GADNI, TUŽNI I RUŽNI FILOZOFI
-------------------------------------------------
Kako gadni, bedni i jadni znaju biti filozofi ?
Danski pisac i pesnik Hans Christian Andersen (1805 – 1875) je na početku svoje bajke »Snežna kraljica« (Sneedronningen, 1845) napisao da je zlobni škrat, tačnije sam vrag, nekog dana, kada je bio slabe volje, napravio ogledalo,
»… koje je imalo to svojstvo da je dobro i lepo što se je u njemu zrcalilo stegnuo skoro u ništa, a to što nije ništa valjalo i bilo je ružno je još izrazitije bolo u oči i šepurilo se. Najlepši predeli su bili u tom zrcalu kao kuvan španać, najbolji ljudi su bili mrzovoljni, zli, ili su stajali na glavama bez trupa. Obraze su imali tako iznakažene da se nisu mogli prepoznati i ako je neko imao, jednu samu, sunčevu pegu u tom ogledalu se je ta pega razlivala preko nosa i usta i nakazila celo lice« (Andersen, 1975, 5).
Sve dobro je bilo unakaženo i ta nakazna ružnoća, kakvu su ljudi videli u tom svom zrcalu, bila je istinita. Zrcalo se je u tom svom grohotnom i grotesknom smehu streslo, ljudima ispalo iz ruku, palo na zemlju i razbilo se i bilione sitnih komadića. Razbijeni stakleni komadići su se ljudima zarili u oči, dušu i srce.
»I posle su ljudi videli sve pogrešno, ili su imali oči samo za to što je slabo kod neke stvari« (Andersen, 1975, 6)
Onim kojima su se delići stakla zaboli u srce su srca postala hladna, kao sante najhladnijeg sibirskog leda…
Da, biće da je i to istina, živeli su i filozofi u čije su se oči, duše, srca i, naročito, misli zaboli komadići tog razbijenog ljudskog ogledalca. Dečak Kay se v Andersenovi bajci na kraju oslobodi tog prokletstva razbijenog zrcala, ali mnogim filozofima to nije uspelo nikada – njihova duša je bila prepuna krhotina tog zrcalca i to ju je nakazilo sve više, naročito kada je dospela do pakla…
Nemački filozof i mislilac Friedrich Nietzsche (1844-1900), jedan od najuglednijih predstavnika filozofije života, je u svojoj najpoznatijoj knjizi »Tako je govorio Zaratustra« (Also sprach Zaratustra, 1892) pisao o tomekakvi su muškarac i žena. Njegovo upozornje:
»Muškaraci neka se boje žene ako ga mrzi; muškarac je na dnu duše samo zao, a žena je gadna, naročito tamo« (Nietzsche, 1984, 76).
Vredi to parafrazirati, što ću i činiti u vezi sa ovom temom, kako bih, zli ne zato što to njegova ljudska ružnoća zaslužuje, već zato da se takav način razmišljanja mora da osuđuje, jer to je pandorina kutija i otvoriš li je iskočiće sva zla…Mrzićeš sve i svašta, a posle, kada ti »nerpijatelja« nestane, zamrzićeš samoga sebe…Toj suludoj mržnji ni Bog pomoći ne može, a ni filozofi nisu bili imuni na te najcrnje boleštine …
Hvala Bogu da filozofi, bar ne svi, nisu baš toliko gadni, tužni i ružni jer da jesmo onda bismo je sveli na, nadnauka bi postalo zlo nad svim zalima a la: Aristotelvu ružnoću potvrđuju »Govorće oruđe su robovi!«, »uživli« bi u Nietzsche-ovoj nemoralnosti, Rouseaujevoj dvoličnosti, Morovom suludom nacrtu budućnosti, Schopenhaurjevim namerama zlim, Camusovom zlu u čistom obliku, a završili bi po onoj Lindqistovoj:
»Istrebite divljake, sve !«
Što se mene tiče ja bih rađe da istrebimo grdobane, Lindqiste, sve, naročito zlotvore koji, bez trunke ljudskog stida, omalovažavaju žene, najlepše Božije stvorenje.
Zašto su filozofima, čak i onim značajnijim a la: Demokrit, »žene su samo u zlobi istrajnije od muškaraca«, Aristotel, izrazito je žene omalovažavao - nikakva prava im nije davao, Ciceron, njegovo zlobno ruganje ženama, Abelard, mnogo je »voleo« svoju Heloizu da ju je, iz prkosa, zadavio u napadu ljubavnog zanosa, »Sveti« Toma Akvinski, mnogo voli žene da podceni, Kant, zavet je dao nekom svom poganom svecu – u ženama je video decu, Lacan, bio je mnogo žao – žene je neprestano omalovažavao …, omiljene teme omalovažavanja žene, a o toj njihovoj gadnosti napisaću svoje teme kada za to dođe vreme …
Krstan Đ. Kovjenić
-------------------------------------------------
Kako gadni, bedni i jadni znaju biti filozofi ?
Danski pisac i pesnik Hans Christian Andersen (1805 – 1875) je na početku svoje bajke »Snežna kraljica« (Sneedronningen, 1845) napisao da je zlobni škrat, tačnije sam vrag, nekog dana, kada je bio slabe volje, napravio ogledalo,
»… koje je imalo to svojstvo da je dobro i lepo što se je u njemu zrcalilo stegnuo skoro u ništa, a to što nije ništa valjalo i bilo je ružno je još izrazitije bolo u oči i šepurilo se. Najlepši predeli su bili u tom zrcalu kao kuvan španać, najbolji ljudi su bili mrzovoljni, zli, ili su stajali na glavama bez trupa. Obraze su imali tako iznakažene da se nisu mogli prepoznati i ako je neko imao, jednu samu, sunčevu pegu u tom ogledalu se je ta pega razlivala preko nosa i usta i nakazila celo lice« (Andersen, 1975, 5).
Sve dobro je bilo unakaženo i ta nakazna ružnoća, kakvu su ljudi videli u tom svom zrcalu, bila je istinita. Zrcalo se je u tom svom grohotnom i grotesknom smehu streslo, ljudima ispalo iz ruku, palo na zemlju i razbilo se i bilione sitnih komadića. Razbijeni stakleni komadići su se ljudima zarili u oči, dušu i srce.
»I posle su ljudi videli sve pogrešno, ili su imali oči samo za to što je slabo kod neke stvari« (Andersen, 1975, 6)
Onim kojima su se delići stakla zaboli u srce su srca postala hladna, kao sante najhladnijeg sibirskog leda…
Da, biće da je i to istina, živeli su i filozofi u čije su se oči, duše, srca i, naročito, misli zaboli komadići tog razbijenog ljudskog ogledalca. Dečak Kay se v Andersenovi bajci na kraju oslobodi tog prokletstva razbijenog zrcala, ali mnogim filozofima to nije uspelo nikada – njihova duša je bila prepuna krhotina tog zrcalca i to ju je nakazilo sve više, naročito kada je dospela do pakla…
Nemački filozof i mislilac Friedrich Nietzsche (1844-1900), jedan od najuglednijih predstavnika filozofije života, je u svojoj najpoznatijoj knjizi »Tako je govorio Zaratustra« (Also sprach Zaratustra, 1892) pisao o tomekakvi su muškarac i žena. Njegovo upozornje:
»Muškaraci neka se boje žene ako ga mrzi; muškarac je na dnu duše samo zao, a žena je gadna, naročito tamo« (Nietzsche, 1984, 76).
Vredi to parafrazirati, što ću i činiti u vezi sa ovom temom, kako bih, zli ne zato što to njegova ljudska ružnoća zaslužuje, već zato da se takav način razmišljanja mora da osuđuje, jer to je pandorina kutija i otvoriš li je iskočiće sva zla…Mrzićeš sve i svašta, a posle, kada ti »nerpijatelja« nestane, zamrzićeš samoga sebe…Toj suludoj mržnji ni Bog pomoći ne može, a ni filozofi nisu bili imuni na te najcrnje boleštine …
Hvala Bogu da filozofi, bar ne svi, nisu baš toliko gadni, tužni i ružni jer da jesmo onda bismo je sveli na, nadnauka bi postalo zlo nad svim zalima a la: Aristotelvu ružnoću potvrđuju »Govorće oruđe su robovi!«, »uživli« bi u Nietzsche-ovoj nemoralnosti, Rouseaujevoj dvoličnosti, Morovom suludom nacrtu budućnosti, Schopenhaurjevim namerama zlim, Camusovom zlu u čistom obliku, a završili bi po onoj Lindqistovoj:
»Istrebite divljake, sve !«
Što se mene tiče ja bih rađe da istrebimo grdobane, Lindqiste, sve, naročito zlotvore koji, bez trunke ljudskog stida, omalovažavaju žene, najlepše Božije stvorenje.
Zašto su filozofima, čak i onim značajnijim a la: Demokrit, »žene su samo u zlobi istrajnije od muškaraca«, Aristotel, izrazito je žene omalovažavao - nikakva prava im nije davao, Ciceron, njegovo zlobno ruganje ženama, Abelard, mnogo je »voleo« svoju Heloizu da ju je, iz prkosa, zadavio u napadu ljubavnog zanosa, »Sveti« Toma Akvinski, mnogo voli žene da podceni, Kant, zavet je dao nekom svom poganom svecu – u ženama je video decu, Lacan, bio je mnogo žao – žene je neprestano omalovažavao …, omiljene teme omalovažavanja žene, a o toj njihovoj gadnosti napisaću svoje teme kada za to dođe vreme …
Krstan Đ. Kovjenić
