Француска вучица

[Khal Drogo]

У времену данашњем када је сропска историографија у питању превладава један аутошовинистички приступ гдје се селективно бирају личности, догађаји, процеси, који се често и комотним тумачењем приказују што негативније, ружније, наглашавају се "гријеси" из историје, непочинства, рђаве појаве и примјери и кроз такав приступ се нацији усађује одбојност и гадљивост према историји као и осјећај стида и презира према нашем историјском насљеђу.
Такав приступ је присутан и код новије историје и код старије, средњевјековне српске историје, ту се провлачи фраза како нема горих народа од Срба, како су само Срби убијали своје владаре, како су епоху Немањића обиљежили борбе за пријесто, времена немира, сукоба, уморстава и осљепљења сродника, све како би се усадило увјерење како из те српске историје нема ништа афирмативно чиме би се поносили.

Но не лези враже, ако погледамо средњовјековну српску историју, српске династије, чињења, догађаје, унутрашња размимоилажења, превирања и сукобе, па то упоредимо са историјом других нација у средњем вијеку, историја српских владарслких династија, посебно династије Немањића је кудикамо мање насилна, са мање преврата, крвопролића у владарској династији, и то што смо имали примјера насиља, уморстава, осљепљења, ако поредимо са историјом Угарске, Византије, Француске и иних творевина је камилица.

Посебно историја Енглеске кроз читав средњи вијек бјеше насилна, испуњена крвавим епизодама, превратима, сталном борбом за власт, ту су се измјењивале различите династије, борбе англосаксонских, нордијских, данских претендената, 1066.године имамо инвазију из Француске, једно константно турбулентно и хаотично стање испуњено сталним интригама, метежом и крвопролићем. Грађанске ратове узроковане борбом за влашћу претендената који су полагали право тешлко да и они сами могу избројати.
Управо један такав građanski рат 1320их година је покренула једна касније прилично озлоглашена али и интригантна жена, по препричавању изузетно љепоте и интелигенције, и жена чије је насљеђе увело Енглеску и Француску у једну од најужаснијих епизода у њиховој историји, стогодишњи рат. Иако бјеше лраљицом Енглеске, супругом краља Енглеске Едварда II, остала је упамћена као Изабела Француска и још више као Француска вучица.

Spojler: Чланак у српској википедији - Изабела Француска

Изабела Француска (1295 - 22. август 1358) је била супруга краља Енглеске Едварда II.

Биографија
Дугоочекивана кћер француског краља Филипа IV верила се за енглеског престолонаследника Едварда II недуго по свом рођењу. Основни разлог за весеље због њеног рођења на француском двору било је управо то већ унапред договорено венчање. Како су тадашњи енглески и француски краљ имали велика територијално спорна питања они су их настојали увек решити уз помоћ краљевских венчања и мираза. Прво такво венчање је било оно између француске принцезе Маргарете која је имала само 17 година и 60-годишњег Едварда I. То венчање догодило се још 1299. године, након чега се чекало мање од девет година да би дошло до венчања Изабеле старе дванаест година с новим енглеским краљем Едвардом II старим двадесет и седам година.

Иако је током брака рођено четворо деце, он није био сретан. Проблем који Изабела никада не опрашта мужу су његове јавно исказане хомосексуалне склоности. О томе је ли стварни разлог за њену побуну против мужа било Едвардово уздизање својих љубимаца изнад жене или Изабела која је нашла љубавника с којим се није могла дружити данас се више не може утврдити.

Године 1325. Изабела и Роџер Мортимер Вигморски дижу, уз помоћ Изабелиног брата, француског краља Карла X, буну против Едварда II. У тренутку када се њена плаћеничка војска искрцава у Енглеској 21. септембра 1326. године нико не жели бранити неспособног краља. Формално свргавање краља се извршава 25. јануара 1327. у тренутку крунисања Едварда III за краља Енглеске. Власт тада преузимају Изабела и Мортимер као регенти малолетног краља. У том својству они наређују погубљење затвореног Едварда II.

Тај догађај њен син никад није опростио својој мајци. У тренутку стицања пунолетности Едвард III наређује погубљење Мортимера ради побуне против краља Едварда II, док је Изабела синовом одлуком осуђена на живот у манастиру. Без обзира на пресуду, Изабели је било допуштено посећивати двор, тако да је у 14. веку доживела ретко задовољство да угледа своју праунуку пре властите смрти 22. августа 1358. године.

Од све деце краља Филип IV Изабела је последња владала, иако не Француском и не као краљица него регенткиња. Њен син Едвард III ће, користећи се својим прецима по Изабелиној страни, започети Стогодишњи рат сматрајући да има право на француску круну као једини унук Филипа ΙV.

Рођена је највјероватније 1295.године, као дјевојчица је вјерена за енглесског краљевића Едварда II. Чији отац Едвард I Дугоноги бјеше окрутан и ауторитативан краљ, који је ојачао круну и ограничио моћ локалних велможа, проширио је границе краљевства, у Шкотској на доста свиреп начин сузбио сецесионистичке тежње и побуне.
Едвард II није ни изблиза био успјешан као отац, за његова владања почев од 1307.године централна власт слаби, племство је ојачало, у земљи је завладао приличан метеж, имао је више тешких пораза у борби са Шкотима, посебно је болна катастрофа у бици код Банокберна 1314.године, након које је признао Шкотима независност. Најгрђе од свега бјеше што је имао миљеника у неком Пирсу Гавестону, остао је глас да је био у хомосексуалној вези, Изабела је потпуно истиснута, и што се тиче улоге на двору и свих привилегија које то носи а изгледа и из кревета, овај Гавестон бјеше све утицајнији и арогантнији, а како су се редали неуспјеси и порази са Шкотима, племство се побунило и Енглеска је 1312.године утонула у грађански рат, ко зна који по реду, епилог бјеше погубљење овог Гавестона.

Наредних девет година присутне су сталне тензије између круне и племства, посебно тензије са моћном кућом Ланкастер, Едвард налази новог миљеника у неком Деспенсеру са којим почиње спроводити тиранију покушавакјући сузбити моћ племства и посебно куће Ланлкастер.
У међувремену Изабела лукавством успијева пребацити сина Едварда III у Француску одвајајући га од двора и преко легитимитета насљедника круне успијева обезбиједити нове савезника у Енглеској и Француској, партнера налази у неком грофу Мортимеру са којим почиње љубавну аферу у времену када се невјера супруге, била она чак и краљица, никако није толерисала, посљедице би биле ужасне, често смакнуће, но Изабела се одлучила на тај корак.
Те уз подршку Мортимера и брата, краља Француске Карла Х, 1325.године почиње грађански рат против супруга краља који се 1327.године завршио побједом Изабелиних снага, Едвард II је утамничен, убрзо вјероватно умире у тамници, Изабелин малољетни син Едвард III је устоличен за краља. Изабела је наредних (1327-30,) година владала као регент

Око касније судбине Едварда II постоји читав низ верзија, енглески историци су предложили више могућих претпоставки, од брзог смакнућа по Изабелиној наредби до бијега гдје је могуће припомогао и овај Мортимер, са каснијим различитим епилозима.

Изабелино регенство бјеше обиљежено прије свега расилништвом и узурпацијом што већег дијела краљевске ризнице, пратило је то ароганција и бахатост овог Мортимера , удаљавају се од бивших савезника., куће Ланкастер, уопште то распипништво и осионост изазива бијес племства и бивају свргнути у преврату и побуни који је извршио сада већ пунољетни син и краљ Едвард III, а Мортимер је наравно погубљен.
Наредних деценија Изабела је потиснута, њен утицај и моћ су готово потпуно нестали, остао је глас да је добијала повремене нападе лудила, код савремених енглеских историка превладава мишљење да је по Мортимеровом погубљењу диживјела нервни слом.
Њен син Едвард III је 1337.године, полажући право преко Изабеле и њене крвне лозе на француски пријесто, започео стогодишњи рат са Француском

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

Занимљив текст са једне хрватске странице;
Izabela- francuska vučica

Spojler: Izabela- francuska vučica

Izabela- francuska vučica

- Ko je francuska vučica?


Istorija je ostavila budućim generacijama sećanje na Liviju Druzilu, suprugu rimskog princepsa Oktavijana Avgusta, ostavljajući joj nadimak „ rimska vučica“. Zbog čega je Izabela, francuska princeza, a engleska kraljica dobila nadimak „ francuska vučica“? Šta je to što je te dve žene, supruge moćnih istorijskih ličnosti koje su živele u različitim epohama činilo identičnim? Ovaj člank govori o bračnoj neslozi koja se ukrstila sa nemilosrdnom borbom za vlast koja je dovela do pada sa prestola kralja Edvarda II, Izabelinog supruga. Priča o bračnoj neveri, sujeti, poniženosti, ljubomori i jednom svojevrsnom skandalu koji bi i u današnje vreme punio stranice tabloida.

Izabela se rodila u Parizu, (oko 1295- 22. avgust 1358 ). Bila je ćerka francuskog kralja Filipa IV ( Philippe le Bel, le Roi de fer, franc. – čelični kralj, vl. od 1285- 1314 ) i francuske kraljice Žane I od Navare ( 1273- 1305 ).

U filmu „Hrabro srce“ ( Brave hearth, engl. iz 1995. ) je predstavljena drugačija istorijska verzija od one koja je utemeljena činjenicama. U filmu, ona se još za života Edvarda I pojavljuje kao supruga prestolonaslednika Edvarda II. Međutim, u to vreme, dok je Edvard I bio živ ona je bila devojčica od nekoliko godina i svakako nije u to vreme koje se opisuje u filmu živela niti bila udana na engleskom dvoru. Naravno, umetnost ne bi bila umetnost da joj se nešto ne doda ili oduzme pa je to i slučaj kod filmske umetnosti.

Izabelin suprug, kralj Edvard je poneo krunu posle smrti svog oca Edvarda I 1307. Vladao je dve decenije, sve do 1327.

Brak između francuske princeze iz dinastije Kapeta i Edvarda II Plantageneta sklopljen je u Bulonji na moru ( Boulogne- sur- mer, franc. ) u Francuskoj, 1308.

II- Kraljev miljenik Pirs Gaveston Međutim, jedan od prvih poteza koji je kralj Edvard II napravio posle očeve smrti je naredba da se njegov veliki prijatelj Pirs Gaveston ( Piers Gaveston, engl. 1284- 1312 ) vrati na dvor iako je on udaljen od Edvarda jer je loše uticao na njega. Kako?- saznaćemo kasnije. Pirs je bio kraljev miljenik. Čini se da se tu nije radilo samo o prijateljstvu već i da je postojala tajna ljubavna veza između dva muškarca. O tome se pisalo i u srednjovekovnoj hronici svetog Pavla- Annales Paulin, lat. u kojoj je zapisano da je kralj „preko mere“ voleo Gavestona. Pirs, dok je kralj boravio u Francuskoj gde je sklopio brak sa Izabelom je bio čak i regent. O tome da je Gaveston imao posebno mesto kod kralja govori i proslava venčanja kraljevskog para u Engleskoj. Napravljena je svečanost u kojoj je mlada, dvanaestogodišnja Izabela bila samo sporedna uloga iako je to bila proslava njenog venčanja. Na zidu nisu visili zastave njene porodice već kraljeve i Pirsa Gavestona. Pirs je nosio i ljubičastu odoru iako je ta boja bila namenjena samo za vladare. Sama, u stranoj zemlji, okružena strancima i mlada, Izabela je morala da sve ovo trpi jer je ona bila zalog mira između dve zemlje: Francuske i Engleske. Engleskom plemstvu sigurno nije bilo prijatno da gledaju kako samo jedan čovek prisvaja slavu, moć i bogatstvo i uživa ogromno kraljevo poverenje. Među njima je bio i kraljev rođak, unuk engleskog kralja Henrija III, Tomas Lankaster ( Thomas, earl of Lamcaster and Lincoln, engl. 1278- 1322 ) koji je bio protiv kraljevog raskalašnog života i Gavestona kao njegovog miljenika. Da li je u njegovoj želji da kralju „ pokaže pravi put“ bio način da on zameni Gavestona ili čak da na svojoj glavi postavi krunu? Gaveston je na poklon od kralja dobio i titulu erla od Kornvola. Nekoliko godina je trajalo to obasipanje Pirsa Gvestona poklonima i titulama da bi se plemstvo predvođeno Tomasom Lankasterom pobunilo i donelo čuvenu Ordonansu iz 1311. godine. Kralju su Ordonansom umanjena skoro sva njegova prava i privilegije. ​

​ ​

IV- Tomas Lankaster i Hju Despenser


Vest da je njegov ljubimac stradao snažno je potreslo kralja koji se zakleo, kako je zapisano u Vita Edwardi, lat. „ da će se osvetiti Tomasu Lankasteru“. U međuvremenu, Edvard II je nameravao da uguši škotsku nezavisnost. Smatrao je da bi pobeda nad Škotima naišla na dobar prijem u vojsci, plemstvu i narodu koje je bilo ogorčeno vladavinom njegovih ljubimaca. Međutim, ratna sreća se okrenula protiv kralja. Englezi su preživeli težak poraz kod Banokberna 1314. Zbog ovog poraza kralj je bio prinuđen da u samom plemstvu pronađe saveznike protiv ostatka plemstva i naravno protiv Lankastera.

Kralj se obratio veoma moćnoj i bogatoj porodici Despenser koji su imali posed na granici sa Velsom. U to vreme, pored Despenserovih koji će igrati važnu ulogu u sceni kraljevog pada sa vlasti izdiže se još jedna plemićka ličnost- Rodžer Mortimer ( Roger de Mortimer, engl. 3. baron od Mortimera, kasnije i erl od Marča, 1287- 1330. ) koji će ostati upamćen i kao ljubavnik kraljice Izabele koji je uz njenu pomoć svrgnuo Edvarda II. Mortimerovi su stekli u Despenserovima neprijatelje jer su im oni otimali zemlju, a što je kralj dozvoljavao. Zbog toga, Mortimer je postao opozicija ne samo Despenserovima već i kralju.

Edvard II je novog miljenika našao u mlađem Despenseru, Hjuu ( Hugh le Despenser, engl. 1286- 1326 ). Kralj nije uviđao sopstvene greške. Nije ga vodila politika niti viši interesi već je vođen ličnim interesima i niskim strastima. Hju Despenser je nasledio Gavestona. Obasipan je poklonima, posedima i titulama. Kralj je otkupio titulu od svog zeta i titulu gospodara Govera poklonio mladom Despenseru čime je izazvao bes plemstva. Hju Despenser je doživeo istu sudbinu kao i Pirs. Prvo je proteran, a onda vraćen. To je dovelo do novog rata u koji se uključila i kraljica Izabela koja je, kako veruju istoričari, poslužila kao „casus belli“- lat. povod za rat. Kraljica je krenula u godišnje hodočašće u Kenterberi i na putu se zaustavila kod zamka Lids ( Leeds castle, engl. ) čije je domaćinstvo vodio stjuart Bartolomeo de Badlesmer ( Bartohlomew de Badlesmere, engl. ) koji je bio na strani opozicije koju je vodio Tomas Lankaster. Kraljici nije dozvoljen pristup u zamak pa je došlo do okršaja što je iskorišćeno kao povod za rat. Ovaj put ratna sreća nasmešila se kralju i okrenula leđa Tomasu Lankasteru. Tada je uhapšen Rodžer Mortimer koji je uspeo da pobegne u Francusku. U bici kod Boroubridža ( Boroughbridge, engl. ) Lankaster je poražen i uhapšen. Osuđen je za izdaju i kao dokaz korišćena je prepiska kojom se navodno dokazuje da je on bio na strani Škota i doprineo velikom porazu iz 1314. Međutim, pošto je bio kraljevskog porekla, potomak miropomazanog kralja nad njim nije izvršena surova kazna. Doveden je iz kule njegovog omiljenog zamka Pontefrakt ( Pontefract, engl. ), kako ironično, koju je napravio da bi u njoj držao kralja pošto je planirao da ga zarobi. Tu je i obešen . Kralj Edvard II je osvetio Pirsa Gavestona. Ovim potezom oslobođen je put Hjuu Despenseru da se vrati.

V- Kraljičina osveta


Ali, između kraljice i Despensera zavladala je velika mržnja. Da li je bila samo u pitanju preljuba između kralja i Despensera? Ili je, kako navodi Alison Vir ( Alison Weir, engl. ) u svojoj knjizi „ Queen Isabella: treachery, adultery, and murder in medieval England“, uzrok te velike mržnje podatak da je Hju Despenser u jednom momentu silovao kraljicu?

Nekoliko godina posle obračuna sa Lankasterom, 1324. između Engleske i Francuske izbio je rat. Kraljica se našla u vrlo nezgodnoj situaciji.

Ona koja je pomogla kralju u ratu protiv barona, koja je pomogla da se uhvati Lankaster i time omogućila indirektno povratak Despenseru još jednom je ostala prevarena i ponižena. Ovaj put kraljica je zbog rata tretirana kao neprijatelj. Udaljena je njena francuska pratnja. Njena deca, prestolonaslednik Edvard, Džon, Eleonora i Džoana su oteti od nje. Preoteo ih je niko drugi nego omraženi Despenser koji ih je dao njegovoj supruzi da se stara o njima. Ne samo što je on krivac za njen bračni brodolom, već umesto zahvalnosti doživela je poniženja da bude tretirana kao neprijatelj na dvoru svog supruga da bi joj oteli decu iako je trpela kraljevu preljubu prvo sa Gavestonom, a sada sa Despenserom. To je sigurno probudilo u kraljici bes jedne zveri. Muškarci rešavaju probleme pesnicama. Ali ženska sujeta i pamet mogu otići dovoljno daleko i da potanko isplaniraju odlično skovano zaveru koja će biti mešavina osvete mužu preljubniku, političkog potresa i seks afere koja bi potresla bilo koju monarhiju i u sadašnje vreme.

Kraljica je otišla u Francusku na put kod svog brata, kralja Šarla IV ( vladao od 1322- 1328 ). Tražili su da kralj dođe da potvrdi mirovni sporazum ali mu to nisu dozvolili Despenserovi jer su se plašili da bi plemstvo iskoristilo kraljev odlazak i da bi bili suočeni sa smrtnom pretnjom. Smišljen je odličan plan. Kraljica je uputila poziv da onda umesto kralja dođe prestolonaslednik Edvard III. Njena ideja je prihvaćena. Na ovaj način kraljica se oslobodila svoje tamnice u Engleskoj nego je sad i pod svojom kontrolom imala i engleskog prestolonaslednika, svog sina. Kad već nije mogla da živi u srećnom braku sa Edvardom II koji joj je priredio poniženja i sramotu onda će ona da iskosristi svu svoju moć da na presto postavi svog sina. Međutim, jedna žena sa detetom to nije mogla sama. U Francuskoj se nalazio Rožer Mortimer. „ Neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj“- glasi poslovica. Ona je u neprijatelju svog neprijatelja- muža, u Rodžeru pronašla sposobnog muškarca koji će joj biti i saveznik i ljubavnik. Savez je zapečaćen ljubavnom vezom koja nije skrivana od javnosti. Ovim činom kraljica je osramotila i Englesku i Edvarda II.

VI- Kraljev pad


1326. kraljica i Mortimer su poveli invaziju na Englesku. Možda taj ratni poduhvat i ne bi uspeo da je kralj vodio racionalniju politiku i da nije vođen niskim strastima i obožavanjem svojih ljubavnika. Međutim, protiv sebe je imao kraljicu koja je imala prestolonaslednika, Mortimera i plemstvo u svojoj zemlji. Kralj i Hju Despenser su uhapšeni. Edvard II je abdicirao u korist sina dok je Depsenser pokušao da izbegne stravičnu smrt izgladnjivanjem. Međutim, nije imao sreće- jer takva smrt bi bila nagrada jer se ovaj put oči u oči suočio sa kraljičinim besom. Hju Despenser je optužen za izdaju. Doveden je pred vešala. Davili su ga do onog momenta kada bi počeo da gubi dah, kada bi se našao na ivici smrti. Zatim je postavljen pored kraljice Izabele koja je u tom trenutku jela i posmatrala Despenserove muke. Pred njom su Despenseru odsečene genitalije i bačene u vatru. Zatim mu je rasporena utroba i dok je udisao poslednji dašak vazduha pred njim su mu vađeni njegovi organi da bi zatim kako ja zapisano „ izbacio iz sebe životinjski krik i preminuo“. Edvard II je prema legendi ubijen takođe na stravičan način. Umro je onako kako je živeo: užareni žarač je gurnut u njegovu zadnjicu. Ipak, istoričari smatraju da njegova smrt ipak nije bila toliko okrutna ali da je ipak udavljen.

Da li je francuska vučica ispod svoje lepote kako su je opisivali na dan venčanja, kao lepotica nad lepoticama, krila tu hladnokrvnu sliku ponižene, prevarene žene, zveri, koja je doprinela da bračnu nesreću iskoristi za pad jednog miropomazanog kralja. Da li je bila takva ili su je nesreće naterale da postane takva? Da li je to bila njena osveta za preljubu koju je trpela?

Глумица Софи Марсо као Изабела у филму "Храбро срце"

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

У одличном филму "Храбро срце" (Braveheart) из 1995.године Изабелу је утјелотворила француска глумица Софи Марсо (Sophie Marceau)

Иако је у питању одличан филм, кроз обраду радње имамо више нетачности. Једна од нетачности јесте да Изабела никако није могла бити у дипломатској мисији код Вилијама Валаса нити је могла бити љубавницом Вилијама Валаса како је у филму приказано, јер је у моменту Валасовог погубљењеа 1305.године имала десет година

 

[qvey]

Edvard I nije bio nikakav okrutni Kralj bio je taman toliko okrutan koliko je trebalo biti u srednjem veku inace da je bio samo malo blazi nestade Engleske raspade se na sastavne delove..po mome misljenju najsposobniji Kralj Engleske srednjeg veka u svakom pogledu..

 

[Khal Drogo]

Edvard I nije bio nikakav okrutni Kralj bio je taman toliko okrutan koliko je trebalo biti u srednjem veku inace da je bio samo malo blazi nestade Engleske raspade se na sastavne delove..po mome misljenju najsposobniji Kralj Engleske srednjeg veka u svakom pogledu..

Едвард, први свог имена био је ван сваке сумње способан, ауторитативан и успјешан владар. Који је своју земљу оснажио, учврстио централну власт, успјешан и као војсковођа, подстицао је правно иређење и законе, сузбио је сецесионистичке тежње, при чему је задао и коначан ударац аутономији велшких политичких творевина, својој контроли, реално и власти, подвргнуо је Шкотску, водио је и усојешну спољну политику, подстицао градњу, посебно двораца.,што је наравно изискивало веће порезе и незадовољство виших сталежа. Да ли је и најспособнији енглески краљ у средњем вијеку, ствар је личног мишљења, Енглези су имали кроз читав средњи вијек итекако успјешних владара и ту ће свако формирати своје мишљење коме дати предност.

Е сад, да ли је та окрутност била неопходна у том времену, опет је ствар личног мишљења и увјерења. Средњи вијек, читав средњи вијек Енгглеске бјеше јако сурова епоха гдје је владар мекушац (имали су и таквих) увијек донио само несрећу и патњу поданицима, и гдје да би опстали у суровом времену морате и сами бити окрутни. Са те стране они ближи перцепцији енглеског двора ће правдати Едвардове поступке и чињења, они који су били погођени тим чињењима, колективитети у Велсу и Шкоти, неће благонаклоно гледати на ту окрутност.

 

[Khal Drogo]