jesi li me čuo?

Nije smeo da mu odbrusi da se nade ne ruše olako, da bi živeo život svojim željama a ne njegovim. Ne pred njom. Zahvaljuje nebesima da ga pokojni jaran pohodi samo u glavi. Uvek sa onim svojim cilindrom na glavi. Opet, susret sa njom je onaj gore hteo. Nije mnogo mario za šeretluke sudbine kojima se igrao vrhovni Sudija, pa mu je iznebuha svanulo rešenje za kolebanje duše.

- Ovako ćemo, Muzafere - pomislio je i podigao oglođen jadac iz tepsije.
- Neće mene tvoji nikad prihvatiti ovakvog, bona. Najbolje je da odluči onaj gore. Ako prelomiš veći deo, idemo za Švabiju, nađem posao a tebi neki fakultet, a ako ne, radimo kako smo se dogovorili!

Gledala ga je zabezeknuto, ali njena mladalačka želja nije marila za skaredan način razrešenja. Za njene želje je postojala nada ostvarenja, zanemarila je oluju kolebanja i neodlučnosti u Nenadovim očima.
U njegovoj glavi, Muzafer je zavapio:

- Završićeš na baušteli sa čoporom dečurlije za vratom! Jesam li te tome učio?! Budalo balava!

Smiren pred prepuštanjem odluke sudbini, pruža joj jadac. Ona, iznenada razdragana, prihvata jedan kraj kosti da ga polomi. Zanemario je Muzaferov glas novostečenom lakoćom.

- Ako ostane veći deo, bežimo za Nemačku, da niko ne zna!

Poteže kost dok mu je u glavi odzvanjao Muzaferov urlik – Prevarila te idiote!


Voz se zaustavio u Zagrebu. Novopridošli putnici za Minhen su drsko otvarali vrata kupea. Nermina se izmigoljila iz Nenadovog naručja i šapnula da je žedna.

- Saću ja, čuvaj mi mesto! – odgovorio joj je.
- Čekaj... Ne ljutiš se, sigurno? – upitala je, sa zebnjom u očima.

Umesto odgovora, natakario je kačket na glavu, poljubio je i krenuo prema bife vagonu. Nasmešio se njenom pitanju. Kako da se ljuti na nju kada je zahvalan sudiji što mu podari namazanu curu.
Nije rekla, dok su lomili jadac, kome da ostane veći deo!

Dok je koračao duž vagona, Muzafer mu se prvi put obratio od onog ručka, pre tri dana:

- 'Bem ti život zagrobni, šta me snađe. Upropastio si sebi sve. Godinama sam te učio, a vidi te sada, hrliš ka propasti, uvek ćeš biti g.ovno!

U prepunom bifeu se orila pesma pijanih gastarbajtera. Svi su nosili kape, kačkete i šubare. I pune šlajpeke. Nenad je istezao prste i lomio ih, da udahne gipkost u zglobove.
Odgovorio je, sa osmehom:

– Misliš?

- - - - - - - - - -

--------------
Izvolite, čitajte i glasajte! Rok za glasanje: 3.januar do 21h.

 

[Džek svih zanata]

Ovaj, moram da progundjam... za ovaj br prica sadasnji sistem glasanja je neprimeran, tera autore da glasaju za sebe a mislim da je besmisleno deliti tri poena za tri price, model 2 - 1 bi bio mnogo prijemciviji. Toliki, crk'o bih da nisam zucnuo.

 

[Borac za prava zivotinja]

Ovaj, moram da progundjam... za ovaj br prica sadasnji sistem glasanja je neprimeran, tera autore da glasaju za sebe a mislim da je besmisleno deliti tri poena za tri price, model 2 - 1 bi bio mnogo prijemciviji. Toliki, crk'o bih da nisam zucnuo.

Pa neka si zucnuo, međutim ...
Situacija je takva da će ovog puta autori takmičarskih priča morati da se suzdrže od glasanja.
Ostajemo pri sistemu 3-2-1.

 

[znatizeljni mislilac]

2-3
1-2
3-1

 

[kojote]

Priča br. 2 - Crveni šeširić - 3 poena

Priča br. 1 - Rišeš - 2 poena

Priča br. 3 - Muzaferov nauk - 1 poen


Srećno, Šeširčije, Kačketari, Beretkari...!

 

[lanavi]

1 - ***
2 - **
3 - *

 

[muzjak]

Priča br. 2 - Crveni šeširić - 3 poena
Priča br. 1 - Rišeš - 2 poena
Priča br. 3 - Muzaferov nauk - 1 poen

 

[Vatreni Kamen]

2 -3
1- 2
3 -1

 

[Baby Yoda]

Priča br 3: **
Priča br 2: ***
Priča br 1: *

 

[Nina]

2 - 3
1 - 2
3 - 1

 

[LBarbara]

priča 2 -3
........3 -2
........1 -1

Ovog puta mi je baš bilo teško da se odlučim, sve tri priče su jednako kvalitetne...

 

[Borac za prava zivotinja]

Da vas podsetim: glasanje se završava večeras.

 

[Lada]

2 -3
1- 2
3 -1