- Poruka
- 388.597
Umetnici impresionizma su uveli u slikarsku praksu verno prikazivanje svetlosti, neobično kadriranje scena čiji se akteri ne nalaze uvek u središtu platna i teme modernog života druge polovine 19. veka. Sve ove odlike novog i, u vremenu u kojem se pojavio, prilično buntovničkog pravca prepoznaju se na slici Parketari Gistava Kajbota.
Poštujući neposredan odnos prema svetlosti, Gistav Kajbot je primenio impresionističke ideje slikajući scenu koja se odvijala u zatvorenom prostoru. Na njegovoj slici Parketari, na kojoj su prikazana tri muškarca kako gule lak sa drvenog poda u praznoj prostoriji, svetlost dopire kroz prozor sobe, obasjavajući ih sa leđa, a ova igra svetlosti i senke svakodnevno oduševljava posetioce Muzeja Orsej u kojem se slika danas nalazi.Dimenzije platna su : visina 102 i širina 146,5 centimetara.
Slika je nastala u njegovoj kući gde je bio smešten studio na poslednjem spratu vile Kajbotovih u ulici Miromenil (Rue de Miromesnil) broj 77, u osmom arondismanu. Imućna porodica Kajbot pripadala je višoj pariskoj klasi, buržoaziji, zahvaljujući kapitalu stečenom proizvodnjom posteljine za vojsku. Kuću na pomenutoj adresi otkupila je direktno od barona Osmana čiji je urbanistički projekat, finansiran od strane kralja Napoleona III, pretvorio Pariz u metrolopu kakva nam je danas poznata.
Tri muškarca naga do pasa, njihov alat razbacan po podu, čaša i flaša neophodnog osveženja u uglu, govore o neposrednosti, verodostojnosti i univerzalnosti prikazane scene. Impresionistički isečen kadar, koji nas lišava pogleda na čitavu figuru jednog od radnika ili dršku turpije u donjem delu slike, govore o Kajbotovom interesovanju za slučajno.
Kajbot je Parketare naslikao 1875. i iste godine je pokušao da se sa njom pojavi na zvaničnom pariskom Salonu na kojem je odbijen uz objašnjenje da je slika nedopustivo vulgarna. Naredne 1876. Parketari će ipak biti izloženi na Drugoj izložbi impresionista, zajedno sa još jednom, kasnijom vezijom slike, ali ni ovog puta tema neće biti prihvaćena sa oduševljenjem. Jedan kritičar je napisao da su prikazani radnici isuviše mršavi, nedovoljno razvijenih mišića ruku i torzoa i uputio je savet slikaru da „ako modeli nisu dovoljno zgodni, ne bi trebalo da se slikaju nagi”. Sredinom sedme decenije 19. veka zvanična kritika je i dalje težila akademskim slikarskim vrednostima, idealizovanim formama i ljudskim telima nalik na antičke skulpture, ne prepoznajući vrednost iskrenog i istinitog predstavljanja života kakav on zaista jeste. Kajbotovi radnici nisu nalik antičkim bogovima i herojima.Penta slike upravo je i bila u tome da predstavi prave ljude, koji borave na zemlji i koji svakodnevno rade u njenoj prljavštini i prašini.
Parketari se danas smatraju jednom od prvih predstava zapadne umetnosti koja za temu ima život radnika u gradu. U decenijama koje će uslediti fizički rad svake vrste dobiće svojih nekoliko trenutaka umetničke slave, ali 1875. godine tri muškarca koja su igrom slučaja dobila posao da srede pod na poslednjem spratu vile Kajbotovih ostaće ubeleženi slikarevom rukom kao simboli čitave nove radničke klase zatvorene u sistem velikog urbanog grada, daleko od pitoresknih pejazaža seoske idile.
Umro je 21. februara 1894, u 45. godini, po svemu sudeći od edema pluća. Pošto nikada nije morao da prodaje svoje slike kako bi se izdržavao, za života je bio poznatiji kao mecena i pokrovitelj umetnika, nego kao slikar. Njegova dela postala su poznata javnosti tek posle 1955, kada su njegovi naslednici počeli da rasprodaju njegovu zbirk
(vikipedija,kultivisise,trelegraf)