GLASANJE NA PROZNU TEMU "OSVETA"

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Survive-a-knife-attack.jpg


1.

Vrućina je bila užasna, sunce je paralo nebo, more, drvo, kamen, kao da je imalo nameru da istopi sve što mu se nađe na putu. Ništa se nije čulo sem šuma talasa koji su se u peni kotrljali do stepenika malenog pristaništa, koji vode na privatni posed. Tamo negde nakon nekoliko drvoreda maslina nadzirala se kamena kuća sa crvenim krovom. Nije bilo ni galebova, redovnih posetilaca pristaništa.
U trošnoj barci koja se klatila u pristaništu sedeo je Luka. U svojim četrdesetim godinama izgledao je kao pravi Italijan, poneka bora, crne oči uokvirene dugačkim crnim trepavicama, guste obrve, lepo lice i jedan duboki ožiljak na desnom obrazu. Obučen u tamnu odeću, dugo je gledao ka krovu kuće. Zamišljao je svoju osvetu jako dugo. U besanim noćima je milion puta pregledao taj put od pristaništa do kuće, osećao je miris masline, miris mora, osetio je i škripu vrata, a tražio je miris krvi. On, Srbin u Italiji.
Kao dete, gledao je kako mu Ante ubija roditelje. Ante je u to vreme bio ustaški zapovednik. Upali su u njihovu kuću u Lici, na vratima mu ubili oca, a kada su krenuli ka majci Luka je pošao da je zaštiti. Tom prilikom je zaradio ožiljak koji ga je čitavog života opominjao šta treba da uradi. Luku su poveli sa sobom u logor odakle je izašao na kraju rata. Iz Zagreba je otišao u Austriju, odatle u Italiju, izučio zanat i skrasio se u Bariju. Obilazio je Italiju kad god je mogao, dopao mu se jug, dopala mu se Sicilija. Voleo je more, tu opuštenost ljudi na prelepo ostrvu. Voleo je Palermo. Kad god je imao priliku putovao je tamo. Jednog dana dok je šetao gradom video je dobro poznato lice, pomalo oronulo, bez crne uniforme i sjajnih cokula. Bio je to Ante. Pratio ga je, raspitao se i saznao da je Ante pacovskim kanalima nakon rata pobegao u Rim a zatim u Palermo. Platio je svoj mir sicilijanskom donu i skoro mirno i povučeno živeo na samoj obali mora.
Luka se vratio u Bari ali je postao opsednut Antom, opsednut željom za osvetom.
Tog dana, dok je sedeo u barci, sećao se Like, sećao se majke, njenih toplih očiju. Sećao se oca. Nije više želeo da gubi vreme. Skliznuo je sa barke, preko stepenica u hlad maslinjaka. Došao je do kuće i tiho ušao unutra. Mirisalo je na smrt. Prozori su bili zatvoreni žaluzinama koje su propuštale tračke svetlosti i senke su se nekako čudno poigravale na belim zidovima. Na spratu su se čuli neki šumovi. Lagano je pošao stepenicama na gore i u momentu video otvorena vrata spavaće sobe. Ante je bio na krevetu, nag, sa nekom ženom koja bi po godinama mogla unuka da mu bude. Rasna Italijanka dugačke crne kose, bujnih grudi koje su ispadale iz svilene spavaćice, odrađivala je posao koji je jedino umela i za koji je Luka platio. Ante je sigurno mislio da je dotična poklon od dona.
Luka je uleteo u sobu i munjevitom brzinom gurnuo kurvu sa kreveta levom rukom dok mu je u desnoj blistalo sečivo velikog noža.
Tu chi sei razgoračenih očiju je gledao u Luku, Ko si ti?
Moje ime je Luka, hladno ga je pogledao i izgovorio to na čistom srpskom, tako da je Antino lice bilo još više iskrivljeno od šoka, onaj Luka čije si roditelje pobio skotino ustaška.
Krv je šiknula na sve strane. Čuo se samo zvuk sečiva koje je nalazilo svoj put kroz ljudsko meso. Ante je bio mrtav.
Okrenuo se oko sebe, K.urva je već odavno pobegla. Očistio je svoj nož, a suze su mu se slivale niz lice, pekao ga je ožiljak.
Mirno je izašao napolje, vrućina kao da je bila još jača. Seo je u barku i zvuk motora je zaparao obalu. Dok je odlazio u horizont bacio je nož u more, pogledao ka nebu i pomislio na majku.
 
2.

Osvetničko srce

Ugledala je nekadašnju prijateljicu u februaru, u domu zdravlja, dok je čekala da je prozovu kod interniste. Njena bivša drugarica nije se mnogo promenila, a i da je više, Ana bi, uvek i svuda, prepoznala isto, ružno lice oštrih crta: tanke usne, izvijene u crvoliki poluosmeh, špicastu bradu i sitne oči, sada utonule u smežurane kapke. Bila je u bundi i čizmama sa visokim potpeticama, nepriličnim za njene godine. Nakarminisana prostački crvenim ružem. Ha, gospođa, baš!
Pitala se da li ju je ta veštica, Marija, primetila, ili se samo pravila da je okolni svet nedostojan njene pažnje. Nekada davno bile su najbolje prijateljice (čak su se i posestrile u glupom mladalačkom ritualu, razmenivši po kap krvi iz kažiprsta), a potom joj je Marija preotela verenika. Perfidno ga je zavodila mesecima, oblećući oko njega poput uličarke. Istovremeno je glumila Anino rame za plakanje, dušebrižnicu čistog srca. Kad god bi se toga setila, Ani bi pošle suze, naročito zbog prijateljičinih lažnih poljubaca koji su se – eto – ispostavili kao Judini.
Ljutnja i razočaranje nikada nisu prešli u ravnodušnost, valjda zato što je ceo slučaj sa Marijom poprimio tok sudbinskih razmera: Anin život se, zahvaljujući izdaji, nikada nije uputio željenim kolosekom. Čak i ne-prisutna, Marija je uticala na njene nezavršene studije, na odabir pogrešnog muža, na loše plaćen posao, na krah braka i mnoge neprijatne posledice, iz kojih se Ana čupala samo zahvaljujući svojoj snazi i upornosti.
Gledajući je krišom u domu zdravlja, pomislila je kako bi bilo lepo, vrlo slatko kada bi razlog Marijinog dolaska kod lekara bila nekakva gadna i neizlečiva bolest. Rak, na primer, kao savršeno zaslužena kazna zbog zlobe i licemerja koji su je iznutra izjedali.

Četiri decenije Ana je planirala osvetu, a ponekad joj je, čak, bila veoma blizu. Prvi put na fakultetu, kada je napisala anonimno pismo dekanu, optuživši Mariju da je u vezi sa profesorom. Naravno, to je bila laž, ali barem je na neko vreme Mariju unesrećila. Sladeći se mislima o njenoj patnji, bolje je spavala, bolje učila … i dobijala snagu da premosti sopstvene probleme, prouzrokovane drugaričinom izdajom. Drugi put kada je srela bivšeg verenika, a tada već Marijinog muža, kome je – tobože neoprezno – natuknula nešto o Marijinim lascivnim igricama sa mladićima tokom studija. Oh, jasno je na njegovom licu videla senku sumnje u ženinu lojalnost … i mada im intriga nije okončala brak, bila je sigurna kako je svojski nasekirala onu, čije joj je ime bilo mrsko i da izgovori.
“Pritisak vam je visok”, kazao joj je lekar. “Povedite računa o ishrani, redovno uzimajte lekove i pokušajte da izbegnete stresove.”
Ona je kriva!, pomislila je Ana ljutito, izlazeći iz ordinacije. Stare, nezaceljene rane najviše bole, a osećaj nepravde kinji, iscrpljuje i traži zadovoljenje kroz odmazdu.

Mart je protekao u prizivanju ružnih uspomena. Nije mogla da ih se otarasi. “Dosta, mama!”, govorila je ćerka. “Hoćeš li već jednom prestati sa tom pričom? Škodi tvom zdravlju.”
Ali, kako … kako da prestane, kada je svuda i stalno osećala Marijino karmičko, zlobno prisustvo? Kako kada joj je, zbog nje, uništeno sve o čemu je nekada sanjala? Kad god bi pomislila na nekadašnju prijateljicu, a naročito na njenu uobraženu, drsku pojavu u bundi u domu zdravlja, na ružno a ipak zadovoljno lice, osetila bi bes. Čime je ona – takva – zaslužila sreću? Čija je to neslana šala, zbog koje se jedna izdajnica … loša osoba … glupača, bolje snašla u životu? A kada bi pomislila na osvetu, odnosno na plan koji će tek osmisliti, osetila bi se skoro srećno, puna nove nade u lepšu budućnost, i obuzeo bi je polet zbog onog što će sigurno uslediti: preuzimanja kontrole nad svojim životom.

Ceo april bila je umorna, verovatno zbog proleća koje je loše uticalo na njenu reumu. Ležeći uveče u krevetu i boreći se sa nesanicom, utehu je pronalazila u maštanju: Platiće na ćupriji, napokon! Džabe joj bunda, džabe izveštačen osmeh, na licu joj se vidi da je gotova!

U maju je već bila sasvim sigurna da će joj Onaj Gore uslišiti molbe i kazniti Mariju. A posle – na leto, kada je snaga ponovo ispuni, sama će je dokrajčiti konačnom osvetom. Osvetom koja će zauvek obeležiti Marijin život, a njen učiniti podnošljivijim. Još uvek nije imala razrađen plan, ali je unapred znala da će biti delotvoran.

U junsko veče, leškareći u krevetu, odjednom joj je palo na pamet kako je preostalo malo vremena za osvetu, te da bi učinak osvete bio beznačajan u odnosu na sve godine njenih patnji. Kako god da se osveti nekadašnjoj prijateljici, naredna decenija nije ništa u odnosu na prethodne. Pa gde je tu pravda?, tužno je pomislila i, ponovo uznemirena, osetila kako joj u glavi bubnji od pritiska.
“Dabogda crkla Marija!”, vrisnula je u zoru, u trenu pre nego što je osetila razdirući bol u grudima, rastočen u hiljadu sečiva od kojih joj se jedno, brišući poslednji osvetnički plan, zarilo u umorno srce.

Pogledajte prilog 342266

- - - - - - - - - -

3.

V R A T O L O M I J A


Jednostavno to nije bilo u redu!
Kako je mogla da mu oprosti da je posle proslave svog diplomiranja iste noći
ostavi s malim šestomesečnim Milijanom s kojim je i te noći ostala jer svekrva
nije želela da propusti slavlje svog sina i pričuva bebu...Kako ,kad ga je četiri godine
izdržavala,bodrila,sve uslove mu stvarala i čak je prodala deo imanja koji je nasledila...
A on otišao kod koleginice s kojom je studirao...
I kako je mogla da oprosti toj koleginici koju je ona lično lečila kad se požalila dok je
učila s njim kod njih u stanu,na tegobe s urogenitalnim sistemom...Obezbedila je da je
pregleda i odredi terapiju njen čuveni kolega...
Naravno da nije mogla oprostiti ni njegovim roditeljima,a ni njegovoj sestri koja joj je i
rekla da je dobila šta je i tražila jer muškarcima što više pružaš-manje te poštuju!
Možda je i bila u pravu,ali što se zlobe tiče to ju je koštalo!
Oprosta nije bilo ni za sudiju koja joj je oduzela reč i rekla da ako ne učuti da će je udaljiti
iz sudnice i odluku doneti u njenom odsustvu! Nema tu milosti!
Zar je ,u tom slučaju trebalo da bude milosrdna prema sestri koja joj je rekla,kad ju je
smestila u sobu da će sve biti u redu,samo nek se smiri...Ona da joj drži predavanje o
tome ko treba da se smiri!
A samo da čujem komentare i na ovo...Imam ja način...

angry-lady.jpg


- - - - - - - - - -

4.
OSVETA

Nekada smo se mnogo voleli. Kada se sada osvrnem na te dane i dobro razmislim, čini mi se da smo bili baš srećni. Uzeli smo se mladi, decu izrodili, kuću napravili, nije sve bilo idealno, ali je bilo lepo. A onda je ona, posle toliko godina postala nezadovoljna ovim i onim, nije joj bio dovoljno dobar život koji imamo. Nisu to bili neki posebni zahtevi, ali je, iz meni nejasnog razloga, bilo drugačije. Odjednom joj je bila potrebna neka romantična ljubav, kakvu ja nisam mogao i umeo da joj pružim.
-Ne voliš me više... ne voliš me dovoljno... ne voliš me uopšte... nikada me nisi voleo...
Govorio sam joj: Ženo božja, toliko toga imam da uradim, nemam ja kada da pričam o ljubavi.
A bog zna da sam je voleo najviše na svetu. Mislim da sada i ona to zna.
Onda je, zarad te idealne i romantične ljubavi, našla nekoga da je voli više i bolje nego ja. Nekog ekonomistu, razvedenog, zaljubila se, kaže. Jednog dana je spakovala stvari, izljubila decu i plačući otišla.
- Idem, moram, ne mogu drugačije.
- Dobro, kad već ne možeš drugačije, a ti idi.
I otišla je. Deca i ja smo se nekako snašli, teško je bilo, ali nisu oni više mali. Već su momak i devojka, završavaju srednju školu.
Posle pola godine me zvala. Želi da se vrati, nije to sa njim bila ljubav, ne zna ni šta joj je bilo, klimaks valjda, shvatila je šta je izgubila, ne može bez dece i svašta još.
- Dobro, i tad sam rekao, a ti se vrati.
Vratila se, deca su se obradovala i oprostila joj. Nadam se da će zaboraviti ovaj cirkus, zabaviće ih sopstveni životi. Primio sam je u kuću, u spavaću sobu, u krevet, sve kako mislim da treba.
Samo sam je iz srca i duše izbacio, ne volim je više. I ona to zna. To je moja osveta.

20100608-broken-relationships-300x205.jpg
 
5.

Osveta

Emocionalna vezanost za ljude, stvari, pa i razne ideologije, oduvek je bila prisutna u našoj, iako kratkoj, ljudskoj istoriji. Ponekad je ta veza jedva primetna, izuzetno slaba, što je u najčešćem slučaju tako, ali ponekad ljudi ostvare vrlo privržene veze, neki bi rekli, neraskidive. Negativna strana vezanosti, između ostalih, jeste zavisnost od raznih poroka ali i naših navika. Često smo , ukoliko ne svedoci, bar svesni da postoje ljudi koji ne mogu kontrolisati sebe po pitanju uzimanja alkohola, cigareta, ali i upotrebe računara/interneta. Za života uspostavljamo nebrojivo mnogo konekcija sa drugim ljudima , češće površne, ali vrlo ređe, prisnije emotivne veze. Možda se pitate dok čitate sve ono zašto pišem o nekim vezama, umesto da pišem o osveti. Razlog je krajnje jednostavan, a sasvim opravdan ukoliko se sagleda uzrok želje za osvetom. Svaki čovek dobija želju da se sveti samo ako je on lično povređen. Neki od vas bi požurili i rekli: „Ali ja bih se svetio ukoliko bi neko povredio ljude koje volim, a ne samo mene“ . Tačno , tako nešto bi veći broj nas i učinio, ali ukoliko dobro proučite izvor svega toga, shvatićete da ste na prvom mestu vi povređeni , da ste vi ti koji osećate bol, pa iz tog razloga želite da nanesete ekvivalentan bol drugome. Čovek je zaista sebičan i sve što čini, čini da bi udovoljio sebi, osim u jako retkim prilikama kada to čini zarad drugih. U redu, pošto smo sada shvatili jedan od uzroka koji u nama budi želju za osvetom, vreme je da kažemo nešto o samoj osveti. Ja bih definisao želju za osvetom kao neugasivu vatrenu stihiju koja nas sagoreva iznutra, žari i pali sve ono ljudsko u nama, sve dok ne ostane praznina zbog koje smo sposobni na razne ludosti.
Želja za osvetom u potpunosti , jednaka je snazi veze koja je ostvarena sa osobom do koje nam je stalo. Ukoliko bi u najgorem slučaju neko ubio ili naneo neopisiv bol nama dragoj osobi, bol u nama bio bi ekvivalentan našem ličnom gubitku, ma čega god to bilo. Oduzeti iz našeg života nama dragu osobu znači srušiti čitavo carstvo unapred isplaniranih ideja, znači oduzeti nam najveći izvor inspiracije, podrške, sreće, znači oduzeti nam razlog da živimo i naravno, znači ispuniti nas prazninom , praćenu bolom i neprekidnom tugom. U isti mah, sve to budi u nama nenadmašivi bes, mržnju i svakako želju za osvetom. Iako svesni da osvetom nećemo vratiti izgubljenu osobu, iako svesni da osvetom nećemo nadomestiti sve čari koje nam je voljena osoba pružala, istrajni smo u nameri da isti bol nanesemo počiniocu. Ne činiti ništa značilo bi da nismo dovoljno snažno voleli, značilo bi da smo se pomirili sa gubitkom. Buda je govorio da svaki vid vezanosti vodi ka patnji, ali ne vezati se značilo bi biti nečovek, znači ne voleti svim svojim bićem. Koliko god Buda govorio o unutrašnjem miru, svesni smo da život nije takav i da ga treba živeti sa svim usponima i padovima, češće padovima nego usponima. Čak i kada bi smo se osvetili, praznina u nama ostala bi nepopunjena, trajna, uz jedva primetni osećaj zadovoljstva, koji u kasnijem životu može postati mač sa dve oštrice.

- - - - - - - - - -

Govorio sam o najuzvišenijem razlogu za osvetom, koji nije tako čest u našim životima. Svakodnevno bivamo žrtve ogovaranja, ismejavanja, fizičkog povređivanja, što opet budi u nama želju da se svetimo počiniteljima, na isti ili sličan način. Neki od vas kazali bi da za te, male, životno nebitne, osvete, valja udovoljiti našim unutrašnjim porivima. Drugi bi pak govorili da ne trebamo udostojiti počinitelje našom osvetom jer nisu vredni te pažnje. U nekim slučajevima složio bih se sa prvom grupom , dok i određenim , sa drugom grupom ljudi. U svakom slučaju valja se voditi mislima: „Onaj ko te ljuti, pokorava te“ . Završio bih ovo kratko, filozofsko razmišljanje sledećom mišlju: „Opsesija osvetom doneće u velikoj meri više štete nego što će sam čin osvete ikada nadomestiti“

- - - - - - - - - -

6.

Osveta na životinjski način

Taj miš me je nervirao od trenutka kada se rodio-cijukao je drugačije nego ostali, drao se i kada nije gladan, prosto se osećalo da samo želi nepodeljenu pažnju svoje jadne majke i od starta se videlo da će biti nadobudni, mali stvor. Poznavala sam mu i oca, jednog lenjog, tromog sivog miša, kome sam došla glave pre par dana iz, sramota me malo da priznam, razloga nevezanih za ishranu. Nisam ga čak ni pojela celog, glocnula sam mu samo nožice, čisto da pročačkam zube, a ulovila sam ga zato što sam čula da je gazda rekao gazdarici da sam već matora i da bi me možda trebalo uspavati. Čuj, matora?!? Mator je on sa svojom erektilnom disfunkcijom i svojim pilulama pored kreveta, svojim naočarima i nesposobnošću da vidi šta mu žena radi sa komšijom Marinkom čak i kad te već pomenute naočare ima na nosu. I tako, naterala sam se da podignem svoju zadnjicu sa jastučeta, da malo pronjuškam po kući i relativno lako nađem gde matori mišonja najradije dolazi po večeru i –cap! Naravno, nije me uopšte očekivao, jer odavno sam digla šape od njihove smrdljive sorte, te su se navikli da ću pre oblizati konzervicu whiskas-a, no što ću naoštriti kandže da nabodem nekoga od njih. Elem, ulovila sam ga, malko se poigrala sa njim, kvrcnula mu vrat i nehajno ga ostavila ispred svoje košarice, tek da gazde vide da je to mojih šapa delo. Gazdarica je vrisnula, kao što se od pristojne žene i očekuje, a gazda je malo nevoljno, ali ipak ponosno promrmljao da nisam još za staro gvožđe. Pa, i nisam, pravo da vam kažem, to se pre može videti po mome sjajnom krznu, po mome hodu i po sjaju u mojim zelenim okicama, ali ako je njemu potrebno da uz to zamlatim i po nekog miša, neka mu....

Nego, da se vratim na onog cijukavog stvora. Možda baš zbog tog njegovog neprestanog ciju-ciju kmečanja koje mi je probijalo uši i nije mi dalo da dremam, omrznula sam ga odmah. Izgledalo je kao da me izaziva, a još se nije ni odvojio od majčine sise. A ona ga je izgleda volela više no ostale, najviše ga je stiskala uz sebe, grejala, najduže ostavljala da jede, lizuckala i gladila više nego sve ostale zajedno. Ja ne volim neravnopravnost, odmah da vam kažem. Takve stvari loše utiču na samopuzdanje ostalog poroda i remete prirodan tok stvari. Ona je kriva što je malac postao debeli, samodopadni stvor, beskrajno hrabar i prilično bezobrazan. Primetila sam ga (iako sam se dobro starala da ne primeti da sam ga primetila) dok njuškicom izviruje iz njihove uboge rupe dok još nije napunio ni 28 dana, još je bio sisanče i ta njegova ljubopitljiva njuška i onaj njegov duuugačak rep kojim je vrteo tamo-amo, su me dovodili do ludila.
Probala sam da ga ne primećujem, pa, nedavno sam gazdama pokazala da sam još sposobna za lov i ribolov, te mi se nisu prljale tek izmanikirane kandže. Pravo da vam kažem, i ta mišja sorta mi pomalo smrducka, nikada ih nisam volela, čak ni u vreme dok sam bila obična uličarka i dok me gazdarica u naletu altruizma nije pokupila iz kontejnera. Uvek sam pre birala nešto već ulovljeno i spremljeno, pa nek je delimično i oglodano, no nešto što se migolji i čemu ja treba da pustim krv.
Dakle, ignorisala sam ga dok mi je prolazio tik ispred brkova. Ignorisala sam ga dok je svoje bezočne šapice razvlačio po šnitama slanine ostavljene na kuhinjskom astalu, ignorisala sam ga čak i kad je svoj smrdljivi izmet počeo nehajno da ostavlja, ne tamo gde mu je i mesto, već i ispred moje korpe. Ignorisala sam ga i kad je uradio najodvratniju moguću stvar-kada je svoj prljavi, mišji miris ostavio na mojoj omiljenoj igračkici. Znala sam zašto to radi. Što sam ga ja više ignorisala, to je on više žudeo da bude ulovljen, to vam je stavka prisutna kod svih glupavih stvorova, poput ljudskih žena, na primer. Postao je toliko neoprezan, gotovo histeričan i obeznanjen od žudnje da ga primetim i pojurim, da više nije ni razmišljao o mogućim posledicama te jurnjave. Slutim takođe i da mu je njegova gospođa majka u glavicu ulila i glupavu ideju o krvnoj osveti, znate već ono „ta matora, ofucana mačketina nas je ostavila bez oca hranioca, bla, bla.. tvoja dužnost je da ga osvetiš, bla, bla..“ Tra-la-la-truć. Ma, kakva osveta u svetu lovaca i lovine, slabašnih i predatora, moliću lepo???? Pa, to ne postoji!
Elem, ja sam ga ignorisala i ignorišem ga i dalje. Pojela sam mu braću i sestre i to sam ih baš pojela, ne samo ulovila, iako, kao što rekoh, nisam baš luda za mišjim delikatesima. Pojela sam mu zatim i onu sirotu majku. Poješću mu i ženicu, ako uspe da je nađe od silnoga vremena koje gubi u pokušaju da me deranžira. Poješću im i decu. Ali njega neću. Neću ga ni taći, ma ni vrhom kandže, niti brka. Nekada je najbolja moguća osveta ne činiti ama baš ništa.

Mouse-vs-Cat-1680x1050.jpg
 
7.

OSVETA

Danima sam plakala, rekla je Izabel, vreme je da se konačno počnem da kuvam. Na njenom lepom licu pojavile su se dve bore oko očiju podbulih od plakanja. Biće to jako slatko jelo, pomislila je, slatka mala osveta. Izabel je jednom volela, jednom živela i jednom će kuvati samo za njega.
Izvadila je najveći lonac nalik na kotao iz dečijih slikovnica u kojem samo veštice iz bajki kuvaju svoje čarobne napitke, krilca od slepog miša, žablje nožice, lavlja kandža... Ono što će Izabel skuvati biće nešto sasvim drugo... Nešto što će njenom srcu dopustiti da se odledi i da ponovo kuca, još brže i poletnije nego što je kucalo ikada pre za njenih dvadeset i osam godina... Osveta, draga mala, draga slatka osveta, osveta koja se zariva poput strele u telo neprijatelja, vadi mu dušu i nanosi težak bol, dok onome ko je priprema donosi izuzetan užitak.
Izabel se osetila kao pripadnik nekog drevnog plemena, koji pored vatre peva bajalice i doziva duhove pomoćnike. Počela je da ubacuje sastojke, sećanja na one lepe dan koje je sa njim provela, zajedno sa komadićima ljubavi koji su za njim preostali... To se mora lepo ukrčkati, da bi mogla da nastavi.
Posle dugo vremena ponovo je pevušila... Ponovo se osećala živom... Na kraju dana prvi deo osvete je bio gotov, brižljivo upakovan u najveću teglu poput džema od višanja i Izabel je mogla da mirno otpočine...
Kada je narednog dana ustala, osetila je čudnu glavobolju... Imala je glavobolje više puta, ali nikada se nije osećala kao da joj se glava odvaja od tela... Imam posla, rekla je sebi Izabel, ne mogu čekati... Popila je lek protiv glavobolje, uzela teglu sa početkom osvete i nastavila da kuva... Kuvala je do kasnih večernjih sati, glavobolja nije jenjavala, ali je osveta bivala sve ukusnija. Još koji dan.
Sutradan se Izabel probudila i nije se osećala ni malo bolje. Kada je ugledala svoj lik u ogledalu umalo nije poskočila i suzbila je vrisak, a onda se nasmejala. Dva dana glavobolje jesu dovoljna da ti lice izgleda starije, da su ti bore dublje, da ti kosa neposlušno visi u mrtvim pramenovima. Sve će to biti bolje čim se osveti. Osim toga osveta je tako dobro mirisala. U toku dana osveta je postala još omamljivija, ali je Izabel jedva stajala na nogama... Odvukla se u krevet i prvi put razmišljala da li je sve to oko osvete toliko iscrpljuje. Ali, ne, to je sada njen život, njena misija.
Jutro je donelo hladnu maglu i orošene prozore. Izabel je teško ustala iz kreveta, zgrbljena, poput starice. Na staricu je i ličila, u ogledalu nije bilo više mlade, lepe i životne Izabel u nju je zurilo istrošeno lice neke druge osobe. Ali ona nije marila. Makar se svet srušio osveta mora biti zgotovljena. Tog dana je osveti dodala one konačne začine, koje su je učinile toliko slatkom, da je Izabelino umorno srce zaigralo od sreće. Sutra, oh sutra će biti taj dan! Sutra će mu servirati osvetu, hladnu poput zakopanih kostiju mrtve životinje... Izabel je zaspala sa mislima o sutrašnjem danu u očima....

Našli su je mnogo dana kasnije, praznu ljušturu, gotovo beživotnu... Sklupčanu i promrzlu godina koje se ne mogu odrediti. U rukama je stiskala teglu koju nije želela da pusti. Govorila je da se u njoj nalazi njen život. Tegla je bila prazna, naravno. Jer osveta, koju je tako dugo pripremala sada se učaurila u njoj i polako joj je izjedala i ono malo duše što joj je ostalo. Pogledali su je sa sažaljenjem...Da su samo malo bolje posmatrali , videli bi iza kostiju njenog lica kako izviruje osveta i ceri se svojim oštrim zubima...

face-sad-woman-cracked-dry-skin-7889393.jpg


- - - - - - - - - -

8.

Šporet smederevac

On bitanga i alkoholičar da kaže njoj udovici,majci dvoje maloletne dece da je belosvetska k*urva samo zato što je u svoju skromnu sobicu u sirotinjskom dvorištu primila uplakane u strahu njegovu ženu i dete dok je on vrativši se u kasne sate u pijanom stanju po ko zna koji put izbacivao kroz prozor šporet Smederevac iz samo njemu poznatih razloga.I umesto da dodje sutra da joj se izvini,zamoli za oproštaj on ju je u dvorištu pred svim komšijama nazvao kurvom belosvetskom dok su sve oči bile sa podsmehom uprte u nju. Nije mogla to da mu oprosti,grudi su joj žarile one uprte oči a komšijski osmesi izazivali bes.Rešila je da mu se osveti.Nije morala dugo da čeka.Opet je došao pijan u kasnu noć i dok se on zabavljao sulundarima i Smederevcem koji je po ko zna koji put dobio krila ona je otišla do zajedničkog poljskog klozeta na kraju dvorišta i prerezala dve daske jer je znala da u njegovom rituala iživljavanja odmah posle Smederevca odlazio u nužnik.Kako je zamislila tako se i desilo,upade Mitar u govna do guše.Skočiše komšije da spašavaju al' puče bruka i on dobi nadimak "Mitar smrda"

Svaki put kad bi prošla pored njega začepila bi prstima nos a on bi spuštenog pogleda mrmljao sebi nešto u bradu.Vreme je prošlo,sećanje je ostalo da živi i vrlo često se čuje iz nečijeg dvorišta kako žena kaže mužu:"bolje se pripazi da ne prodješ kao Mitar".

- - - - - - - - - -

9.

Skoro, pa jedan ceo zivot

Brzinom svetlosti ,uprkos mamurluku, misli su mu proletale kroz glavu.
-Pominjes osvetu..Kakvu osvetu, jebbem ti?mrmljao je sebi u bradu.
-Svi su oni jebena govna,draga moja.Paraziti.Zive na mojoj muci a ti mi kazes da ides.
Stajao je na sred sobe i nije znao kuda dalje a nije zeleo ni da se vrti u krug.
Lose mu je.Osecao je nesklad u sebi i oko sebe.Vec dugo nije napisao nista, ni jedno jedino slovo
Netrpeljivo je odmahnuo rukom.
-Ja se ne lozim na velicinu tvojih sisa.Lozim se na tebe i ono sto si ti.Povredila si me kucko i od danas razmisljaj o tome.
Pateticno je pokusao u njoj da izazove osecaj krivice.
Zazvonio je telefon.Nije morao da gleda.Znao je ko zove i da mora da se vrati.
A ona?
Ona je zivela za ovaj dan, da ga gleda kako pognute glave odlazi
Jos citav sat nakon sto je zalupio vratima, sedela je u fotelji stana u kome su provodili ukradene sate,misleci na kompromise koje ce morati da napravi.Potom je ugasila cigaretu u vec prepunoj pepeljari, ustala , rukom poravnala haljinu, uzela tasnu , kljuceve od kola i laganim korakom isetala iz jednog skoro pa celog zivota, ne sacekavsi kraj romana koji on nikada nece napisati.

piksla.jpg
 
Poslednja izmena:
Svoje glasanje započinjem pitanjem:

- Šta radi MIŠ od PEDESET KILA u parku?
- Sedi i često glasno doziva: MAC, MAC, MAC... (smeh)

- Osveta na životinjski način- PRIČA 6 - 3(deset) poena

- Priča 7 - 2 poena (za alavu vešticu Izabelu koja je pojela punu teglu!)

Pričama pod rednim brojevima 2 i 9 podelio bih jedan preostali bod na ravne (Skoro, pa ceo jedan život - četrdesetogodišnje) časti, ali kako mi Zelena šefica to neće dozvoliti, nakon kraćeg vaganja odlučujem:

- Priča 9 - 1 poen (oprosti Ana-Marija)

Srećno, OSVETNICI!
 
Biće mi teško da dodelim svoje glasove (poene); skoro sve priče, sem jedne, padaju na idejnom nivou. Priča treba da sarži zaplet, obrt i rasplet sa tzv "pančlajnom", trenutak koji kod čitaoca izaziva neku reakciju nakon koje pomisli -wow ili nešto slično. Iznenađenje, jezu, smeh, tugu, radost, bilo šta.
Pisanje crte (ultra kratke priče) je vrlo zeznuta stvar, sve to treba strpati u zadati br karaktera i suvišnja objašnjenja koja su nepotrebna za samu priču arče te karaktere koji su mogli da budu (u stvari, trebalo je) mnogo bolje upotrebljeni.
Generalno, u svim pričama autori se trude da natrpaju svoj uradak bespotrebnostima umesto da se fokusiraju na karakterizaciju, gradnju atmosfere i uverljivost. Na primer, priča br 6, za koju smatram da je najbolja, mi nije uverljiva. Pisana je iz prvog lica mačke, ali nikako da me ubedi da mačka baš tako razmišlja. Svakako da ne kontamo kako mačke razmišljaju, ali znamo da ne razmišljaju na takav način. Više "instinktivnosti", da se tako izrazim, bi bilo uverljivije. Motivacija je dobro izvedena, pripovedanje onako, a pančlajn ne izostaje. Bio bi mnogo efektniji da je autor izostavio poslednju rečenicu. Čitaoci nisu glupi, dozvolite im da sami zaključuju.
Apropo zaključivanja, sve priče koje vodi narator (nisu pisane iz prvog lica prezenta ili prošlog vremena) nisu dobro izvedene. Narator ne zaključuje umesto čitaoca i ne nameće svoje mišljenje, on je nepristrasan i samo servira čitaocu ono što čitaoc treba da svari i zaključi. Naravno, postoje izuzeci, ali za to treba mnogo veštine i iskustva u pisaniji.

Ako pravila dozvoljavaju da dam bodove samo priči br 6, onda ću to i učiniti a ako ne, potrudiću se i oko ostalih, da nađem u njima neku nit koja zaslužuje preostale.
Autori da ovu moju kritiku ne shvate lično, nego kao motivaciju za ubuduće uradke. Ni jedna priča ne bi "prošla" kod nekog urednika i izdavača, upravo zbog razloga koje sam naveo.

Čestitam svima na hrabrosti i odvažnosti da prezentuju svoje radove.
 
6-3
7-2
9-1
Priči br.6. ne treba uvodni tekst i filozofiranje o osveti! Moš tim tekstom da otvoriš
temu na pdf filozofija ili psihologija,ali s pričom ne ide!Kvari veoma lepu priču i talenat
pripovedača da provajderiše živuljke...Ma i ljude,naravno...:lol:
Uostalom (Đek promašuje kao i obićno:mrgreen:) priča je metaforična u priličnoj meri...
Podseća me na Ibrice Jusića "Mačku"...:mrgreen:
 
Poslednja izmena:
Svakako da je metaforična priča 6 - Osveta na ŽIVOTINJSKI način, parabola na čijem je drugom kraju, a ko drugi do:
"debeli, samodopadni stvor, beskrajno hrabar i prilično bezobrazan"! (smeh)

Priča je čisto remek-delo... pardon, autobiografsko delo, gde je MAČKA u stvari niko drugi do autorka,
dok gorepomenuti "boldovan" MIŠ veoma podseća na jednog, a kog drugog do... (cepanje)
 
Dragoljub69:
6-3
7-2
9-1
Priči br.6. ne treba uvodni tekst i filozofiranje o osveti! Moš tim tekstom da otvoriš
temu na pdf filozofija ili psihologija,ali s pričom ne ide!Kvari veoma lepu priču i talenat
pripovedača da provajderiše živuljke...Ma i ljude,naravno...:lol:
Uostalom (Đek promašuje kao i obićno:mrgreen:) priča je metaforična u priličnoj meri...
Podseća me na Ibrice Jusića "Mačku"...:mrgreen:
Kliknite za proširenje...

Razumem tvoju potrebu da budeš loncu poklopac, ali uzdrži se od toga. Moju (nekompletnu) kritiku (u stvari, osvrt i sopstveno mišljenje) te priče će potvrditi svako ko ima dodir sa uređivanjem ili izdavanjem proze.
Metaforična? Nije. Možda u drugom sloju, priči ispod priče. U svakom uradku ovde se može prepoznati neka metafora, sve zavisi od afiniteta čitaoca.

I ne razumem to da se priče identifikuju sa autorima, da se pronalazi njegova ličnost u redovima. To je totalno pogrešan način sagledavanja priče i ne spada u književnu kritiku, nego u poprilično žestoku analizu celokupnog dela (opusa) autora, i to od strane vrhunskih stručnjaka. Jedan od aspekata te analize je i uticaj života, rada, odgoja i ostalog autorovog, a mi ovde smo daleko od toga. Naposletku, za to treba poznavanje kompletne bio i bibliografije autora. Na ovom nivou je sasvim dovoljno da se priča objektivno, koliko god može, kritikuje,i da se, ovo je najbitnije, ukazuje na mane i greške. Ne mislim pri tome na pravopisne i gramatičke. Od hvalospeva autor nema ništa sem lažne gradnje sopstvene veličine a to vodi u zaustavljanje spisateljskog razvoja.
 
kojote:
Svakako da je metaforična priča 6 - Osveta na ŽIVOTINJSKI način, parabola na čijem je drugom kraju, a ko drugi do:
"debeli, samodopadni stvor, beskrajno hrabar i prilično bezobrazan"! (smeh)

Priča je čisto remek-delo... pardon, autobiografsko delo, gde je MAČKA u stvari niko drugi do autorka,
dok gorepomenuti "boldovan" MIŠ veoma podseća na jednog, a kog drugog do... (cepanje)
Kliknite za proširenje...

Ne, ne verujem da si ti taj kome neko zeli da se sveti:hahaha:
Prica je odlicna. Zaista je suvisna zadnja recenica, podseca na basne sa naravoucenijem.
A nije klasicna basna.
 
Borac za prava zivotinja:
Naravno, neću vam braniti da iznesete kritički sud, ali vodite računa o dve stvari:
- da se dijalog ne pretvori u uvredljivo prepucavanje
- da ne otkrivate, nikakvim aluzijama, ko su autori priča (bilo da znate ili pretpostavljate ... a pod uslovom da znate, ne želim da ulazim u to kako i zašto)
Ispoštujte pravila do završetka glasanja.
Kliknite za proširenje...

Oprosti mi ali je jače od mene. Nisam mislio da ti pravim cirkus ovde, ali šatra se diže na svakom mestu gde se klovnovi napinju da je podignu. Ukloni klovna pa da radimo nešto. Opet, znaš da imam pametnija posla nego preganjanje sa harlekinom koji godinama nastoji da brabonja po meni na ovom forumu.
 
Evo mojih glasova sa obrazloženjem.
Ostale priče ću rado komentarisati ali samo na zahtev njihovih autora, ne bih da se namećem i pametujem kako mi onaj imputuje a ako sam već dao glasove nekim pričama, mislim i da je red obrazložiti zašto sam ih dao i navedem šta mi je u istima loše.


Priča br 6 – 3 poena.
U ovom uradku mi smeta neuverljivost protagoniste. Karakterizacija životinje je nezahvalna rabota, ni jedne naznake u razmišljanju protagoniste nema da se radi o mački, ako izuzmemo deo gde autor direktno naglašva –mačka. Fali tu još opisnih rabota, kao ono lizanje krzna. Priča takođe obiluje nepoželjnim digresijama (bespotrebnostima) koja su ubitačna za ovako kratku formu.
Poslednja rečenica ne samo da je suvišna, nego srozava integritet pančlajna. Kao da čitaocu objašnjava da je nebo plavo.

Priča br 4 – 2 poena
Lepo razvijena dinamika (koja štuca povremeno) je ono što je kupilo dva boda. Pripovedanje bi mi bilo mnogo bolje a dinamika ne bi zapinjala da se preprave i optimizuju rečenice, kao na primer, ovako:

Nekada smo se mnogo voleli. Kada se osvrnem na te dane, čini mi se da smo bili srećni. Uzeli smo se mladi, decu izrodili, kuću napravili. Nije sve bilo idealno, ali je bilo lepo. A onda je, posle toliko godina, postala nezadovoljna. Nije joj bio dovoljno dobar život koji imamo. Odjednom joj je bila potrebna neka romantična ljubav, kakvu ja nisam umeo da joj pružim.

Takođe, lep pančlajn na samom kraju ali moglo je bolje da se izvede. Kao i za prethodnu priču, poslednja rečenica je suvišna, a ceo poslednji niz mora da bude efektivniji, u njega su upereni reflektori.
Ovako bih ja to izveo:

Primio sam je u kuću, spavaću sobu i krevet, sve kako treba.
Samo sam je izbacio iz srca i duše, ne volim je više. I ona to zna. Kraj.

Početak priče treba da zgrabi čitaoca a kraj naglo i efektno da ga ispusti.

Nadam se da nisam uvredio autora svojim uplivom u tekst, ali nije postojao drugi način da objasnim ono što mi je zasmetalo.

Priča br 7 – 1 poen.
Odlična priča sa potencijalom koji je ostao u zapečku zarad jako loše izvedbe i prenatrpanosti detaljima koje guše i prekrivaju sjajan scenosled. Ti detalji bi lepo legli u dužoj formi, ali u ovako kratkoj prave kontraefekat. Zamerka i na bespotrebnu upotrebu tri tačke. Pauziraju čitaoca bez razloga a i deluje neozbiljno. Savetujem autora da se mane ubuduće toga, nigde u prozi se ne upotrebljavaju na takav način, čak mislim da se upotrebljavaju samo u upravnom i na kraju priče kao svojevrsni znak nastavka i nedorečenosti.
Da su izostale nabrojane mane, ozbiljno bih ovu priču, zarad ideje i (nedovršene) sjajne atmosfere, stavio na prvo mesto.
No, tehnika pisanja (pripovedanja) je stvar koja se usavršava a nikada se ne usavrši, ali gde ima volje i ljubavi ka pisanju, sve dolazi vremenom na svoje mesto.

Autorima ove tri priče sledi moj naklon. Uprkos manama, ima tu dobrog i kvalitetnog štofa. Samo da se ušije valjano!
 
Poslednja izmena:
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top