Gi de Mopasan – Ogrlica

[Nina]

Bila je to jedna od onih lepotica, dražesnih i milih, koje su, kao da je to kazna sudbine, rođene u siromašnim porodicama.
Nije imala miraz, nije imala nade, nije imala načina da je upoznaju i da je požene bogati i ugledni ljudi;
pa je pristala da se uda za jednog malog činovnika ministarstva prosvete.

Nije bila srećna; činilo joj se da je stvorena za sve užitke i raskoši; osećala je da je rođena za to da nosi svilene haljine,
dragulje, da bude okružena luksuzom i pažnjom. A ona je, jadna, živela skromno, u tesnoj kući sa starim nameštajem i trošnim zidovima.
Patila je i mučila se zbog bede svoga doma, zbog iznošenih stolica, zbog starih zavesa, zbog svega što je imalo bedan izgled,
i što bi svaka druga žena njene klase prihvatila s mirom i strpljenjem.

Sanjala je o tihim salonima, u kojima vise svilene zavese, i gde posluju sluge u čipkastim odorama, o velikim dvoranama, o
svetljenim svećama u visokim svećnjacima, o dvorskim damama, o divnim draguljima koje nose, o svima onima kojima se dive i koje traže.

Jednog dana muž joj donese pozivnicu:
— Evo nešto za tebe, reče sav svečan.
Ona pocepa koverat i pročita:
„Ministar prosvete i gospođa Žorž Ranpano imaju čast da zamole gospodina i gospođu Loazel da uveče u ponedeljak prisustvuju svečanosti u ministarstvu.“

Umesto da se oduševi, ona baci pozivnicu na sto, nezadovoljna, i promrmlja:
— Šta ću ja tamo? Šta da obučem

 

[Nina]

Muž je bio iznenađen:
— Pa, draga, mislio sam da ćeš biti srećna. Retko se kome od običnih činovnika pruža takva prilika. Videćeš celu vladu!
Ali ona ga pogleda s tugom i reče:
— Šta hoćeš da obučem? Ja nemam ništa.

On zamisli:
— Kupimo ti neku haljinu, onoliko koliko može da se izdvoji. Koliko bi ti trebalo?
Ona, malo oklevajući, reče:
— Ne znam tačno… ali recimo četiri stotine franaka.

On problijedi, jer je baš bio odložio toliko da kupi pušku i ide s prijateljima u šumu. Ali pristade.
Haljina bi sašivena.
Ali opet ona beše nesrećna, nemirna.
— Šta ti je još? — pitao ju je muž.
— Ne znam šta da stavim od nakita. Ništa nemam. Ni jedan dragulj, ni jedan kamenčić. Biću smešna.
— Stavi malo cveća, rekao je on, to je u modi…

Ali ona odmahnu glavom:
— Ne, nema ničega što bi se slagalo sa tom haljinom. Idi, molim te, do svoje prijateljice, gospođe Forestije, i pozajmi nešto.
On posluša.
Gospođa Forestije je izvadi iz kovčega jednu divnu ogrlicu od briljanata.
Matilda Loazel je zadrhta od radosti.
Na dan svečanosti bila je najlepša žena: jednostavna, graciozna, obučena s ukusom. Svi su je gledali, svi su želeli da igraju s njom. Bila je srećna.
Bal je trajao do četiri ujutru.
Kad su došli kući, ona stade pred ogledalo da još jednom vidi svoju lepotu. Ali tada kriknu:
— Ogrlica! Ogrlica! Gde je ogrlica?!
Tražili su svuda, po haljini, po kaputu, po džepovima. Nigde je nije bilo.
Muž je istrčao da pretraži ceo put kojim su došli. Vratio se u sedam ujutru, bled i slomljen.
— Ništa nisam našao.

 

[Nina]

Narednih dana i nedelja raspitivali su se, nudili nagradu, išli u policiju. Nije bilo traga.
Tada odlučiše da kupe drugu, istu takvu.
Obišli su mnoge zlatare, dok nisu našli jednu ogrlicu koja liči. Cena — trideset šest hiljada franaka.
Matilda je vratila gospođi Forestije ogrlicu, a ova, mrzovoljno i bez reči, stavila je u kutiju.

Počeo je život pun muka i bede.
Loazel uze novac od oca, pozajmi ostatak, potpiše menice, uvuče se u dugove. Prodali su stan, preselili se u tavan.
Matilda je naučila teške poslove: čistila je kuću, prala rublje, vukla vodu, kupovala povrće na pijaci.

Deset godina tako.
Na kraju, iscrpljeni, iznureni, otplatili su dugove.
Jedne nedelje, Matilda, koja je sada izgledala stara, naborana i ružna, srete gospođu Forestije u parku.
Pozdravi je.

Ova je nije prepoznala.
— Gospođo, ja sam Matilda Loazel.
— Jao, jadna, kako si se promenila!
— Da, zbog tebe. Izgubila sam ogrlicu, vratila ti drugu, deset godina sam otplaćivala.

Gospođa Forestije, zapanjena, uhvati je za ruke:
— O, jadna moja! Pa ona moja ogrlica bila je lažna! Najviše pet stotina franaka je vredela!