Nikita Kulganov
Buduća legenda
- Poruka
- 37.596
Bio je teski satanista i zato su od njega napravili "velikog filozofa", ludak koji je tvrdio da "nema Boga".
Miroljub Petrovic
Antihrist, Prokleto hrišćanstvo (Der Antichrist. Fluch auf das Christentum), je knjiga koju je napisao nemački filozof Fridrih Niče objavljena 1895. godine.
Za Ničea, hrišćanstvo je "oblik smrtnog neprijateljstva prema realnosti koji do sada nije prevaziđen", te "pobuna svih puzavaca protiv uspravnosti". Prema Ničeu, vladajući hrišćanski moral onemogućuje napredak čovečanstva jer je zasnovan na mržnji i fanatizmu; njegov temelj je osećaj krivice i samosažaljenje koji procenjuje život sa pesimističkog stanovišta. Niče hrišćanskom moralu suprostavlja moral čija je najveća vrednost volja za moć.
Bog ne postoji, On je izmišljotina svesenika, koji su ga izmislili da bi povećali svoju moć. Prema tome Božja je volja ono što svesenik hoće imati. Iz toga razloga je svesenik najgora vrsta čovjeka - hipokrit.
Knjiga se završava osudom kršćanstva: "Zakon protiv Kršćanstva"; i na kraju potpis: Antikrist. Sа ovim delom kritikа religije dostiže jedаn od svojih vrhunаcа.
Niče smatra da je hrišćanstvo gajilo "tip domaće životinje", koja živi u stadu. U hrišćanstvu u prvi plan izbijaju najniži slojevi i instinkti, upereni protiv višeg tipa čoveka. Ono je stalo na stranu slabih, ništavnih, bezuspešnih. Iz protivstavljanja instinktima održanja života je stvorilo ideal; podučavalo je da se na vrhunske vrednosti duhovnosti gleda kao na grešne. Načinilo je vrlinu od samilosti, koja "podržava ono što je zrelo da propadne".
Po Ničeu, hrišćanstvo slavi "ništavilo", koje naziva "onostranošću", ili "Bogom", ili istinskim životom". U ovome Niče otkriva tendenciju neprijateljsku prema životu. Po njemu, sveštenik je, po svom zanimanju, uništavalac, klevetnik, trovač života. Što teolog oseća kao istinito, mora da je lažno. Niče smatra da je "filozofija iskvarena teološkom krvi", da je nemačka filozofija u osnovi "podmukla teologija", a kao primer navodi Kanta.
Niče o tri hrišćanske vrline: veri, ljubavi, nadi, govori kao o tri hrišćanska lukavstva. Za hrišcanstvo nije važno da li je nešto istinito, ukoliko se u to veruje kao istinito. Pošto je vera potrebna pre svega, tada se um, saznanje, istraživanje, prekrivaju nepoverenjem: "put prema istini je zabranjeni put". Niče ceni da je nada mnogo veći podsticaj za život nego bilo koja postignuta sreća, pa hrišćanstvo one koji pate održava nadom koja ne može biti protivrečna ijednoj stvarnosti, koja se ne okončava ni sa kakvim ispunjenjem — nadom u onostranost. Da bi ljubav bila mogućna mora bog da bude ličnost, da je mlad i lep, obzirom da hrišcanstvo hoće da zavlada područjem gde je afrodizijski ili Adonisov kult već odredio pojam kulta. Ljubav je stanje u kojem čovek ponajčešće vidi stvari takvima kakve one nisu. Pritom, u ljubavi se podnosi više nego inače, sve se dopušta, a ne vidi se ono najgore u životu.
Niče o nastanku hrišćanstva kaže da ono nije reakcija na "jevrejski instinkt", već njegova doslednost. Prema Ničeu, Jevreji su preokrenuli religiju, kult, moral, istoriju, psihologiju, u suprotnost njihovih prirodnih vrednosti. Niče dalje ocenjuje da su hrišćanstvu bili neophodni varvarski pojmovi da bi zagospodarilo nad varvarima: takvi su žrtvovanje prvenca, pijenje krvi u pričesti, preziranje duha i kulture, mučenje u svim oblicima, fizičkim i psihičkim, i lažni sjaj kulta.
Niče zaključuje da je sama reč "hrišćanstvo" nesporazum, jer je postojao samo jedan hrišćanin, a taj je umro na krstu.
„Jednostavno, hrišćanska praksa, život kojim je živeo onaj koji je umro na krstu, jeste hrišćanski... Takav život je još danas moguć, a za izvesne ljude čak i neminovan: pravo, izvorno hrišćanstvo biće mogućno u ma koje doba... Ne verovanje, nego delanje, pre svega nedelanje u mnogo stvari, jedan drugi način bivstvovanja.
Nemački filozof Fridrih Niče smatra da je Isusova pobuna bila uperena protiv jevrejske crkve — "crkve" u tačno onom smislu u kojem danas tu reč razumemo. To je bila pobuna protiv "svetog Izraela", protiv hijerarhije društva — ne protiv njegove iskvarenosti, nego protiv kaste, privilegije, poretka, formule. Prema Ničeu, taj "sveti anarhist", koji je pozivao najniže slojeve naroda, odbačene i "grešnike", na pobijanje vladajućeg poretka, bio je politički zločinac u jednoj apsurdno-nepolitičkoj zajednici, koja ga je odvela na krst. Umro je za svoju krivicu — nema nikakvog osnova, iako je to često bilo tvrđeno, da je umro za krivicu drugog.
—— Eto me na koncu i evo mog suda. Osuđujem hrišćanstvo, protiv hrišćanske crkve
podižem najstrasniju optužbu koju jedan tužilac može da izgovori. Ono je za mene najveća
od svih zamislivih pokvarenosti, njegova volja za pokvarenost ukazuje na krajnju moguću
pokvarenost. Hrišćanska crkva ništa nije poštedela svoje pokvarenosti, od svake vrednosti
je napravila nevrednost, od svake istine laž, od svake čestitosti nitkovluk duše. Neka se ne
usudi više niko da mi govori o njenim "humanitarnim" blagoslovima! Potisnuti neku
nevolju bilo bi protiv njenog najdubljeg interesa: ona je živela od nevolja, stvarala je
nevolje da bi se ovekovečila ... Nagrizajući crv greha, na primer: tom bedom čovečanstvo
je pre svega obogatila Crkva! — "Jednakost duša pred bogom", to prenemaganje, taj
izgovor za rancunes* svih podlaca ,taj pojmovni eksploziv, postao je najzad revolucija,
moderna ideja i načelo propasti čitavog društvenog poretka — hrišćanski dinamit...
"Humanitarna" hrišćanska blagosiljanja! Od humanitas napraviti samoprotivrečnost,
veštinu samoskrnavljenja, volju za laž po svaku cenu, mržnju, prezir prema svim dobrim i
čestitim instinktima! To bi za mene bili hrišćanska dobročinstva! — Parazitizam kao jedina
praksa Crkve; sa njenim idealom bledunjavosti i "svetosti" svake krvi, svetost koja ispija
svaku ljubav, svaku nadu u život; onostranost kao volja za poricanje svake realnosti; krst
kao znak raspoznavanja za najpodzemniju zaveru koja je ikada postojala — protiv zdravlja,
lepote, uspeha, srčanosti, duha, dobrote duše, protiv života samog... Ovu večnu
optužbu hrišćanstva hoću da ispišem na svim zidovima, svuda tamo gde postoje zidovi —
imam slova koja će videti i slepi... Hrišćanstvo nazivam velikim prokletstvom, najvećom
unutrašnjom iskvarenošću, velikim instinktom za osvetu za koji nijedno sredstvo nije
dovoljno otrovno, skrovito, podzemno — nazivam ga besmrtnom ljagom čovečanstva... I
vreme se računa prema tom dies nefastus* sa kojim je započeo ovaj zao udes — prema
prvom danu hrišćanstva! — Zašto ne pre prema njegovom poslednjem? — Od danas? —
Prevrednovanje svih vrednosti
Miroljub Petrovic
Antihrist, Prokleto hrišćanstvo (Der Antichrist. Fluch auf das Christentum), je knjiga koju je napisao nemački filozof Fridrih Niče objavljena 1895. godine.
Za Ničea, hrišćanstvo je "oblik smrtnog neprijateljstva prema realnosti koji do sada nije prevaziđen", te "pobuna svih puzavaca protiv uspravnosti". Prema Ničeu, vladajući hrišćanski moral onemogućuje napredak čovečanstva jer je zasnovan na mržnji i fanatizmu; njegov temelj je osećaj krivice i samosažaljenje koji procenjuje život sa pesimističkog stanovišta. Niče hrišćanskom moralu suprostavlja moral čija je najveća vrednost volja za moć.
Bog ne postoji, On je izmišljotina svesenika, koji su ga izmislili da bi povećali svoju moć. Prema tome Božja je volja ono što svesenik hoće imati. Iz toga razloga je svesenik najgora vrsta čovjeka - hipokrit.
Knjiga se završava osudom kršćanstva: "Zakon protiv Kršćanstva"; i na kraju potpis: Antikrist. Sа ovim delom kritikа religije dostiže jedаn od svojih vrhunаcа.
Niče smatra da je hrišćanstvo gajilo "tip domaće životinje", koja živi u stadu. U hrišćanstvu u prvi plan izbijaju najniži slojevi i instinkti, upereni protiv višeg tipa čoveka. Ono je stalo na stranu slabih, ništavnih, bezuspešnih. Iz protivstavljanja instinktima održanja života je stvorilo ideal; podučavalo je da se na vrhunske vrednosti duhovnosti gleda kao na grešne. Načinilo je vrlinu od samilosti, koja "podržava ono što je zrelo da propadne".
Po Ničeu, hrišćanstvo slavi "ništavilo", koje naziva "onostranošću", ili "Bogom", ili istinskim životom". U ovome Niče otkriva tendenciju neprijateljsku prema životu. Po njemu, sveštenik je, po svom zanimanju, uništavalac, klevetnik, trovač života. Što teolog oseća kao istinito, mora da je lažno. Niče smatra da je "filozofija iskvarena teološkom krvi", da je nemačka filozofija u osnovi "podmukla teologija", a kao primer navodi Kanta.
Niče o tri hrišćanske vrline: veri, ljubavi, nadi, govori kao o tri hrišćanska lukavstva. Za hrišcanstvo nije važno da li je nešto istinito, ukoliko se u to veruje kao istinito. Pošto je vera potrebna pre svega, tada se um, saznanje, istraživanje, prekrivaju nepoverenjem: "put prema istini je zabranjeni put". Niče ceni da je nada mnogo veći podsticaj za život nego bilo koja postignuta sreća, pa hrišćanstvo one koji pate održava nadom koja ne može biti protivrečna ijednoj stvarnosti, koja se ne okončava ni sa kakvim ispunjenjem — nadom u onostranost. Da bi ljubav bila mogućna mora bog da bude ličnost, da je mlad i lep, obzirom da hrišcanstvo hoće da zavlada područjem gde je afrodizijski ili Adonisov kult već odredio pojam kulta. Ljubav je stanje u kojem čovek ponajčešće vidi stvari takvima kakve one nisu. Pritom, u ljubavi se podnosi više nego inače, sve se dopušta, a ne vidi se ono najgore u životu.
Niče o nastanku hrišćanstva kaže da ono nije reakcija na "jevrejski instinkt", već njegova doslednost. Prema Ničeu, Jevreji su preokrenuli religiju, kult, moral, istoriju, psihologiju, u suprotnost njihovih prirodnih vrednosti. Niče dalje ocenjuje da su hrišćanstvu bili neophodni varvarski pojmovi da bi zagospodarilo nad varvarima: takvi su žrtvovanje prvenca, pijenje krvi u pričesti, preziranje duha i kulture, mučenje u svim oblicima, fizičkim i psihičkim, i lažni sjaj kulta.
Niče zaključuje da je sama reč "hrišćanstvo" nesporazum, jer je postojao samo jedan hrišćanin, a taj je umro na krstu.
„Jednostavno, hrišćanska praksa, život kojim je živeo onaj koji je umro na krstu, jeste hrišćanski... Takav život je još danas moguć, a za izvesne ljude čak i neminovan: pravo, izvorno hrišćanstvo biće mogućno u ma koje doba... Ne verovanje, nego delanje, pre svega nedelanje u mnogo stvari, jedan drugi način bivstvovanja.
Nemački filozof Fridrih Niče smatra da je Isusova pobuna bila uperena protiv jevrejske crkve — "crkve" u tačno onom smislu u kojem danas tu reč razumemo. To je bila pobuna protiv "svetog Izraela", protiv hijerarhije društva — ne protiv njegove iskvarenosti, nego protiv kaste, privilegije, poretka, formule. Prema Ničeu, taj "sveti anarhist", koji je pozivao najniže slojeve naroda, odbačene i "grešnike", na pobijanje vladajućeg poretka, bio je politički zločinac u jednoj apsurdno-nepolitičkoj zajednici, koja ga je odvela na krst. Umro je za svoju krivicu — nema nikakvog osnova, iako je to često bilo tvrđeno, da je umro za krivicu drugog.
—— Eto me na koncu i evo mog suda. Osuđujem hrišćanstvo, protiv hrišćanske crkve
podižem najstrasniju optužbu koju jedan tužilac može da izgovori. Ono je za mene najveća
od svih zamislivih pokvarenosti, njegova volja za pokvarenost ukazuje na krajnju moguću
pokvarenost. Hrišćanska crkva ništa nije poštedela svoje pokvarenosti, od svake vrednosti
je napravila nevrednost, od svake istine laž, od svake čestitosti nitkovluk duše. Neka se ne
usudi više niko da mi govori o njenim "humanitarnim" blagoslovima! Potisnuti neku
nevolju bilo bi protiv njenog najdubljeg interesa: ona je živela od nevolja, stvarala je
nevolje da bi se ovekovečila ... Nagrizajući crv greha, na primer: tom bedom čovečanstvo
je pre svega obogatila Crkva! — "Jednakost duša pred bogom", to prenemaganje, taj
izgovor za rancunes* svih podlaca ,taj pojmovni eksploziv, postao je najzad revolucija,
moderna ideja i načelo propasti čitavog društvenog poretka — hrišćanski dinamit...
"Humanitarna" hrišćanska blagosiljanja! Od humanitas napraviti samoprotivrečnost,
veštinu samoskrnavljenja, volju za laž po svaku cenu, mržnju, prezir prema svim dobrim i
čestitim instinktima! To bi za mene bili hrišćanska dobročinstva! — Parazitizam kao jedina
praksa Crkve; sa njenim idealom bledunjavosti i "svetosti" svake krvi, svetost koja ispija
svaku ljubav, svaku nadu u život; onostranost kao volja za poricanje svake realnosti; krst
kao znak raspoznavanja za najpodzemniju zaveru koja je ikada postojala — protiv zdravlja,
lepote, uspeha, srčanosti, duha, dobrote duše, protiv života samog... Ovu večnu
optužbu hrišćanstva hoću da ispišem na svim zidovima, svuda tamo gde postoje zidovi —
imam slova koja će videti i slepi... Hrišćanstvo nazivam velikim prokletstvom, najvećom
unutrašnjom iskvarenošću, velikim instinktom za osvetu za koji nijedno sredstvo nije
dovoljno otrovno, skrovito, podzemno — nazivam ga besmrtnom ljagom čovečanstva... I
vreme se računa prema tom dies nefastus* sa kojim je započeo ovaj zao udes — prema
prvom danu hrišćanstva! — Zašto ne pre prema njegovom poslednjem? — Od danas? —
Prevrednovanje svih vrednosti
