Fyodor Dostoevsky

Fyodor Dostoevsky: "Hoću sada da vam kažem, gospodo, da li vam je stalo da čujete ili ne, zašto nisam mogao ni da postanem insekt. Svečano vam kažem da sam mnogo puta pokušavao da postanem insekt. Ali nisam bio ravan ni tome. Kunem se, gospodo, da je biti previše svestan bolest - zaista teška bolest."

Nepravilna verzija: "Kunem vam se da je preveliko razmišljanje bolest, prava, istinska bolest."

- Naravno da nije uvek lako i prijatno biti misaono biće i videti patnju, nepoštenje i probleme. Medjutim, bez toga nije moguće pronaći način njihovog prevazilaženja ili bar ublažavanja.

Dok se dobro ne razluči od zla i dok se ne shvati njihova razlika ne može se ispravno delovati, odnosno znati šta vodi blagostanju, a šta doprinosi još goroj mizeriji.

Insektu ne smeta što je insekt. Jedino nama smeta što smo ljudi i što mislimo i osećamo. Opiremo se dualnosti u ovoj dimenziji, jer ne razumemo njenu svrhu. Ona je neophodna za razvoj. Razlike i suprotnosti stvaraju pokret i promenu.

S razlogom imamo i konstruktivna i destruktivna osećanja kao i funkcionalne i disfunkcionalne misli. To nam daje mogućnost izbora i slobodne volje ukoliko postignemo osvešćenost kroz jedinstvo celog bića.

Naš zadatak ovde je osvešćivanje ega i uma kroz odolevanje iskušenjima; nastojanje da se u svakoj situaciji bira plemenito i humano i izdiže iznad sebičnog i nemoralnog.

 

[Ната Ли]

Naš zadatak ovde je osvešćivanje ega i uma kroz odolevanje iskušenjima; nastojanje da se u svakoj situaciji bira plemenito i humano i izdiže iznad sebičnog i nemoralnog.

Било би можда потребно да објасниш појам овде у смислу ове реченице.
Ја га схватам као овде у животу, овде на свету, овде где год бивствујемо.
Можда ја грешим...
Хвала ти још једном за ове блогове.

 

[sofija06]

Molim. Drago mi je da postavljas pitanja. To je najbolji nacin da se razjasnje stvari. Pod "ovde" podrazumevam ovu, fizicku dimenziju/univerzum. Mi smo postojanje sveli samo na materijalno-energetski oblik. Sve sto ga nema definisemo kao nepostojanje. Pri tome ignorisemo cinjenicu da ne razumemo svest.

Verujem da je svest neunistivi, nefizicki, bezoblicni entitet koji je sustina svega i da egzistira nezavisno od oblika ili materijalnih tela. Zbog toga suprotnost fizickom univerzumu nije nepostojanje, vec nefizicko postojanje.

Drugim recima, ne postoji nepostojanje, vec postoji samo postojanje kao stalna interakcija vidljivnog/pojavnog/fizickog i nevidljivog/sutinskog/svesnog. U mnogim religijama se zato i govori o besmrtnosti duse.

 

[Ната Ли]

Verujem da je svest neunistivi, nefizicki, bezoblicni entitet koji je sustina svega i da egzistira nezavisno od oblika ili materijalnih tela. Zbog toga suprotnost fizickom univerzumu nije nepostojanje, vec nefizicko postojanje.

Да, ово је нешто у шта сам готово сигурна, али.. моје речи намају тежину, зато сам те замолила да ти то напишеш.

Нека знања, нека препознавања па и неке вештине, склоности код себе могу да објасним једино постојањем тог ентитета свести који је негде изван нас а нама доступан уколико смо ума отвореног да примимо бар део неких старих душа.

 

[sofija06]

Да, ово је нешто у шта сам готово сигурна, али.. моје речи намају тежину, зато сам те замолила да ти то напишеш.

Нека знања, нека препознавања па и неке вештине, склоности код себе могу да објасним једино постојањем тог ентитета свести који је негде изван нас а нама доступан уколико смо ума отвореног да примимо бар део неких старих душа.

Svest je bezoblicni, nevidljivi zivot koji "dise" stalnim sazimanjem i sirenjem. Prilikom tog procesa postoji kao tri stanja. Hriscanstvo ih naziva Sveto Trojstvo: Otac, Sin i Sveti Duh. Moment njihovog jedinstva, u kojem postaju Jedno, je Bog. U tom momentu je apsolutno sve.

S obzirom da se hriscanstvo javilo u doba patrijarhata stanja su predsatvljena u muskom rodu, mada njihova simbolika znaci osecanje, misao, razum, odnosno dusa, um (inteligencija) i duh. Dusa je apolutna dubina, snaga i sazetost svega, tj. ljubav.

Ono sto je tesko razumeti je istovremenost toga procesa. Jer, dok se dusa sazima u osecanje duh se uzdize kao znaje/razum. To stvara fizicku pojavu tame i etericnosti (nistavila). Kulminacija sazimanja/rasprostiranja je ujedno moment spoja duse i duha. Iz njega iskrsava Um/Misao/Ideja kao blesak svetlosti i aktivnosti u fizickom univerzumu tako da dolazi do njegovog sirenja i nastanka razlicitih oblika.

Dakle dusa i duh su dubina i visina univerzuma koja izgleda pasivna i nepostojeca, za razliku od Uma (misli/inteligencije). Samo je sirina univerzuma uocljiva i spoznatljiva. Dubina i visina uvek ostaje kao skriveni bitak i potencijal svesne realizacije.

U svesti ljudi to dobija manifestaciju svesnog (um/misli/inteligencija) i nesvesnog. Unutar nesvenog je i nadsvesno (konstruktivni potencijal duse/duha), ali i podsvesno u vidu divljih, destruktivnih nagona.

Ego (zivo bice u umu) spoznaje svoju sustinu u momentima kada prevazidje niske nagone i izdigne se do nadsvesnog. Spojem s dusom i duhom postaje Jedno celovito bice cije misli zasvetle istinom. Ali, to je samo moment posle kojeg opet nastaje razdvajanje. Zato se mora dostizati i postizati ceo zivot.

Takvo spajanje i razdvajanje, kao i postojanje razlicitih stanja (osecanja, misli i razuma) ima svrhu. Osnova je samoobnavljanja smisla i zivota. Ukoliko bi postojalo samo Jedno Apsolutno Isto koje nema sposobnost i tendenciju promene ne bi bilo aktivnosti i razvoja, samim tim ni zivota/postojanja.

Dosta duhovnih ucenja ne shvata njihov znacaj i povezanost. Neka davaju prednost osecanjima, neka razumu dok se misli i um cesto podcenjuju i obezvredjuju. Narocito ego kao svest o sebi. Samosvest je neophodna. Ako nisi svestan sebe ne mozes biti svestan ni niceg izvan sebe.

Fizicki univerzum, kao postojanje razlicitih materijalno-energetskih tela, je pojava iza koje deluje nevidljiva sustina ili svest/zivot. Otuda dvojnost i njihova nerazdvojivost. Pojava ne moze postojati bez sustine, a sustina se ne moze otkrivati bez pojave.