U jednom dalekom carstvu, gde su oblaci bili teški od tajni, vladao je car po imenu Arsenije. Njegova moć bila je neosporna,
ali srce mu je bilo hladno kao zima koja nikada ne prolazi. Arsenije je verovao da je njegova vlast apsolutna, da je svaki glas
koji se podigne protiv njega pretnja njegovom tronu.
Jednoga dana, u carstvu su se pojavili anđeli. Nisu bili nalik slikama iz knjiga - nisu nosili bele haljine niti imali zlatne oreole.
Bili su to obični ljudi, ali njihova srca su sijala svetlošću koja je osvetljavala tamne kutke carstva. Marširali su ulicama, pevajući
pesme o slobodi, pravdi i ljubavi. Njihove reči su se širile poput plamena, paleći iskru nade u srcima potlačenih.
Car Arsenije je bio besan.
„Ko su oni da narušavaju moj mir?“ povikao je. „Pripremite giljotinu! Neka njihova svetlost bude ugašena!“
Njegovi podanici, uplašeni i poslušni, počeli su da grade ogromnu giljotinu na glavnom trgu.
Ali anđeli nisu stali. Njihov marš je postajao sve glasniji, a pesme sve snažnije. Ljudi su počeli da izlaze iz svojih domova,
pridružujući se povorci. Svetlost koja je sijala iz anđeoskih srca počela je da obasjava celo carstvo, razbijajući tamu koja je
vekovima vladala.
Na dan kada je giljotina bila spremna, car je izašao na trg, očekujući da vidi anđele kako kleče pred njim. Ali umesto toga,
zatekao je hiljade ljudi – običnih, hrabrih, slobodnih. Njihova svetlost bila je toliko jaka da je car morao da zakloni oči.
„Giljotina je spremna,“ rekao je, ali njegov glas je bio slab. Ljudi su ga gledali, ne sa strahom, već sa saosećanjem. Jedan
od anđela, mlada žena sa očima koje su nosile ceo univerzum, prišla mu je i rekla:
„Care Arsenije, giljotina nije za nas. Ona je za strah koji te drži zarobljenim.“
Te reči su ga pogodile kao munja. Car je shvatio da je njegova moć bila samo iluzija, da je prava snaga u ljubavi, u svetlosti
koja povezuje ljude. Giljotina je ostala prazna, a anđeli su nastavili svoj marš, donoseći slobodu i mir carstvu koje je nekada
bilo zarobljeno.
iz tvojih usta u božije uši ili pre - iz bajke u društvenu hroniku. 