- Poruka
- 390.558
Reč fizika potiče od grčke reči phusis koja znači priroda. Fizika je prirodna nauka koja proučava prirodu u najširem smislu. Let ptica ili aviona, putovanje brodova na vodi ili svemirskih brodova, plivanje riba ili podmornica, sudari automobila ili čestica, krenaje jabuka ili planeta, sastav i struktura galaksija, zvezda, planeta, svega što nas okružuje – od kvarkova do kvazara, pa čak i sam nastanak i sudbina Univerzuma, sve to proučava fizika. U savremenom svetu sve fizičke teorije se najčešće izražavaju kao matematičke forumule, ali, kao što je rekao Ajnštajn, suština svake teorije nije u forumlama već u ideji.
Mada je danas jedna od naših najuspešnijih disciplina, sa značajnim istraživačkim ustanovama i svetskim velikanima poput Mihajla Pupina i Nikole Tesle, fizika u Srbiji razvija se tek nakon Drugog svetskog rata.Naime, od Galilea Galileja i njegovih eksperimenata sa strmom ravni u 17. veku, u Evropi nastaje moderna fizika kao prva u istinskom smislu egzaktna nauka. Međutim, takav razvoj moderne fizike gotovo u potpunosti mimoilazi Srbiju.U Srbiji će se ova disciplina učiti tek mnogo kasnije jer se prvi udžbenik iz fizike štampa 1851. godine, a piše ga jedan – lekar.
Karakteristični periodi u razvoju fizike u Srbiji bili su sledeći:
-period individualnih pregnuća, od 1801. do drugog svetskog rata
-nuklearni program koji je trajao do 1960,
-vreme formiranja različitih insttucija u kojima se neguje fizika, od 1960 –1990, Institut za fiziku
-period stagnacije i izolacije,
-sadašnje stanje.
Period razvoja fizike u Srbiji započet sa pripremama za otvaranje Velike škole, a završen krajem drugog svetskog rata.Istaknuti pojedinci i njihovi napori da urade nešto značajno karakteriše taj period. U tom razdoblju, naravno, nije postojala i pored napora da se organizuje, nikakva organizovana institucija u kojoj bi se mogao odvijati naučni rad.
Atanasije Stojković
Smatrajući da je došlo vreme da se u Srbiji osnuje Velika škola,veliki srpski prosvetitelj Dositej Obradović, prilikom jednog puta po svetu sreo je srbinaAtanasija Stojkovića (1773-1832), koji je predavao fiziku na Univerzitetu u Krakovu. Dositej je uspeo da ga ubedi da i on pomogne realizaciji ideje Velike škole. Rezultat toga je bio da se prvi put na srpskom jeziku pojavila trotomna Fizika 1801., 1802.i1803. godine.
Đorđe Stanojević
Đorđe Stanojević(1858-1921), profesora fizike, meteorologije i astronomijena Velikoj školi i potom na Univerzitetu u Beogradu.
On je publikovao brojne radove u oblasti procesa koji se javljaju pri proticanju fluida, a posebno iz elektriciteta i optike.
Posebno treba istaći njegov uspešan rad na uvođenju elektroenergije u Srbiju i električnog osvetljenja Beograda.
Milutin Milanković
Milutin Milanković(1879-1958). bio je srpski matematičar, astronom, klimatolog, geofizičar, građevinski inženjer, doktor tehničkih nauka,akademik kao i popularizator nauke i fizičar.On je kao građevinski inženjer, projektovao prugu Beč – Trst, jednu od najatraktivnijih i najtežih u Evropi, projektovao je i niz brana na Karpatima, kao i brojne zgrade u Beču i Beogradu ( stari Beogradski aerodrom, dom vazduhoplovstva u Zemunu itd...).On je po dolasku u Beograd za profesora radio uporno i postavio teoriju Ledenih doba, ( u svom čuvenom radu: Kanon der Erdbestrahlung 1941), koja je potvrćena kasnije modernim uređajima i sistematskim opažanjima i ostala važeća do današnjih dana. To delo je jedno od najcitiranijih dela iz fizike uopšte
Dragoljub Jovanović
Imalo je i drugih naučnika koji su na razne načine doprinosili razvoju nauke i nastavi fizike na Beogradskom univerzitetu, kao sto je profesor Dragoljub Jovanović (1891-1970). Bio je veoma obrazovan fizičar, sa doktoratom u laboratoriji Marije Kiri u Parizu, koja se odnosila na otkriće i merenje relativističkih elektrona iz prirodnih izvora radioaktivnosti. To je bio veoma aktuelni problem u to vreme. On je pomoću orginalno konstruisanog kalorimetra merio povećanje mase usled ubrzanja elektrona.Došavši u zemlju shvatio je da nema uslova da svoj rad nastavi, ali on nije prestao da dela, već se veoma brzo prilagodio stanju u kome je i počeo je da meri prirodnu radioaktivnost voda u Srbiji, posebno u Sokobanji iz koje je poreklom.Merio je, takođe, radioaktivnost beogradske kanalizacije.
Nuklearna istraživanja shvacena pre drugog svetskog rata, veoma intenzivirana tokom rata, ostala su dominantna svetska nauka posle drugog svetskog rata.
Istraživanja su pre svega imala vojni karakter, ali i energetske mogućnosti fisije su bile privlačne.Naučni rezultati, a posebno nove tehnologije koje su u okviru tih istraživanja se razvijale bile su strogo čuvana tajna. To je bio razlog da su se mnoge zemlje, a među njima i tadašnja Jugoslavija odlučile da razvijaju svoj sopstveni nuklearni program.
U tom okolnostima formirani naučni institut Vinča se veoma brzo razvijao. Za uspesan rad na nuklearnom programu potreban je značajan razvoj istraživanja u raznim osnovnim prirodnim naukama, kao i jedinstven i veoma skup razvoj tehnologija.
Lideri i kreatori projekta Instituta Vinča bili su:
Pavle Savić(1909-1994) i Robert Jenet Walen(1912-1994)
sa grupom saradnika:
- Aleksandrom Milojevićem(kasnije osnivačem Instituta za fiziku)
-Miloradom Mlađenovićem, tehnologom
-Zdenkom Dizdarom, hemičarem
-Slobodanom Ribnikarom,
-biolozima Petrom Martinovićemi Dušanom Kanazirom...
Svi oni spadali su u one retke u Srbiji koji su imali neko iskustvo u naučnom radu ili u najmanju ruku kontakte sa naučnicima u svetu.
Posle osnivanja vise Instituta i umenjenja znacaja Vinče došlo je do stagnacije u razvoju fizike u Srbiji.Danas je potrebno da se Srbija uključi u evropske, organizovane programe.Treba takođe da ponovo uspostavi zvaničnu naučnu saradnju sa SAD. Neophodna je, obnova naučne opreme za programe koje smo u stanju da vodimo.
Ti programi se moraju pažljivo odabrati. Posebna pažnja se mora posvetiti regionalnoj saradnji, koja je do sad dobrim delom ignorisana.
Kratko rečeno, fizika u Srbiji je sada na novom početku. Međutim, ovoga puta fizika i fizičari imaju dosta iskustva, a i veliki broj ih je dobro obrazovan,
sa dobro odabranim oblastima istraživanja, koje stalno treba unapređivati i prilagođavati savremenim dostignućima u fizici.
(Marko.M.Popović/Wikipedija/astronomski magazin)
Mada je danas jedna od naših najuspešnijih disciplina, sa značajnim istraživačkim ustanovama i svetskim velikanima poput Mihajla Pupina i Nikole Tesle, fizika u Srbiji razvija se tek nakon Drugog svetskog rata.Naime, od Galilea Galileja i njegovih eksperimenata sa strmom ravni u 17. veku, u Evropi nastaje moderna fizika kao prva u istinskom smislu egzaktna nauka. Međutim, takav razvoj moderne fizike gotovo u potpunosti mimoilazi Srbiju.U Srbiji će se ova disciplina učiti tek mnogo kasnije jer se prvi udžbenik iz fizike štampa 1851. godine, a piše ga jedan – lekar.
Karakteristični periodi u razvoju fizike u Srbiji bili su sledeći:
-period individualnih pregnuća, od 1801. do drugog svetskog rata
-nuklearni program koji je trajao do 1960,
-vreme formiranja različitih insttucija u kojima se neguje fizika, od 1960 –1990, Institut za fiziku
-period stagnacije i izolacije,
-sadašnje stanje.
Period razvoja fizike u Srbiji započet sa pripremama za otvaranje Velike škole, a završen krajem drugog svetskog rata.Istaknuti pojedinci i njihovi napori da urade nešto značajno karakteriše taj period. U tom razdoblju, naravno, nije postojala i pored napora da se organizuje, nikakva organizovana institucija u kojoj bi se mogao odvijati naučni rad.
Atanasije Stojković
Smatrajući da je došlo vreme da se u Srbiji osnuje Velika škola,veliki srpski prosvetitelj Dositej Obradović, prilikom jednog puta po svetu sreo je srbinaAtanasija Stojkovića (1773-1832), koji je predavao fiziku na Univerzitetu u Krakovu. Dositej je uspeo da ga ubedi da i on pomogne realizaciji ideje Velike škole. Rezultat toga je bio da se prvi put na srpskom jeziku pojavila trotomna Fizika 1801., 1802.i1803. godine.
Đorđe Stanojević
Đorđe Stanojević(1858-1921), profesora fizike, meteorologije i astronomijena Velikoj školi i potom na Univerzitetu u Beogradu.
On je publikovao brojne radove u oblasti procesa koji se javljaju pri proticanju fluida, a posebno iz elektriciteta i optike.
Posebno treba istaći njegov uspešan rad na uvođenju elektroenergije u Srbiju i električnog osvetljenja Beograda.
Milutin Milanković
Milutin Milanković(1879-1958). bio je srpski matematičar, astronom, klimatolog, geofizičar, građevinski inženjer, doktor tehničkih nauka,akademik kao i popularizator nauke i fizičar.On je kao građevinski inženjer, projektovao prugu Beč – Trst, jednu od najatraktivnijih i najtežih u Evropi, projektovao je i niz brana na Karpatima, kao i brojne zgrade u Beču i Beogradu ( stari Beogradski aerodrom, dom vazduhoplovstva u Zemunu itd...).On je po dolasku u Beograd za profesora radio uporno i postavio teoriju Ledenih doba, ( u svom čuvenom radu: Kanon der Erdbestrahlung 1941), koja je potvrćena kasnije modernim uređajima i sistematskim opažanjima i ostala važeća do današnjih dana. To delo je jedno od najcitiranijih dela iz fizike uopšte
Dragoljub Jovanović
Imalo je i drugih naučnika koji su na razne načine doprinosili razvoju nauke i nastavi fizike na Beogradskom univerzitetu, kao sto je profesor Dragoljub Jovanović (1891-1970). Bio je veoma obrazovan fizičar, sa doktoratom u laboratoriji Marije Kiri u Parizu, koja se odnosila na otkriće i merenje relativističkih elektrona iz prirodnih izvora radioaktivnosti. To je bio veoma aktuelni problem u to vreme. On je pomoću orginalno konstruisanog kalorimetra merio povećanje mase usled ubrzanja elektrona.Došavši u zemlju shvatio je da nema uslova da svoj rad nastavi, ali on nije prestao da dela, već se veoma brzo prilagodio stanju u kome je i počeo je da meri prirodnu radioaktivnost voda u Srbiji, posebno u Sokobanji iz koje je poreklom.Merio je, takođe, radioaktivnost beogradske kanalizacije.
Nuklearna istraživanja shvacena pre drugog svetskog rata, veoma intenzivirana tokom rata, ostala su dominantna svetska nauka posle drugog svetskog rata.
Istraživanja su pre svega imala vojni karakter, ali i energetske mogućnosti fisije su bile privlačne.Naučni rezultati, a posebno nove tehnologije koje su u okviru tih istraživanja se razvijale bile su strogo čuvana tajna. To je bio razlog da su se mnoge zemlje, a među njima i tadašnja Jugoslavija odlučile da razvijaju svoj sopstveni nuklearni program.
U tom okolnostima formirani naučni institut Vinča se veoma brzo razvijao. Za uspesan rad na nuklearnom programu potreban je značajan razvoj istraživanja u raznim osnovnim prirodnim naukama, kao i jedinstven i veoma skup razvoj tehnologija.
Lideri i kreatori projekta Instituta Vinča bili su:
Pavle Savić(1909-1994) i Robert Jenet Walen(1912-1994)
sa grupom saradnika:
- Aleksandrom Milojevićem(kasnije osnivačem Instituta za fiziku)
-Miloradom Mlađenovićem, tehnologom
-Zdenkom Dizdarom, hemičarem
-Slobodanom Ribnikarom,
-biolozima Petrom Martinovićemi Dušanom Kanazirom...
Svi oni spadali su u one retke u Srbiji koji su imali neko iskustvo u naučnom radu ili u najmanju ruku kontakte sa naučnicima u svetu.
Posle osnivanja vise Instituta i umenjenja znacaja Vinče došlo je do stagnacije u razvoju fizike u Srbiji.Danas je potrebno da se Srbija uključi u evropske, organizovane programe.Treba takođe da ponovo uspostavi zvaničnu naučnu saradnju sa SAD. Neophodna je, obnova naučne opreme za programe koje smo u stanju da vodimo.
Ti programi se moraju pažljivo odabrati. Posebna pažnja se mora posvetiti regionalnoj saradnji, koja je do sad dobrim delom ignorisana.
Kratko rečeno, fizika u Srbiji je sada na novom početku. Međutim, ovoga puta fizika i fizičari imaju dosta iskustva, a i veliki broj ih je dobro obrazovan,
sa dobro odabranim oblastima istraživanja, koje stalno treba unapređivati i prilagođavati savremenim dostignućima u fizici.
(Marko.M.Popović/Wikipedija/astronomski magazin)
