TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA
O, kako ne bih strastveno vapio za večnošću i za svadbenim prstenom prstenova- prstenom vraćanja! Još ne nađoh nikad ženu od koje sam želeo da imam decu, osim ove žene koju ljubim: jer tebe ljubim, večnosti! (...) Ako sam ikad iznad sebe razapinjao mirno nebo i vlastitim krilima letio u vlastita neba:
Ako sam, igrajući se, plivao u dubokim daljinama svetlosti i ako je mojoj slobodi došla mudrost ptica:
- a ovako govori mudrost ptica: "Gle, ne postoji ni gore ni dole! Prebacuj se unaokolo, napolje, natrag, ti koji si tako lagan! Pevaj! Ne govori više!
- nisu li onda sve reči stvorene za one koji su teški? Ne lažu li reči onom koji je lagan? Pevaj! Ne govori više!
O, kako ne bih strastveno vapio za večnošću i za svadbenim prstenom prstenova- prstenom vraćanja!
Još ne nađoh nikad ženu od koje sam želeo da imam decu, osim ove žene koju ljubim: jer tebe ljubim, večnosti! (...)
"Jer, tebe ljubim, večnosti!"(...)
I pozvao sam ih da obore svoje stare katedre i sve gde je zasela ona stara umišljenost; pozvao sam ih da se smeju svojim velikim učiteljima kreposti, i svecima, i pesnicima, i iskupiteljima sveta.
Pozvao sam ih da se smeju svojim turobnim mudracima, i svima onima koji su poput crnih strašila opominjući sedeli na drvetu saznanja. (...)
Ali, ja kažem: šta pada, valja još i gurnuti! Predigra sam boljih igrača, braćo moja! Primer sam! Radite po mom primeru!
I onoga koga ne možete naučiti da leti, toga mi naučite- "brzo padati!" (...)
"Stvaraoca" mrze najviše: onoga ko razbija tablice i stare vrednosti zovu- razbijačem, razbojnikom. Dobri, naime, ne znaju stvarati: oni su uvek početak kraja. Oni razapinju onog ko ispisuje nove vrednosti na nove ploče, oni sebi "žrtvuju" budućnost- oni razapinju svu ljudsku budućnost!
Dobri- oni su uvek bili početak kraja! (...)
Pred bogom!- Ali, sada je umro taj bog! Taj bog, vi viši ljudi, beše vaša najveća opasnost. Od kada on leži u grobu, da, tek od tada ste ponovo vaskrsli. Sada tek dolazi veliko Podne, tek sad će postati viši čovek- gospodarem!
Shvatate li ovu reč, braćo moja? Preplašili ste se: zahvati li i srce vaše nesvestice? Zjapi li vam ovde bezdan? Da li je ovde na vas podzemni pas razjapio njušku?
Pa dobro! Napred! O, vi viši ljudi! Tek sada brdo ljudske budućnosti oseća muke porođajne. Bog je umro: mi sada hoćemo- da živi NATČOVEK.
Oni što se najnespokojniji danas pitaju: "Kako da se čovek održi? A Zaratustra pita kao jedini i prvi: "Kako da se čovek prevlada?" (...)
Kad je Zaratustra došao u obližnji grad, što leži uz šume, nađe se na trgu mnogo skupljenog sveta: bilo je objavljeno da će se pojaviti plesač na užetu. I Zaratustra ovako progovori puku:
"Učim vas NATČOVEKU. Čovek je nešto što treba da bude prevladano. Šta ste vi učinili da biste ga prevladali? Sva bića su dosad stvorila nešto iznad sebe: a želite li vi biti oseka ove velike plime i radije se vratiti životinji nego prevladati čoveka!
Šta je majmun za čoveka? Podsmeh ili bolan stid. I upravo to treba da bude čovek za natčoveka: podsmeh ili bolan stid. Prešli ste out od crva do čoveka, a mnogo toga u vama je i dalje crv. Bili ste jednom majmuni, i još sada je čovek više majmun od bilo kog drugog.
A onaj koji od vas mudriji, on je onda puko dvojstvo i mešavine biljke i aveti. A zar vas ja pozivam da budete biljke i aveti?
Eto, učim vas natčoveku!
Natčovek je smisao zemlje! A i vaša volja kaže: neka natčovek bude smisao zemlje!
Preklinjem vas, braćo moja, "ostanite verni zemlji" i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama! Sve su to trovači, svesno ili nesvesno.
To su oni koji preziru život, to su oni koji umiru i koji su samootrovani pa ih je ova zemlja sita: mogu onda da nestanu! Nedavno je greh prema bogu bio najveći greh, no bog je umro, pa su tako umrli i bezbožnici. Sada je najstrašnije grešiti prema zemlji i više ceniti unutrašnjost onog neistraživog nego smisao zemlje! (...)
Čovek je uže- pričvršćeno između životinje i natčoveka- uže iznad bezdana.
Opasno je pogledati preko, opasno je krenuti na put, opasno je pogledati iza sebe, opasno je oklevanje i stajanje. Ono što je veliko kod čoveka je to što je on most, a ne svrha: ono što se u čoveku može ceniti, to je prelaz i silazak. Ljubim one koji ne znaju drugačije živeti nego samo u propadanju, a to su oni koji prelaze. (...)
Oni koji su najnespokojniji danas pitaju. "Kako da se čovek održi?" A Zaratustra pita kao jedini i prvi: "Kako da se čovek prevlada?"
Na mom srcu leži natčovek, on mi je prvi i jedini, a ne čovek: ne bližnji, ne siromašniji, ne onaj koji je najviše patio, ne najbolji.
O braćo moja, ono što ljubim kod čoveka je to što je on prelaz, silaz i pad. A i u vama je mnogo toga što mi omogućuje da ljubim i da se nadam (...)
O, kako ne bih strastveno vapio za večnošću i za svadbenim prstenom prstenova- prstenom vraćanja! Još ne nađoh nikad ženu od koje sam želeo da imam decu, osim ove žene koju ljubim: jer tebe ljubim, večnosti! (...) Ako sam ikad iznad sebe razapinjao mirno nebo i vlastitim krilima letio u vlastita neba:
Ako sam, igrajući se, plivao u dubokim daljinama svetlosti i ako je mojoj slobodi došla mudrost ptica:
- a ovako govori mudrost ptica: "Gle, ne postoji ni gore ni dole! Prebacuj se unaokolo, napolje, natrag, ti koji si tako lagan! Pevaj! Ne govori više!
- nisu li onda sve reči stvorene za one koji su teški? Ne lažu li reči onom koji je lagan? Pevaj! Ne govori više!
O, kako ne bih strastveno vapio za večnošću i za svadbenim prstenom prstenova- prstenom vraćanja!
Još ne nađoh nikad ženu od koje sam želeo da imam decu, osim ove žene koju ljubim: jer tebe ljubim, večnosti! (...)
"Jer, tebe ljubim, večnosti!"(...)
I pozvao sam ih da obore svoje stare katedre i sve gde je zasela ona stara umišljenost; pozvao sam ih da se smeju svojim velikim učiteljima kreposti, i svecima, i pesnicima, i iskupiteljima sveta.
Pozvao sam ih da se smeju svojim turobnim mudracima, i svima onima koji su poput crnih strašila opominjući sedeli na drvetu saznanja. (...)
Ali, ja kažem: šta pada, valja još i gurnuti! Predigra sam boljih igrača, braćo moja! Primer sam! Radite po mom primeru!
I onoga koga ne možete naučiti da leti, toga mi naučite- "brzo padati!" (...)
"Stvaraoca" mrze najviše: onoga ko razbija tablice i stare vrednosti zovu- razbijačem, razbojnikom. Dobri, naime, ne znaju stvarati: oni su uvek početak kraja. Oni razapinju onog ko ispisuje nove vrednosti na nove ploče, oni sebi "žrtvuju" budućnost- oni razapinju svu ljudsku budućnost!
Dobri- oni su uvek bili početak kraja! (...)
Pred bogom!- Ali, sada je umro taj bog! Taj bog, vi viši ljudi, beše vaša najveća opasnost. Od kada on leži u grobu, da, tek od tada ste ponovo vaskrsli. Sada tek dolazi veliko Podne, tek sad će postati viši čovek- gospodarem!
Shvatate li ovu reč, braćo moja? Preplašili ste se: zahvati li i srce vaše nesvestice? Zjapi li vam ovde bezdan? Da li je ovde na vas podzemni pas razjapio njušku?
Pa dobro! Napred! O, vi viši ljudi! Tek sada brdo ljudske budućnosti oseća muke porođajne. Bog je umro: mi sada hoćemo- da živi NATČOVEK.
Oni što se najnespokojniji danas pitaju: "Kako da se čovek održi? A Zaratustra pita kao jedini i prvi: "Kako da se čovek prevlada?" (...)
Kad je Zaratustra došao u obližnji grad, što leži uz šume, nađe se na trgu mnogo skupljenog sveta: bilo je objavljeno da će se pojaviti plesač na užetu. I Zaratustra ovako progovori puku:
"Učim vas NATČOVEKU. Čovek je nešto što treba da bude prevladano. Šta ste vi učinili da biste ga prevladali? Sva bića su dosad stvorila nešto iznad sebe: a želite li vi biti oseka ove velike plime i radije se vratiti životinji nego prevladati čoveka!
Šta je majmun za čoveka? Podsmeh ili bolan stid. I upravo to treba da bude čovek za natčoveka: podsmeh ili bolan stid. Prešli ste out od crva do čoveka, a mnogo toga u vama je i dalje crv. Bili ste jednom majmuni, i još sada je čovek više majmun od bilo kog drugog.
A onaj koji od vas mudriji, on je onda puko dvojstvo i mešavine biljke i aveti. A zar vas ja pozivam da budete biljke i aveti?
Eto, učim vas natčoveku!
Natčovek je smisao zemlje! A i vaša volja kaže: neka natčovek bude smisao zemlje!
Preklinjem vas, braćo moja, "ostanite verni zemlji" i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama! Sve su to trovači, svesno ili nesvesno.
To su oni koji preziru život, to su oni koji umiru i koji su samootrovani pa ih je ova zemlja sita: mogu onda da nestanu! Nedavno je greh prema bogu bio najveći greh, no bog je umro, pa su tako umrli i bezbožnici. Sada je najstrašnije grešiti prema zemlji i više ceniti unutrašnjost onog neistraživog nego smisao zemlje! (...)
Čovek je uže- pričvršćeno između životinje i natčoveka- uže iznad bezdana.
Opasno je pogledati preko, opasno je krenuti na put, opasno je pogledati iza sebe, opasno je oklevanje i stajanje. Ono što je veliko kod čoveka je to što je on most, a ne svrha: ono što se u čoveku može ceniti, to je prelaz i silazak. Ljubim one koji ne znaju drugačije živeti nego samo u propadanju, a to su oni koji prelaze. (...)
Oni koji su najnespokojniji danas pitaju. "Kako da se čovek održi?" A Zaratustra pita kao jedini i prvi: "Kako da se čovek prevlada?"
Na mom srcu leži natčovek, on mi je prvi i jedini, a ne čovek: ne bližnji, ne siromašniji, ne onaj koji je najviše patio, ne najbolji.
O braćo moja, ono što ljubim kod čoveka je to što je on prelaz, silaz i pad. A i u vama je mnogo toga što mi omogućuje da ljubim i da se nadam (...)
