Gde ste dragi moji? Šta se dešava sa ljudima koje sudbina odvede u različitim pravcima? Tokom studiranja u jednom univerzitetskom centru gledao sam ljude koji su dolazili iz unutrašnjosti i oni su već tada bili svesni da nema više lagodnog srednjoškolskog života. Nagledao sam se ljudi koji su imali tu sreću da imaju nekog dragog pored sebe i u novoj fazi svog života ... druga, drugaricu, veliku mladalačku ljubav, brata, sestru i oni su se "čvrsto" držali među sobom. Nama domaćima koji smo na svakom koraku sretali nekog svog su simpatično izgledale te grupice i način na koji se oni naslanjaju jedni na druge.
Bilo je i onih "usamljenih jahača" koji su znali da se bore i izbore za svoje "mesto pod suncem" da se čak nametnu nekim svojim izuzetnim kvalitetom bez podrške "svojih". Njih je društvo pre ili kasnije prihvatilo i oni su se prilagodili; čak, ako su imali šta vredno da ponude, i nametnuli. Niko nije lud da odbije nešto dobro bez razloga. A bilo je i "smarača" koji jednostavno nisu imali tih kvaliteta a užasno su se upirali da sebe i sve ostale ubede da ih imaju... oni su na kraju ... pa bili su negde na krajevima, uvek na marginama... nikad shvaćeni ozbiljno, al uvek tu. Čudaci koji su bili i ostali usamljeni nose svaki svoju priču. Nekad bi se našao neko ko bi bio dovoljno "zaintrigiran" da kopa po dotičnoj osobi, i rezultati su bili od oduševljenja (onim koji su bili samo stidljivi i sa nedovoljno samopouzdanja da se nametnu ili čak i bore, a pravi su drugari) do povlačenja od "čačkanja mečke"..... Tih zadnjih se sećamo sa grupnih fotografija a retko se čak i njihovih imena sećamo... nekako ostaju večna enigma ako nam se putanje kasnije u životu negde ne ukrste.....
Nama iz grada je uvek bilo lakše, okruženima "svojima" i sa perspektivom da će uvek biti tako... da je taj centar nekako naša budućnost dugoročna.... retko ko je ozbiljno razmišljao o promeni sredine.... lepo je bilo biti uljuljkan i imati u svom okruženju sve što nam je trebalo. E da smo tada znali kako je to bilo prividno i kako će se sve u životu promeniti.... kako će nas život rasejati.... A desilo se, bez naše volje. Život se pobrinuo da nam zagorča ostanak u našem gradu, da smo više preko volje nego svojom voljom razišli kud koji.
Al se ja raspričah nadugačko i naširoko.... u svojim mislima iza svakog od gore pomenutih likova stoji po neko ime, neka stvarna osoba.... pozdravljam ih sada, a onih kojih više nema na žalost među nama se često rado setim.
Falite mi dragi moji, pa vas sad pozdravljam preko ovog bloga... svakoga ko se prepozna. Kad bi ovo bio oglas šifra bi bila "nostalgičar".
Vidimo se uskoro sa vedrijim razmišljanjima, u zdravlju i veselju... kao što naše godine diktiraju, što bi stari rekli "prvo zdravlje". Odoh po vitamine, ko ne brine o sebi ne može ni o drugima, a ako se sam ne pobrineš za sebe drugi neće.
Želeo bih da ovaj moj pozdrav dotakne sve moje drugare iz mladosti, a i kasnije gde god oni bili. Vedri mi i veseli bili.
Bilo je i onih "usamljenih jahača" koji su znali da se bore i izbore za svoje "mesto pod suncem" da se čak nametnu nekim svojim izuzetnim kvalitetom bez podrške "svojih". Njih je društvo pre ili kasnije prihvatilo i oni su se prilagodili; čak, ako su imali šta vredno da ponude, i nametnuli. Niko nije lud da odbije nešto dobro bez razloga. A bilo je i "smarača" koji jednostavno nisu imali tih kvaliteta a užasno su se upirali da sebe i sve ostale ubede da ih imaju... oni su na kraju ... pa bili su negde na krajevima, uvek na marginama... nikad shvaćeni ozbiljno, al uvek tu. Čudaci koji su bili i ostali usamljeni nose svaki svoju priču. Nekad bi se našao neko ko bi bio dovoljno "zaintrigiran" da kopa po dotičnoj osobi, i rezultati su bili od oduševljenja (onim koji su bili samo stidljivi i sa nedovoljno samopouzdanja da se nametnu ili čak i bore, a pravi su drugari) do povlačenja od "čačkanja mečke"..... Tih zadnjih se sećamo sa grupnih fotografija a retko se čak i njihovih imena sećamo... nekako ostaju večna enigma ako nam se putanje kasnije u životu negde ne ukrste.....
Nama iz grada je uvek bilo lakše, okruženima "svojima" i sa perspektivom da će uvek biti tako... da je taj centar nekako naša budućnost dugoročna.... retko ko je ozbiljno razmišljao o promeni sredine.... lepo je bilo biti uljuljkan i imati u svom okruženju sve što nam je trebalo. E da smo tada znali kako je to bilo prividno i kako će se sve u životu promeniti.... kako će nas život rasejati.... A desilo se, bez naše volje. Život se pobrinuo da nam zagorča ostanak u našem gradu, da smo više preko volje nego svojom voljom razišli kud koji.
Al se ja raspričah nadugačko i naširoko.... u svojim mislima iza svakog od gore pomenutih likova stoji po neko ime, neka stvarna osoba.... pozdravljam ih sada, a onih kojih više nema na žalost među nama se često rado setim.
Falite mi dragi moji, pa vas sad pozdravljam preko ovog bloga... svakoga ko se prepozna. Kad bi ovo bio oglas šifra bi bila "nostalgičar".
Vidimo se uskoro sa vedrijim razmišljanjima, u zdravlju i veselju... kao što naše godine diktiraju, što bi stari rekli "prvo zdravlje". Odoh po vitamine, ko ne brine o sebi ne može ni o drugima, a ako se sam ne pobrineš za sebe drugi neće.
Želeo bih da ovaj moj pozdrav dotakne sve moje drugare iz mladosti, a i kasnije gde god oni bili. Vedri mi i veseli bili.
