Sedim i prelistavam svoje albume...
Nismo ni svesni kako godine lete i ostavljaju trag na nama...nasem licu i telu!
Svaka fotografija me vrati u odredjen period moga zivota i cini mi se kao da je sve sto gledam na njoj bilo pre par dana...a onda pogledam datume...pa jos nesvesna da su prosle godine od tada...posmatram svoje lice na slici!
Devojcica sa slike posmatra me naivnim pogledom, punim optimizma i volje za zivotom!Posmatram tu istu devojcicu i svoj lik u ogledalu...pokusavam pronaci slicnost...lik je isti,samo je nestalo one naivnosti iz pogleda,a pokoja sitna bora pokusava da se probije i izadje na povrsinu!
Gledajuci fotografije,postajem svesna recenice koju sam milion puta cula od moje mame:"Ne treba da se sminkas toliko,kada si mlada lepa si"
Za mene ta recenica nije imala nikakvog smisla,niti znacaja...a sada shvatam sta je mama htela da mi kaze i shvatam koliko je mladost lepa ,sama po sebi!
Nemamo svi lepe crte lica,niti imamo svi predivno oblikovano telo,ali svi imamo mladost i samim tim imamo i lepotu!
Kada sam bila u "tinejdzerskim"godinama,za sebe sam mislila da sam ruzna i nisam htela da se fotografisem zbog toga sto nisam ni fotogenicna ni lepa!
Na slavljima i okupljanjima kada je bilo neizbezno fotografisanje,ja bih se uvek skrila i vesto bih izbegla susret sa fotoaparatom,koga sam posmatrala kao najljuceg neprijatelja!
Medjutim doslo je vreme sazrevanja,period kada sam pocela shvatati i bodovati prave vrednosti!Vreme kada sam shvatila da smo lepi onoliko koliko smo pozitivni i koliko nam je dusa cista i neiskvarena!Tada sam shvatila da slika vredi vise nego hiljadu reci i da cuvajuci fotografiju nekog odredjenog trenutka,sacuvacemo delic istog...
Sada jako puno fotografisem,volim zabeleziti objektivom sve vazne dogadjaje u mom zivotu,pa i one obicne dane kada ih docekam sa osmehom na licu...
Nismo ni svesni kako godine lete i ostavljaju trag na nama...nasem licu i telu!
Svaka fotografija me vrati u odredjen period moga zivota i cini mi se kao da je sve sto gledam na njoj bilo pre par dana...a onda pogledam datume...pa jos nesvesna da su prosle godine od tada...posmatram svoje lice na slici!
Devojcica sa slike posmatra me naivnim pogledom, punim optimizma i volje za zivotom!Posmatram tu istu devojcicu i svoj lik u ogledalu...pokusavam pronaci slicnost...lik je isti,samo je nestalo one naivnosti iz pogleda,a pokoja sitna bora pokusava da se probije i izadje na povrsinu!
Gledajuci fotografije,postajem svesna recenice koju sam milion puta cula od moje mame:"Ne treba da se sminkas toliko,kada si mlada lepa si"
Za mene ta recenica nije imala nikakvog smisla,niti znacaja...a sada shvatam sta je mama htela da mi kaze i shvatam koliko je mladost lepa ,sama po sebi!
Nemamo svi lepe crte lica,niti imamo svi predivno oblikovano telo,ali svi imamo mladost i samim tim imamo i lepotu!
Kada sam bila u "tinejdzerskim"godinama,za sebe sam mislila da sam ruzna i nisam htela da se fotografisem zbog toga sto nisam ni fotogenicna ni lepa!
Na slavljima i okupljanjima kada je bilo neizbezno fotografisanje,ja bih se uvek skrila i vesto bih izbegla susret sa fotoaparatom,koga sam posmatrala kao najljuceg neprijatelja!
Medjutim doslo je vreme sazrevanja,period kada sam pocela shvatati i bodovati prave vrednosti!Vreme kada sam shvatila da smo lepi onoliko koliko smo pozitivni i koliko nam je dusa cista i neiskvarena!Tada sam shvatila da slika vredi vise nego hiljadu reci i da cuvajuci fotografiju nekog odredjenog trenutka,sacuvacemo delic istog...
Sada jako puno fotografisem,volim zabeleziti objektivom sve vazne dogadjaje u mom zivotu,pa i one obicne dane kada ih docekam sa osmehom na licu...
....uvek me oraspolozis 
