MOZGALICE (ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime....)
FRIZERAJ
Danas, pred sam kraj mog radnog vremena (subotom radim do 12 ali ponesem posao kući da ne sedim badjavna u nedelju), čujem plač deteta. Zatvorena vrata lokala a čujem vrisku….zapravo histerično dranje. Pomislih da opet nekom mališanu nije ispunjena želja da se vozi na onim autićima I slonićima, ali je ovo tiše, kao iz daljine. Uključujem snimanje podataka na USB I na drugi računar (svakodnevna procedura, mora se tako) I dok računari rade svoj posao ja sredjujem kancelariju, spremam šta nosim kući. Ceo taj postupak traje nekih 15 minuta, gasim računare, isključujem glavni osigurač, proverim krovni prozor da li je zatvoren I zaključavam. Znači, oko 20 minuta traje cela procedura. Za svo to vreme dete vrišti. Para mi uši to dranje, ne zato što mi smeta već zato što me iritira nebriga onoga ko dozvoljava to. Silazim niz stepenice I znate šta sam videla?
U muškom frizerskom salonu sedi majka I drži u krilu dečaka od 3 gidine koji toliko urla I toliko mu je crveno lice a suza nema, znači histerija, da je tuga bilo videti. Ona ga steže, on se dere I besno vrti glavom a oko njih ona jadna frizerka obigrava I pokušava da ga ošiša. Zaista joj nije lako da radi I pazi da makazama ne povredi malenu glavu ili onu veću koja ga drži. Na drugoj stolici sedi druga mušterija koju šiša drugi frizer……I svi sede u toj galami I dranju gledajući histeriju ovog švrće. I nikome nije prijatno, čak svima je užasno ….a zarad čega…….mama želi da njen sinčić ima lepu, pravu mušku frizuru.
E za ljubav tog izgleda, ona ga drži u krilu, steže, on vrišti, histeriše, sve ih iz pameti isteruje, ori se zgrada od tog plača……a mama, gleda svog uplakanog naslednika u ogledalu, nesvesna da takav plač I primoranost može dovesti do problema kod deteta a da ne pričam o kili koju muška deca od njega mogu dobiti (ovo znam iz ličnog iskustva, ali to je neka druga, jako,jako teška priča……ali ima sretan kraj…..kada budem imala snage napisaću je). Ali slika, da majka gleda u ogledalu I svesno izaziva ovakvo ponašanje kod rodjenog deteta zbog frizure…….e ta slika mi ne izlazi iz glave. Setih se……….takvog plača u bolnici, kada život visi o tananoj niti …..
Ja mora da nisam sa ovoga sveta, kada me ovakve stvari pogadjaju. Valjda ne treba da ih vidim. Ma što ih vidim, ni po jada, nego što me toliko opterete, pa razmišljam da li zaista meni ovako matoroj nešto fail.
Produžih dalje, idem u moj raj, valjda ću zaboraviti tu sliku…….ali nisam, čim ovo pišem.
FRIZERAJ
Danas, pred sam kraj mog radnog vremena (subotom radim do 12 ali ponesem posao kući da ne sedim badjavna u nedelju), čujem plač deteta. Zatvorena vrata lokala a čujem vrisku….zapravo histerično dranje. Pomislih da opet nekom mališanu nije ispunjena želja da se vozi na onim autićima I slonićima, ali je ovo tiše, kao iz daljine. Uključujem snimanje podataka na USB I na drugi računar (svakodnevna procedura, mora se tako) I dok računari rade svoj posao ja sredjujem kancelariju, spremam šta nosim kući. Ceo taj postupak traje nekih 15 minuta, gasim računare, isključujem glavni osigurač, proverim krovni prozor da li je zatvoren I zaključavam. Znači, oko 20 minuta traje cela procedura. Za svo to vreme dete vrišti. Para mi uši to dranje, ne zato što mi smeta već zato što me iritira nebriga onoga ko dozvoljava to. Silazim niz stepenice I znate šta sam videla?
U muškom frizerskom salonu sedi majka I drži u krilu dečaka od 3 gidine koji toliko urla I toliko mu je crveno lice a suza nema, znači histerija, da je tuga bilo videti. Ona ga steže, on se dere I besno vrti glavom a oko njih ona jadna frizerka obigrava I pokušava da ga ošiša. Zaista joj nije lako da radi I pazi da makazama ne povredi malenu glavu ili onu veću koja ga drži. Na drugoj stolici sedi druga mušterija koju šiša drugi frizer……I svi sede u toj galami I dranju gledajući histeriju ovog švrće. I nikome nije prijatno, čak svima je užasno ….a zarad čega…….mama želi da njen sinčić ima lepu, pravu mušku frizuru.
E za ljubav tog izgleda, ona ga drži u krilu, steže, on vrišti, histeriše, sve ih iz pameti isteruje, ori se zgrada od tog plača……a mama, gleda svog uplakanog naslednika u ogledalu, nesvesna da takav plač I primoranost može dovesti do problema kod deteta a da ne pričam o kili koju muška deca od njega mogu dobiti (ovo znam iz ličnog iskustva, ali to je neka druga, jako,jako teška priča……ali ima sretan kraj…..kada budem imala snage napisaću je). Ali slika, da majka gleda u ogledalu I svesno izaziva ovakvo ponašanje kod rodjenog deteta zbog frizure…….e ta slika mi ne izlazi iz glave. Setih se……….takvog plača u bolnici, kada život visi o tananoj niti …..
Ja mora da nisam sa ovoga sveta, kada me ovakve stvari pogadjaju. Valjda ne treba da ih vidim. Ma što ih vidim, ni po jada, nego što me toliko opterete, pa razmišljam da li zaista meni ovako matoroj nešto fail.
Produžih dalje, idem u moj raj, valjda ću zaboraviti tu sliku…….ali nisam, čim ovo pišem.
Uh, a samo je trebala da priča sa njim, da mu objasni gde ide i šta će biti, pa da mu dok šetaju pokazuje druge ljude i decu kako to mirno rade.......samo je trebala da razmišlja ida ga prpremi, ništa više
hvala Bogu, nije većina takva...ja se bar nadam
