- Poruka
- 388.500
Kratkotrajna ljubavna veza između udate Kalo cuvene slikarke i pevačice Ćavele Vargas ostavila je tragove intenzivne romanse
Bila je to ljubav koja se možda desila u pogrešno vreme – nevreme. Ljubav dve crne golubice. Jedna je tek poletela, a drugoj su krila već bila slomljena, u zavojima, od metalnog, veštačkog perja, koja zbog svoje težine i bola više nisu mogla da polete, iako je želja bila jača od novonastale strasti. Ćavela Vargas i Frida Kalo srele su se kada je Frida zbog svoje nesreće i bezbroj operacija kičme, zabave koje je priređivala sa svojim suprugom Dijegom Riverom, sve češće provodila u krevetu nego na nogama.
Iako je u tim trenucima umela privremeno visoko da poleti, iznad Plave kuće u Kojoakanu, daleko iznad tog prokletog kreveta koji joj je postao i ljibavnik i ljubavnica, neizbežni pratilac svih njenih dana, krst koji je u smeni bola i otupelosti od opijuma nekako preživljala da ponosno nosi na svojim izmrcvarenim i raskomadanim leđima. A naša Ćavelita, bila je tek mlada devojka, svesna onoga što jeste, željna ljubavi i strasti. Tada još nije bila poznata pevačica.
Možda su se upoznale i zavolele prekasno, ali je njihova ljubav, često skrivana i prećutkivana, bila i ostala neponovljiva noć ljubavi, jedna jedina takva u univerzumu, koja i dalje traje, koja je nastavila da gori u njima dvema i nakon konačnog rastanka na ovom svetu.
Postoji pismo u kome je Frida pisala o svojim prvim utiscima o Ćaveli pesniku Karlosu Peliseru. “Danas sam upoznala Ćavelu Vargas. Izuzetna, lezbejka! Štaviše, osetila sam takvu požudu prema njoj. Ne znam da li je ona osetila isto što i ja, ali pošto je ona jedna vrlo slobodoumna žena, ne bih oklevala ni sekund da se pred njom potpuno obnažim. Koliko puta ti se ne ide u krevet sa nekim i to je to. Ona je, ponavljam, erotična. Da li je to dar sa neba?”.
Te prve noći njihovog susreta, Frida je pozvala Ćavelu da ostane u Plavoj kući. Tako je počela njihova priča. Takoje počela jedna noć ljubavi u kojoj je sabrano sve što su njih dve imale jedna drugoj da pruže. Dok je Frida slikala, Ćavela joj je pevala. Samo njoj. Jedna drugoj bile su velika inspiracija, ne samo ljubavnice.
Po Ćavelinim rečima, njih dve su gradile i delile ljubav kontaminirana snažnom strašću koja je bila zadojena patnjom i mučenjem. Frida je kao ljubavnica bila nezasita, o čemu su svedočili svi koji su s njom delili postelju, poljupce, dodire, neizbežni znoj i uzdahe. I na kraju, ona joj je podarila majčinsku ljubav, koju Ćavela nikada nije osetila. Dok je bila u Fridinom naručju, Ćavela se osećala zaštićeno, jer joj je ljubav poklonila dve izuzetno važne kategorije – život i slobodu. Sve to sklopljeno kao u nekoj neobičnoj polu-bajci ili romantičnoj priči sa filma, nastalo, proživljeno i zaokruženo u jednoj noći ljubavi koja se nikad ne završava.
Ćavela je u poznim godinama života ponavljala da je Frida ljubav njenog života pokazuje i činjenica da ju je ta ljubav, pa i sama Frida, tako kompleksna kakva je bila, inspirisala u izvođačkom smislu. Ćavela je, pre svega. Fridi uvek odavala poćast i znak večnog sećanja kroz čuvenu tradicionalnu pesmu “La Llorona” – Plačljivica.
Frida i Ćavela suštinski su pripadala jednom posve drugačujem, neobičnom, izvrnuto-uvrnutom, slobodumnom svetu – čudnom svetu (un mundo raro).
oliko su su bile višestruko, a posebno intelektualno i duhovno povezane, i pored razlike u godine, objašnjava jedna Ćavelina izjava:
“Umele smo da delimo iste misli istovremeno. Razmišljale smo o istom i želele da svet bude onakav o kakvom smo sanjale”. I taj svet je zaista postojao, one su ga stvorile.
Frida je zauvek ostala Ćavelina velika ljubav. Nezaboravna i stalno evocirana kroz izvođenje “Llorone”. I ono što je najvažnije za one sumnjičave i zlonamerne, ili pak Fridine homofobne obožavaoce (ako takvi postoje), ta ljubav je bila u potpunosti uzvraćena. Dugo skrivana ljubav Fride Kalo i Ćavele Vargas bila je uzajamna. Kome se to ne dopada, može odmah da prestane sa čitanjem ove knjige. Frida Kalo je bila kvir, u svakom smislu, iako je svog Dijega uvek stavljala na prvo mesto. Ćavela je bila ponosna lezbejka koja je svojim postojanjem i svojim umetničkim delovanjem uspešno i vrlo jasno urušavala stubove heteronormativnosti meksičkog društva.
Njihova neponovljiva, strasna i obuzimajuća noć ljubavi koja ne prestaje da traje i posle njihovih smrti, i dalje prkosi snažno svemu i svakome koji je protiv slobode čoveka da može da izrazi svoju ljubav i da se ne boji da mora zbog toga da umre ili da nestane u carstvu senki nevidljivih koje, nažalost, i danas postoji na ovoj našoj planeti, koju će jednom opšte licemerje i strah od prihvatanja onoga što jesmo jednom potpuno uništiti. Ćavela i Frida su se volele i tu poricanja nema. Njihova ljubav bila je izraz hrabrosti i otelotvorenje slobode za sve potlačene koji vole “drugačije”.
Miodrag Kovačević | Vitraž
