(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
GENERALNA PROBA
Izlazim napolje sa čašom vina i ključevima u ruci. Moje krznene ljubavi su na spratu, spavaju punih stomaka na svojim mestima u hodniku. Vlažan kamen se cakli od svetlosti sa velikog trema ukrašen bokorima zelene trave svetlucajućim od rose, te imam vizuelni utisak da gazim po vodi....voda, zemlja, kamen...stabilna promenljivost trajanja...
Škljocnu katanac na kapiji. Doplivah do malog trema kroz prelepu noć. Noge na drugu stolicu podižem, čaša sa malo crnog čistog je tu. Palim cigaretu i taman krenuh rukom da uzmem čašu, kad kao metak dolete Mara. Šape na mojoj butini a glava joj leži u mom krilu, onako, kao dete spusti obraz i mazi se. Traži da je uzmem u krilo. Podižem je i smeštam preko spavaćice u udubljenje izmedju blago raširenih nogu. Porasla je, kipi mi iz krila hahaha. Čujem kako Mrki dolazi, lagano, lenjo. Spušta se kraj nas dve uz duboki kereći uzdah gurajući glavu pod moju ruku da ga pomilujem, pre nego je pospano spusti u san.
Volim kada dan obuče crnu, večernju haljinu. Volim to vreme duboke noći kad stišaju se sva moranja, kad sam samo svoja jer sam celog dana tudja i samo ponekad, kad dozvole mi, odem na neki od svojih „puteva za nigde“. Sve je još preblizu....da li će ikad biti dovoljno daleko sva ta ljubav, poštovanje i lepota ljudi i životinja?
„Zeleno.....jako zeleno, tako puno života“, govori vetar što blago, skoro erotično, pomilova mi bosa stopala.......mmmmm „U pravu si“ rekoh mu tiho bez reči. Oranž-bela glava se podiže i cmoknu me po bradi.....duša kereća, sve razume.
Ovo miholjsko vreme je tako čudno. Časkom snaga dodje, ali časkom i nestane. Oduvek sam imala taj osećaj čudnovatosti kad jesen pokušava da izigrava leto. Vreme čuda......
“Miholjsko leto, ludo doba godine, kada i najludji snovi dok trepneš mogu postati java.
Mnogo godina kasnije shvatiš da kada kockice počnu da se slažu i ukaže se šansa moraš odreagovati inače šansa ode.Shvatiš da se šanse ne čekaju, one se grabe….I tako su zbog pravilno iskorišćene šanse i majčine ljubavi u naš život ušle Cucika i Mucika i učinile ga savršenim.Hvala mama.”
Ovo sam napisala 08.10.2008. kada sam počela da pišem. Objavljeno juna 2009. na Blogu ovde….i tako…nastavih da pišem knjigicu. Pogledah sad, dok ovo lepo, toplo, samotno jutro lagano sa srkom kafe klizi i ove reči niže, a većina vas spavka, koliko sam napisala…..1006 tekstova bez Blogerskog kutka i bloga Pesničarenje….ebote Ljiljana, stvarno mnogo
…Ma volim svoje samoće jer stvaraju, šta god…ištrikan džemper, pročitana knjiga, napravljen abažur ili nešto što sam zamislila, skuvano, sredjeno, orezane ruže, šetnja, topla čokolada na "mom" splavu, fotografija, gletovanje, farbe, brusilica, pisanje, ma svašta i ljudiiii...prelepi ljudi …..radionica duše i duha i ljubavi……mnoooooogo ljubavi. Šta ću kad sam manuelni tip, obožavam da vidim stvaranje i da stvaram…eto.Odvija se dan kao film medju ovim ružama što bez pola lišća i dalje cvetaju. Muškatle kao pošašavele, latica skoro fluorescentnih na svetlosti noći. Siluete krupnih cvetova ruža kao razbacane po crnom tilu. Smešim se.... A ona......noć....zavodi svojim crnim haljinama raznih gustina tkanja, pa i vidiš i ne vidiš....i jeste crno i nije crno...osećaj je vodilja kroz mrak.....i sve tako neodoljivo miriše na život.
Mara mi silazi iz krila. I Mrki ustaje...protežu se....vreme je za poslednji čin današnje generalne probe...zeleni borovi me sneno gledaju ušuškanu u velike ruke.... Svaki dan generalna proba.
„Proba čega?“
“Onoga bez čega se ne može, bez čega si mrtav a živ....živ zakopan....ljubavi ....ljubavi i svega što ona nosi i znači u ovom divnom životu koji mi je darovan”
PS Dobro vam jutro......ustajanjeeeeeeeeeeeeeeeeeee
još jedan prelep dan 
pa u krevet
