sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
FRANKEJNŠTAJNČIĆU
Košuljica bela
baš mi lepo stoji
samo nemam rukave
da ih vetar vijori
dok siroma po Srbiji romori
i sve urla jadan
"Bože što sam gladan"
Od kapitalizma, kad ga mi dovatismo
i sve po srpski prepravismo
Frankejnštajn postade
Od njega vazda neplodna čeljad ostade
i mnogo besnog naroda nastade
što samo sebe gleda i povazdan vreba
kako da mazne drugome koru hleba.
Ni po jada što je Frankejntajnčić ružan
nego što je jadan mnogo tužan
Ipak, ne bi on bio naše gore list
da je u glavi sasvim čist
te sav sretan peva li peva
dok po narodu piči vetar
i istom tom narodu u slepoočnicama seva
kapitalac peva li peva
"Košuljica bela
baš mi lepo stoji
samo nemam rukave
da ih vetar vijori"
PS Laka vam noć blogeri uz malo pozitivnog smeha, jer samo to imamo, za ostalo se i ne pitamo, mada tražismo, pa dobismo
i jedan 
i jedno 
.
)
jeste, strašna je 
ja ću ti sašijem košuljče
...trošiš se čoveče 
Ali ajd' nećem...ma ne daju da im pokažem moje kuvarsko umeće! 