Naša voljena Vesna... nekad...
Krajem septembra prošle godine, sin Vesne Pećanac je na svom fejsbuku objavio:
"Keva mi imala saobraćajku juče. Klepio je auto i slomio joj pet rebara. U Kliničkom centru joj konstatovali
pozitivnost na kovid i sad je onako slomljenu prebacuju u Kovid bolnicu u Bataji. To znači da neću moći da
je posetim. Drž se Veki"
Šta se dogodilo, šta se promenilo u mukotrpnom životu drage Vesne za proteklih godinu dana?
Danas se Vesna (75) hrani u narodnoj kuhinji u Francuskoj 31...
i sad...
O preteškom krstu koji nosi na leđima, Vesna je pričala:
"Imala sam problema, neke sam rešavala, ali nisam uspevala da rešim sve. Gladovali smo otkako je Živko otišao. Gladovali smo mi i dok je Živko bio sa nama. Čak je on to pisao u novinama. Da nije bilo jedne gospođe Marine, šefice samoposluge, koja nam je krišom davala hranu... On je napisao: "ja i moja porodica ne bismo imali šta da jedemo i ne bismo preživeli". Mi smo gladovali, a ćutali. Odlično je gladovati, to je mnogo dobra stvar. Jedeš manje, ali dugo žvaćeš. I onda, to kad se svari, toliko dugo treba da žvaćeš da se pretvori u tečnost i da samo sklizne...
U vreme bombardovanja Živko je iščileo. Osetila sam ogroman bol, preveliku tugu. Jedan sin otišao je da se monaši. Rekao je: “Meni su svi bedemi srušeni”. Ostala sam da zurim u zid, pala u depresiju. Nekada smo bili velika, vedra, složna i mnogoradna porodica... Nisam mogla da igram, zatražila sam penziju. Posao komičara je da daruje radost ljudima, a ja nisam više imala radosti. Penzija - sedam hiljada dinara. Bili smo gladni. Mislila sam da sam zbog toga potpuno izgubila memoriju...
Još 2006. godine u Zemunu nisam imala struje, vode, prokišnjavalo je sve. Bila sam u depresiji zbog smrti oca, majke i muža. Kad sam došla u kuhinju, dešavalo se svašta. Da ne stignem da uzmem za decu i sebe hranu, pa da zaposleni neće da mi daju. Jednostavno neće, žena koja radi u kuhinji mi ne da, ja odem iza, na kraju radnog vremena, ona mi kaže: "Ne može". Nisam mogla da verujem kad sam to doživela..."
I još kaže:
"Ona je bila DOTERANA, a ja GLADNA..
Ja prilazim, petak je bio, imali su pasulj, i zamolim 'dajte mi da sipam u kanticu, zakasnila sam', oni kažu da ne smeju, nije higijenski, izgubiće posao. Rekoh, pa gde ćete s tom hranom - 'bacamo je'".
Vesna potom kaže da je otišla u kuhinju gde je bila lepa, doterana žena, koju je molila da, dok baca pasulj, ona poturi kanticu jer su joj deca bolesna, i rekla joj je 'ne dolazi u obzir'. "Jedan njen me je gurnuo na rampu da ne bih uzela, toliko sam gorko plakala..." prisetila se i zamalo zaplakala.
Danas naša voljena Vesna volontira u udruženju koje pomaže deci sa posebnim potrebama...
Kaže da je ovaj humanitarni rad nešto što joj pomaže nakon svih nedaća koje su je zadesile u životu...
O tome kako provodi vreme u ovakvom okruženju kaže:
"Već godinama volontiram ovde. Sa njima sam išla kod patrijarha Irineja za Božić i Novu godinu. Rekao je da ova deca nisu sa posebnim potrebama nego deca sa posebnim molitvama. Mnogo puta se mi učimo od njih jer je tu toliko radosti i dobrote. Slogan ove kuće je da živimo zajedno u ljubavi, da živimo zdravije i da živimo u radosti do 100. godine. Kada imaš neku nevolju i kada te zaspu sa svih strana negativni ljudi sa negativnim komentarima dođem ovde. Otkako je moj muž otišao, strašne stvari doživljavam, ali ovde nalazim mir. Život je lep. Besplatno smo ga dobili od Boga. Besplatno smo dobili sve svoje talente da dostignemo mogućnosti i svoje domete. Sebe ostvarujemo kako bi sa tim talentima unapredili već unapređeno unapređenje"
Još nam je ispričala:
"Od mladosti i detinjstva nisam volela da radim po kući kada me mama tera. Da bi se oduprela tome pevala sam. Tako da ja stalno pevam. To je recept. Bilo da ste tužni ili srećni, kada ste van sebe - samo pevajte. Nije važno da da li je zbog radosti ili tuge. Jadan moj komšiluk. Ja ne znam da pevam, a moram i to me održava. Zato i pevam u horu da bi se oslobodila stresa, to je lek i isceljenje..."
Vesna u horu...
I za kraj je rekla:
Život je borba od prvog dana, ali borba za bolji život. Ako nećeš da se prihvatiš borbe,
ko će da se bori za tebe. Ako nećeš da jedeš, ko će da jede umesto tebe. Dnevno treba
da hodaš bar 7.000 koraka. Ljudi u zatvorima osuđeni na doživotne robije imaju jedan
sat da hodaju i šetaju po dvorištu, a to rade da bi živeli..."
Za kraj, pored ogromnog zagrljaja koji šaljem mojoj obožavanoj
prelepoj i predobroj Vesni Pećanac,
želim da ponovim mudrost ove žene - heroja:
Krajem septembra prošle godine, sin Vesne Pećanac je na svom fejsbuku objavio:
"Keva mi imala saobraćajku juče. Klepio je auto i slomio joj pet rebara. U Kliničkom centru joj konstatovali
pozitivnost na kovid i sad je onako slomljenu prebacuju u Kovid bolnicu u Bataji. To znači da neću moći da
je posetim. Drž se Veki"
Šta se dogodilo, šta se promenilo u mukotrpnom životu drage Vesne za proteklih godinu dana?
Danas se Vesna (75) hrani u narodnoj kuhinji u Francuskoj 31...
i sad...
O preteškom krstu koji nosi na leđima, Vesna je pričala:
"Imala sam problema, neke sam rešavala, ali nisam uspevala da rešim sve. Gladovali smo otkako je Živko otišao. Gladovali smo mi i dok je Živko bio sa nama. Čak je on to pisao u novinama. Da nije bilo jedne gospođe Marine, šefice samoposluge, koja nam je krišom davala hranu... On je napisao: "ja i moja porodica ne bismo imali šta da jedemo i ne bismo preživeli". Mi smo gladovali, a ćutali. Odlično je gladovati, to je mnogo dobra stvar. Jedeš manje, ali dugo žvaćeš. I onda, to kad se svari, toliko dugo treba da žvaćeš da se pretvori u tečnost i da samo sklizne...
U vreme bombardovanja Živko je iščileo. Osetila sam ogroman bol, preveliku tugu. Jedan sin otišao je da se monaši. Rekao je: “Meni su svi bedemi srušeni”. Ostala sam da zurim u zid, pala u depresiju. Nekada smo bili velika, vedra, složna i mnogoradna porodica... Nisam mogla da igram, zatražila sam penziju. Posao komičara je da daruje radost ljudima, a ja nisam više imala radosti. Penzija - sedam hiljada dinara. Bili smo gladni. Mislila sam da sam zbog toga potpuno izgubila memoriju...
Još 2006. godine u Zemunu nisam imala struje, vode, prokišnjavalo je sve. Bila sam u depresiji zbog smrti oca, majke i muža. Kad sam došla u kuhinju, dešavalo se svašta. Da ne stignem da uzmem za decu i sebe hranu, pa da zaposleni neće da mi daju. Jednostavno neće, žena koja radi u kuhinji mi ne da, ja odem iza, na kraju radnog vremena, ona mi kaže: "Ne može". Nisam mogla da verujem kad sam to doživela..."
I još kaže:
"Ona je bila DOTERANA, a ja GLADNA..
Ja prilazim, petak je bio, imali su pasulj, i zamolim 'dajte mi da sipam u kanticu, zakasnila sam', oni kažu da ne smeju, nije higijenski, izgubiće posao. Rekoh, pa gde ćete s tom hranom - 'bacamo je'".
Vesna potom kaže da je otišla u kuhinju gde je bila lepa, doterana žena, koju je molila da, dok baca pasulj, ona poturi kanticu jer su joj deca bolesna, i rekla joj je 'ne dolazi u obzir'. "Jedan njen me je gurnuo na rampu da ne bih uzela, toliko sam gorko plakala..." prisetila se i zamalo zaplakala.
Danas naša voljena Vesna volontira u udruženju koje pomaže deci sa posebnim potrebama...
Kaže da je ovaj humanitarni rad nešto što joj pomaže nakon svih nedaća koje su je zadesile u životu...
O tome kako provodi vreme u ovakvom okruženju kaže:
"Već godinama volontiram ovde. Sa njima sam išla kod patrijarha Irineja za Božić i Novu godinu. Rekao je da ova deca nisu sa posebnim potrebama nego deca sa posebnim molitvama. Mnogo puta se mi učimo od njih jer je tu toliko radosti i dobrote. Slogan ove kuće je da živimo zajedno u ljubavi, da živimo zdravije i da živimo u radosti do 100. godine. Kada imaš neku nevolju i kada te zaspu sa svih strana negativni ljudi sa negativnim komentarima dođem ovde. Otkako je moj muž otišao, strašne stvari doživljavam, ali ovde nalazim mir. Život je lep. Besplatno smo ga dobili od Boga. Besplatno smo dobili sve svoje talente da dostignemo mogućnosti i svoje domete. Sebe ostvarujemo kako bi sa tim talentima unapredili već unapređeno unapređenje"
Još nam je ispričala:
"Od mladosti i detinjstva nisam volela da radim po kući kada me mama tera. Da bi se oduprela tome pevala sam. Tako da ja stalno pevam. To je recept. Bilo da ste tužni ili srećni, kada ste van sebe - samo pevajte. Nije važno da da li je zbog radosti ili tuge. Jadan moj komšiluk. Ja ne znam da pevam, a moram i to me održava. Zato i pevam u horu da bi se oslobodila stresa, to je lek i isceljenje..."
Vesna u horu...
I za kraj je rekla:
Život je borba od prvog dana, ali borba za bolji život. Ako nećeš da se prihvatiš borbe,
ko će da se bori za tebe. Ako nećeš da jedeš, ko će da jede umesto tebe. Dnevno treba
da hodaš bar 7.000 koraka. Ljudi u zatvorima osuđeni na doživotne robije imaju jedan
sat da hodaju i šetaju po dvorištu, a to rade da bi živeli..."
Za kraj, pored ogromnog zagrljaja koji šaljem mojoj obožavanoj
prelepoj i predobroj Vesni Pećanac,
želim da ponovim mudrost ove žene - heroja:
