U svojim mladim danima, kada nije bilo ni asfaltnih puteva, ni telefona, ni interneta…., obicavala sam setati po obliznjoj sumi, zabave radi. U toj sumi bez straza i putokaza, ptice su pevale, muve zujale, vukovi zavijali, zmije pod kamenjem siktale……Suma je bila puna zvukova, nalik recima. Iduci tako, jednom prilikom, sasvim slucajno naidjoh na zver. Iznenada se iskobeljala iz svoje jazbine, jedne obicne, crne rupe u zemlji. U prvi mah nisam shvatila da se radi o zveri, ucini mi se da je dobra i pitoma zivotinja. Ali, suma je utihnula, utihnula sam i ja.
Zver je onjusila vazduh, zackiljila ka Suncu i tada videh i shvatih da bi ona najradije usisala svu svetlost, koja je obasjavala njena dela i pretvorila je u mrak, u cutanje.
Zatim se zver protresla, sa njom se protresose i pijavice uspomena, ali nijedna ne spade. Zver se ponovo protresla i ponovo, sto se vise tresla, pijavice su, kao baksuzi, sve dublje prodirale. Pridjoh blize da osmotrim. Zbunjena, nisam znala da li je to bice sa druge planete ili zivotinja poznate vrste, jednom zahvacena nekakvim pozarom ludila, koji je sprzio sve sem zla, zverinje osnove. Okrenula se i preko ulaza u jazbinu, njuskom, gurnula poklopac sacinjen od cveca i meda.
“Zamka.” Pomislih, “Zamka, za one manje pazljive”.
Koraknuh unazad, ali pogresih, lisce pod mojim nogama je zasustalo kao sapat reci. Zver se okrenula ka meni i sibnula me jezikom nalik na bic. Ja krenuh levo, ona mi prepreci put, ja krenuh desno, zver krenu desno. Isukah svoju strikacu iglu, ostru kao rec, i bocnuh zver probe radi . Zver me raspali onim svojim gnojnim jezikom, ja uzvratih svojom strikacom iglom. Prsa o prsa. Udarasmo se tako neko vreme, vec se bilo i smrklo, a malcice sam i ogladnela , kad vise ne videh zver pred sobom. Videh ubogo, usamljeno bice, izranjavano i crvljivo, staro bice. Bice bez para, koji je najverovatnije negde postradao, precenivsi svoje mogucnosti, pre nego sto su stigli da produze svoju cudnovatu vrstu. Sazalih se……mozda sam trebala toj zveri da ostavim kutiju prve pomoci, koju sam vazda vucarala sa sobom?
Zver je onjusila vazduh, zackiljila ka Suncu i tada videh i shvatih da bi ona najradije usisala svu svetlost, koja je obasjavala njena dela i pretvorila je u mrak, u cutanje.
Zatim se zver protresla, sa njom se protresose i pijavice uspomena, ali nijedna ne spade. Zver se ponovo protresla i ponovo, sto se vise tresla, pijavice su, kao baksuzi, sve dublje prodirale. Pridjoh blize da osmotrim. Zbunjena, nisam znala da li je to bice sa druge planete ili zivotinja poznate vrste, jednom zahvacena nekakvim pozarom ludila, koji je sprzio sve sem zla, zverinje osnove. Okrenula se i preko ulaza u jazbinu, njuskom, gurnula poklopac sacinjen od cveca i meda.
“Zamka.” Pomislih, “Zamka, za one manje pazljive”.
Koraknuh unazad, ali pogresih, lisce pod mojim nogama je zasustalo kao sapat reci. Zver se okrenula ka meni i sibnula me jezikom nalik na bic. Ja krenuh levo, ona mi prepreci put, ja krenuh desno, zver krenu desno. Isukah svoju strikacu iglu, ostru kao rec, i bocnuh zver probe radi . Zver me raspali onim svojim gnojnim jezikom, ja uzvratih svojom strikacom iglom. Prsa o prsa. Udarasmo se tako neko vreme, vec se bilo i smrklo, a malcice sam i ogladnela , kad vise ne videh zver pred sobom. Videh ubogo, usamljeno bice, izranjavano i crvljivo, staro bice. Bice bez para, koji je najverovatnije negde postradao, precenivsi svoje mogucnosti, pre nego sto su stigli da produze svoju cudnovatu vrstu. Sazalih se……mozda sam trebala toj zveri da ostavim kutiju prve pomoci, koju sam vazda vucarala sa sobom?
Nema vise sume, pregazili je asfaltni putevi.
