Jankez11
Zainteresovan član
- Poruka
- 167
Rusko-jugoslovenski film Provereno min net meni je zanimljiv iz dva razloga. Kao prvo, jako malo znamo o podzemnim borbama u beogradskoj kanalizaciji, a sam film je istorijski dokument za sebe. Npr. te 1965. godine kad je film sniman vidi se bunker iz ww ii na Terazijskom platou. Takodje su ostale zabeležene i neke kuće koje su kasnije, nažalost, porušene.
Elem, prema planu Ota Skorcenija ostavljen je odredjen broj ss jedinica (cirka 200) da vrsi sabotaže iza linije fronta i unosi pometnju medju oslobodiocima. Prvi napad se dogodio ispred hotela Moskva 22.oktobra, kad je na narod koji se okupio i igrao kozaračko kolo pala granata. Niko nije poginuo, ali je bilo dosta ranjenih. Brzo se utvrdilo da to nije bio vazdusni ili topovski napad iz pravca Zemuna, već da je reč o diverziji. Ozna je zaključila: nemačke snage su jos tu! Nemci su tu operaciju nazvali "Ciklon jug", a OZNA "Grmec"
Još početkom septembra u Beograd je iz Nemačke stigla grupa od 175 specijalaca-diverzanata. Odmah su se smestili u podzemna skloništa, za njihov boravak znali su samo najviši oficiri Vermahta, SS-a i Gestapoa. Načelnik nemačkog generalštaba general Hans Krebs je lično izdao upustva grupenfireru Hancu koji je predvodio specijalce. Nemci su, inače, bili opsednuti beogradskim podzemljem: i danas ispod Tašmajdana postoje armirane prostorije u kojima je bila smeštena ratna komanda Jugoistok, kasnije Grupa armija F, na Zvezdari su za Nemcima ostali lavirinti tunela. Oko blokova vladinih zgrada u Nemanjinoj ulici, pa prema Železničkoj stanici, bila je prava klanica za crvenoarmejce i partizane jer su se Nemci pojavljivali i nestajali u seriji tunela.
Na svoj dvadeseti rođendan, 24. oktobra, Gojko Kraljević, komandant bataljona u Šestoj ličkoj brigadi dobio je nalog da se hitno javi u komandu smeštenu u Đušinoj ulici. Tu je „prekomandovan“ za komadanta Drugog bataljona Druge brigade Četvrte beogradske divizije KNOJ-a sa zadatkom da očisti podzemni Beograd od Nemaca. Akcija šifrovanog imena „Grmeč“ pokrenuta je 27. oktobra. Kraljevićevi ljudi su podeljeni u deset grupa po osam boraca, osim automata, pištolja, noževa i bombi, imali su i metalne štitove. I to je bilo sve: niti su bili obučeni za takvu vrstu borbe, niti su imali detaljnan plan 36 kilometara duge beogradske kanalizacije, a kamoli tajnih tunela poput njihovih neprijatelja koji su ih čekali u potpunom mraku.
Prvi kanalizacioni štaht je otvoren na uglu ulica Nemanjine i kneza Miloša, ispred zgrade Ministarstva spoljnih poslova. Kada su se prva osmorica spustila u kanalizacioni hodnik, Kraljević im je rekao zašto su tu. „U ovim podzemnim hodnicima su nemački diverzanti. Posebno su obučeni i naoružani do zuba. Ako ih ne uništimo, oni će nas jer su u prednosti pošto nas čekaju na nišanu. Automate upotrebite samo u krajnjoj nuždi jer možemo međusobno da se poubijamo. Krećite se što tiše, nečujno. Ako se neko boji, nek se sad javi. Posle će biti kasno. Razumećemo da to ne čini iz kukavičluka...” Niko se nije javio, grupa je polako krenula niz kosinu prema Železničkoj stanici.Gotovo ništa se nije videlo, buku je pravila voda i tutnjava sa kaldrme na površini.
Ubrzo je došlo do prve borbe. Nemci su zapucali iz automata, a onda se čulo odzvanjanje cokula u bekstvu. Partizani su se upustili u bitku noževima, trojica Nemaca su ubijena, dvojica zarobljena. U taj očišćeni deo podzemlja postavljena je straža. Nastavili su da pretražuju hodnike oko stanice i u pravcu današnje Mostarske petlje. Ispod Birčaninove ulice namirisali su dim, ubrzo su začuli i lavež psa koji ih je doveo do starice Danice Doder. Ona je partizanma pomogla da u podrumu njene kuće u Tiršovoj uhvate četvoricu sakrivenih SS oficira. Do podneva tog prvog dana akcije, Kraljevićevi ljudi su ubili ili uhvatili sedamnaest Nemaca i njihovih pomagača. Na Savskom vencu zabunom partizani su se u mraku pobili međusobno, rezultat: jedan mrtav, dva ranjena.
Sledećeg dana, u subotu 28. oktobra, stražar koji je sa distance osmatrao ulaz u kanalizaciju primetio je ženu koja je u šaht prosipala kantu sa smećem. U njoj su bile konzerve koje je ona u određeno vreme spuštala nemačkim vojnicima. Ta žena, koja je od početka rata radila za Gestapo, odvela je pripadnike OZNA do grupenfirera Hanca u jednoj kući kod današnje Mostarske petlje. Iako uhapšen bez borbe, odbio je da oda svoje ljude ili da im naredi predaju. Trećeg dana iz šahta kod hotela „Beograd” beg je pokušala grupa od 40 Nemaca, na vreme su primećeni, razoružani i zarobljeni. Ubrzo je stigla vest da su se u kuhinji bolnice u zgradi nekadašnje Vojne akademije pojavili nepoznati ljudi, postojala je sumnja da su diverzanti otrovali hranu…
Kraljevići borci su krenuli kanalizacionim tunelima ispod Đušine ulice, odakle su se kanali račvali prema Dunav-stanici, Botaničkoj bašti i drugim delovima grada. Nailazili su na leševe partizanski i sovjetskih oficira, one koje su nemački diverzanti posle ubistva sklanjali u kanalizaciju. Na taj način su, jedan za drugim, rešavani slučajevi misterioznog nestanka ljudi. U podzemlju oko Vukovog spomenika naročito je bilo jezivo. Partizani su otvorili šaht u dvorištu Tehničkih fakulteta, zaklonjeni od pogleda prolaznika sa Bulevara kralja Aleksandra. Među njih je doletela bomba, koja je pogodila u glavu Danila Đurovića Fiću. On, međutim uspeo da je baci dalje i niko nije povređen. Hodnicima su najpre išli borci sa metalnim štitnicima, za njihove opasače su se držali ostali. Ubrzo je došlo do borbe prsa u prsa, u kojoj su dvojica Nemaca ubijena, trojica zarobljena.
Cela akcija je trajala oko nedelju dana.
U kontraakciji OZNA nazvanoj „Grmeč“ koju je predvodio Gojko Kraljević poginulo je šezdeset pripadnika Drugog bataljona Druge brigade KNOJ, a 25 ih je završilo u ustanovama za mentalno lečenje. Ubjeni su ili zarobljeni svi diverzanti, kao i zaostali nemačke vojnici. Svedočanstvo o ovoj strašnoj epizodi ostavio je Mirko Jovićević u knjizi „Smrt je dolazila iz podzemlja” koju je 1986. godine objavio Kulturni centar iz Gornjeg Milanovca. Knjiga je nastala u razgovoru sa učesnicima akcije, pre svega sa Gojkom Kraljevićem.
Kad je NVO undergrad otkrio film, više dnevnih listova je potražilo Gojka Kraljevića, koji je nažalost, već bio pokojni, ali je njegova supruga novinarima ispričala dosta detalja koja je saznala od Gojka.
Izvor: Marko Jovićević, Smrt je dolazila iz podzemlja i dnevna štampa
Prema tim dogadjajima Zdravko Velimirović i Jurij Lisjenk su 1965.godine snimili ratni film koji je sam po sebi istorijski dokument.
Elem, prema planu Ota Skorcenija ostavljen je odredjen broj ss jedinica (cirka 200) da vrsi sabotaže iza linije fronta i unosi pometnju medju oslobodiocima. Prvi napad se dogodio ispred hotela Moskva 22.oktobra, kad je na narod koji se okupio i igrao kozaračko kolo pala granata. Niko nije poginuo, ali je bilo dosta ranjenih. Brzo se utvrdilo da to nije bio vazdusni ili topovski napad iz pravca Zemuna, već da je reč o diverziji. Ozna je zaključila: nemačke snage su jos tu! Nemci su tu operaciju nazvali "Ciklon jug", a OZNA "Grmec"
Još početkom septembra u Beograd je iz Nemačke stigla grupa od 175 specijalaca-diverzanata. Odmah su se smestili u podzemna skloništa, za njihov boravak znali su samo najviši oficiri Vermahta, SS-a i Gestapoa. Načelnik nemačkog generalštaba general Hans Krebs je lično izdao upustva grupenfireru Hancu koji je predvodio specijalce. Nemci su, inače, bili opsednuti beogradskim podzemljem: i danas ispod Tašmajdana postoje armirane prostorije u kojima je bila smeštena ratna komanda Jugoistok, kasnije Grupa armija F, na Zvezdari su za Nemcima ostali lavirinti tunela. Oko blokova vladinih zgrada u Nemanjinoj ulici, pa prema Železničkoj stanici, bila je prava klanica za crvenoarmejce i partizane jer su se Nemci pojavljivali i nestajali u seriji tunela.
Na svoj dvadeseti rođendan, 24. oktobra, Gojko Kraljević, komandant bataljona u Šestoj ličkoj brigadi dobio je nalog da se hitno javi u komandu smeštenu u Đušinoj ulici. Tu je „prekomandovan“ za komadanta Drugog bataljona Druge brigade Četvrte beogradske divizije KNOJ-a sa zadatkom da očisti podzemni Beograd od Nemaca. Akcija šifrovanog imena „Grmeč“ pokrenuta je 27. oktobra. Kraljevićevi ljudi su podeljeni u deset grupa po osam boraca, osim automata, pištolja, noževa i bombi, imali su i metalne štitove. I to je bilo sve: niti su bili obučeni za takvu vrstu borbe, niti su imali detaljnan plan 36 kilometara duge beogradske kanalizacije, a kamoli tajnih tunela poput njihovih neprijatelja koji su ih čekali u potpunom mraku.
Prvi kanalizacioni štaht je otvoren na uglu ulica Nemanjine i kneza Miloša, ispred zgrade Ministarstva spoljnih poslova. Kada su se prva osmorica spustila u kanalizacioni hodnik, Kraljević im je rekao zašto su tu. „U ovim podzemnim hodnicima su nemački diverzanti. Posebno su obučeni i naoružani do zuba. Ako ih ne uništimo, oni će nas jer su u prednosti pošto nas čekaju na nišanu. Automate upotrebite samo u krajnjoj nuždi jer možemo međusobno da se poubijamo. Krećite se što tiše, nečujno. Ako se neko boji, nek se sad javi. Posle će biti kasno. Razumećemo da to ne čini iz kukavičluka...” Niko se nije javio, grupa je polako krenula niz kosinu prema Železničkoj stanici.Gotovo ništa se nije videlo, buku je pravila voda i tutnjava sa kaldrme na površini.
Ubrzo je došlo do prve borbe. Nemci su zapucali iz automata, a onda se čulo odzvanjanje cokula u bekstvu. Partizani su se upustili u bitku noževima, trojica Nemaca su ubijena, dvojica zarobljena. U taj očišćeni deo podzemlja postavljena je straža. Nastavili su da pretražuju hodnike oko stanice i u pravcu današnje Mostarske petlje. Ispod Birčaninove ulice namirisali su dim, ubrzo su začuli i lavež psa koji ih je doveo do starice Danice Doder. Ona je partizanma pomogla da u podrumu njene kuće u Tiršovoj uhvate četvoricu sakrivenih SS oficira. Do podneva tog prvog dana akcije, Kraljevićevi ljudi su ubili ili uhvatili sedamnaest Nemaca i njihovih pomagača. Na Savskom vencu zabunom partizani su se u mraku pobili međusobno, rezultat: jedan mrtav, dva ranjena.
Sledećeg dana, u subotu 28. oktobra, stražar koji je sa distance osmatrao ulaz u kanalizaciju primetio je ženu koja je u šaht prosipala kantu sa smećem. U njoj su bile konzerve koje je ona u određeno vreme spuštala nemačkim vojnicima. Ta žena, koja je od početka rata radila za Gestapo, odvela je pripadnike OZNA do grupenfirera Hanca u jednoj kući kod današnje Mostarske petlje. Iako uhapšen bez borbe, odbio je da oda svoje ljude ili da im naredi predaju. Trećeg dana iz šahta kod hotela „Beograd” beg je pokušala grupa od 40 Nemaca, na vreme su primećeni, razoružani i zarobljeni. Ubrzo je stigla vest da su se u kuhinji bolnice u zgradi nekadašnje Vojne akademije pojavili nepoznati ljudi, postojala je sumnja da su diverzanti otrovali hranu…
Kraljevići borci su krenuli kanalizacionim tunelima ispod Đušine ulice, odakle su se kanali račvali prema Dunav-stanici, Botaničkoj bašti i drugim delovima grada. Nailazili su na leševe partizanski i sovjetskih oficira, one koje su nemački diverzanti posle ubistva sklanjali u kanalizaciju. Na taj način su, jedan za drugim, rešavani slučajevi misterioznog nestanka ljudi. U podzemlju oko Vukovog spomenika naročito je bilo jezivo. Partizani su otvorili šaht u dvorištu Tehničkih fakulteta, zaklonjeni od pogleda prolaznika sa Bulevara kralja Aleksandra. Među njih je doletela bomba, koja je pogodila u glavu Danila Đurovića Fiću. On, međutim uspeo da je baci dalje i niko nije povređen. Hodnicima su najpre išli borci sa metalnim štitnicima, za njihove opasače su se držali ostali. Ubrzo je došlo do borbe prsa u prsa, u kojoj su dvojica Nemaca ubijena, trojica zarobljena.
Cela akcija je trajala oko nedelju dana.
U kontraakciji OZNA nazvanoj „Grmeč“ koju je predvodio Gojko Kraljević poginulo je šezdeset pripadnika Drugog bataljona Druge brigade KNOJ, a 25 ih je završilo u ustanovama za mentalno lečenje. Ubjeni su ili zarobljeni svi diverzanti, kao i zaostali nemačke vojnici. Svedočanstvo o ovoj strašnoj epizodi ostavio je Mirko Jovićević u knjizi „Smrt je dolazila iz podzemlja” koju je 1986. godine objavio Kulturni centar iz Gornjeg Milanovca. Knjiga je nastala u razgovoru sa učesnicima akcije, pre svega sa Gojkom Kraljevićem.
Kad je NVO undergrad otkrio film, više dnevnih listova je potražilo Gojka Kraljevića, koji je nažalost, već bio pokojni, ali je njegova supruga novinarima ispričala dosta detalja koja je saznala od Gojka.
Izvor: Marko Jovićević, Smrt je dolazila iz podzemlja i dnevna štampa
Prema tim dogadjajima Zdravko Velimirović i Jurij Lisjenk su 1965.godine snimili ratni film koji je sam po sebi istorijski dokument.
Poslednja izmena:
