Glasanje na proznu temu ~ Bajka (rok 20. jan)

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
lanavi

lanavi

Aktivan član
Poruka
1.908
Pristiglo je nekoliko Vaših ostvarenja. Pažljivo pročitajte i dodelite svoj glas najlepšoj priči po svom izboru. Izvolite i uživajte:



Priča br. 1


Tolkina
"Deco, vreme je za krevet!", povikala je majka i mi smo se, neki brže neki sporije - a Tolkina je odugovlačila koliko je god mogla - uputili prema dečjoj, dakle našoj sobi. Već smo svi bili u pidžamama, zubi oprani, krupnije nečistoće uklonjene. Pet krevetaca zauzimalo je gotovo celu sobu, malo je bilo mesta za išta drugo.
Legli smo u krevece, pokrili se do brade, niko preko glave, nema straha kad svi spavaju u đuture - legli smo dakle svi, čak i Tolkina, majka je ugasila svetla, ali nama nije bilo ni na kraj pameti da spavamo. Pričali smo viceve, ispuštali tihe urlike, kikotali se čekajući jutro koje je bilo udaljeno nekih 10 sati koje bi samo budala željela provesti u spavanju.
Baš i nismo bili jako tihi, pa je majka ulazila svako malo preteći kaznama ne budemo li ubrzo zaspali. Prvo je rekla da ćemo se probuditi ružni ne zaspemo li istog momenta. Kada to nije pomoglo, rekla je da će pozvati policiju i da će nas čika policajac odvesti u zatvor. To je pomoglo, na nekih 5 minuta, a onda smo se opet počeli zezati, cerekati i sve ono dečje...
Majka je tada ljutito otvorila vrata, koja su meko udarila u Tolkinin madrac (koji je bio prvi do vrata), i povikala:

"Smirite se, bezobraznici balavi, smirite se ili ću, časne mi reči, pozvati vašu biološku majku!"

Tajac.

"Čekaj malo", rekla je Tolkina, "Pa ti si nas rodila, koliko ja znam ti si naša biološka majka."

"Jesam, ja sam vas rodila", rekla je majka, "I od moje ste i tatine krvi stvoreni, svo petoro. Ali sve je to bilo reda radi... Neko je drugi zatražio da vas stvorimo i da brinemo o vama, o svih petoro!"

Zvučala je grozno, preteći, a opet uplašeno. U polumraku, lice joj je zračilo bledo ljubičastom bojom, a grimasu na njemu nismo prepoznavali.

"Tako", nastavila je majka, "Ako vas još jednom čujem, doći će. Ona."

Stvarno smo utihnuli. Niko od nas nije mogao zaspati, ali nismo se usudili ni pomaknuti u krevecima, a kamoli nešto reći. Izuzetak je, naravno, bila Tolkina. Iz čistoga mira, a zapravo iz tog njenog ćudljivog nemira, počela se smejati, grohotom, glasno, nekontrolirano. Zašto: niko ne zna, a neće ni znati.
Vrata sobe su se otvorila, začuli smo majčin glas. Rekla je samo dve reči:

"Ona stiže."

Ugledali smo žuto obrubljenu senu neodređenog oblika kako se naviruje u našu sobu. Svi smo se ukočili od straha, osim Tolkine koja je rekla:

"E pa dobro došla Prevelika Majko, bilo je i vreme..."

Pokušali smo ušutkati Tolkinu nemim i paničnim pogledima, znajući unapred da našu svojeglavu sestru to neće zaustaviti u teranju inata.
Sena se produžila i stala zauzimati sobu. Kad je već došla nadomak naših krevetaca na pragu smo ugledali nogu biološke majke, u smeđim zarozanim štramplama i cicastim papučama. Do nosnica nam je dojedrio opor miris nikad pranih stopala. Uto je njezina sena dotakla našu posteljinu - odmah smo zaspali. Svi osim Tolkine. Probudli smo se u sedam ujutro, neobično odmorni i sveži, ali Tolkinin krevet bio je prazan, bez posteljine: samo madrac.



Svi smo mislili da se Tolkina nikada neće vratiti - da je izgubljena za sva vremena i pokoljenja, za radne i praznične dane - kad su počele stizati razglednice. Majka ih nije krila od nas, a i zašto bi, dosta joj je bilo toga što mi mislimo da je prodala Tolkinu straobalnoj biološkoj majci.
Prva je razglednica stigla iz Samarkanda. Pisalo je "primite puno pozdrava" i slične stvari koje ljudi pišu, a teško je bilo poverovati da je to pisala naša Tolkina. Druga i treća stigle su sa severa Škotske iz čuvenog rudonosnog područja, a tekst jedva da je bio nešto izmenjen. Nadalje, razglednice su stizale jednom ili dvaput mesečno, i to s Društvenih otoka, iz Sečuana, pustinje Gobi i, da ne nabrajamo, iz svakog mogućeg kraja sveta. Trebala nam je dobra godina dana da shvatimo kako svaka od tih razglednica nosi žig naših pošta.
Tata je bio taj koji se izdao, kad je prilikom primitka poslednje razglednice - iz Kluja - promrmljao nešto kao "evo je, moja mala smetlarska cigančica". Nije nam dugo trebalo da zbrojimo dva i dva. Iza gradskog smetlišta već je godinama postojalo cigansko naselje od kartona i iverice. Prve smo nedelje odglumili slabost i pobegli od kuće, dok su majka i otac bili u crkvi.
Bilo je vruće. Zrak je smrdio, asfalt blještao na suncu. Lanac s bicikla pao nam je valjda deset puta. Konačno, iza brda od smeća, začujemo cigansku pesmu; greška, bio je to zvuk roja vilinih konjica koji se uspinjao iz obližnje baruštine.
Ali kartonsko naselje već je bilo na vidiku. Kraj jedne od nastambi od smeđeg kartona i plastičnih kašeta, s krovom od unutarnjih strana tetrapaka, sedeo je stariji Cigan i pušio. Sa zanimanjem je gledao naš bicikl. Uskoro su pristigla i deca. Malo dalje, jedna žena je prala veš nagnuvši se nad drveno korito.

"Pošto daješ taj bicikl?", pitali su nas.

"Nipošto", rekli smo, "Tražimo sestru. Zove se Tolkina."

"Ma'jde. A kako se ti zoveš?"

"Mi se zovemo Tolkini", rekli smo.

"Vi? Pa kolko vas ima?"

"Evo nas. Jeste vi Cigani?"

"Jesmo dete, Cigani smo."

"Zašto onda ne pevate?"

"Ne pevaju svi Cigani, mi smo od onog roda kojem Bog nije dao sluha."

"Gde su vam konji? Mi smo čuli da Cigani kradu pa prodaju konje."

"Nekad bilo. Gde će cigo sad konja naći?"

"Onda valjda gatate? Il' krpite lonce."

"Ništa od toga sinko. Taj čudak, Bog, ne da nam da vidimo budućnost, a Cigani kalderaši davno su odumrli. Mi smo ti lektorski Cigani."

"Šta?"

"Lektorišemo i ponekad pišemo knjige i priče forumskih pisaca. Najviše radimo za Krstaricu, ali i veće ribe iz regiona dolaze kod nas: Bosanski, Hrvatski forumi - sve su ti to naši klijenti."

Nismo najbolje razumeli šta ti Cigani rade i kakve to stare knjige i papire skupljaju i sređuju, ali...

"Pitao si za sestru. Tu je."

Pokazali su nam prstom na najmanju nastambu od kartona, koja se zapravo sastojala od velike kutije za televizor. Nismo mogli izdržati, bacili smo bicikl na tlo, dotrčali do kutije i šutnuli je nogom. Zaduvao je smradni vetar i odneo kutiju u zrak. Ukazala se Tolkina, sedela je prekrštenih nogu na nekom spužvastom jastuku, umotana u veliko ćebe s uzorkom tigrovine. Lice joj je bilo jarko našminkano, a na glavi venac od maslačaka. U rukama je držala čudnu napravu, nešto poput male pisaće mašine s crvenim tipkama. Sa strane je stajala otvorena fascikla sa listovima ispisanog papira koju je Tolkina s vremena na vreme dopunjavala. Oči su joj bile zatvorene, kao da je u nekom polusnu. Nešto nam nije dalo da je pozovemo, da je pitamo nešto, bilo šta. Naježili smo se, tamo kraj smetlišta, na podnevnom suncu, usred leta.

"Ona nam je najbolja", rekli su nam Cigani, "Specijalizovala se za bajke, a bajke su na forumima najtraženiji književni materijal. Zaradi više nego svi mi skupa. Nju je nama poslao onaj svevideći, Bog, ona je Njegovo dete."

"Kakve bajke...?", pitali smo, ali nismo doista očekivali odgovor, kad ionako tu ništa ne razumemo.

Bili smo zbunjeni. Nismo znali bi li i mi ostali ovde, s Ciganima, ili bi poveli sestru za ruku, pa kući. Dok smo se tako zbunjivali, Cigani su nam rekli:

"Ajde, dok smisliš šta ćeš, idi tamo do smeća pa nađi desetak plastičnih posuda. Kakvih god."



###
 
Priča br. 2

Znamenje petla



Petao ga je trgnuo iz sna; opet nije uspeo da dosanja znamenje. Odlučio je da priča sa komšijom, ne ide da kukurikanje budi narod u osvit.
Zakuvao je kafu, izneo tacnu u avliju i seo na klupu ispod stare kruške.
Kad je petao ponovo zapevao, u komšijskom oknu zasja slabašna svetlost. Nedugo zatim, noseći fenjer, pojavi se na tarabi.

- Dobro jutro, Jusuf-efendija!
- Dobro ti jutro, Ibrahime.
- Razbudi pevac mahalu, a? Vala, zaklaću ga danas, ne ide više.
- Ne ide, ne ide, nego ajd’ der na kafu, ima u džezvi taman.

Starci su nemo sedeli, srkali i gledali kako se obzorje boji crvenilom, kao što su činili svako jutro poslednjih godina.
Kada je sunce granulo, Jusuf otvori prednja vrata da primi mušterije. Zatim sede i poče da lista požutele stranice jedine knjige koju je imao. Našavši ono što je tražio, namršti se, zamisli pa dozva malog:
- Pohitaj Ibrahimu i reci mu da ne kolje danas petla. Trk!
Ponovo se udubio u stranice; nije primetio mladu ženu koja je ušla u radnju sve dok se nije oglasila:

- Dobar dan, hećime!
- Dobar je svaki! – odgovori, trgnuvši se.
- Kojim dobrom, ili zlom, gospoja?
- Došla sam iz Travnika, po preporuci, radi se o mom mužu, Milanu.
- Slušam te, dete.
- Odao se kartanju, izbija iz kuće po celu noć, strah me da ne raskući imanje!
- Tako, dakle – promumlao je i prišao ženi. Zagledao se u njene oči, prodorno, a nju neka vrućina obuzela pa se počela znojiti. Rekao joj je da sedne.

Gledao je kroz ženine oči u njenu patnju i tamo nazreo rešenje za nju, za nerođeno koje nosi i za muža.
Nagnuo se i šaputao joj, tiho, da nijedan glas ne ode iz uva jer šapat ne deluje ako i najtananiji zvuk pobegne od onoga kome je namenjen.
Zatim se uspravio. Radosnica joj kliznu niz obraz a oči joj zasijaše
.
- Tako mi boga, istina je što o vama govore!- Spustila je zlatnik na knjigu.
Pomilovao je po glavi i otpratio do vrata.
Samo što je otišla, srećno se smešeći, uđe mali:
- Ibrahim je odneo pevca na pijacu, još se nije vratio!

Zagledao se u dete.
- Uzmi onaj zlatnik i podaj materi. Slobodan si za danas.
Nastavio je da lista knjigu.

Da sam samo uspeo da dosanjam san, samo da sam Ibrahimu ranije rekao da ostavi pevca u životu - pomislio je, pomno proučavajući požutele listove.
Svakom košticom tela osećao je da će se nešto dogoditi. Zebnja i iznenadni umor su ga savladali i odluči da prilegne al’ san nikako da dođe.
Sve više ga je sekirao dar koji je nasledio od oca. Voleo je da unosi radost u napaćene duše i obavezao se da zalutalima osvetli put, ali nešto ga je izjedalo i nije mu dalo mira. Sebi nije znao pomoći jer nije mogao pogledati u sopstvene oči a ni šapat u svoje uho šaptati; sve ljudske tuge je video i osetio ih kao svoje.
Možda mi se duša prepunila jadima kao ibrik ispod česme? Sigurno! A ono što dolazi neka dođe…
Sa tom misli utonu u san.
Iz dremeža ga probudi kucanje. Mukom ustade i otvori vrata a pred njima neki kicoš, sav napirlitan i odvažan. Jusuf ga uljudno pozdravi.

- - - - - - - - - -

nastavak priče br. 2

- Dobar dan, Jusuf-efendija. Advokat Todorović, na usluzi.
- Uđi mladiću, da ne obavljamo poslove na ulici.
- Blagodarim.

Nije se, na čuđenje kicoša, iznenadio. Osetio je nešto nadolazeće, a šta tačno, nije znao.
Mladić ga je obavestio o amanetu nekog rođaka iz daleka sveta. Jusuf se požalio, znao je da rođak ne postoji niti je kad postojao.

- Greška je isključena, efendija!- odvažno odgovori kicoš i poturi papire. Čim je potpisao, advokat dozva slugu koji unese korpu od pruća. Jusuf je prihvati bez reči i pomisli – Da li je to znamenje koje nisam dosanjao?
Kada je ostao sam, otvorio je košaru sa zebnjom u srcu i ono što je ugledao ga je zaprepastilo.
Petao iskoči, zalepeta krilima i ugnezdi se na ormanu. Gledali su se u oči, prodorno i prkosno, kao ljuti bikovi.
Nikad u životu nije video ružnijeg stvora. Jedno oko veće od drugog, perje štrokavo a kresta isfucana.

- Kao da te šejtan po svom liku stvorio- reče Jusuf a petao naže glavu ustranu, kao da vreba odjek izgovorenog.
Nastavi da proučava knjigu i pomisli – ako je ovaj stvor znamenje, ne piše se dobro…
Udubio se u ćitabu sve dok ga glas, nakaradan i promukao, ne prekide:
- Ne traži ono što ti donosim, starče!

Jusuf se trgnuo ali nije dao strahu da ga pokori.
- A šta mi to donosiš, rugobo jedna?
Petao ponovo nakrenu glavu i odgovori:
- Lek za nemir koji te pohodi, hećime.
- Vidi ti njega, avet da zbori ono o čemu nema pojma!

Petao zalepeta krilima, sleti na knjigu i unese mu se u lice.
- Duše lečiš a sam je nemaš!
- Iš, silo nečista!
- Iškaj me do zore, al’ tako ti je. Nemaš žene da te pazi, sina da te nasledi ni ćeri da ti tepa.
- Rekoh li da zavežeš?!

Ustao je i prišao prozoru. Petlove reči mu se zabiše u svest poput eksera. Zagledao se u narod koji je užurbano išao svojim poslom.
- Boli li te istina, starče?- Neumorno nastavi pevac.
Znao je da je istina ono što je čuo, cela čaršija je znala da nema ni kučeta ni mačeta a ipak je imao nešto.

- Imam dar od boga, ptičurino.
- Prokletstvo imaš a ne dar. Koliko si se tuđih jada za života napojio, hećime?
Pomislio je – previše.

Video je kovača Slavka kako prilazi avliji, noseći neku brigu.
Još nije prežalio oca, jadan.
Odškrinu vrata i reče mu da dođe sutra. Nije hteo da se po čaršiji priča kako raspravlja sa petlom. Zatvorivši ih, pitao se ko će njega žaliti..

- Jesi došao da mi na muku sedaš, baksuze?- Upita i uspe šolju čaja.
- Došao sam da te muke lišim, starče.
- Je l’ da? A kako ćeš to? Uzećeš mi dar il’ ćeš me oženiti?
- Šapat ti ne mogu uzeti a ni oženiti. Star si, ljudima daješ i nadu i strah.

Iznenadio se. Ceo život je u očima drugih video poštovanje a nikad strah koji se vešto skrivao.
Ispružio se na otoman i zatvorio oči; nikad se nije osećao umornijim.

- Je l’, pogani, nećeš ti mene ostaviti na miru tek tako?
- Hoću, Jusufe, hoću… pustiću te da spavaš, neću kukurikom buditi mahalu, ostaviću te da dosanjaš svoj san.

Jusuf je zaspao.
Ibrahim ga je sabajle našao, i po prvi put video osmeh na njegovom spokojnom licu.
Konačno je dosanjao svoj san.
[
 
Poslednja izmena:
Priča br. 3


Ubogi Korpusija

Starac je lagodno kaskao za danima, noći jedva sustizao. Ustajao bi kada bi mu san preseo, a legao nešto ranije. Jeo je dovoljno da mu creva zakrče za još jednim zalogajem i pio dok ga pamet ne izda. Tako je i stotu zimu načepio, a još mu se htelo. Majka mu je, prisećao se, u mladosti govorila da u životu postoje dva puta – duži, koji se okukom završava, dok samo crvoliki puteljak virka iza nje, i kraći, brži i luđi, što odsečno konča, jednom i zauvek. Starac je, razume se, izabrao onaj duži, i još je koraka na umu imao. Nakon što je sinove i kćeri ispratio u svet, a babu sahranio lepo, na groblju u dolji, popeo se na vrh brda, u tek sagrađenu brvnaru se smestio, pa kupio svinjče i osamio se sa skotom i nešto živine, da sledujuće godine isprati u miru.
Ali, poslednjih meseci, mira mu je baš zbog alave životinje pomanjkalo...
„Beštijo nezasita“, zagrmeo je ustavši iz kreveta jednog jutra, glave kisele, a očiju rumenih. Probudilo ga je tupkanje o ulazna vrata kolibe, već treću zoru zaredom. Svinjče bi, otkako je ižđikalo i osokolilo se, zaiskalo hranu čim bi progledalo izjutra, a ne bi se sve do večeri smirilo. Još je, prepredeno, našlo načina da se izmigolji iz omanjeg svinjca pokraj brvnare, pa da slobodno jarca po celom dvorištu, pritom plašeći živinu. Jednog je kočopernog petla čak i zubalom dohvatilo, šiju mu pregrizlo kao od šale, te je kokoš cele nedelje – dok gazda nije novog petla nabavio – kljucala uznemirena. Starac se tešio znanjem da komšiluka nema, pa jogunasta zverka barem u tuđoj bašti ne pravi belaja, ali mu je sna zafalilo, jer bi gladna životinja zatupkala na vrata čim bi je ogrejalo sunce.
Dok je ustajao, starac je oborio flašu vina pokraj kreveta, to protumačio kao loš znak. Odgegao je nevoljno, potom, do ulaza u brvnaru, otvorivši vrata zatekao bezobrazno svinjče kako bali pred pragom i češe se o dovratak, pa ga zviznuo šibom po guzovima, stomak iskusno zaobišao, i poterao ga ka svinjcu, gde mu je nakrunio kukuruza dovoljno za tri trbušine. Životinja je navalila halapljivo, kao da pod jezikom nikad ništa nije osetila, najavila da će do podneva već iznova zatrebati zrna.
„Lakše malo, uštvo“, tetošio ju je starac, kao da je treptaj ranije gologuz i razjaren nije jurio po dvorištu – vezao se, ipak, za svoje mezimče, uprkos svemu. Prvo mu je bilo. „Nećeš sutra skončati, stoko.“
Ostavivši, tako, proždrljivo biće da se naslađuje, vratio se u brvanru, i tek što je gaće navukao, iznova je začuo tupkanje na vratima. Na treći udarac je besan otvorio, ali umesto svinjčeta crnim zakukuljeno zatekao.
Ni žena, ni čedo, ni starče – a opet je sićuravo i slabašno izgledala ta prilika na ulazu, sa prljavom ručicom ispruženom kroz raskrilje grubog tkanja i tamnim okom skrivenim u kapuljači. Za milostinju je molila tankim, ali naribanim glasom, a starac ranjivog srca popustio je već na prvom slogu, smekšao dovoljno da mu vilica zadrhti. Novca nije imao, te je pozvao jadno prosjače u brvnaru, da se barem uz vino i na ražanj sveže nabodeno pilence okrepi. No, čim je prag prešlo, mučena zakukuljena prilika zbaci odeždu sa sebe, a prikazavši se pravim licem, starca obori na kolena.
„Ubogi Korpusija!“, domaćin je, prestravljen, zašištao, prisetivši se priča iz detinjstva, kojima su babe po selu plašile nevaljalce i raskalašne...
Nekada je, pričalo se, imućan i stasit seljak bio, jeo i pio za sve pare, postelje tuđe gužvao, a i pesničenju bio sklon. No, baš ga je zbog takvog ponašanja, vele, boleština magična sustigla –„korpus“ su je zvali – pa mu grbu nasadila na kičmu, iščašila ga u kuku i kolenima, kožu mu celu isprištila, sve da gnoj lipti. Za oko ga je, takođe, uskratila, a prste mu sasušila na jednoj šaci i načinila ih potpuno nemoćnim. I još mu se, kako babe šapuću, ud do poda izdužio, a dandalo mu prosmrdelo na natrule bundeve, dok mu je u stražnjici proklijala repa, pa mu je sočan list provirio iz gaća. Otad, kažu, tako uklet i nakazan, Ubogim Korpusijom prozvan, taj besmrtni seljak luta prerušen, i moljaka za milostinju, a one lakoverne, koji ga prime na posed, kinji i krv im ispija sve dok mu ne poklone ono što zatraži – najčešće mesište, piće ili novac ište, a pokatkad i ruku gazdine žene zaželi, da je voda sa sobom i miluje kad mu se prohte...
„Tako je, starče, Ubogi Korpusija me zovu“, oglasilo se najzad stvorenje, prokreštalo nabečenog oka i ******e čeljusti. „Primio si me, a sad mi moraš pokloniti najdraže.“
„Šta želiš, Korpusijo?“, starac je, pripremljen, skrušeno izustio pridižući se.
„Ono svinjče, što ga toviš toliko“, osmehnula se nakaza, „da mi do jutra na uzici dovedeš, ili ću ti krvi piti sve dok ne lipsaš!“
Starac je bio spreman da se odrekne i ića i pića, ali ne i svog mezimčeta, a ni života, bogme, te je molio sve do podneva, nudio Korpusiji najbolje vino i živinu, no ovaj mu se na svu kuknjavu izbekeljio, pa ga začikivao grokćući. „Svinjče davaj, ili će poteći krvca“, dernjao se, dok je pilence rumenilo na žaru, a ozbiljan postao tek kad je krenulo da crni i zagoreva.
Utom starcu, onako očajnom, na um pade ideja da bi đavola mogao nadmudriti, te skinu ono pile sa žara i pozva Korpusiju da mu se pridruži u obroku, čak i prenoći, uz obećanje da će mu do jutra spremiti svinjče da ga tera. Ovaj rado prihvati, ne videvši koliko soli starac dosipa na pečenje.
Skrkali su tako celo pilence do večeri, a gladnoj životinji – što se u međuvremenu oslobodila iz svinjca, pa razjurila spolja skičeći – jedva da su psovku poklonili. Kad su sve koske obglodali, starac upita:
„Da se opkladimo, pa da jadac lomimo, Korpusijo?“
Ovaj, nemoćan da dobroj igri odoli, prihvati domaćinov uslov: ukoliko dobije opkladu, dogovorili su se, uz svinjče će i krvca iz svake žile starčeve dobiti, a ukoliko izgubi, ostaviće mu stoku i nestati bez traga. Prelomiše, tako, jadac – starac kraću kost izvuče, pa se namrgodi, a Korpusija se nasmeši zadovoljno, premda mu je ona silna so već golicala grlo, a jezik sušila, pa se sve oblizivao i gutao teško.
„Doneću ti sveže vode iz bunara“, gazda je ponudio lukavo, ali sagovornikovo spremno „znam za jadac“ nagovestilo mu je da neće lako sa ubogim demonom ići. Ovaj potom zgrabi bocu vina, pa poče da nateže kako je za života umeo bahato, u nadi da će utoliti žeđ, ali ga kiselo samo još više razdraži.
„Evo ti, popij“, starac mu je pružio poslednje lonče vode iz brvnare, ali ovaj ga je odbio grubo, još jednom naglasivši da ga nije lako nasankati.
Žedan, Korpusija je zaspao ližući usne, a u pola noći probudio se potpuno suvih usta. Mljackanjem je i starca probudio, dok je izlazio iz brvnare, u želji da se sam posluži vodom iz bunara iz dvorišta. Izbio je pred bunar bunovan, pa se još jednom značajno nabečio, dok ga je domaćin posmatrao oslonjen o dovratak brvnare, mrseći brk.
I taman se demon preko zida bunara nagnuo – natrtio se da kofu privuče ka sebi – kad mu iz gaća izviri listak repe.
Tada iz mraka začu skičanje, cik što se u kosti zavlači, od đavolovog ružniji.
Raspomamljeno svinjče, glađu iznureno, zabalavilo je samo tako kada je ugledalo listak repe, bez obzira na to što se miris natrule bundeve rasuo svuda unaokolo. Zaukala se životinja sa drugog kraja dvorišta, zubalo izbacila, pa sa zelenišem i parčence Korpusijinog mesa gricnula. Ovaj bolno jauknu, te se, iznenađen i prestrašen, prevali celom telesinom preko zida bunara i ostade da visi, pridržavajući se za ivicu zida rukom na kojoj su ga prsti služili, a drugom mašući kroz tminu utrobe bunara.
„Treba li ti pomoć, spodobo?“, seljak se kikotao odozgo, šaku nesrećniku pružio. „Da ne izvisiš...“
„Lepo si mi zakuvao, pa me i osolio starče“, prosiktala je protuva, znajući da starčevu šaku mora prihvatiti u svoju, kako ne bi skonačla na dnu bunara. „Znam za jadac, ali mi se ne pliva u hladnom.“
I tako starac izvuče Ubogog Korpusiju iz bunara, pa mu ruku pruži – onako ozlojeđenom kakav je bio – i za rastanak. Ovaj opljunu, pa nestade, a za stopom mu se uzdiže sunce.
Starac se, zadovoljan, okrenu za svojim svinjčetom, da ga po njušci pomiluje, ali mu pogled sleti na lešinu ljubimca, svu isprištanu, sa parčetom Korpusijinog mesa zarobljenim u čeljusti.
„Beštijo alava, dosta ti nikad nije bilo i dovoljno, pa si morala i ovog da ugrizeš“, zbrusio je sa suzom u oku. „Baš ste se našli. Ti, mršava svinja, i on – spolja gladac, a iznutra jadac!“
Otresao je sline, pa se zagledao u dugi put do dolje, što se završava okukom iza koje virka crvoliki puteljak. Vlastiti put...
Odlučio je da sutradan pribavi psa.
 
Poslednja izmena:
Priča br. 4


Драга децо, јагањци моји малени, овчице беле, вечерас ће ваш добри вук да вам прича једну причу за лаку ноћ. Желите ли да је чујете?
Беее
Слушајте пажљиво, ово није бајка, како ће неки подлаци рећи, ово је прича о прошлости.
Беее
Једном давно, живео један краљ, са црним белегом на глави. Био је то ужасан човек који је успео да насамари своје поданике. Опљачкао је краљевство, распродао земљу, прогнао хиљаде младих људи из земље. Страшно, страшно. Срећом, појавила су се два јунака из народа, спремни да својом жртвом сачувају земљу. Први се краљу супротставио тако што је изашао пред двор и зарекао се да неће ништа јести све док краљ не абдицира. Али, краљ није попустио, немилосрдан и истрајан у намери да влада вечно. Наш је јунак прескочио вечеру, а ујутро су га однели у болницу. И док су га носили у хитну, он погледа месец изнад себе и рече: Ај вил бее беек лаатер! Али, наш јунак није поклекао. Прочитавши стихове нашег песника, домовина се брани књигом, узео је књигу и за годину дана завршио високе студије на престижном универзитету. На меган краљу се вратио јачи него икада. И успео је да сaхрани краљеву самовољу. Трипут ура за нашег јунака!
Беее ее ее
А сад следи лепши део приче, прича о нашој будућности.
Беее
После старог краља, земља је остала разорена. Срећом, наша два јунака су ту да среде ствари. Већ за пола године ће хлеб да кошта два гроша. Неће бити гладних у нашем краљевству! И не само то, наше краљевство ће засути златницима, стотину милијарди златника, са свих страна света, и са запада и са истока. Трипут ура за наше јунаке!
Беее ее ее
А онда ћемо вам направити једну велику реку, све од Германије преко Византије па до Егејског мора. Само се стрпите две године и живећемо боље!
Беее
Похапсићемо лопове и издајнике који су били уз краља! Сем ових што су сада на нашој страни. И оних осталих. А онда ћемо да уђемо у велику европску заједницу. Само се стрпите пет година и жевићемо боље!
Беее
Тако је, јагањци малени, ваш се вучко стара о вама.

- - - - - - - - - -

Priča br. 5

ČIKA PERINA KUTIJA

Ana dodirnu glatku površinu stranice. Znala je da tamo nema ničega osim papira, ali ipak oseti razočarenje. Dama na slici delovala je toliko uverljivo, njene guste lokne činile su da izgleda baš onako kako je maštajući zamišljala sebe.

Sestra Marija joj uze magazin i nežno položi ruku na njeno glatko teme. .

„Jesi li gladna?“, upita je.

Devojčica odmahnu glavom, i skrenu pogled ka noćnom stočiću, ne želeći da objašnjava svoju odluku. Svetlost lampe beše sterilna, poput svega ostalog u bolnici. Kada su je doveli i ostavili samu, poverovala je da se nalazi na mestu koje će učiniti da se oseća bolje. Kako je vreme prolazilo, njihova lica samo su potvrđivala ono što je osećala nakon prvog odlaska na terapiju. U svetu koji joj je darovao bolest, nije bilo mesta za nju.

„Nemoj biti tužna.“, šapnu Marija. Bilo je iskrene brige u njenom glasu, ali to joj nije prijalo. Tog jutra, njena majka nije mogla da sakrije suze, a ona je bila isuviše slaba da bi je tešila. Bol dragih osoba bio je teži od onoga koji je do skora osećala. Želela je da joj pomogne, ali nije znala kako. Umesto da se trudi, strpljivo je sačekala da se završi poseta. Ništa je više nije zanimalo, osim onih koji su spavali pod drvenim poklopcem kutije, čekajući noć da ožive i otkriju svoje prisustvo pred umornim očima jedine koja je mogla da ih vidi.

„Onaj gospodin sa slike...“, reče Ana.

„Koji dušo?“, upita sestra.

„Onaj u hodniku...kada idemo na snimanje.“

Marija se na trenutak zamisli, pokušavajući da se seti. Shvativši o kome se radi, ona objasni uz osmeh. „To je čika Petar Tonić. On je osnovao ovu kliniku.“

„On mi je doneo kutiju.“

Marija uzdahnu. Ana je znala da joj ne veruje, ali to nije bilo važno. Oni nisu mogli da vide jedini poklon koji je u moru plišanih igračaka i slikovnica imao smisla. Drveni sandučić je postojao samo zbog nje. Koliko god da su negirali njegovo postojanje, sažaljivo slegali ramenima ubeđeni da zbog bolesti vidi ono čega nema, odrasli su uvek zaobilazili maleni prostor stola na kome je ovaj nesvakidašnji predmet osvanuo, darujući joj razlog da se raduje svakoj narednoj noći.

„Odrasli umeju da budu nepažljivi kada razgovaraju. Neke stvari deca ne bi trebalo da čuju.“

„Na šta misliš?“, pogleda je Ana začuđeno. Možda su ipak znali?

„Nemoj da se opterećuješ blesavim pričama.“

„Reci mi.“, beše uporna devojčica. „Molim te.“

„Čika Pera je bio lekar. Davno, još pre nego što smo se ti i ja rodile. Lečio je samo decu. Volela su ga zato što je umeo da pravi divne igračke, kojima bi ih zabavljao. On više nije živ, ali nam je ostavio ovo mesto. Da svi mališani mogu da pronađu lek, i ozdrave kada im je teško.“

„Ali, ja sam ga videla.“

„Jesi dušo, njegov portret nam se smeši sa zidova. Ono što si ti čula, i što te je zbunilo, je priča o jednom dečaku koji nije imao sreću da ozdravi. On je govorio o kutiji, i o tome kako ju je dobio, pa su se mnogi zabrinuli. Naravno, to se njemu samo bilo učinilo, ali je priča o tome zaživela, pa često stigne i do druge dečice koja je prihvate kao svoju.“

„Jesu li i ta deca umrla? Kao što ću i ja?“

„Ne govori tako ludice, da te više nisam čula.“, Marija je tobože prekorno pogleda, pa se hitro pognu i poljubi joj čelo. „Kakve su te to ludosti obuzele? Šta bi bilo da te čuje mama? Ti ćeš ozdraviti, porašćeš velika, pa ćeš jednog dana doći ovde da sa nama pomažeš bolesnicima. I imaćeš lepu kosicu, kao teta iz magazina.“

„Možda.“, odgovori Ana, želeći samo da udovolji sestri. Znala je da razgovor ne vodi nikuda, već samo odugovlači željno iščekivani trenutak. „Spava mi se.“, slaga ona. Njena negovateljica, kao da je i sama jedva čekala, bez reči ustade i ugasi svetlo.

„Laku noć lepotice. Sutra moraš pojesti doručak, nećeš se provući ovako lako.“

„Laku noć.“

Nekoliko minuta je ležala u mraku, sakupljajući snagu da se okrene na bok. Kutiji obično nije trebalo dugo da bi oživela. Ali, šta ako nije smela da otkrije svog dobrotvora? Možda je to bila tajna koju veliki nisu smeli da znaju? Ako se čika Pera naljutio, mogao bi da joj oduzme poklon. Bilo bi to strašno, strašnije od bolesti, od svega. To nije htela, nije mislila ništa loše, nije bilo razloga da je toliko strašno kazni. Ona izvi svoj slaba leđa u pokušaju da prevagne na pravu stranu, i nasluti obrise onoga što bi trebalo da joj je smešteno kraj uzglavlja.

A onda mehanizam škljocnu, i Ana sa olakšanjem sačeka da joj dolebdi u krevet. Težina predmeta joj nije smetala, dok je sa nestrpljenjem posmatrala kako se podiže poklopac. Prostoriju ispuni bledunjava svetlost, i prve lutke promoliše svoje glave. Predstava je mogla da počne.

Najviše je volela bajku o Zlatokosoj, ali su je podjednako zabavljale i ostale izvedbe vesele družine. Priču sa večerešnjeg repertoara nikada nije imala priliku da čuje. Lepršava haljinica glumice od papira, ličila je na onu koju joj je poklonila baka poslednjeg rođendana koji je dočekala zdrava. U ovoj priči, nije bilo vuka niti maćehe, samo igra i veselje. Maleni akteri predstavljali su joj se u sve većem broju, ne napuštajući scenu. Koliko je samo snage bilo u njima. Ana se sa tugom prisećala svih dogodovština koje su je pratile dok joj je još bilo dopušteno da se druži sa vršnjacima. Neko razvuče lastiš, i svi pohrliše da preskoče gumu u divljem ritmu, ali već u sledećem tenutku odnekud iz dubine iskoči lopta i stade da prelazi iz ruke u ruku. Lutka dečaka, skoro za glavu manja od ostalih, pokuša da se premetne preko glave što ostali podržaše tihim aplauzom. Novi akteri su stalno pristizali na scenu, koja ih je dočekivala sa velikim odobravanjem, i odmah žurili da se pridruže bezbrižnoj bujici života. Čudila se kako ne ispadnu, plašeći se da ih dodirne kako ne bi raspršila čaroliju. Koliko god da se kutija činila malom, u njoj je bilo dovoljno mesta za sve. U njenom svetu, nisu važila ograničenja stvarnosti koja su je toliko sputavala u svemu što je želela da iskusi. U kutiji nije bilo mesta jedino za tugu.

Kao da može da joj pročita misli, razigrana gomila zastade, i pazeći na svaki korak napravi mesta za figuru čiji dolazak učini da gotovo cikne od radosti. Izraz na njenom nemom licu, beše blag i ohrabrujuć. Nije bio ljut, takve osobe to nikada ne bi mogle ni biti. Čika Pera se nakloni, poput pravog džentlmena, i pruži ruku dozivajući je. Ana mu se osmehnu, osećajući se življom nego ikad. Večerašnji nastup neće imati kraj, a sve što donese sutra biće nemerljivo lepše od onoga kroz šta je navikla da prolazi.

Nakon što se poklopac zatvori, sklopiće se i njene oči. Posle toga, ostaje samo igra.
 
Priča br. 6


NOVOGODIŠNJA BAJKA

Decembar je mesec koji Mirjani nikako nije prijao. Nije ga volela, donosio joj je nemir, osećaj uznemirenosti i bojazan. Em što je sa prvim danima decembra i zvanično postajala godinu dana starija, em su Nova godina i praznici dodavali so na ranu njene usamljenosti. Ranije joj sve to nije smetalo, ali otkad su se njene godine približile broju 40, strepnja da će ostati sama bila je sve veća. Imala je Mirjana brojnu porodicu: oca, majku, brata i sestru i njihove porodice i svi su se oni u ovim naopakim vremenima odlično slagali. Zbog toga joj je valjda bilo još teže. Kada bi tog inkriminisanog decembarskog dana zazvonio telefon sa gomilom dečijih glasova: Teeeetka, srećan rođendan!, u Mirjani bi se preplitala lepa i manje lepa osećanja. Ranije su uz čestitke stizale i gomile pitanja tipa kada više misli da se udaje, šta čeka, šta misli i slično, ali sada je već godinama niko to niti pita, niti progovara na ovu temu. Svi su digli ruke od nje i njene udaje.

Posebna muka bila joj je Nova godina, koju je cela porodica sačekivala u roditeljskom domu. U tolikoj gomili, a sama.
Želela je Mirjana, kao i sve normalne žene, da svije svoje gnezdo sa svojim ptićima... nije joj se dalo. Bila je lepa, dobra i dobre naravi, obrazovana, imala je fin posao i svoj stan, sve za poželeti, ali nije imala sreće da naiđe na osobu sa kojom bi poželela da deli život. Na kompromis, da se veže za nekoga koga ne voli dovoljno, tek da ne bi samovala, nije pristajala.

I ove poslednje, upravo minule Nove godine bilo je slično. Rođendan je preživela, još da otarasi i doček i biće mirna skoro cele godine. Svakako su joj svi rođendani bili isti, svi dočeci isti i sve godine ličile jedna na drugu, osim što su tuđa deca rasla.

Ali, ovog decembra nešto nije bilo baš isto. Nekako malo posle rođendana, ona koja je spavala sterilno čistim snovima, počela je da sanja. I to ne bilo šta.

Najpre je gotovo nedelju dana sanjala proleće i rumene cvetove voća, rozikasti cvet trešnje, rumeni jabuke, ružičasti breskve. Noćima su je pohodile prelepe cvetne krunice, ponekad je bukvalno zasipale, a događalo se da je ujutru, potpuno zaprepašćena, morala da otresa providne latice iz kose. Zbunjivao je i sopstveni odraz u ogledalu, obrazi su postali svežiji i sanjivo ružičasti, kao da se boja i lepota cvetnih behara prenela na njenu neobično bledu put .

Taman kada se posle nekoliko noći već navikla na prizore pahuljastih latica san se promenio. Čim bi zaspala u san su joj dolazile prelepe, kao krv crvene ruže, somotastih latica i zavodljivog mirisa. Ovaj miris nije je napuštao ni nakon buđenja, nosila ga je sa sobom i oko sebe, u nozdrvama i u mislima od ranog jutra. Ruže su je pratile noćima, a onda su nenadano prestale i otpočeo je novi san.

Ovaj put su to bili golubovi. Sanjala je let golubova i lepet krila bele golubice. Kao i sa prethodnim snovima, ni lepet se nije završavao sa koncem noći, već je njegov laki šum, uz rumenilo cvetnog behara i miris crvenih ruža, takođe nosila sa sobom. Njena okolina je, isto kao što je videla i osetila dosadašnje promene na Mirjani, sada čula prijatni i tihi zvuk lepršanja golubičinih krila, ali kako živimo u neobičnim vremenima malo ko se čudio tome. Više se nije čudila ni ona sama, premda je počela da sumnja u svoje duševno zdravlje.

U toj sumnji našao ju je sledeći san, vatra. Bezbrojni, najpre mali, a kasnije veliki plamenovi su se razbuktavali u pravi požar. Noći su joj gorele, a ujutru se plamen selio u dubine zenica. Neka nepoznata vatra se zaista mogla videti kada se pažljivo zagleda u njene oči, a cela joj je pojava isijavala neobičnim sjajem i toplotom. Ovaj put se zaista uplašila, čak je merila temperaturu nekoliko puta dnevno, jer joj se činilo da gori. Na kraju je čvrsto obećala sebi da će slobodne dane, tokom praznika koji se bliže, iskoristiti za odlazak lekaru.

Na kraju, par dana pred sam praznik i vatreni snovi su uzmakli i ustupili mesto medenim. Po svu noć je sanjala med, potoke i slapove meda i osećala ukus njegove slasti na usnama i na jeziku. Danju se hranila uglavnom slatkom hranom, jer je slatkoća meda bila njen pratilac neprekidno, a nije podnoslila kombinaciju slanog i slakog.

U svemu tome došla je i Novogodišnja noć. Odradila je taj poslednji dan u godini, vratila se u stan da pokupi paketiće za tetkinu decu, ponela iz frižidera dan ranije pripremljene bajadere (za mamu, ona ih jako voli, mada ne bi smela), vanilice (za tatu, koga od ovih modernih kremastih i šlagastih kolača podilaze i jeza i gorušica) i rusku salatu (za brata, on je obožava, a snaja nema kad da je sprema i secka kraj sitne dece), sela u svoju vernu korsu i krenula put rodne varoši.

Kada je pristigla, svi su već bili u kući. Deca su završila kićenje jelke, devojčice su pokušavale da pomognu u kuhinji, mada su više štetile, nego bile od koristi, dečaci su sa očevima pregledali novogodišnji arsenal: vatromete, petarde, prskalice, uostalom sve što pripada ovoj vrsti naoružanja.

Poljupci i zagrljaji, gde si sele, brzo dolazite ovamo da vas tetka izgnjavi - sve je išlo po ustaljenom protokolu. Doduše, nakon malo zagledanja sve tri žene su primetile neke promene: odlično izgledaš, lepo si rumena, neobičan ti je taj novi parfem, sva sijaš prosto... U neko doba, dok je prebirao po vinima i postavljao čaše na sto, Mirjanin brat progovori:

- E, nisam ti rekao, imaćemo još jednog gosta večeras. Sećaš se Nebojše, onog mog druga iz škole? Sreo sam ga neki dan, živi u Švedskoj, došao je ovamo da sredi neke papire oko nasledstva. Malo se odužilo, pa će praznik provesti ovde, iovako nema nikoga tamo ko ga čeka... Pozvao sam ga da dođe i on, što da sedi sam u toj kući.

Mirjana zastade... Nebojša? Onaj Nebojša? Moj Nebojša? Onaj u koga je bilo zaljubljeno "samo" pola grada i cela njihova gimnazija i koga je ona mesecima sanjala, uredno svake noći, ne preskačući niti jednu jedinu.

-Ok... neka si.

Ubrzo su pripreme bile gotove. Lampice svih mogućih boja su treperile po celoj kući, gomila činija i ovala prepunih hrane postavljena na starinski beli stolnjak sa ručno necovanom čipkom, crvene novogodišnje salvete šepurile su se kraj svečanih tanjira. Deca su se igrala prskalicama uz panične uzvike majki: pazite na tepih, zapalićete ga, nemojte da vam ispadnu!

Uto se začulo zvono, brat je pošao da otvori. Za njim su krenuli i ostali, svi su se oni znali od detinjstva, mali je ovo grad. Samo je ona sačekala. Nebojša je bio na vratima, mami je pružio cveće, tati neko piće. Duboko je udahnula, na sekund zadržala vazduh i polako krenula ka vratima dnevne sobe. Trenutak nakon, u sobu je, stresajući zaostali sneg s kaputa, ušao nasmejani muškarac. Pomislila je kako ga, sa očiglednim manjkom kose i viškom kilograma, nikada ne bi prepoznala. Ali je u istom trenu videla sunčeve zrake i radost proleća na njegovom licu, a kada joj je prišao i pružio ruku, osetila muški miris zemlje i čula tihi lepet krila goluba. Pogledala ga je u oči, u njima je bio žar. Kada ju je privukao sebi da je, kao kao što priliči, poljubi tri puta u obraz osetila je oštar ukus oraha u njegovom dahu.

U momentu je shvatila da sunčevi zraci u proleće bude cvetne latice, a da se iz toga rađa plod, da je ružama za rast potrebna zemlja i da zajednički lepet goluba i golubice svija gnezdo. Kao i da su vatra i žar neodvojivi i da nema veće slasti od meda sa orasima. To je to, napokon!

Koliko ja znam, već o svetom Trifunu, idemo u svatove.

- - - - - - - - - -

Nadam se da je pregledno. Ovo seckanje i povezivanje je stvar nekog formatiranja koje me dobro preznojilo :). Nemojte više pisati ovako dugačke tekstove! :D

Izvolite, glasajte. Hvala svim takmičarima na trudu!
 
Pu, prva!

Pre nego što dodelim poene, moram da vam kažem da sam prijatno iznenađena pričama.
Pročitala sam ih kasno sinoć, pa jutros opet, i jedva odlučila kako, tj. kojim pričama da podelim glasove.
SVE SU DOBRE!
No, u jedno sam sigurna: priči br.1 bih i sinoć, i sutra, prekosutra ... dodelila max. broj bodova.

Dakle:
Priča br.1, "Tolkina" - 3 poena
Priča br.3, "Ubogi korpusija" - 2 poena
Priča br.5, "Čika Perina kutija" - 1 poen
 
E valaj ako se i udaš-eto i mene u svatove! Bem mu malter ako ne dođem!:per:
I pazi:Nema razigranijeg i raspevanijeg-kumu moš kasti da zaboravi muzikaše...z;)
Šalu na stranu-dobre su priče! Svaka ima svoj šarm-na svoj način...
Pošto znam čija je koja-neću ocenjivati-bio bih i malo pristrasan,a to već i nije to...
Da nisam prvo slao Borki greškom priču (zaboravio da Lanavi vodi sad ovoz:p),
sad bi čitali i moju priču i većini bilo jasno ko je pisao...:zelenko3:
Nadam se da će Lanavi objaviti priču nakon glasanja-van konkurencije-eto,da nisam baš đaba pisao...
Mada kako ja pišem-na dah-ni to nije naročito važno...
 
Dragoljub69:
E valaj ako se i udaš-eto i mene u svatove! Bem mu malter ako ne dođem!:per:
I pazi:Nema razigranijeg i raspevanijeg-kumu moš kasti da zaboravi muzikaše...z;)
Šalu na stranu-dobre su priče! Svaka ima svoj šarm-na svoj način...
Pošto znam čija je koja-neću ocenjivati-bio bih i malo pristrasan,a to već i nije to...
Da nisam prvo slao Borki greškom priču (zaboravio da Lanavi vodi sad ovoz:p),
sad bi čitali i moju priču i većini bilo jasno ko je pisao...:zelenko3:
Nadam se da će Lanavi objaviti priču nakon glasanja-van konkurencije-eto,da nisam baš đaba pisao...
Mada kako ja pišem-na dah-ni to nije naročito važno...
Kliknite za proširenje...

E Dragče.... Senilan si postao :D
 
Dakle, ako JA kazem da su klonovi sa par porukica - klonovi (što je očigledno) onda nije dovoljno, ali ako to kažeš TI, onda je to, kako ono beše, ah da - dovoljno?

Slušaj me dobro, Borči. Sledeći put kad Drakče krene da (te) BOJKOTUJE, oživeću svoju upokojenu Malu Drocu i pridružićemo mu se bez imalo razmišljanja. (smeh)

A ti, Kepec, zar stvarnio misliš da će VELIKI KOJA da gubi vreme sa nekim tamo kepecima? Pa ti nisi... Čekaću te da porasteš, pa ćemo već videti. Ima Koja vremena.

A što se pojašnjenja tiče - možeš slobodno da ga okačiš Drakčetu o pecaljku. (osmeh)
 
Poslednja izmena:
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top