„Majka Zemlja nema dopunsko osiguranje!“, zadovoljno je svoju neduhovitu šalu – na tečnom engleskom – ponavljao primarijus Kolčakov, s kojim sam se sreo u kafiću pokraj ruske ambasade, radi konsultacije. Rusi, unatoč svemu, još uvek imaju najbolju dijagnostiku, a ja stvarno nisam znao šta bih napravio s tim sumnjivim krtičnjacima koji hronično izbijaju na Srednjoškolskom igralištu.
„A mi dermatolozi“, nastavio je Kolčakov, „Površni smo, brate... 90% površinskih simptoma ima dublje uzroke. I zato uvek zovete nas, zar ne, mi delujemo kao tim – a kod vas ne zna dermatolog u kojem je rudniku intermagmist, niti ima pojma šta seizmodemonolog vidi na ultrazvuku i kako to tumači!“
Pustio sam ga da priča – pravio se važan do iznemoglosti – jer znao sam da će mi na kraju pomoći; pomogao mi je kod upale septičke jame na Borči, a bio je majstor u slučajevima zagnojenja grobova, to mu se mora priznati.
Otkako je u nauci prihvaćena ona prastara hipoteza o Zemlji kao živom organizmu, svi su se zabrinuli za njezino zdravlje. Mnogi su, ipak, držali kako je reč o propagandnom triku – kako bi se pospešilo buđenje ekološke svesti: naravno da će ljudi više brinuti o svojoj matičnoj planeti ako misle da je ista živa!
Ne znam ni sam zašto sam specijalizovao geomedicinu, smer geodermatologije; u floskulu o živoj Zemlji lično nisam verovao. Ali nekako moram platiti stan i hranu, a jedino je na geodermatologiji bilo mesta...
Čekao sam da Kolčakov – nakon trećeg piva – završi svoju tiradu pa da se posvetimo problemu, ali ovaj put priči nije bilo kraja:
„Ja sam sa svojom ekipom u Južnoj Africi posetio sam Pakao! Tamo nije problem ako si bolestan, nego ako si zdrav! Oteli smo jednog njihovog da radimo univerzalni serum, biće gotov do kraja veka, tim stručnjaka...“
Odjednom, Kolčakov je probledeo i srušio se na pod. Gledao sam ga u šoku: šta ću sada s onim krtičnjacima na Srednjoškolskom? Pribrao sam se i dao čoveku umetno disanje; ipak sam ja lekar, položio sam zakletvu. Ubrzo je stigla Hitna pomoć. Kolčakov je bio živ, ali k sebi nije dolazio. Odvezli su ga i ko zna kad ću ga ponovo...
Uveče sam stigao kući. Supruga je bila u krevetu; srećom još nije bila zaspala; jedino me ona mogla utešiti nakon takvog dana. Bez Kolčakova bio sam posve izgubljen. Doveo sam svoju ekipu na igralište, a pozvao sam i vatrogasce. Utočili smo galone i galone vode u neke od istaknutijih krtičnjaka, a jedini je rezultat bio da su se pojavila tri nova! Krticama ni traga, rekao je jedan stažist, pa sam se izderao na njega. (Još je pre deset godina dokazano kako krtičnjaci uopšte ne nastaju delovanjem krtica, kako se do tada općenito verovalo.) U svakom slučaju, vratili smo se u kliniku neobavljena posla. Čekao sam da me nadstojnik pozove na odgovornost, ali on je već bio otišao. Ostavio sam izveštaj njegovoj sekretarici i sad... ne znam.
Izjadao sam se supruzi i rekao kako se bojim otkaza; ovakvih „stručnjaka“ poput mene bilo je na stotine na birou za zapošljavanje...
„Ma neće tebi dati otkaz“, rekla je supruga, „Pa ti znaš više nego svi oni zajedno.“
„Ali ja uopšte ne verujem da mi išta lečimo. Ne verujem da je Zemlja živa i ne verujem da može biti bolesna. Ja sam idiot.“
“Ma daj molim te, za to si učio i to ti je hleb; misliš da se meni sviđa raditi kao psihijatar za pse?“
„Pa ti voliš životinje, a ja...“
„Volim, ali nije to više to. Današnji psi su prepametni za mene, više ih ne razumem. Zavidim ti, ti imaš samo jednog pacijenta koji ti je, uza sve pogodnosti, još i majka, boginja, šta li....“
“Ma šta ti to pričaš?
“Pusti. Hajde, dođi u krevet.“
.
