Моје Лопаре биле свакодневно гранатиране са муслиманске стране (то они не признају, а апсурдност ситуације најбоље описује то што је мој друг читао те деманте о негранатирању Лопара, а само његову кућу су погодиле три гранате

, па онда злочини у Сарајеву над Србима за које знам од колега и пријатеља који су избјегли, па хиљаде побијених, или оних који су били заробљени у том граду током рата и били једни од малобројних који су извукли живу главу, али са страшним траумама. Па онда Крајина гдје су хрватске снаге долазиле на територију РСК у транспоретерима УН-а и на превару одводили Србе (опет прича из прве руке моје колегинице којој су одвели оца и она га никада више није видјела и то пред њним очима). Црно бијела слика рата у Босни је срамни приказ свјетске неправде али и наше глупости и неспособности да покажемо истину, а што је најтужније данас имамо и такве као што је Чеда Наркић који када би дошао у РС због својих изјава се не би наносао главе. Грбавица је могла да буде одличан филм, али је прерасла у политички памфлет у којем српске жртве, силоване српкиње остају заборављене, јер као што је познато Срби нису нити могу да буду жртве према тезама у федерацији, тако да се увије најежим од израза самопротјеривање, лажне жртве и слично, а којима се увијек описује страдање само једне стране. И опет се протура теза о Сарајеву као мултиетничком граду, а сви Срби који су протјерани га толико мрзе да вам ја то не могу описати, али вам могу илустровати ријечима моје пријатељице која каже да када оде у Сарајево нешто почне да је гуши, да је пробада и да тамо не може дуго да остане (за вријеме рата она и њена породица су били заробљени у граду као и много других српских породица, а од којих је ријетко ко преживио, а њих није задесила таква судбина само због добрих муслимана који су им помогли, а за које она тврди да су многи од њих због тога побијени, а за то вријеме јој је отац био у једном од многобројних "непостојећих логора" у Сарајеву). Такође и да успут поменем да јој је тетка заклана, а да су власти тврдиле да ју је убила српска граната.
Зато гнијев српског народа расте, неправда нас притиска, а срце ми се увијек стегне када слушам тужне исповијести мојих ближњих који су преживјели те злочине, а који су и данас жртве немогућности да покажу истину и испричају своју причу јавности. Зато за овакву акцију имате реакцију јачања националног јединства у РС гдје је српство неупитно и гдје постоји свијест о вриједности страдања наше браћа и сестара и спремности да се и у будућности брани сваки педаљ српске земље. Мени не смета мржња и лаж других, него ме погађа када те ријечи неистине чујем из уста оних који себе претстављају као српски политичари, а пјесму о једном је рецитовао синоћ Бора Ђорђевић.