Sjede ljudi.
Vrijeme stoji…
Ovo su prva i poslednja rečenica pripovetke ”U bosanskoj kafani”, Zije Dizdarevića. Između te dve rečenice praktično ništa, a u stvari toliko mnogo toga je rečeno kroz kratak opis kafanskog dokoličenja u bosanskoj kasabi.
Dobri moj Zijo. Bio si još uvek mladić, te sada već tako davne 1942. godine, kada ti je pogana, bolesna ruka nekog maloumnika u Jasenovcu oduzela život. A mogao si i ti biti ustaša, umesto što si naumio da se boriš protiv fašizma, pa bi nam možda i u zrelijem dobu nešto još mogao reći. Sa tako malo reči tako mnogo reći, kao što si samo ti znao. Ali nisi ti rodjen da budeš dželat, već da budeš žrtva. Nisi rodjen da sudiš na tako surov način, kao što su sudili tebi, mladom umetniku, koji je imao drugačije vidjenje budućnosti i uredjenja Bosne i Jugoslavije. Umesto što su tebi, mogao si ti da oduzmeš život nekom mladiću, samo zato što je mislio drugačije.
Mogao si, ali u tom slučaju nam verovatno ne bi ništa rekao. Ni pre, ni posle te strašne 1942. godine, kada su mnoga mesta na ovim našim, krvlju natopljenim balkanskim prostorima, bila mnogo strašnija od svih opisa pakla i kada su oni koji imaju šta da kažu vodjeni na klanje kao ovce. I svi drugi koji su bili drugačiji ili drugačije videli stvari od pripadnika raznoraznih plemena istih krvoločnih maloumnika.
Jadni moj Zijo. Mnogo vremena je prošlo, a tako malo toga se promenilo. Samo ambijent. Izgleda da se na ovom svetu nikada ništa i ne menja. Samo ambijent.
Prodjem u podne pešačkom ulicom, prepunom ,,fensi’’ kafića, ali i onih kafana o kojima je Duško Radović pisao ovako:
Šta rade muškarci po kafanama?
Ništa ne rade.
A šta pričaju?
Ništa naročito.
Pa zašto onda sede po kafanama?
Baš zato.
Sede, piju i ćute ili sede, piju i pričaju o ničemu naročitom. Ovi u ,,fensi’’ kafićima su nešto drugačiji. Oni ne piju mnogo. Iako su to pretežno muškarci od 20 do 40 godina, a bude i starijih, retko koji od njih ima para za više od jedne kafe. I te pare za jednu kafu nisu zaradjene već najčešće od mame i tate uzete, od kakvog prijatelja pozajmljene ili nekom prevarom stečene. Mnogi od njih i sede po ,,fensi’’ kafićima čekajući inspiraciju za novu prevaru, koja će im omogućiti još bezbrižnog sedenja i još kafa.
Dugo gustiraju tu jednu kafu, a kada ugledaju dno šoljice onda trpaju u usta plastičnu kašičicu za jednokratnu upotrebu kojom su promešali šećer. I tako, u stanju su da sede satima muljajući tu kašičicu u ustima, da je grickaju i premeštaju iz jednog ugla usana u drugi, čekajući da se nešto desi. Glabači plastičnih kašičica. Kao da im je to nekakvo zanimanje, tako izgledaju.
U sumrak se vraćam istim putem nazad. Pale se ulična svetla, ali se i ne primećuju da postoje. Izlozi blješte. Bašte kafana i ,,fensi’’ kafića su jednako pune kao i u podne. Uglavnom isti ljudi u istim pozama, mada su neki od njih izmenjali medjusobno mesta na kojima sede. Zdravi su to ljudi, očigledno. Ni kičme, ni trtice ih nisu zabolele.
Sledećeg dana opet prolazim istom ulicom. Deja vu!
Glabači plastičnih kašičica su izgleda neumorna vrsta.
Dvojica za jednim stolom mi privlače posebnu pažnju. Ne znam zašto. Valjda taj njihov način sedenja, koji i nije sedenje. Više neki poluležeći položaj na jadnoj stolici prinudjenoj da trpi te bezobzirne telesine koje ih kinje. Stolice oslonjene samo na zadnje nogare koje trpe sav teret, dok se prednje njišu u vazduhu, da bi glabači mogli što duže da ispruže svoje neumorne noge, a ledja da im zauzmu gotovo ležeći položaj. Ne razgovaraju medjusobno. Samo glabaju svoje kašičice i tupo odmeravaju prolaznike. Čekaju valjda nekoga o kome bi mogli nešto prokomentarisati.
Pomislih na trenutak da im pridjem i pitam:
Šta ste danas uradili za sebe da vam bude bolje nego juče? Zbog kojeg vašeg dela je danas u bilo čemu lakše ili bolje vašim najbližima? Jeste li nečim nekoga obradovali i zslužili nečiju ljubav? Kad vam već ljubavi očigledno nedostaje… Šta ste uradili za svoju državu, da bude bolja, savremenija, čistija, humanija, bogatija, ,,pravnija”? Ili ne biste ništa menjali? Zaista ste zadovoljni sobom i svime što vas okružuje? I zato opušteno i spokojno glabate svoje kašičice, doživljavajući tako vrhunac svakog zadovoljstva i ispunjenje svog bitisanja…
Ne vredi, odustao sam. Glabači ne razgovaraju. Čak i kad nešto pričaju oni ne razgovaraju.
Pitam se da li se razlikuju od onih ljudi ,,U bosanskoj kafani’’, koji i duvanski dim čine dosadnim i koji tek s vremena na vreme prozbore neko bezrazložno ,,jah’’. Ma jok, samo ambijent. Sve ostalo je uvek isto.
A šta bi bilo sa ova dva momka da su rodjeni pre 100 godina, kada si i ti rodjen Zijo? Da li bi koji od njih bio žrtva ili dželat te 1942. godine? Žrtva, kakva si ti bio dobri i jadni moj Zijo, teško. Dželat… savim moguće. Ni dželati, kao ni glabači ne razgovaraju, čak ni kad nešto pričaju i zato bih lako mogao da ih vidim kako ti sude. Ma ubili bi oni tebe i danas. Samo te ne znaju. Nisu čak nikad ni čuli za tebe…
Sve je isto. Samo ambijent je drugačiji. A toliko vremena je prošlo…
Vrijeme stoji…
Ovo su prva i poslednja rečenica pripovetke ”U bosanskoj kafani”, Zije Dizdarevića. Između te dve rečenice praktično ništa, a u stvari toliko mnogo toga je rečeno kroz kratak opis kafanskog dokoličenja u bosanskoj kasabi.
Dobri moj Zijo. Bio si još uvek mladić, te sada već tako davne 1942. godine, kada ti je pogana, bolesna ruka nekog maloumnika u Jasenovcu oduzela život. A mogao si i ti biti ustaša, umesto što si naumio da se boriš protiv fašizma, pa bi nam možda i u zrelijem dobu nešto još mogao reći. Sa tako malo reči tako mnogo reći, kao što si samo ti znao. Ali nisi ti rodjen da budeš dželat, već da budeš žrtva. Nisi rodjen da sudiš na tako surov način, kao što su sudili tebi, mladom umetniku, koji je imao drugačije vidjenje budućnosti i uredjenja Bosne i Jugoslavije. Umesto što su tebi, mogao si ti da oduzmeš život nekom mladiću, samo zato što je mislio drugačije.
Mogao si, ali u tom slučaju nam verovatno ne bi ništa rekao. Ni pre, ni posle te strašne 1942. godine, kada su mnoga mesta na ovim našim, krvlju natopljenim balkanskim prostorima, bila mnogo strašnija od svih opisa pakla i kada su oni koji imaju šta da kažu vodjeni na klanje kao ovce. I svi drugi koji su bili drugačiji ili drugačije videli stvari od pripadnika raznoraznih plemena istih krvoločnih maloumnika.
Jadni moj Zijo. Mnogo vremena je prošlo, a tako malo toga se promenilo. Samo ambijent. Izgleda da se na ovom svetu nikada ništa i ne menja. Samo ambijent.
Prodjem u podne pešačkom ulicom, prepunom ,,fensi’’ kafića, ali i onih kafana o kojima je Duško Radović pisao ovako:
Šta rade muškarci po kafanama?
Ništa ne rade.
A šta pričaju?
Ništa naročito.
Pa zašto onda sede po kafanama?
Baš zato.
Sede, piju i ćute ili sede, piju i pričaju o ničemu naročitom. Ovi u ,,fensi’’ kafićima su nešto drugačiji. Oni ne piju mnogo. Iako su to pretežno muškarci od 20 do 40 godina, a bude i starijih, retko koji od njih ima para za više od jedne kafe. I te pare za jednu kafu nisu zaradjene već najčešće od mame i tate uzete, od kakvog prijatelja pozajmljene ili nekom prevarom stečene. Mnogi od njih i sede po ,,fensi’’ kafićima čekajući inspiraciju za novu prevaru, koja će im omogućiti još bezbrižnog sedenja i još kafa.
Dugo gustiraju tu jednu kafu, a kada ugledaju dno šoljice onda trpaju u usta plastičnu kašičicu za jednokratnu upotrebu kojom su promešali šećer. I tako, u stanju su da sede satima muljajući tu kašičicu u ustima, da je grickaju i premeštaju iz jednog ugla usana u drugi, čekajući da se nešto desi. Glabači plastičnih kašičica. Kao da im je to nekakvo zanimanje, tako izgledaju.
U sumrak se vraćam istim putem nazad. Pale se ulična svetla, ali se i ne primećuju da postoje. Izlozi blješte. Bašte kafana i ,,fensi’’ kafića su jednako pune kao i u podne. Uglavnom isti ljudi u istim pozama, mada su neki od njih izmenjali medjusobno mesta na kojima sede. Zdravi su to ljudi, očigledno. Ni kičme, ni trtice ih nisu zabolele.
Sledećeg dana opet prolazim istom ulicom. Deja vu!
Glabači plastičnih kašičica su izgleda neumorna vrsta.
Dvojica za jednim stolom mi privlače posebnu pažnju. Ne znam zašto. Valjda taj njihov način sedenja, koji i nije sedenje. Više neki poluležeći položaj na jadnoj stolici prinudjenoj da trpi te bezobzirne telesine koje ih kinje. Stolice oslonjene samo na zadnje nogare koje trpe sav teret, dok se prednje njišu u vazduhu, da bi glabači mogli što duže da ispruže svoje neumorne noge, a ledja da im zauzmu gotovo ležeći položaj. Ne razgovaraju medjusobno. Samo glabaju svoje kašičice i tupo odmeravaju prolaznike. Čekaju valjda nekoga o kome bi mogli nešto prokomentarisati.
Pomislih na trenutak da im pridjem i pitam:
Šta ste danas uradili za sebe da vam bude bolje nego juče? Zbog kojeg vašeg dela je danas u bilo čemu lakše ili bolje vašim najbližima? Jeste li nečim nekoga obradovali i zslužili nečiju ljubav? Kad vam već ljubavi očigledno nedostaje… Šta ste uradili za svoju državu, da bude bolja, savremenija, čistija, humanija, bogatija, ,,pravnija”? Ili ne biste ništa menjali? Zaista ste zadovoljni sobom i svime što vas okružuje? I zato opušteno i spokojno glabate svoje kašičice, doživljavajući tako vrhunac svakog zadovoljstva i ispunjenje svog bitisanja…
Ne vredi, odustao sam. Glabači ne razgovaraju. Čak i kad nešto pričaju oni ne razgovaraju.
Pitam se da li se razlikuju od onih ljudi ,,U bosanskoj kafani’’, koji i duvanski dim čine dosadnim i koji tek s vremena na vreme prozbore neko bezrazložno ,,jah’’. Ma jok, samo ambijent. Sve ostalo je uvek isto.
A šta bi bilo sa ova dva momka da su rodjeni pre 100 godina, kada si i ti rodjen Zijo? Da li bi koji od njih bio žrtva ili dželat te 1942. godine? Žrtva, kakva si ti bio dobri i jadni moj Zijo, teško. Dželat… savim moguće. Ni dželati, kao ni glabači ne razgovaraju, čak ni kad nešto pričaju i zato bih lako mogao da ih vidim kako ti sude. Ma ubili bi oni tebe i danas. Samo te ne znaju. Nisu čak nikad ni čuli za tebe…
Sve je isto. Samo ambijent je drugačiji. A toliko vremena je prošlo…
