Luda Srpska Druzina
Veoma poznat
- Poruka
- 14.718
Galapagos. Ostrva od beskrajnog značaja kako sa ekološke, tako i sa naučne tačke gledišta. Upravo tu se mogu naći džinovske kornjače od preko 400 kilograma. Od 58 vrsta ptica 28 je endemskih. Čak 50 endemskih vrsta riba živi u vodama oko ostrva. Netaknuta priroda, neporemećeni izvorni ekosistemi. Da, to je mesto koje je igralo ključnu ulogu u postavljanju teorije evolucije. Jednom rečju, raj na Zemlji. Ili ne?
Galapagos polako gubi svoj identitet i mnogim jedinstvenim, fantastičnim životinjama koje naseljavaju taj prostor preti iščezavanje. Siguran sam da vas činjenica da je čovek glavni krivac za celu situaciju uopšte neće iznenaditi. Naprotiv.
Na Galapagos je doveo vrste životinja kojima tu jednostavno nije mesto i njihovo prisustvo preti da u potpunosti poremeti funkcionisanje ekosistema ostrva.
Složićete se, kozama, pacovima, mačkama, psima i magarcima definitivno nije mesto među iguanama, kornjačama i rajskim pticama. Te i mnoge invazivne vrste biljaka i insekata postale su velika pretnja za starosedeoce Galapagosa – brzo se razmnožavaju, a kako galapagoski gmizavci, ptice, biljke i insekti na njih nisu navikli, brojčano nadjačani, postali su im više nego lak plen.
Osnovni problem predstavlja izuzetno sporo prilagođavanja domaćih vrsta na novonastale uslove. One takve prirodne neprijatelje ne poznaju i ne poseduju nikakve mehanizme odbrane.
Biljke poput guave i borovnice rapidno se šire na velikim prostranstvima i već su istrebile mnoge endemske vrste na ostrvima San Kristobal, Floreana Izabela i Santa Kruz.
Psi i mačke bez milosti uništavaju gnezda galapagoskih ptica i morskih kornjača, organizama koji žive jedino na tom prostoru.
Pacov jedna je od najnepoželjnijih vrsta na Galapagosu. Mesojed je i u svoju ishranu je uključio kornjače čije mladunce napada čim napuste sigurnost gnezda. Problem je toliko ozbiljan da se u nekim delovima ostrva mogu naći samo odrasle jedinke. Takođe, neverovatno mnogo koza, oko 30.000, prebačen je na ostrvo, ali njihov je broj na sreću u poslednje vreme u značajnoj meri smanjen. Štetu koju one nanose biljkama nije potrebno posebno objašnjavati.
Živinarstvo na naseljenim ostrvima predmet je velike brige jer kokoške, patke i ostala živina prenose bolesti avifauni ostrva. Ptice Galapagosa, naravno, nemaju nikakav imunitet na nove vrste oboljenja, pa su im šanse za preživljavanje za uslove naših ptica bezazlenih bolesti minimalne. To je problem koji ima potencijala da doslovno zbriše kompletne populacije egzotičnih ptica.
Vodeni ekosistemi su takođe ozbiljno ugroženi, prevashodno zbog preteranog ribolova. Ljudska populacija raste, a zna se – gde je mnogo ljudi, mnogo je i problema.
Ekolozi su bespomoćni. Invazivne vrste su se do te mere implemetirale na ostrva Galapagosa da ih je danas izuzetno teško, gotovo nemoguće eliminisati. Borba za očuvanje pokazuje male znake napretka samo u nenaseljenim delovima, dok za oporavak oblasti koje je čovek odlučio da prisvoji šanse gotovo da ne postoje.
Da, Galapagos, sinonim za prirodu i neverovatne životne forme, kritično je ugrožen. Homo sapiens sapiens jedino je stvorenje koje sistematski uništava svet u kome obitava još otkako su se pre 3.7 milijardi godina u primordijalnoj supi pojavile prve iskre života kakav poznajemo. Priroda, siguran sam, već nekoliko milenijuma čupa kosu i pita se zašto nas nije ostavila na nivou orangutana. Možda bi tako i bilo najbolje.
Galapagos polako gubi svoj identitet i mnogim jedinstvenim, fantastičnim životinjama koje naseljavaju taj prostor preti iščezavanje. Siguran sam da vas činjenica da je čovek glavni krivac za celu situaciju uopšte neće iznenaditi. Naprotiv.
Na Galapagos je doveo vrste životinja kojima tu jednostavno nije mesto i njihovo prisustvo preti da u potpunosti poremeti funkcionisanje ekosistema ostrva.
Složićete se, kozama, pacovima, mačkama, psima i magarcima definitivno nije mesto među iguanama, kornjačama i rajskim pticama. Te i mnoge invazivne vrste biljaka i insekata postale su velika pretnja za starosedeoce Galapagosa – brzo se razmnožavaju, a kako galapagoski gmizavci, ptice, biljke i insekti na njih nisu navikli, brojčano nadjačani, postali su im više nego lak plen.
Osnovni problem predstavlja izuzetno sporo prilagođavanja domaćih vrsta na novonastale uslove. One takve prirodne neprijatelje ne poznaju i ne poseduju nikakve mehanizme odbrane.
Biljke poput guave i borovnice rapidno se šire na velikim prostranstvima i već su istrebile mnoge endemske vrste na ostrvima San Kristobal, Floreana Izabela i Santa Kruz.
Psi i mačke bez milosti uništavaju gnezda galapagoskih ptica i morskih kornjača, organizama koji žive jedino na tom prostoru.
Pacov jedna je od najnepoželjnijih vrsta na Galapagosu. Mesojed je i u svoju ishranu je uključio kornjače čije mladunce napada čim napuste sigurnost gnezda. Problem je toliko ozbiljan da se u nekim delovima ostrva mogu naći samo odrasle jedinke. Takođe, neverovatno mnogo koza, oko 30.000, prebačen je na ostrvo, ali njihov je broj na sreću u poslednje vreme u značajnoj meri smanjen. Štetu koju one nanose biljkama nije potrebno posebno objašnjavati.
Živinarstvo na naseljenim ostrvima predmet je velike brige jer kokoške, patke i ostala živina prenose bolesti avifauni ostrva. Ptice Galapagosa, naravno, nemaju nikakav imunitet na nove vrste oboljenja, pa su im šanse za preživljavanje za uslove naših ptica bezazlenih bolesti minimalne. To je problem koji ima potencijala da doslovno zbriše kompletne populacije egzotičnih ptica.
Vodeni ekosistemi su takođe ozbiljno ugroženi, prevashodno zbog preteranog ribolova. Ljudska populacija raste, a zna se – gde je mnogo ljudi, mnogo je i problema.
Ekolozi su bespomoćni. Invazivne vrste su se do te mere implemetirale na ostrva Galapagosa da ih je danas izuzetno teško, gotovo nemoguće eliminisati. Borba za očuvanje pokazuje male znake napretka samo u nenaseljenim delovima, dok za oporavak oblasti koje je čovek odlučio da prisvoji šanse gotovo da ne postoje.
Da, Galapagos, sinonim za prirodu i neverovatne životne forme, kritično je ugrožen. Homo sapiens sapiens jedino je stvorenje koje sistematski uništava svet u kome obitava još otkako su se pre 3.7 milijardi godina u primordijalnoj supi pojavile prve iskre života kakav poznajemo. Priroda, siguran sam, već nekoliko milenijuma čupa kosu i pita se zašto nas nije ostavila na nivou orangutana. Možda bi tako i bilo najbolje.
