Festival monodrame i pantomime

[Sensei]

Tradicionalni, 46. po redu Festival monodrame i pantomime započeo je na sceni Pozorišta lutaka „Pinokio” nastupom barda našeg glumišta Petra Božovića sa monodramom „Reče mi jedan čoek, ćeraćemo se mi još, kada budem mlađi”, a potom i Nikoline Vujević s komadom „Nina. Žiri u sastavu rediteljka Tatjana Mandić Rigonat i glumci Ivan Perković i Bojan Krivokapić odabrao je osam naslova od 64 selektovane predstave koji će se takmičiti za Zlatnu kolajnu „Maja Dimitrijević” i nagradu publike Zlatna kolajna „Siniša Dašić”.

Prateći program odvijaće se u podne u zemunskoj „Staroj carinarnici”. Publika će do 4. jula moći da vidi po dve predstave u 19 i 20.30 sati u „Pinokiju”. Učestvuju glumci Pozorišta „Zoran Radmilović” Zaječar, „Upalimo reflektore” Novi Sad, Teatra BiT Trebinje, „Pinokija”, „Slavije”, Narodnog pozorišta u Beogradu... Festival je otvorila Danijela Nela Mihailović.

http://www.politika.rs/sr/clanak/482465/Festival-monodrame-i-pantomime

 

[Lada]

Tokom četrdeset pet godina, na Festivalu monodrama i pantomime nastupili su umetnici sa skoro svih kontinenata.

Najznačajniji umetnici, sa naših prostora, koji su dali značajan doprinos jedinstvenosti festivala su Ljuba Tadić, Miloš Žutić, Mira Banjac, Petar Kralj, Josip Pejaković, Zijah Sokolović, Maja Dimitrijević, Ljiljana Blagojević, Svetlana Bojković, Milena Dravić, Dragan Nikolić, Rade Šerbedžije, Vesna Stanković, Marta Bereš, Nada Šargin i dr. Dugogodišnji selektor bio je Ivan Bekjarev, koji je dao znatan doprinos razvoju ovog značajnog festivala. Sadašnji selektor je glumac Predrag Miletić.

 

[Lada]

Petar Božović: Svuda je napredak, a čovek se nije pomerio​

 

[Lada]

Ne trazi previse - Balkanski rokenrol - Dusan Stojanovic (recituje Petar Bozovic)​

 

[Lada]

Monodrama ANA

ANA, MONODRAMA NA ŠINAMA
Monodrama ANA rađena je kao glumački master rad. To znači da je glumica Teodora Marčeta pažljivo pročitala, izabrala i prilagodila one delove Ane Karenjine koji će joj pomoći da pokaže svoju veštinu. Lik žene u procepu iz kog je jedini izlaz smrt dramski je, priznaćete, veoma zanimljiv. Ipak, siže romana velikog ruskog bradonje, ili bar onaj deo sižea koji se tiče ljubavnog trougla i Anine sudbine, poznat je apsolutno svakom gledaocu („Je l’ to ona što se bacila pod voz?“). Budući da ANA, glede fabule, ni u kom trenutku ne iskače iz okvira očekivanog, gledaocu preostaje samo da se zavali u sedište, uživa u sopstvenom poznavanju klasika i zadovoljno se gladi po glavi. Postavlja se pitanje – da li je inspirativna glumačka igra dovoljna da ispuni sve što inače očekujemo od predstave?

Zavisi od očekivanja. Bez obzira na to što monodrama u svojoj konvenciji podrazumeva fokus na glumca, tekst, ili u ovom slučaju dramatizacija, predstavlja temelj svega što gledamo. Izbor slika iz života lika verovatno odgovara senzibilitetu glumice i sjajno šljaka kao podloga za master predstavu. Međutim, iako je ANA rađena kao ispit u produkciji Akademije umetnosti, uzimajući u obzir da se sada igra u pozorišnoj kući, ona podleže pitanjima repertoarske politike – zašto baš ova priča, na ovaj način, baš sad? A u vezi sa prvim pasusom ovog teksta čini se da odgovora manjka.

Ipak, ANA radi jednu veoma važnu stvar. Iznimno važnu. Ona se preporučuje srednjoškolcima, inače sasvim skrajnutoj populaciji na domaćoj pozorišnoj sceni (i to vrlo prigodno – u Pozorištu mladih), i u tome je skoro jedinstvena u Novom Sadu. Teodorina Ana je mlada, energična, povremeno čak i duhovita, ponekad zajedljiva, sve u svemu, vrlo daleko od nekog papirnatog lika.

 

[Lada]

 

[Lada]

Zapit-ana, nasmej-ana, razigr-ana, izigr-ana.

I zaista, verovatno ne postoji bolji način da se jedna generalno omražena lektira, odnosno, njen naslovni lik, približi ljudima koji joj pristupaju sa zazorom. Glumica igra celu predstavu ne menjajući kostim – crnu haljinu koja pripada više sadašnjem vremenu nego devetnaestom veku. Pored toga, u adaptaciji se poprilično zaobišao kulturno-istorijski kontekst Ane Karenjine, što bi verovatno pomoglo da se preskoči vremenski jaz i ova priča učini aktuelno univerzalnom, da nije jedne veoma bitne činjenice – sudbina Ane Karenjine je najuže vezana za konvencije društva kome je pripadala. U slikanju tog društva i leži umešnost Tolstoja Lava. Opet, monodrama je rađena „po motivima“ i fokusira se na psihološko, a posebno emotivno stanje glavne junakinje, što je legitimno. Paradoks nastaje u procepu između očekivanja da gledalac (srednjoškolac) sam učita kontekst jer se kontekst apriori smatra poznatim i težnje predstave da Anin lik približi mladoj publici i da je na neki način edukuje, pritom joj pružajući samo paru, hoćemo reći posledicu, svega što se krčka u Tolstojevom loncu.

Fokus na emotivno proživljavanje (ili preživljavanje) lika očekuje od gledaoca da se uživi ili saoseća. To znači da predstava pretenduje da stvori iluziju sveta scene i da uvuče gledaoca u taj svet, u kom lik, dakle, ima svoju psihologiju, a nije puka marioneta. Postoji broj zaista emotivno nabijenih trenutaka – kao onaj u kom nam Ana priča reakciju svog sina kada se, iako joj je zabranjeno da ga viđa, ušunjala u svoju bivšu kuću. !Kokoški se perje naježilo i zaista će dugo pamtiti tu scenu. Utoliko više upada u oči prilično nemaran pristup dramatizaciji koji gledaoca, sigurni smo nehotice, izbacuje iz sveta koji predstava stvara. Misli se pritom prvenstveno na to da Ana u svom pripovedanju često koristi perfekat kada priča o stvarima koje trenutno radi i koje gledalac treba da zamisli kako se simultano dešavaju na sceni. Međutim, postavlja se pitanje kako zamisliti to, ako imamo informaciju da se već završilo, kao da nam Ana pripoveda? Pored toga, Ana pročita pismo svog muža, da bi se kasnije referisala na informacije iz pisma koje publika nije čula. Ako nismo tu, sa njom, u trenutku, odmah dobijamo kritičku distancu umesto saučesničke pozicije, što umnogome otežava poistovećivanje.

Lajtmotiv Aninog košmara u kom je proganja „seljak koji priča na francuskom“ (identitet progonitelja saznamo pri kraju predstave) umetnut je, inteligentno, na nekoliko mesta u drami jer je to situacija koja gledaocu dozvoljava da se zainteresuje i postavlja pitanje – kako će ovo da se razvije? Takođe, scene košmara, brze i uznemirene, razigravaju prostor. Scena se iz perona sa početka predstave, uglavnom pomoću svetla, transformiše u niz lokacija, da bi zatvorila krug opet postavši peron (režija – Ivana Janošev, svetlo – Zdenko Medveđ, zvuk – Vladimir Zima). Rekvizite je malo ili, bolje reći, dovoljno, a celokupnu scenografiju čini jedan kovčeg koji poprima brojne funkcije.

 

[Lada]

Pored očigledne količine vere i entuzijazma sa kojim je predstava rađena, ostaje frustrirajući osećaj da bi samo mala dorada teksta učinila ovu predstavu pitkijom, velika dorada teksta bi je učinila bolje struktuiranom i uravnoteženijom, a promena u pristupu bi je mogla i oneobičiti, pa bi ova inače svima poznata priča, bljesnula u nekom neočekivanom svetlu koje bi pobuđivalo radoznalost. Ipak, takva kakva jeste, predstava ANA je svedočanstvo ozbiljnog glumačkog rada, posveta očigledno voljenoj knjizi i pomoć srednjoškolcima da razviju živu i emotivnu predstavu o ovoj književnoj junakinji.

 

[Lada]

 

[Lada]

Prvak Drame Narodnog pozorišta Slobodan Beštić apsolutni pobednik 46. Festivala monodrame i pantomime u Zemunu​

4 jul 2021.

Apsolutni pobednik 46. Festivala monodrame i pantomime u Zemunu je prvak Drame Narodnog pozorišta Slobodan Beštić s predstavom „Noćni pisac“, autorskim projektom Jana Fabra, svetski priznatog, multimedijalnog belgijskog umetnika i Narodnog pozorišta.

Beštiću su pripala oba festivalska priznanja - Zlatna kolajna „Maja Dimitrijević" za monodramu, koju dodeljuje stručni žiri, i Nagrada publike Zlatna kolajna „Siniša Dašić“.

Stručni žiri radio je u sastavu Tatjana Mandić Rigonat, reditelj (predsednik), Ivan Prekovć, glumac i Bojan Krivokapić, glumac.

Žiri publike radio je u sastavu Ljiljana Zorkić, novinar, predsednik žirija, Jelena Markov, inženjer geologije, Ana Ivković, filolog, Marija Živković Nikolić, dipl. etnolog antropolog i Mihajlo Dašić, diplomirani ekonomista.



Obrazloženje stručnog žirija
Festival monodrame i pantomime je praznik koji evo već 46 godina slavimo zahvaljujući pozorišnim posvećenicima i onima koji ga organizuju i oblikuju kao i umetnicima koji neguju monodramu kao specifičan pozorišni oblik.

Velika je čast i odgovornost biti u žiriju. Umetnost nije sport kojem je svojstveno takmičenje i zato svako nagrađivanje govori nešto i onima koji odlučuju o nagradama. Ove godine videli smo sedam potpuno različitih po sadržaju formi, izboru umetničkih sredstava, umetničkoj ekspresiji, monodramskih ostvarenja. Videli smo na sceni umetnike različitih generacija: Petra Božovića, Nikolinu Vujević, Natašu Petrović, Boška Puletića, Jugoslava Krajnova, Mariju Đajić, Slobodana Beštića i zajedno sa publikom uživali u njihovoj posvećenoj igri.

Žao nam je što ove godine nije bilo pantomimskih predstava u takmičarskom programu i nadamo se da će 47. festival nastaviti tradiciju u punom kapacitetu kao Međunarodni festival monodrame i pantomime.

Zlatnu kolajnu „Maja Dimitrijević" žiri jednoglasno dodeljuje Slobodanu Beštiću za glumački polifonu, fascinantnu igru u predstavi „Noćni pisac", u režiji Jana Fabra. Slobodan Beštić, glumac tragalac, hrabro, beskompromisno istražuje glumački scenski izraz, otkrivajući najintimnije prostore savremenog umetnika kakav je Jan Fabr. Slobodan Beštić kreće se kroz beskraj glumačkog izraza koji je za njega iznova i iznova način da živi život na sceni autentično i igrački i intelektualno moćno, van svakog klišea. Beštić je u Fabru pronašao svog reditelja, a Fabr svog glumca, scenski i ego i alter ego, ukratko prepoznali su se i kreirali predstavu za pamćenje i u duhu savremenog scenskog izraza.

Odluka žirija publike

Jednoglasno je glasovima žirija publike prvo mesto osvojio Slobodan Beštić, sa monodramom Jana Fabra „Noćni pisac“.

Svojom interpretacijom i umetničkom energijom nadmašio je sve takmičare i uvrstio svoju monodramu u sam vrh pozorišnog umeća što je i publika ocenila dugotarajnim aplauzom.

Dakle, Slobodanu Beštiću pripada nagrada „Siniša Dašić“ kao najboljem učesniku u takmičarskom delu 46. Festivala monodrame i pantomime u Zemunu.

Prema mišljenju članova žirija izuzetnu pažnju publike privukla je Nikolina Vujević sa monodramom „Nina“, kao autor, reditelj i izvođač.

Isto tako aplauzima publike je nagrađen i Jugoslav Krajnov s monodramom „Čaj sa Kublaj Kanom“.

A po oceni članova žirija publika je posebno zadovoljastvo pokazala prema Bošku Puletiću i njegovoj glumi u monodrami „Živojin Mišić“.



Ovogodišnji festival održan je od 1. do 4. jula u Pozorištu „Pinokio".