Fernando Pesoa

[Baudrillard]

ŽIVOTOPIS FERNANDA PESOE: NAPUŠTEN KAO BRODOLOMNIK NA PUČINI

1888.

Na lisabonskom Trgu svetog Karlosa, na četrvrtom spratu kuće koja je gledala na pozorište i crkvu, 13. juna, na Dan svetog Antonija, zaštitnika Lisabona, u 15 sati i 20 minuta, rodio se Fernando Pesoa (Fernando Antonio Noqueira Pessoa). Bilo je to prvo dete u porodici Žoakima de Seabre Pesoe ( Joaquim de Seabra Pessoa) i Marije Madalene Pinjeiro (Maria Madalena Pinheiro Pesso).

1890.

19. maja, u Lisabonu, rodio se Mario se Sa-Karneiro (Mario de Sa-Carneiri), pesnik i jedan od najbližih Pesoinih prijatelja i saradnika.

1893.

U januaru, rađa se Pesoin brat Žorže (Jorge).

13. jula umire od tuberkuloze, u 43. godini, pesnikov otac, muzički i pozorišni kritičar od koga je Fernando nasledio krhku fizičku građu i umetničke sklonosti. Time se okončava jedini srećni period piščevog života „doba kad se slavio moj rođendan i niko nije bio mrtav“. Sa pet godina Fernando ume da čita i piše.

1894.

Pesoa izmišlja prvog heteronima, zvanog Chevalier de Pas, u čije ime piše samom sebi pisma.

Umire mu jednogodišnji brat Žorže.

1895.

26. juna sedmogodišnji Pesoa piše svoju prvu pesmu, „Mojoj dragoj mamici.“

Njegova majka – Dona Marija Madalena – preudaje se u decembru za komandanta Žoaoa Migela Rozu (Joao Miqel Rosa) koji je naimenovan za portugalskog konzula u Durbanu (Južna Afrika).

1896.

U januaru, majka i sin kreću u Afriku. U Durbanu, gradu koji je u to vremen brojao oko 30.000 stanovnika, Fernando stiče osnovno obrazovanje u katoličkoj manastirskoj školi irskih redovnica, gde uči engleski jezik i prima prvu pričest. Rađa mu se polusestra Enriketa Madalena(Henriqueta Madalena).

Izuzev obrazovanja stečenog u inostranstvu i pod snažnim uticajem jedne velike evropske kulture, u Pesoinom stvaralaštvu ne nailazimo na tragove njegovog boravka u Durbanu. Mogućno je, međutim, pretpostaviti da je duga plovidba brodom (oko trideset dana) ostavila trajan utisak nelagodnosti, praćen „mučninom, strepnjom i strahom od nepoznatog“ koji je pesnik kasnije često iskazivao prema seobama, selidbama i putovanjima.


Mladi Pesoa
1898.

Rađa se druga Fernandova polusestra, Madalena Enriketa (Madalena Henriqueta).

1899.

Upisuje se u srednju školu gde kao briljantan učenik „preskače razrede“. Usvaja engleski kao maternji jezik, na kome „misli, piše i govori“ kao da nikad nije poznavao nijedan drugi jezik. Obrazuje se u duhu anglosaksonske kulture, ističući se u svim nastavnim disciplinama. Izmišlja drugog heteronima – Aleksanda Serča (Alexander Search) – s kojim takođe vodi prepisku, ovoga puta na engleskom.

 

[Baudrillard]

1900.

Dobija školsku nagradu za izvanredno poznavanje francuskog jezika na kome će takođe povremeno pisati pesme.

Rađa mu se prvi polubrat Luis Migel (Luis Miquel).

O Pesoinom odnosu prema braći i sestrama, sa kojima je delio detinjstvo provedeno u Africi, takođe ne saznajemo ništa. Stiče se, naprotiv, utisak, da je neprestano živeo sam, još odmalena, kad je bio „usamljeno mirno dete.“

1901.

Piše prve pesme na engleskom. Umire mu sestra Madalena Enrikta. U avgustu očuh dobija jednogodišnji dopust i cela porodica dolazi u Lisabon.

1902.

U Lisabonu, Pesoa stiče prva znanja o portugalskoj književnosti, od tetke po majci, Marije Šavijer (Marija Xsvijer), neoklasicističke pesnikinje. Piše na portugalskom pesmu „Kada ona dolazi“ (Quando Ela Passa).

Rađa se Žoao (Joao), drugi Pesoin polubrat.

Po povratku u Durban, u septembru, upisuje se u Trgovačku školu.

1903.

U decembru polaže prijemni ispit za upis na Univerzitet u Kejptaunu. Za pismeni sastav na engleskom, kao najbolji među 899 kandidata dobija „Nagradu Kraljice Viktorije.“

1904.

Čita Mitona, Bajrona, Šelija, Kitsa, Tenisona i Poa. Upoznaje Popa i njegovu školu. Piše prozu i pesme na engleskom. Rađa mu se još jedna polusestra – Marija Klara (Maria Clara).

1905.

U avgustu, nemačkim parobrodom „Herzog“ vraća se sam u Lisabon, grad svog detinjstv koji više nikada neće napuštati, sa izuzetkom nekoliko kratkih izleta u okolna mesta. Živi sa babom po ocu, Dionizijom, i dvema tetkama, jednom usedelicom i drugom udovicom. Jedina porodica za njega je i dalje samo majka, ali majka ga je „izneverila“. Otkriva Bodlera i portugalskog pesnika Sezarija Verdea (Cezario Verde). I dalje piše isključivo na engleskom.

1906.

U oktobru, očuh ponovo dobija jednogodišnji dopust i cela porodica stiže u Lisabon. Fernando prelazi da stanuje sa njima. Upisuje se na lisabonski Filozofski fakultet. U decembru mu umire polusestra Marija Klara.

1907.

U maju ponovo ostaje sam, ovoga puta na mnogo duže vreme. Ponovo stanuje sa tetkama i „ludom“ babom. Dve sačuvane stranice dnevnika napisane na engleskom jeziku svedoče o Pesoinoj usamljenosti i turobnom raspoloženju. „U svojoj porodici ne nalazim ni trunke razumevanja za moje duševno stanje. Podsmevaju mi se, rugaju mi se, ne veruju mi…Nemam nikoga u koga bih se mogao pouzdati..Intimni prijatelj je jedan od mojih ideala, iako je izvesno da nikad neću uspeti da nađem bliskog prijatelja…Ljubavnice ili devojke nemam, mada je to drugi moj ideal..Osećam se napušten kao brodolomnik na pučini. A šta sam to ja, najzad, ako ne brodolomnik.“ Prema svedočenjima drugova sa studija, Pesoa je u to vreme još uvek bio „stranac“ jer u njegovom „odevanju, navikama, kulturi, obrazovanju, čak i u njegovoj stidljivosti, nije bilo ničeg portugalskog.“ Zato se najviše družio sa studentima koji su govorili engleski. Omiljena tema bila mu je poezija, naročito engleska. Čita grčke i nemačke filozofe.

Postepeno zahvaljujući druženju sa drugovima s kojima se sastaje u kafani „Brazileir“, nedaleko od kuće u kojoj se rodio, gde će redovno navraćati do kraja života, Pesoa počinje da govori portugalski i da upoznaje domaće autore, otkrivajući istovremeno i francuski simbolizam. Sve češće poseže i za „čudotvornim napitkom“ – alkoholom, koji mu pomaže da se oslobodi od svega onoga što je „kao talog ostao da truli na dnu njegovog bića.“

U avgustu, u poodmakloj starosti, umire mu baba Dionizija, čiji su napdi staračkog ludila činili sumorne prizore Pesoine svakodnevice još sumornijom. Nasledstvo dobijeno od babe ukazuje mu se kao prilika da ostvari svoje težnje ka nezavisnosti i da se finansijski osamostali od očuha. Napušta univerzitetske studije, koje nisu odgovarale njegovom nedisciplinovanom duhu i seli se u iznajmljenu sobu (jedno skromno i mračno prizemlje u centru grada). Profesorskoj ili birokratskoj karijeri, koju bi mu omogućila fakultetska diploma, pretpostavlja samostalno zanimanje. Kupuje štampariju s namerom da se bavi štamparstvom i izdavaštvom. Štamparija i izdavačka kuća „Ibis“ ubrzo doživljava finansijski krah, pre nego što je i počela sa radom.

 

[Baudrillard]

1908.

Posle propasti štamparije, u koju je uložio sav imetak, Pesoa se zatiče bez prebijene pare i pribegava jedinoj pravoj blagodeti koju mu je pružilo školovanje u Durbanu: znanju engleskog, francuskog i daktilografije. Zapošljava se kao „inokorespodent za strane jezike u lisabonskim trgovčkim kućama.“ Do kraja života izdržavaće se ovim slabo plaćenim poslom, smatrajući da „biti pesnik i pisac ne predstavlja zanimanje već poziv.“

Iako je po povratku u Lisabon nameravao da piše isključivo „engleske pesme“, podstaknut delima portugalskog romantičara Almeide Gareta (Almeida Garrett) počinje da piše stihove na portugalskom.

Beleži u dnevnik da je opsednut strahom od ludila „koji je već sam po sebi neka vrsta ludila.“

1910.

Proglašenje Republike. U Portu se pokreće časopis „Orao“ (Aquia) koji uređuju republikanci.

Pesoin očuh premešten je sa službom u Pretoriju.

Časopis Orao
1911.

Za jednu obimnu antologiju najvećih svetskih prozaista i pesnika, Pesoa prevodi anglosaksonske pesnike.

1912.

Jedna grupa književnika i intelektualaca obrazuje u Portu društvo s nazivom „Portugalska renesansa“ (Renascence Portuquesa) čije glasilo postaje časopis „Orao“ (nova serija). Program ovog društva jeste obnova, odnosno vaskrsenje Portugalske domovine, s ciljem da se, na temelju izvornih nacionalnih vrednosti stvori novi život i nova kultura. U aprilu, Pesoa objavljuje u „Orlu“ svoj prvi članak „Nova portugalska poezija razmatrana sa sociološkog stanovišta“, gde se predskazuje dolazak novog velikog pesnika, super – Kamoisa, koji će svojim delom prevazići sve što je ikad stvoreno u portugalskoj književnosti. Tekst izaziva burna reagovanja.

U novembru objavljuje esej „sihološki aspekt nove portugalske poeije.“

Mario de Sa-Karneiro objavljuje prvi knjigu novela i upisuje se na Sorbonu. Među njima se razvija prisno prijateljstvo i započinje obimna prepiska.

Pesoa stanuje po iznajmljenim sobama, živi boemskim životom, redovno posećuje kafane „Brazileira“ i „Složna braća“ gde se sastaje sa svojim vršnjacima, mladim piscima koji ga uvažavaju kao eruditu i lucidnog kritičara. Nosi naočari sa zlatnim okvirom i često poboleva od gripa i bronhitisa.

1913.

U januaru namerava da objavi zbirku pesama “Mač” (Gladio).

U februaru Mario de Sa – Karneiro šalje Pesoi iz Pariza prvu pesmu.

U martu započinje saradnju s časopisom “Pozorište” (Teatro) gde objavljuje kritičke prikaze novih knjiga. 29. marta piše na portugalskom pesmu “Močvare” (Pauis). Osamnaestogodišnji Žoze de Almada –Negreiros (Jose de Almada Negreiros) održava u Lisabonu prvu izložbu crteža koju Pesoa prikazuje u aprilskom broju “Orla”. Upoznaje se sa ovim mladim slikarem, potonjim pesnikom i pripovedačem, s kojim će se uskoro i sprijateljiti. (Almada de Negreiros uradio je nekoliko najuspelijih i najpoznatijih Pesoinih portreta).

U maju piše na engleskom pesmu “ Epithalamium.”

Krajem juna Sa-Karneiro se vraća iz Pariza u Lisabon.

U avgustu, u “Orlu”, Pesoa objavljuje tekst lirske proze “U šumi otuđenja” ( Na Floresta do Alheamento).

U oktobru piše statičnu dramu “Mornar” ( O Marinheiro), jednočinku u simbolističkom maniru.

1914.

U januaru, po narudžbini jednog londonskog izdavača, prikuplja i prevodi na engleski 300 najpoznatijih portugalskih poslovica.

U februaru objavljuje pesmu “Močvare”, napisanu prethodne godine, u prvom i jedinom broju lisabonskog časopisa “Renesansa” (Renascenca). Prema naslovu ove pesme (Pauis) koja ima programski karakter, definiše se novi književni pravac “paulizam”. U toj pesmi, koja se svojom originalnošću izdvaja od svega što stvaraju Pesoini savremenici, pesnik izlaže svoja poetička načela zasnovana na “intelektualizaciji emocije” i ujedno, na “emocionalizaciju ideje.” Ova, naizgled paradoksalna težnja, biće jedna od osnovnih preokupacija svekolike Pesoine poezije.

8. marta pojavljuje se u Pesoinom duhu novi pesnik, hetreonim Alberto Kaeiro (Alberto Careiro). Toga dana, koji će smatrati “ trijumfalnim danom svog života”, Pesoa je u Kaeirovo ime napisao preko trideset pesama, u jednom dahu, obuzet neobjašnjivim nadahnućem, stojeći, kao i obično, za svojim pisaćim stolom. Te pesme, sa zajedničkim naslovom “Čuvar stada” (O Guardador de rebanhos), koje se odlikuju jednostavnošću, neposrednošću izraza i panteističkim odnosom prema prirodi, obezvediće Kaeiru mesto Učitelja u razgranatoj porodici Pesoinih potonjih heteronima.

U istom mesecu javlja se i drugi heteronim, Alvaro de Kampos (Alvaro de Campos), moderni pesnik, zadojen futurističkim idejama, čijim imenom Pesoa potpisuje “Trijumfalnu odu” (Ode Triunfal) i pesmu “Opiarium”.

16. juna piše prvu pesmu Rikarda Reisa (Rikardo Reis), heteronima čije se pesništvo oslanja na helenističke i klasične uzore.

U novembru, posle višemesečnog perioda grozničavog pisanja, zapada u neurasteničnu krizu i priznaje da se nalazi u stanju “apsolutne abulije”. Oseća se kao “jedan odlomak samog sebe pohranjen u napuštenom muzeju”. Izbegava društvo prijatelja, koji se svakodnevno okupljaju u pivnici “Jasen”. Beleži u dnevnik da je jedno od retkih intelektualnih zadovoljstava koje mu je još preostalo, čitanje detektivskih romana Konana Dojla ili Artura Morisona. “Jedna knjiga nekog od tih autora, cigareta i šoljica kafe predstavljaju jedinu sreću u mom životu”;

 

[Baudrillard]

1915.

U januaru piše, na engleskom, poemu “Antinous”. Prolazi kroz najtežu egzistencijalnu krizu. “Osećam se mnogostruk. Ja sam nalik na sobu s bezbroj ogledala koja lažnim odsjajima iskrivljuju jednu prethodnu stvarnost koja se ne odražava ni u jednom od njih, a istovremeno se ogleda u svima.Kao što panteist oseća sebe kao drvo ili cvet, ja sebe osećam kao različita bića. Osećam da živim tuđe živote, u sebi, nepotpuno, kao da moje biće pripada svim ljudima.”

Njegova nervna kriza pogoršana je materijalnim stanjem koje se graniči sa bedom. Živi kao beskućnik i spava u nekoj kafani čiji mu je vlasnik ustupio jedan sobičak iznad kuhinje, mračnu ostavu bez prozora i bez osnovnih higijenskih uslova.

Prihvata saradnju sa dnevnim listom “Žurnal” (O Jurnal) gde piše rubriku “Hronika života koji prolazi.” Zbog svojih originalnih ideja koje se nisu poklapale sa sudom javnog mnenja a povodom jednog protesta lisabonskih šofera upućenog redakciji lista, Pesoa uskoro gubi ovaj posao.

U aprilu izlazi prvi broj časopisa “Orfej”(Orpheu) čiji je jedan od pokretača i urednika. Ovaj časopis, glasilo prvog talasa modernizma u portugalskoj književnosti, gde su, pored ostalog objavljene pesme Marija de Sa-Karneira, priče Almade Negreirosa, Pesoina drama “Mornar” i Kamposova “Trijumfalna oda” i “ Opiarium”, izaziva zgražavanje javnosti, a građanska štampa naziva njegove saradnike “ludacima, degenericima, morfinistima” itd.

11. juna piše “Oda Voltu Vitmenu” (Ode a Walt Whitman) Alvara de Kamposa.

11. jula Mario se Sa-Karneiro vraća se, incognito, u Pariz. Istog meseca izlazi drugi broj “Orfeja” sa “Pomorskom odom” (ode Maritima) Alvara de Kamposa, poemom od preko hiljadu stihova, napisanom u jednom dahu kao apologija pomorskog života, prekomorskih putovanja i otkrića novih svetova.

U jednoj belešci pod naslovom “Šta želi Orfej?”, Pesoa objašnjava namere pokreta i časopisa: Stvoriti kosmoplotsku umetnost u vremenu i prostoru..Istinsk moderna umetnost mora biti denacionalizovana u najvećoj mogućoj meri kroz spontano prožimanje i spajanje azijske mističnosti I tugaljivosti, afričkog primitivizma, američkog kosmopolitizma, egzotičnosti Okeanije i evropske tradicije i dekadencije.”

U avgustu, živa stvaralačka aktivnost svih heteronima.

U septembru, Pesoa prevodi teozofske i ezoterične spise engleskih autora. Proučava Vilijama Blejka i Svedenborga.

U decembru saznaje da mu je majka u Pretoriji preživela šlog i da je ostala delimično paralizovana. Pesoa se sve više okreće spiritizmu i teozofiji.

Mario de Sa-Karneiro
1916.

U januaru planira da počne profesionalno da se bavi astrologijom.

U martu, Sa-Karneiro, koji se zatekao u Parizu bez ikakvih sredstava, najavljuje Pesoi da namerava da se ubije.

26. aprila Sa- Karneiro uzima smrtonosnu dozu otrova u pariskom hotelu Hotel se Nica. Pesoa telepatski preživljava poslednje dane svog životnog i književnog “sapatnika” i beleži da je osetio, uprkos razdaljini od dve hiljade kolometara, samoubistvo jedine osobe koja je donekle ispunila njegov mladalački ideal o “intimnom prijatelju”.

U septembru je pripremljen treći broj “Orfeja”, gde je Pesoa nameravao da objavi svoje engleske pesme. Broj neće izaći zbog bankrotstva štamparije.

Časopis Orfej

 

[Baudrillard]

1917.

U aprilu Almada Negreiros održava prvu futurističu konferenciju. Izlazi prvi i jedini broj časopisa “Futuristički Portugal (Portual Futurista) koji donosi nekoliko pesama potpisanih Pesoinim imenom i manifest “Ultimatum” Alvara de Kamposa.

1918.

Objavljuje nove “plakete” engleskih stihova “Antinous” i “35. Sonnets” čiji prikazi izlaze u londonskom Tajmsu i Glazgov Heraldu.

Po okončanju rata, Lisabon doživljava ekonomski procvat, naročito u domenu trgovine, što Pesoi donosi znatno više posla kao “inokorespodentu” i ujedno poboljšanje imovnog stanja, iako i dalje pod uticajem nepovoljnog položaja planeta u horoskopu, “rđavo upravlja novcem koji sam zaradi ili imetkom koji je stekao nasledstvom.”

1919.

12. aprila piše niz pesama u ime Alberta Kaeira, koga je proglasio “mrtvim” još 1915.

Rikardo Reis, ubeđeni monarhista, zauvek napušta Portugal i seli se u Brazil.

U jednom trgovinskom predstavništvu, gde radi kao spoljni saradnik, pomažući svom rođaku, vlasniku, u vođenju prepiske na engleskom i francuskom, upoznaje devetnaestogodišnju daktilografkinju Ofeliju Keiroz (Ofelia Queiroz), devojku iz građanske porodice, jednostavne i vesele naravi, koja će postati prva i jedina pesnikova ljubav.

5. oktobra u Pretoriji umire mu očuh.

1920.

30. januara engleski list “Anthenaeum” objavljuje Pesoinu pesmu “Meantime”.

1. marta piše prvo pismo Ofeliji. Njihovo “zabavljanje” i prepiska trajaće do kraja novembra. Prema svedočenju Ofelije Keiroz, Pesoa je bio “veoma ljubomoran” ali je tu ljubomoru podnosio bez ljutnje i svađa. Obično je bio veseo, smejao se kao dete, zbijao šale i jezičke kalambure. Pušio je mnogo, i cigarete i lulu. Bio je jako sujeveran, naročito prema zavijanju pasa. Najčešće je sačekivao Ofeliju ispred kancelarije i pratio je kući. Na tim gotovo svakodnevnim šetnjama, ćaskali su o “običnim stvarima, o njegovim planovima, o porodici”. Protivno ondašnjim običajima, Pesoa se nikad nije predstavio Ofelijinoj porodici, iako je jedno vreme, sudeći po pismima, nameravao njome da se oženi. Prema devojci koju je obasipao duhovitim poklončićima i šaljivim pesmicama, bio je nežan, stidljiv, ekscentričan i nesiguran u pogledu njenih osećanja. Istovremeno uzdržan i zatvoren, retko je govorio o svom intimnom životu. U jednom pismu piše: “niko ništa ne zna o mojoj ljubavi prema tebi, jer se nikome nisam poverio.”

Ofelija Keiroz
30. marta iz Afrike stiže Pesoina majka, udovica s dva sina i kćerkom. Sa pedeset osam godina, Dona Marija Madalena bila je već oronula starica, poluparalizovana od poslednjeg šloga. I “mamin mališan”, ubledeo i ostario pre vremena, “sav kost i koža” izgledao je kao “slika i prilika” svog oca iz poslednjih dana. Sa trideset i dve godine, bez fakultetske diploma, bez imetka i vlastite porodice, bez sigurnog zaposlenja i društvenog položaja, Pesoa se ukazao majci kao osoba koja je “promašila u svemu”, utoliko pre što čak nije uspeo ni da postane “čuveni pesnik”, premda je bio potpuno predat književnom radu. Ipak, majčin povratak i zajednički život porodice u iznajmljenom stanu pruža Pesoi sigurnost i toplinu “ponovo nađenog” doma.

Dva Pesoina brata sele se u Englesku.

U oktobru oseća zdravstvene tegobe i simptome nervne krize. Razmišlja o odlasku u bolnicu, ne bi li našao leka koji bi mu pomogao da se “odupre crnoj senci koja se nadvila nad njegov duh.”

29. novembra šalje Ofeliji oproštajno pismo.

1921.

U sopstvenom izdanju objavljuej knjižice “English Poems I i II” i “English Poems III”.

1922.

U maju izlazi prvi broj časopisa “Savremenost” (Conemporanea) gde se objavljuje Pesoina novela “Bankar anrhista” (O Banqueiro Anarquista). Sledi redovna saradnja s ovim časopisom.

 

[Baudrillard]

1923.

Nastavlja saradnju sa “Savremenikom”, gde objavljuje niz priloga, pored ostalog pesmu Alvara de Kamposa “Lisabon Revisited”, tri pesme na francuskom (Trois Chansons Mortes) i pesmu na engleskom “Spell.”

1924.

Uz pomoć prijateja, slikara Ruja Vaza (Ruy Vaz) pokreće časopis “Atina” (Athena) gde u uvodnom tekstu obrazlaže svoju estetčiku poziciju.U drugom broju objavljuje polemički tekst Alvara de Kamposa “Šta je metafizika” i esej o Mariju de Sa-Karneiru, a u trećem Kamposov traktat “Nacrt za jednu nearistotelovsku estetiku.”

1925.

U februaru izlazi poslednji, peti broj časopisa “Atina.”

17. marta umire Dona Marija Madalena. Pogođen majčinom smrću Pesoa se sve više posvećuje proučavanju teozofije i okultnih nauka.

1926.

U setembru, u časopisu “Contemporanea” objavljuje pesmu “Mamin mališan” ( O Menino da Sua Mae).

1927.

U Koimbri, jedna grupa mladih pisaca studenata pokreće časopis “presence” (Prisutnost) koji će postati glasilo tzv. Drugog talasa modernizma u portugalskoj književnosti. Njegovi urednici, koji ističu originalnost kao osnovno merilo vrednosti u literaturi, priznaju “Orfej” za jedinu pravu avangardu u Portugalu, a u Pesoi koji je do tada bio poznat i cenjen u uskom književnom krugu, prepoznaju velikog pesnika i nazivaju ga Učiteljem. Ovo priznanje pesnika najmlađe generacije podsticajno se odražava na Pesoino stvaralaštvo i njegovu afirmaciju. Započinje saradnju u “Prezensi.”

1928.

Na podsticaj urednika i saradnika “Prezense” sređuje svoje rukopise i priprema ih za objavljivanje.

1929.

Počinje da objavljuje “Antologiju modernih portugalskih pesnika.”

U knizi “Teme” (Temas) Gaspara Simoisa (Joao Gaspar Simoes) jednog od pisaca okupljenih oko “Prezense” i potonjeg autora kapitalne monografije o životu i delu Fernanda Pesoe, izlazi prva kritička studija o ovom pesniku.

U septembru Pesoa obnavlja “vezu” i prepisku sa Ofelijom Keiroz. Posle devetogodišnjeg prekida Ofeliji je Pesoa izgledao drugačiji ne samo fizički (“prilično se ugojio”) već pre svega po ponašanju. “Bio je stalno nervozan, opsednut svojim književnim delom. Jednom mi je poverio da spava vrlo malo, sa listom hartije i olovkom kraj uzglavlja.” Međutim, “nije pokazivao ni ambiciju ni taštinu. Zadovoljavao se samo osnovnim sredstvima za život. Bio je jednostavan i prostodušan. Govorio mi je: “Nemoj nikome da kažeš da sam pesnik. U najboljem slučaju, pišem stihove.”

Namerava da napusti Lisabon i da se preseli u obližnji Kaškaiš na obali okeana, kako bi u miru i izolaciji ostvario svoje književne planove i zaokružio svoje delo. Pesniku koji je “promašio u svemu“ izjaloviće se i ovaj naum.

1930.

U januaru, poslednje pismo Ofeliji i konačan raskid.

Gaspar Simois dolazi iz Koimbre u Lisabon i upoznaje se sa Pesoom koji nastavlja saradnju u “Prezensi.”

Bavi se astrologijom i intenzivno pručava magiju i alhemiju. Započinje prepisku sa engleskim “magom” Alisterom Kroulijem (Aleister Crowley), piscem teozofskih i astroloških knjiga, plemićem, masonom i pustolovom koji je godinu dana ranije proteran iz Francuske.

U septembru Krouli dolazi u posetu Pesoi. Posle tronedeljnog boravka u Lisabonu “majstor magije” misteriozno nestaje iz portugalske prestonice. Policija ispituje Pesou povodom ovog “tajanstvenog” nestanka. Krouli, koji je sebe nazivao Životinja 666, pojavio se ubrzo u Nemačkoj, kao slikar.

Alister Krouli

 

[Baudrillard]

1931.

Objavljuje u “Prezensi” prevod Kroulijeve pesme “Himna panu.”

U jednom fragmentu romana “Knjiga nespokoja”( Livro do Desassosego) koju potpisuje heteronimom Bernardo Soares (Bernando Soares) piše: “Nemam nikakvog političkog ili socijalnog osećanja. Imam, međutim, u izvesnom smislu, jedno uzvšeno osećanje rodoljublja. Moja otažbina je portugalski jezik.”

1932.

Javlja se na konkurs za upražnjeno mesto bibliotekara-konzervatora u Kaškaišu, ali biva odbijen. Zvezde, u čiji je sudbinski uticaj bezrezervno verovao, nisu mi ni ovog puta dozvolile da postane “ništavan, svakidašnji, i opreziv.”

U pismu Gasparu Simoisu izlaže detaljan plan o obimu i sadržaju svojih budućih sabranih dela na čijem odabiranju, sređivanju i prepisivanju radi.

1933.

U februaru zapada u tešku neurosteničnu krizu.

Objavljuje u “Prezensi” jednu od najčuvenijih pesama Alvara de Kamposa, “Trafika” (Tabacaria).

Poslednja Pesoina fotografija
1934.

U decembru izlazi zbirka pesama “Poruka” (Mesagem) potpisana Pesoinim građanskim imenom, jedina njegova knjiga na portugalskom objavljena za života. Sekretarijat za Nacionalnu propagandu nagrađuje ovo delo drugom nagradom i novčanom premijom od 5.000 eskudusa.

1935.

U januaru namerava da do oktobra objavi svoju prvu veliku knjigu.

21. oktobra piše poslednju datiranu pesmu Alvara de Kamposa. “Sva su ljubavna pisma smešna.”

27. novembra, kao i obično, šetao je donjim gradom, ušao u kafanu Martinju da Arkada, popio kafu, popričao sa Almadom Negreirosom, smejao se karakterističnim grohotnim smehom, isprekidanim napadima kašlja. Na povratku kući, kao svake noći svratio je u kafanu na ćošku svoje ulice i naručio kutiju šibica, paklo cigara i čašu jabukovače. Zatim mu je vlasnik kafane natočio rakiju u jednu crnu flašicu koju je Pesoa redovno nosio sa sobom i punio pred odlazak na spavanje.

U noći između 27. i 28. novembra naglo mu je pozlio. Smešten je sutradan, 28. novembra, u francusku bolnicu Sveti Luj, sa dijagnozom “ciroza jetre.” Kraj njegove samrtne postelje, gde je ležao u agoniji, dežurale su samo tri osobe: kapelan,bolničarka i lekar. U jednom trenutku, 30. novembra, otvorio je oči I “videvši da ništa ne vidi”, promrmljao je: “Dodajte mi naočari.” Bile su to njegove poslednje reči.

Sahranjen je u porodičnoj grobnici na lisabonskom groblju “Prazereš.”



Na pedesetgodišnicu Pesoine smrti, 1985. godine, pesnikovi posmrtni ostavi preneti su u manastir Svetog Jeronima (Jeronimos), portugalski Panteon koji gleda na ušće reke Težo u Atlantski okean, gde počivaju i mošti najvećih nacionalnih veličina, Vaska de Game i Luisa de Kamiosa.

Pesoina grobnica

 

[Lada]

Iako je objavljivao članke i pjesme u nekoliko književnih časopisa, osim pokušaja na engleskom, jedina Pesoina knjiga objavljenja za života pojavit će se 1934., godinu dana prije njegove smrti. Mensagem (Poruka) je rastegnuta ezoterična pjesma koja zagovara povratak Dom Sebastiaoa, portugalskog Kralja Arthura, i za Portugalce prethodnika dolaska Petog Kraljevstva duha.

Podupirući Pessoin prilično mističan patriotizam, knjiga je dobila utješnu nagradu na državnom takmičenju. Bilo je to kasno i pomalo dvosmisleno priznanje Pesoe kao genija, nešto što će, kao što to često biva, postati opštepriznata stvar tek nakon pjesnikove smrti.

Uzdržavajući se kao nezavisni prevodilac korespondencije na engleskom i francuskom jeziku za nekoliko trgovačkih preduzeća, nakon samačkog, pustinjskog života, provedenog u kućama rođaka ili iznajmljenim sobama, Pessoa, koji je više-manje ostao djevac, umro je 1935. od akutnog hepatitisa dobijenog zbog teškog opijanja.

Univerzalni genije na granici ludila
Pesoina poezija prikladno je opisana kao središnje djelo portugalskog modernizma i već samo zato zaslužuje kasno priznanje. Ali Pesoa nije pisao samo pjesme. Njegov legendarni kovčeg sadržavao je mnoštvo raznovrsnih tekstova iz filozofije, sociologije, istorije, književne kritike, te kratke priče, drame, rasprave o astrologiji i razne autobiografske osvrte.

Ali, uz uobičajena djela koja napiše pisac, Pesoa je jedinstven po tome što je pisao druge pisce i pjesnike. Njih je nazivao heteronimima, stvarajući termin koji bi se razlikovao od uobičajenog pseudonima. Pesoa nije samo pisao pjesme i prozu pod drugim imenom: različiti heteronimi koje je stvorio bili su pojedinci s vlastitom prošlošću, biografijom, ličnim karakteristikama i nezamjenjivim literarnim stilom.

Ne čini se čudno da usamljeni pojedinac, koji živi sam u malim sobicama, povremeno razgovara sam sa sobom. U Pesoinom slučaju, ono što je počelo kao dječja igra razgovora s izmišljenim likovima – nepostojeća poznanstva, kako ih je nazivao – pretvorilo se u kasnijim godinama u opsesiju s depersonalizacijom i razdvajanjem ličnosti.

Zapravo, Pesoina vlast nad samim sobom bila je tako slaba da je u jednom trenutku počeo pisati svojim bivšim učiteljima i školskim kolegama iz Durbana, predstavljajući se kao psihijatar Faustino Antuneš, tražeći njihovo mišljenje o mentalnom stanju svog pacijenta, Fernanda Pesoe, koji je ovisno o pismu, napravio samoubistvo ili bio pod nadzorom na psihijatriji. Kako nije imao pojma ko je, Pesoa se nadao da će saznati nešto o sebi od onih koji su ga poznavali.

 

[Lada]

Heteronimi Fernanda Pesoe
Pesoa je živio u stalnom strahu od ludila. S dvadeset godina napisao je: Jedan od mojih duševnih problema – toliko užasan da se ne može opisati – jeste strah od ludila, što je samo po sebi ludilo. Taj strah dodatno je otežavala jednako mučna nemogućnost djelovanja. Ja patim – na samoj granici ludila, kunem se – kao da bih mogao sve učiniti, ali sam nemoćan zbog nedostatka volje.

Pessoa je bio jedan od najškrtijih pisaca: njegov neiscrpni kovčeg, pun planova za stotine nedovršenih projekata, svjedoči o tome. Tu potpuno negativnu osobinu, kako ju je nazivao, nadopunjavao je unutrašnji svijet, naizgled bez duhovne ravnoteže. U ličnim bilješkama iz 1910, Pessoa je najavio: Sada posjedujem osnovne zakone književne umjetnosti.
Ni Šekspir ni Milton više ga nisu imali čemu naučiti. Moj je um dosegnuo prilagodljivost i stvaralačku sposobnost koja mi omogućuje da preuzmem svaki osjećaj koji želim i da po želji uđem u bilo koje duševno stanje. Ali to lako upravljanje unutrašnjim stanjima imalo je svoju cijenu. Jer u dosezanju onoga što je uvijek vrijedno patnje i truda, potpunosti, ni jedna knjiga nije od pomoći.
S obzirom na neravnotežu između nemoći da nešto učini i nestabilnog pojma o sebi, ne začuđuje da je Pessoa to nadoknađivao izmišljanjem – ako je to prava riječ – alter ega koji je sasvim izravan, potpuno jednostavan i bez svijesti o sebi.

U pismu uredniku Adolfu de Kasaisu Monteirou, Pesoa je ispričao kako su nastali njegovi heteronimi. Godine 1912, nakon neuspjelog pokušaja pisanja poganskih pjesama, Pesoi je ostala nejasna ideja o njihovom autoru. To nije bio on, nego Rikardo Reiš, epikurejski klasičar koji je bio urbani, sofisticirani pratilac jednog drugog izmišljenog pjesnika, Alberta Kaeiroa.

Astralna projekcija Pesoe
Ubrzo nakon toga došli su drugi heteronimi i pjesme: prethodno spomenuti Rikardo Reiš; futurista Alvaro de Kampoš (obojica, kao i sam Pesoa, pratioci Kaeiroa); Aleksandar Serč, Tomas Kros i Čarles Robert Anon, sve Englezi; Žan Seul, Francuz; astrolog Rafael Baldaja; Barun od Teive (poput Pesoe, nemoćan da bilo šta završi, osim svog života kada napravi samoubistvo); poganin Antonio Mora; Bernardo Soareš, navodni autor beskonačne Knjige nemira, i mnogi drugi.

Iako se novi heteronimi i dalje pojavljuju, u glavnoj su postavi uvijek Kaeiro, Reiš; de Kampoš i Soareš, a sam Pesoa povremeno se javlja. Kaeiro, koji je kao pastoralni pjesnik krajnje jednostavnosti bio potpuna suprotnost Pesoi, prigrlio je filozofiju potpunog nepromišljanja – portugalsku varijantu zen satorija (prosvjetljenja). Moj misticizam nije u tome da pokušam znati / nego da živim i ne razmišljam o tome, napisao je Pesoin gospodar, nešto što sam Pesoa nikako nije mogao učiniti. Ta zen osobina navela je katoličkog redovnika Tomasa Mertona da prevede neke Kaeirine/Pesoine stihove i pokaže ih budističkom učeniku Daisecu Teitaru Suzukiju.

I bez Pesoinog zanimanja za okultizam, koje ćemo uskoro razmotriti, njegov opis pojave Alberta Kaeira dovoljan je da upozori na nešto paranormalno. Ekstaza, utvara, gospodar: sve te riječi navode na nešto kao posjedovanje, posredovanje i duhovne vodiče Madam Blavacku, iako je sam Pesoa kritikovao teozofiju i čak su mu tokom jedne seanse automatskog pisanja savjetovali da više ne čita teozofske knjige. (Njegov heteronim Raphael Baldaja oštro je napao Blavacku u, već očekivano, nedovršenom eseju.)

Iako su u sledećoj desetogodišnjici nadrealisti André Breton, Filip Soupault i Robert Desnos, praktikovali automatsko pisanje – a Breton je čitao i Elifasa Levija i druge okultne pisce – njihovo je zanimanje bilo više političko nego okultno, ili pak pjesničko, tražeći otvoren put do potisnutog nesvjesnog. Pesoa je, ipak, barem za neko vrijeme to praktikovanje shvatao ozbiljno, pod uticajem svoje tete Anice, odane istraživačice okultnog, s kojom je živio od 1912. do 1914.

Nadrealizam i écriture automatique
Između 1916. i 1917., Pesoa se upustio u niz seansi automatskog pisanja, uspostavljajući kontakt s nekoliko umova: Henrijem Morom, platonistom s Kambridža, likom zvanim Vardur i mračnom pojavom zvanom Vuduist. Iako su biografski zanimljivi, Pesoinim automatskim zapisima – nekad postignutima upotrebom spiritualne ploče – nedostaje inspiracija koja se vidi u njegovim heteronimskim pokušajima; u većini zapisa potiče da se izgubi nevinost (nažalost neučinkovito) i njegove masturbacijske navike.

“Uskoro ćeš saznati za šta imaš hrabrosti – naime, za parenje s djevojkom”, obavijestio ga je Henri Mor. “Ti masturbatoru! Ti mazohistu! Ti muškarcu bez muževnosti!… Ti muškarcu bez muškog uda!”, rekao je drugi astralni sagovornik.


U nekim drugim prigodama te seanse proizvele su mnoštvo okultnih znakova i simbola, masonsko i kabalističko znamenje, čije je značenje mučilo Pesou. Uz automatsko pisanje, Pesoa je razvio i druge okultne vještine. U pismu svojoj teta Anici u junu 1916. godine, Pesoa je rekao da je, osim što je postao medij, razvio i druge paranormalne moći. Jedna od njih je bila neka vrsta telepatije.

Kada je njegov veliki prijatelj Mario De Sa-Karneiro bio u Parizu, i prolazio kroz emocionalnu krizu koja je završila samoubistvom u 26. godini – ispijanjem nekoliko bočica strihinina – Pesoa je, kako je rekao svojoj teti, osjetio Sa-Karneirovu patnju tamo, u Lisabonu, svladan iznenadnom depresijom. Ali njegov veliki doseg bio je razvoj eteričnog vida.

Postoje trenuci, rekao je svojoj teti, kada imam iznenadne navale ‘eteričnog vida’ i mogu vidjeti ‘magnetne aure’ nekih ljudi i posebno svoju vlastitu, koja se odražava u ogledalu i zrači iz mojih ruku u mraku. U jednoj od mojih najboljih eteričnih vizija… vidio sam rebra jednog čovjeka kroz njegov kaput i kožu… Moj ‘astralni vid’ još je u razvoju, ali ponekad, u noći, zatvorim oči i vidim brz niz malih i jasnih slika… vidim čudne oblike, crteže, simbole, brojeve...

 

[Baudrillard]

VELIKI KNEZ NESPOKOJA

Piše: Aleksandar Jerkov

Jednom kad počnete da čitate Pesou, nećete moći da prestanete iako se njegova dela toliko razlikuju jedno od drugog da imate utisak kako čitate različite autore, ali to nije pogrešan utisak. Čitanje Pesoe zaista jeste čitanje više različitih autora. Uprkos tome, kada jednom upoznate njegova raznorodna dela, ostaćete sa njima onako kako se ostaje, recimo, uz Leopardija, manje Kanetija ili, na drugačiji način, našeg Miodraga Pavlovića. Pesoa je mudri melanholik, usamljenik koji u dubokoj i lirskoj refleksiji stvara svetove i u sebi nadoknađuje ovaj jedan u kojem nije našao previše toga za sebe, znalac čiji se horizont saznanja ne nameće množinom citata, nego usvajanjem tradicije i promišljenošću koja jasno svedoči šta je sve ugrađeno u nju. Ima u njemu Montenja i Kirkegora, Emersona i Toroa, Šlegela i Šatobrijana, Vitmena i Poa, ali toliko Pesoe da je on jedno ime za sebe u istoriji književnosti.

Pesoa je u onoj bivšoj zajedničkoj zemlji objavljivan početkom sedamdesetih, kada smo se sreli sa njegovim stihovima u Poslednjoj čaroliji koju je preveo Mirko Tomasović i objavio u Rijeci. U poslednjih dvadesetak godina izašao je čitav niz novih, veoma dobrih prevoda. Poseban događaj bile su zbirke stihova koje je na svom vrhuncu objavljivala Paideia – Večiti kalendar, Poznati stanac, Luka na pučini, sve u prevodu Jasmine Nešković. Knjiga nespokoja štampana je početkom veka u Zagrebu, pod naslovom Knjiga nemira, a u makedonskom prevodu videli smo je pre nekoliko godina na skopskom sajmu knjiga. Sad ovo remek-delo svetske književnosti stiže i do naših čitalaca i napraviće pometnju među onima koji vole pravu literaturu, to je po mnogo čemu jedinstvena knjiga. Ona je značajna i za nas koji se bavimo srpskom književnošću, jer je ovo delo izazovno za sagledavanje Andrićevog raspona od rane knjige Nemiri do posthumnih Znakova pored puta, najčitanijeg dela srpske literature u poslednjih četrdeset godina. Kada je Pesoin lik izronio iz čudesnog Saramagovog romana Godina smrti Rikarda Reiša, bio je to spektakularno dobar izbor i susret sa najvećim savremenim portugalskim piscem, čas u kojem književnost oživljava književnost. Antonio Tabuki je Pesoi takođe posvetio jedno kratko prozno delo, Tri poslednja dana Fernanda Pesoe, pokazujući koliko je Pesoa okupirao imaginaciju velikih pisaca pola veka posle svoje smrti. (Poslednji Pesoin odjek kod nas pojavio se u delu Dragana Stojanovića.)

Fernando Pesoa je rođen 1888. godine u Lisabonu. Za života jedva da je postojao u književnosti, dok je danas ne samo portugalska književnost nego i evropsko pesništvo, ipak pre svega pesništvo, nezamislivo bez njega. Izuzetnu zbirku pesama Poruka objavio je tek 1934, godinu dana pre smrti. Iako je za pesme bio nagrađen, iako je bilo dosta njegovih tekstova rasutih po periodici, iako je pisao i na engleskom, njegova slava je počela tek kada je posle njegove smrti u stanu u kojem je živeo pronađen ogroman kofer pun njegovih rukopisa. Taj stan danas je deo izvanrednog muzeja koji mu je posvećen, a kofer kao neka stara škrinja stoji uz naočare, kišobran, rukavice, nekoliko komada odeće i krevet, pisma i rukopise izložene u stalnoj postavci koja svedoči o umerenoj materijalnoj skučenosti u kojoj je živeo generalski sin, rođen u palati prekoputa zgrade lisabonskog pozorišta. Kada se iz Durbana u Južnoj Africi, gde se školovao nakon što mu je umro otac i majka se preudala pa preselila sa sinom kod novog muža, vratio u grad u kojem je rođen, više nikuda nije ni išao. Lisabon je grad neobičnih muzeja kakvi su, recimo, zaista jedinstven muzej keramičkih pločica, muzeji koji čuvaju ukus prošlosti posvećeni kočijama i tramvajima, ili istoriji fada, a tu je i jedna izvanredna kolekcija portugalskih impresionista u zgradi koja je početkom prošlog veka dobila nagradu za arhitekturu. Pesoin muzej primer je dobre organizacije i postavke. U prizemlju se organizuju izložbe slikarskih dela inspirisanih Pesoom i kada smo bili u njemu, bio je krcat portretima velikog pisca. Na spratu je velika, funkcionalna biblioteka koja prati sve što se o Pesoi napiše u svetu i nudi nekoliko mesta za kontinuirani naučni rad. Iznad nje je ceo jedan sprat u ekranima na kojima se mogu pregledati sve slike ne samo Pesoe, njegove familije i prijatelja, mesta u kojima je živeo i savremenika nego i bogat dokumentarni materijal cele epohe, dokumentarni filmovi i nekoliko uspelih inscenacija, Pesoina izazovna biografija i nizovi hronologija. Uz savršeno obrađenu i anotiranu bibliografiju, organizovanu po nekoliko ključeva kao poseban fond, to daje radni ambijent kakvim se ozbiljne kulture odužuju svojim velikim piscima. Na jednom spratu je i skromna soba u kojoj je živeo. Muzej ima i jedan čudan postor koji je pretvoren u maštaonicu u kojoj se svetlostima lasera ispisuju Pesoini stihovi i citati, uz muziku i promene boja dok se posetilac opušta prepuštajući se slobodnom toku misli, iz nje se u prizemlje vraća liftom u kojem su takođe ispisani stihovi, i jedna pesma na engleskom o Portugalu koja raskriva dvojstvo imperije i propasti, potresna i savršena. Tako bismo i mi mogli i morali da uredimo muzeje naših pisaca i njihove zadužbine, a ne da rušimo kuće u kojima su živeli, ako to uopšte više ima smisla i napisati nakon onoga što je urađeno sa kućama Andrića, Crnjanskog, Pekića…

Dok su iz ostavštine izlazila dela i fragmenti koje je Pesoa pisao i pohranjivao u svoju rukopisnu ostavu, postalo je jasno da je reč o jednom od najvećih evropskih književnika prve polovine dvadesetog veka. Samo po sebi, to što dela izlaze posthumno, pa i obrt koji izazovu kada je reč o mestu jednog autora u književnosti, nije nešto toliko neobično. Ima puno autora čija su dela objavljivana posle njihove smrti i onih koji su se tek tada uzdizali do nespornosti književnog klasika. Najpoznatiji takav slučaj svakako je Kafka. Sve što je vezano za Pesou kompleksno je na svoj način, pa i to čiji su rukopisi u njegovoj ostavštini nije jednostavno pitanje. Nije reč o nekoj glupoj grešci da su se tu našli tuđi tekstovi, kao što je kod nas bio slučaj u ostavštinima Andrića ili Todora Manojlovića, ili onom zapetljancijom oko jednog neobičnog prevoda Crnjanskog, dok je rukopis engleske verzije Romana o Londonu ipak nestao. Pesoa je zaista svojom rukom pisao tuđe tekstove. To je posledica začuđujuće situacije da je izmislio čitav niz ličnosti, sa celim i potpunim biografijama, i pisao dela koja je pripisivao tim ljudima izraslini iz njega. To dakle nisu bili obični pseudonimi, nego heteronimi i zasebne ličnosti različitih individualnih osobina i posebnog stila. Tako je Pesoa ne samo autor različitih dela već i tvorac više distinktivnih autorskih ličnosti čiji opusi postoje svaki za sebe. Pesoa nije samo jedan pisac, nego ličnost koja objedinjuje sve ove heteronime i u svakome od njih on je bio neko stvarno drugi. Pesoa je po svoj prilici autor sa najviše relevantnih heteronima u istoriji književnosti. Moglo bi se reći da uz njega ide čitava jedna mala nacionalna književnost, niz izvanrednih autora koji čine ličnu književnost Fernada Pesoe. Taj pojam lična književnost, kao individualni analogon nacionalnoj književnosti, naravno da ne postoji, ali bi ga vredelo u ovom slučaju izmisliti. U tom smislu bi njegov opus trebalo tumačiti na sasvim drugačiji način no što se čini u istorijama književnosti. Trebalo bi pisati o svakoj od njegovih inkarnacija kao o posebnom portugalskom autoru, odnosno autorki (bilo je i takvih rodnih transgresija). Čudesno je kako Pesoa nije samo umesto svoga imena upisivao nova imena, koja bi se sva mogla prikupiti u pojmu jednog autora, nego je za svako ime stvarao i ceo novi identitet nepostojećih, ali za njega stvarnih i u njegovom duhu živih pisaca, pa to menja smisao jednog opusa više nego Fukoove napomene o funkciji autora. I Knjiga nespokoja ima tri takva različita identiteta za koje su vezani u njoj sakupljeni zapisi.

 

[Baudrillard]

Kada sam prvi put video listu heteronima, bilo je na njoj preko šezdeset imena, sada se u beleškama navodi da ih je najmanje sedamdeset. Neki od njih bili bi veliki, autentični književni stvaraoci kao šo su Kaejro, Kampuš, Suareš ili Reiš. Čudna je situacija do koje dovodi tolika multiplikacija identiteta jednog čoveka u kojem se nastanilo toliko mnoštvo različitih autora, a možda idealna prilika da se vidi razlika zatečenog, nametnutog identiteta koji nam je zadat rođenjem i obrazovanjem, i izbornog identiteta koji sami razvijamo. Pesoa je imao kapacitet mnogih ličnosti i snagu pravog demijurga koji može da kreira nova bića u sebi kao što kreira nove svetove u onome što piše. Psihoanaliza bi verovatno imala šta da kaže o takvoj multiplikaciji ličnosti, ali ona je mnogo značajnija poetički, možda i filozofski. Ko ne usvoji svet onakav kakav jeste, možda i mora da ga različitim svojim projekcijama naseli i makar tako koliko-toliko pripitomi. Dijalog tih različitih stvaralačkih ličnosti koje je Pesoa stvarao obeležio je i knjigu Heteronimi koja je pre nekoliko godina objavljena kod nas.

U Knjizi nespokoja autorski likovi su Gedeš, Soareš i sam Pesoa, a pitanje odnosa ovih impostacija i subjekata uz koje su pripisani tekstovi koji čine ovu neobičnu knjigu objavljenu dugo posle Pesoine smrti privlači pažnju komentatora. Odnosi fragmenata toliko su komplikovani da je izrađen poseban tekstološki softver koji omogućava korisnicima da oblikuju sopstvenu verziju rukopisa. Ali to su stvari važne za specijaliste i stručnjake. Dileme genetičke kritike, kada je reč o ovako složenim rukopisima, ne daju se razrešiti ni decenijama posle prvog izdanja. Ipak, niko ne uzima u ruke takvo delo kakvo je Knjiga nespokoja da bi pratio koji se sve glasovi javljaju u njoj, iako to jeste zanimljivo jer su i oni plod umetničke imaginacije i kreacije, ili da bi pratio tekstološke nijanse i začkoljice u priređivanju, već zato što je to knjiga pisana delikatnim i neobičnim stilom i predstavlja pribežište za posebne ljudske duše. Takve, bolje duše, neće moći da joj odole ne zato što će deliti Pesoina uverenja, recimo ona monarhistička, mistička ili okultistička, već zato što takva uverenja Pesoa predstavlja unutar jedne manjinske koncepcije koja naprosto traži ogromnu empatiju i nailazi na nju. Pesoa nije sentimentalan, ali je samosažaljiv i toliko fino nežan, otmeno melanholičan, da njegova manjinska pozicija privlači ogromnu i narastajuću simpatiju. Ta dijalektika preovlađujuće naklonosti za delikatnost i uzdržan ton, koliko i za ustručljivu nepopustljivost koja kao da kaže, tiho i odlučno, da se ništa neće žrtvovati da bi se nešto promenilo, to pokazuje monašku strpljivost i snagu koja je mimo svakog fanatizma dovoljna da uveri kako je zapravo jedino vređno čoveka to da ostane svoj, da bude u manjini dok pred samim sobom zastupa sebe.

Kada Delez i Gatari, čuveni filzofsko-psihološki par, određuju šta je manjinska literatura – oni to čine upravo povodom Kafke – onda zapravo daju instrukciju o tome kako se od utvrđivanja manjinske literature unutar onoga što je većinsko, a ne izvan njega, može pokazati nova dijalektika minorita i masteriteta. U tako široko postavljenim kategorijama kao što su deteritorizacija jezika, neposredna političnost individualnosti i sabiranje iskaza ima mesta za svaki manjinski mentalitet. Od usamljeništva do ekskluzivne minorizacije, jedan lični izbor i životni stav stiču prodornost, pa tako Pesoino ispovedničko zauzimanje tihe i povučene pozicije postaje paradoksalno delatno i osobađajuće. Iz Pesoinog teksta i njegovog usvajanja se vidi zašto koncept minorne literature ne završava u popularnim obrascima, zašto manjinska književnost ne može biti trivijalno popularna, već nepopularnost čini poznatom, a izuzetnost poštovanom. To će reći da dragocenost svog usamljeništva Pesoa ne razmenjuje za sentimentalnu dopadljivost, ne piše popularno, nego stiče poznatost u onoj meri u kojoj je nepodnošljivo ostati u stadijumu većine i gomile. To i razlikuje bolje duše, čak i kada bi bile u većini, one bi ostajale usamljene. Tako se Pesoino usamljeništvo i teška strategija naseljavanja samoga sebe proizvedenim identitetima i drugim autorima pokazuju kao čista opozicija svakoj popularnosti. U vreme kada smo preplavljeni populističkim i senzacionalističkim pisanjem, Pesoa je jedan sasvim drugačiji izbor. Napokon, on je na početku svoje karijere izmislio čitav književni pravac, sanzacionizam, i stvorio izmišljenog autora koji će ga zastupati, kao da je znao da će ovo biti senzacionalistički vek pa se tome usprotivio gradeći jedan sasvim dugačiji pravac razvoja epohalnog, a ne popularnog književnog izraza.

Kolektiv se u tekstu koji ga neće i koji se iz njega izdvaja cepa da bi dao za pravo i jednoj izrazitoj manjini i njenoj usamljenosti da postoji unutar njega, pisanje tako stiče društvenu viralnost, revolucionarnost koja nije površna, manifestna. Patos nerazvijenosti, zapravo, upućuje na strategiju zbrinjavanja po kojoj pseto kopa svoju jazbinu, ili pacov svoju rupu, kako su podsetili Delez i Gatari. Manjinska književnost unutar većinskog jezika postoji kao zaklon u kojem manjinsko ostaje to što jeste, ali nalazi načina da bude delatno i društveno značajno. Pesoa nezavisno od svog parcijalnog jevrejstva isto toliko koliko i zavisno od svog nekatoličanstva, što je posebna pozicija u zemlji kao što je Portugal, manjinski ekvilibrijum pretvara u nešto bez čega nijedan čovek ne može. Uteha zapisa, memorije, refleksije, glose, gnome, lirskog razgraničenja, sluha za patnju kao talenta da se ona uveća do neodoljive bezrazložnosti, sve to Pesou čini nespokojnim upravo tamo gde je možda jedino on zaista spokojan. U tom žaljenju samoga sebe koje se ne može iskazati, u toj žalobnoj igri u kojoj čovek samoga sebe podmeće svom pisanju, Pesoa oslobađa svog čitaoca. Koliko je nemogući oblik njegovih zapisa književnoistorijski autentičan doprinos poetici beleženja, toliko je ova paradoksalna strategija koja oslobađa čitaoca njegovog sopstvenog tereta razlog da Knjiga nespokoja nikada nije knjiga saučešća, nego velike metaretoričke i paraegzistencijalne katarze. To je, uostalom, svaka manjinska literatura koja se ne oslobađa sebe i svog položaja, već spasava sve ono što većinska nikada ne može da učini za samu sebe. Knjiga nespokoja naprosto čoveka vraća ljudima i ljudskosti, a da ništa ne mora da promeni u njima. I tako je svaka promena iluzija svoje vrste.

Čemu se čitalac može nadati od ove knjige zavisi od toga kako joj priđe. Sve pragmatičke potrebe valja ostaviti po strani i prepustiti se unutrašnjem horizontu dilema koje ona razvija do neslućenih razmera i ne razrešava, odustaje od svake sile da bi bez ubeđivanja bila neodoljivo ubedljiva. To što se sa njom dešava možda podseća na jedno drugo viđenje Kafke, ono u tekstu Valtera Benjamina. Da opiše neodoljivi utisak birokratskog aparata i suda, Benjamin se okrenuo nekoj čudnoj anegdoti koju je, može biti, doneo sa svog puta u Moskvu, a možda i samo preuzeo kao jednu od predrasuda i pogrešnih legendi koje su pratile čuvenog kneza Potemkina. Svako zna za legendu o Potemkinovim selima, lažnim naseobinama koje je navodno knez gradio kako bi impresionirao rusku caricu. Istina je, međutim, malo drugačija, kako nam je to nedavno pokazao Volkov, da je cela legenda nastala iz pogrešnog izveštaja. Potemkin je gradio kulise da imperatorka ne bi gledala ružne slike, a ne da bi je obmanuo da su tu podignuta čitava nova sela. O tome je na Zapad poslat pogrešan izveštaj, u tekstu iz kojeg potiče legenda o Potemkinovim selima govori se sa toliko razumevanja o putu da se navodi i to kako Rusi votku piju iz samovara dok sede ispod visokog drveta borovnice. Kako se na Zapadu vidi Rusija, jasno je iz cele te smejurije koju je pisao neko ko se razume u Rusiju i ruske običaje koliko i u običaje Bantu plemena, zapravo nešto manje od toga. Ali Benjmin nije pisac predrasuda, naprotiv, njegovo kritičko delo razvilo je izrazito manjinski diskurs tumačenja književnosti. On sa velikim pripovedačkim talentom piše o tome kako je knez Potemkin imao ponekad duboke napade depresije, što ne mora odmah biti shvaćeno samo kao još jedna od predrasuda o ruskoj duši. Tokom jednog posebno dugog depresivnog perioda, veliki knez je sedeo sam i izgubljen u svom krevetu, a gomila državnih akata koje je trebalo potpisati i poslati je toliko narasla da su očajni visoki činovnici vreme provodili pred njegovom sobom iako se nisu usuđivali da kneza uznemire u toj žalobnoj odsutnosti. Kao u dobroj priči, tu se javlja neki niži službenik Šuvalkin koji ne okleva da iskoristi priliku i ulazi u sobu, bez reči dodaje Potemkinu pero i podmeće akte na potpis. Potemkin bez reči i zadrške sve dokumente potpiše i Šuvalkin ih, kao da gledamo Gogoljevu dramu, iznosi iz sobe i daje visokim činovnicima koji sa uzbuđenjem, žurno pregledaju materijale i vide da na svima njima umesto potpisa Potemkin stoji kneževom rukom napisano Šuvalkin. Dokumenti sa takvim potpisom postaju čista literatura, depresivni Potemkin genijalni pisac, a cela anegdota mala parabola o Pesoinom pisanju i njegovim heteronimima. Benjamin u celoj priči sa ruskog dvora vidi svet Kafkinih činovnika i rad onog suda koji se bavi slučajem Jozefa K. Premda Pesoa nije mogao biti kafkijanski junak, ima nečeg što ga sa njima povezuje, od činovničkog života koji je vodio do voljne, ničim izazvane ekskludiranosti, izmeštenosti iz sveta. Svetom i kod Pesoe upravlja nevidljivi i letalni proces koji se vodi protiv svakog čoveka i u kojem je upravo nevinost nužna pretpostavka pravosnažne presude koja svakoga čeka.

 

[Baudrillard]

U slici u kojoj svaki činovnik dobija samo ono što je on sam, čini mi se da je jednako dobro videti rezultat čitanja Pesoine proze. Ko joj priđe kao Šuvalkin velikom knezu, dobiće samo svoje ime upisano na onom mestu na kojem je trebalo da piše Pesoa. No onaj ko bude Pesou čitao bez predrasuda koje su okružile legende o ruskom knezu, taj sa jedne strane može videti sam proces, a sa druge epohalni smisao autentičnog usamljeništva koje oslobađa samoće i odbačenosti svakoga ko se sa njim upozna. Pesoina samoizolacija, život u koferu, a ne u svetu, deluje spasonosno, dok sam proces, kako je zaključio Benjamin, ne završava kaznom, čak ni kad je ona smrtna. U Kafkinom svetu kazna nije u takvoj presudi, nego u samom procesu. Tako ni u Pesoinoj prozi nije spasenje u ishodu onoga što se napiše, nego u samom pisanju. Pesoa se, dakle, čita ne da bi se pročito, nego da bi bio čitan.

Gledano ovakvim očima, Pesoina proza deluje kao da u njoj ima i zapisa jednog drugog ruskog kneza iz proze Dostojevskog. Da je posle sloma i oporavka u sanatorijumu, a znamo da do njega nije došlo, knez Miškin seo da piše svoje usamljeničke beleške, sve u tim tekstovima bilo bi različito od onoga što Pesoa beleži jer su različiti jezici, kulture, vremena i iskustva, pa opet se čini kako neki spasonosni idiotizam neodoljivog kneza koji ima jedan bolji um i bolji um kakav je Pesoina proza tako moćno dočarala otvaraju neslućene mogućnosti uživanja u jednom izuzetnom književnom delu kakvo je Knjiga nespokoja, delu koje je žanr samo za sebe.

Naš svet, podseća Benjamin da je Kafka jednom rekao Maksu Brodu, samo je rđava božja ćud, rđav dan. Ima i pored toga nade, dodao je Kafka, beskrajno mnogo nade, samo ne za nas. Kafka, veli Benjamin, nije popustio pred svojim iskušenjem, a nije ni Pesoa. Otuda onaj stid koji se pominje na kraju Procesa, to je stid koji se nalazi i u Knjizi nespokoja.

 

[Salvatore__]

Pošto je Pesoa pre svega bio pesnik, pored svoje vanvremenske "Knjige nespokoja" podario nam je i dosta prekrasnih stihova koji će trajati.


"Da bi bio velik, budi potpun: nek kod tebe

Ništa nije prekomerno, okrnjeno.​

Budi sav u svakoj stvari. Uloži čitavog sebe

U najmanje što činiš.​

Tako u jezeru svakom ceo mesec

Blista, jer živi u visini"​

"Sudbinu svoju sledi,
Zalivaj svoje biljke,
Voli svoje ruže.
Ostalo je senka
Drveća tuđeg.

Stvarnost je
Uvek više ili manje
Od naših želja.
Jedino smo mi vazdan
Jednaki sami sebi.

Slatko je živeti sam.
Uzvišeno je i plemenito
Stalno živeti jednostavno.
Ostavi bol na žrtveniku
Kao bogovima zavetni dar.

Posmatraj život izdaleka.
Nikad ga ne pitaj.
On ti ništa ne može reći.
Odgovor leži
Izvan bogova.

Al spokojno
Oponašaj Olimp
U svome srcu.
Bogovi su bogovi
Jer ne misle o sebi."

"Pre nas kroz iste drvorede
prošao je vetar, kada je vetra bilo,
a lišće nije govorilo
drukčije nego danas.

Prilazimo i zalud se uzrujavamo.
U svemu što postoji ostavljamo isti šum
kao lišće s drveća
il vetar kad korača.

Pokušajmo ipak s marljivim nemarom
naš trud Prirodi da predamo
i da ne želimo više života
no što ga ima drveće zeleno.

Uzalud veliki izgledamo.
Osim nas ništa na svetu belom
ne pozdravlja našu veličinu
niti nas služi nehotice barem.

A ako ovde, na obali, more moj trag
u pesku zbriše s dva-tri vala,
šta će tek biti na žalu višnjem
koji zapljuskuje okean Vremena?"

"Živi kažeš, u sadašnjosti;
živi samo u sadašnjosti.

Ali ja ne želim sadašnjost, želim stvarnost;
Želim stvari što postoje, a ne vreme koje ih meri.
Šta je sadašnjost?
To je nešto što se određuje prema prošlosti i budućnosti.
To je nešto što postoji usled postojanja drugih stvari.
Ja hoću samo stvarnost, stvari bez sadašnjosti.
Ne želim da uključim vreme u svoju pesmu,
ne želim da mislim o stvarima kao da su sadašnje, hoću da mislim o njima kao o stvarima.
Ne želim da ih od njihove suštine razdvajam, smatrajući ih za sadašnje.
Čak ni za stvarne ne bih smeo da ih smatram.
Ne bi ni za šta trebalo da ih smatram.
Morao bih da ih vidim, samo da ih vidim;
da ih vidim sve dok ne izgubim moć da o njima mislim,
Da ih vidim bez vremena, bez prostora,
da mogu da izuzmem sve osim onog što se vidi.
To je umeće gledanja, koje nikakvo umeće nije."

"Govoriš o civilizaciji, i kažeš da ne treba da postoji,
ili da ne treba da postoji ovakva kakva je.
Kažeš da svi pate, ili barem većina,
zato što su ljudske stvari postavljene na taj način,
kažeš, kad bi drukčije bile, patili bismo manje.
Kažeš, kad bi bile po tvojoj želji, bile bi bolje.
Slušam te, a ne čujem te.
Zašto bih želeo da te čujem?
Kad bih te čuo ne bih saznao ništa.
Kad bi stvari bile drugačije, bile bi drugačije; to je sve.
Kad bi stvari bile po tvojoj želji, to jedino znači da bi bile po tvojoj želji.
A ja žalim i tebe i sve one što ceo život provode
želeći da izume mašinu za proizvodnju sreće!"

"Nije dovoljno otvoriti prozor
pa videti polja i reku.
Nije dovoljno ne biti slep
pa videti drveće i cveće.
Treba takođe biti lišen svake filozofije.
S filozofijom nema drveća: postoje samo ideje.
Postoji samo svako od nas, poput nekakve pećine.
Postoji samo zatvoren prozor, a napolju čitav svet;
i san o onome što bi moglo da se vidi kad bi prozor bio otvoren,
a što nikada nije ono što se vidi kroz prozor otvoren"

Sledeći stihovi su iz njegovog (pardon, Alberto Kaeirovog) kapitalnog dela, "Čuvar stada".

III
"U predvečerje, naslonjen na prozor,
i znajući, po slutnji samo, da ispred mene polja postoje,
čitam dok me oči ne zabole
knjigu Sezare Verdea.

Kako ga samo žalim! On je bio seljak
koji je zarobljen u slobodi hodao gradom.
Ali način na koji je gledao zgrade,
i način na koji je opažao ulice,
i način na koji je poimao stvari,
svojstven je onome ko gleda drveće,
onome ko obara oči dok putem ide
i obraća pažnju na cveće u poljima.

Zato je on nosio u sebi onu veliku tugu
koju nikada nije priznao otvoreno,
ali je išao gradom kao što se tumara poljima
i tužan kao što je tužno čuvati suvo cveće po knjigama
i držati biljke po ćupovima.."

X
"'Zdravo, čuvaru stada,
što ukraj druma stojiš,
vetar koji prolazi
o čemu ti zboru?'

'Kaže da je vetar, i da prolazi,
i da je prolazio i ranije,
i da će prolaziti i ubuduće.
A šta tebi kazuje?'

'Mnogo više od toga,
govori mi o mnogim drugim stvarima.
O sećanjima i uspomenama
i o stvarima koje se nikada nisu zbile.'
.
'Nikad ti nisi čuo vetar što prolazi.
Vetar samo o vetru zbori.
To što si čuo bila je laž,
a ta laž je u tebi.'"

XXIX
"Nisam uvek isti u onom što kažem i pišem.
Menjam se, al ne menjam se mnogo.
Boja cveća nije ista kad sija sunce
Il kad neki oblak prođe
ili kad se spusti noć
i cveće poprimi boju senke.
Ali ko bistro gleda taj vidi da je to isto cveće.
I zato kad izgleda da se ne slažem sam sa sobom
osmotrite me dobro:
ako sam bio okrenut nadesno,
sad sam se okrenuo nalevo,
ali to sam i dalje ja, čvrst na svojim nogama -
uvek isti, hvala zemlji i nebesima
i mojim očima i načuljenim ušima
i prozirnosj jednostavnosti moje duše.."

XLIII
"Radije let ptice, koja prođe i ne ostavlja trag,
nego prolazak zveri, što ostaje na tlu zapisan.
Ptica proleti i ode u zaborav, i tako mora da bude.
A životinja, tamo gde više nije, te zato ničemu ne služi,
pokazuje da je nekad tu bila, a to ničemu ne služi.

Sećanje je izneveravanje Prirode,
jer Priroda od juče nije Priroda.
Ono što je bilo nije ništa, a pamtiti znači ne videti.

Prolazi, ptico, prolazi, i nauči me prolaznosti!"

 

[Baudrillard]

SUVERENI MAJSTOR-MISLILAC PRAZNOGA NIŠTAVILA VREMENA

Piše: Žarko Paić

San i preobrazbe (prvi nastavak)

(Ispovijesti Drugoga u Knjizi nemira Fernanda Pessoe/Bernarda Soaresa)

Iskustvo Drugoga temeljni je problem filozofije i književnosti XX. stoljeća. Od Husserlove potrage za intersubjektivnošću, Derridaine tvorbe razlike/razluke s kojom se nastoji pronaći uporište za razumijevanje onoga što ne potpada pod svijet samstvenoga Ja kao stvaratelja vrijednosti i prosuditelja ranga bića, pa do Lévinasove ontologije Drugoga, vodi se prijepor oko pitanja slobode i povijesti, morala i društvenosti. Tko je Drugi? Zar samo puka projekcija jastva u začarani prostor zajednice bića? Ili je možda Drugi neki tajnoviti, nesvodivi Nitko koji raspolaže svim preobrazbama bića tako što sam ostaje nespoznatljiv i taman poput kakva neizreciva božanstva? Ono što još uvijek ostaje bitan filozofijski problem, prijeteći da od silne zlouporabe doživi sudbinu dogmatskog okvira mišljenja, ne mimoilazi ni književni napor uzdizanja nad zbiljom koju se očito više ne može suspregnuti pod zakone realizma, nadrealizma, hiperrealizma, a prema kojima je iskustvo svijeta nešto »stvarno«, jednostavno i složeno, ali u svojoj prozirnoj »stvarnosti« apsolutno.

Može li se tomu sustavnome zaboravu Drugoga i tom okrutnom zakonu opipljive »stvarnosti« suprotstaviti nešto više i uzvišenije od puke zamišljajuće svijesti koja poetski umišlja da ukida svijet tako što ga poput konveksna zrcala iskrivljuje, stvarajući niz slika koje ne odgovaraju »stvarnosti«, ali su s njom neodjeljivo povezane? Španjolski je barokni pjesnik Calderón de la Barca stvorio formulu posve primjerenu tomu čudovišnom zahtjevu filozofije XX. stoljeća: »Život je san.« Ako je onirizam životna filozofija iberske melankolične kulture, onda je razumljivo zašto se ona razvija u stalnom suočenju sa smrću, nastojeći očuvati zanos i očaranost onoga života na rubu Drugoga i drukčijega (svijeta, iskustva, doživljaja), s onu stranu smrtne dosade preživljavanja. Onirizam i zanos nisu tek opći pojmovi iskustva svakog čovjeka, nego označavaju skrivenu »dušu« kulture i civilizacije Španjolaca i Portugalaca, nesklonih disciplinarnome jeziku filozofijskoga »čekića«, ali izrazito sklonih prodoru u tamne, neistražene predjele duhovnosti pomoću pjesništva i slikarstva. Ta je konstatacija, dakako, stereotip. Ona odgovara istini upravo onoliko koliko i Hamvaseva dioba naroda na narode vina i narode piva i rakije. Sanjalaštvo i ljubav ne potiru vitalizam i ekstazu života.

Narode ne određuje usudna veza s krajolikom i zavičajnim obitavalištem, već iskonska žudnja za stvaranjem slike krajolika primjerene njegovu nesputanu nomadizmu, lutalaštvu, nemiru.

U književnoj se pustolovini XX. stoljeća samo jedna osobnost u Europi može smatrati radikalnim oniristom i misliocem/umjetnikom Drugoga u neprestanim preobrazbama. Portugalski pjesnik Fernando Pessoa cjelokupnim je svojim grandioznim opusom i brojnim umnažanjem bića (heteronimi) potvrdio postavku da se o Drugome može misliti i kazivati samo ako se i svojim životom otjelovi mnoštvo Drugih. Njegov prethodnik Arthur Rimbaud, čudesni pjesnik koji je predvidio usud planetarnoga čovjeka i najavio razaralačko poslanstvo avangarde, kako ga je u svojoj filozofiji tumačio Kostas Axelos, bio je rijedak slučaj intuitivne spoznaje nemogućnosti jedinstva subjekta kao osobe.

S Rimbaudom zapravo tek otpočinje istinska kritika novovjekovnoga subjektivizma, možda čak i izvornije iskusiva negoli u Nietzscheovim filozofskim spisima. U Pismima Vidovitoga znamenito je ono mjesto u kojem Rimbaud izriče neravnotežu subjekta kao postojanoga Ja: »Krivo je reći: Ja mislim. Trebalo bi reći: Misle me. Ispričavam se za igru riječima. JA, to je netko drugi. Utoliko gore po drvo koje je slučajno violina i podruguje se nesvjesnicima koji cjepidlače o onom o čemu nemaju pojma!« (Arthur Rimbaud, Pismo Georgesu Izambardu, 13. svibnja 1871, Djelo 2, GZH, Zagreb, 1982, str. 143 — Prijevod, studija i bilješke Zvonimir Mrkonjić)

Ne treba, međutim, u ovim heretičkim pabircima tražiti nešto čega nema. Ali treba naglasiti da je to prvi poetski trag raskorjenjivanja jedne tlapnje o stabilnome i vječnome potpornju spoznaje. Korak spram eks-centričnosti, halucinacija i nesvodivosti refleksije na neko transcendentalno Ja, koje božanskim monizmom jamči apsolutnu sliku svijeta, jasno je naznačen. Bilo je potrebno samo da netko ozbiljno shvati tu radikalnu misao rastvaranja moći subjekta. I da taj netko bude po snazi poetskoga mišljenja ravnopravan bljeskovitu Rimbaudovu uvidu. Netko se pojavio kao otjelovljenje umnoženih Ja, kao heteronimni svjedok posvemašnje mnoštvenosti osoba unutar samoga sebe. Drugi čovjek iz Lisabona u maniri najradikalnije refleksivno-intuitivne ispovijesti uzvisio je pojmove sanjalaštva, preobrazbe, neidentičnosti, samoće i tjeskobe iznad »iluminativnih« bljeskova tako što je ispisao Knjigu nemira koja predstavlja moderan književni odgovor, zakrinkano osoban, fragmentarno cjelovit, drsko »subjektivan« na taoistički drevni Tao Te King/Knjigu mijena.

 

[Baudrillard]

Ako su onirizam i preobrazbe simboličke kategorije doživljajnosti u kojima se ova refleksivna ispovjedna proza prikazuje kao savršeni predložak spoja pjesničke razigranosti, mistike, filozofskih spekulacija, pastorale i aforističke mudrosti, onda je nemir, reklo bi se, temeljno ontologijsko iskustvo postojanja modernoga čovjeka, njegov jedini modus vivendi. Za Pessou, kao i za Rimbauda, jedinstvo osobnosti poremećeni je sklad mnoštvenosti. Taj kozmopolitski pluralizam Ja kao ne-Ja i Drugoga u samome sebi, Pessoa je još više apsolutizirao do te mjere da je porekao uopće mogućnost istovjetnosti spoznaje i duše unutar jednog subjekta. »Živjeti znači biti drugi.« (Knjiga nemira, fr. 94).

Cijela je Pessoina književna pustolovina bila rasprsnuće energije dru gost i, onirička metafizika koje se posljednja svrha iscrpljivala samo u beskrajnom ispisivanju toga čuda života. Ono se može mjeriti samo s čudom gibanja svjetlosti i onom uzbibanom heraklitovskom rijekom vremenitosti u kojoj ni jedan trenutak protjecanja nije stalan ni vječan. Knjiga nemira u Pessoinu opusu svakako je vrhunac izvornosti i spisateljskoga umijeća da oslobađanju duše i kontemplativnome životu posveti svu svoju lucidnu kreativnost stila i misaone vjerodostojnosti. Ideja knjige u Knjizi nemira oponaša istodobno predsokratsku ljubav za fragment, simbolističko iskliznuće iz realističke gradnje građanskoga svemira kao i gnostičku cjelovitost spoznaje o sferičnim prostorima duha kao putovanja kroz zapalost u vrijeme tjelesnih kušnji i tvarnih zabluda.

Knjiga nemira nastoji ipak biti savršeno drukčija od svih refleksivno-ispovjednih knjiga, jer nju ne diktira imaginarni kolektiv, ona nije zbroj starozavjetnih priča, proroštva i evanđeoskih poruka; nju diktira eks-centrična duša Drugoga kao tekst ljubavi za slobodom kontemplacije, posvemašnje unutarnjosti čovjeka. Ona je onirička Odiseja modernoga čovjeka kroz prostore sveprožimljujuće duhovnosti svijeta i zato je po svojoj formalnoj i sadržajnoj strukturi nalik ideji pozitivnoga izokrenuća Mallarméova bijela pisma. Tu nakanu neće ublažiti ni plemenita ironija autora Bernarda Soaresa, pomoćnoga knjigovođe iz Lisabona, a ni predgovor Fernanda Pessoe svojemu Drugome, u kojem se unaprijed ograđuju od možebitnih njezinih izvanknjiževnih pretenzija. Ironija je jedino u tomu što se, sukladno Jankélévitcheovoj teoriji ironije, ta književna figura u Knjizi nemira provlači kroz osobnost autora, ni proroka ni vizionara, ni evanđelista ni mesijanskoga navjestitelja novoga svijeta, ni Buddhe ni Lao Tzea, već običnoga pomoćnog knjigovođe koji nakon birokratske dosade radnoga dana uredno ispisuje svoju »autobiografiju bez činjenica«. Ironija ironije ili jedini način da se kroz autorstvo i osobnost knjigopisca moderna ironija svijeta pokaže kao depoetizirano knjigovodstvo života.

Pessoa/Soares u takvom je postupku suvereni majstor-mislilac praznoga ništavila vremena.

Ushićenost i uzvišenost upravo takvim vremenom, gradom i domovinom, ističe autorsku opsjednutost modernizmom, kojoj nikakav bijeg u prošlost, nikakva nostalgija za zlatnim dobom portugalske i europske kulture ne znači više od užurbane vreve portugalske prijestolnice iz koje se motri fenomen svijeta u svojoj iznimnoj ljepoti masovne zaslijepljenosti svjetlošću nebodera i sumračnim četvrtima grada na kraju sredozemnoga svijeta. »Oh, Lisabone, moj dome!« (fr. 74).

Knjigu nemira Pessoa je koncipirao kao svoje životno djelo, nedovršeno ne stoga što je knjiga ostala takva njegovom smrću, nego zbog toga što je ona nekovrsno fragmentarno otvoreno djelo.

Prema mišljenju jednog od najupućenijih u Pessoino cjelokupno stvaralaštvo, pjesnika i književnoga teoretika Jorge de Sene, Knjigu nemira moguće je sagledati kroz tri različite temeljne faze. Prva bi bila simbolistička i esteticistička koja je nužno fragmentarna i neostvarena zbog suprotstavljanja Pessoi kao modernističkome fanatiku. Fragmenti su napisani od 1914-1917. godine. Druga, uvjetno rečeno, traje do 1929. godine i u njoj ne postoji nijedan nadnevak, već je zamorno i odgođeno kontempliranje, dok treću fazu, do 1934. godine određuje čvrsto dnevničko fiksiranje datuma, a u estetičkome smislu i razvijanje glavnih misli kao što su san, sloboda, preobrazbe, Drugi, nemir, smisao pisanja i književnosti uopće. Na tim se postavkama kao i na srodnim stajalištima Jacinta do Prada Coelha zadržava i engleski prevoditelj i strastveni pessoist Richard Zenith. On, naime, ustvrđuje da je ideja Knjige nemira »putovanje u fragmentaciju jastva« (Richard Zenith, Introduction, u: Fernando Pessoa, The Book of Disquietude by Bernardo Soares, assistant bookkeeper in the city of Lisbon, Carcanet, Manehcster, 1996, str. IX). Na takvu bi se misao mogli rado pozivati postmodernisti. No, ona je ipak bitno modernistička po nadahnuću, koliko je s druge strane neprispodobivo izvanvremenska, kao što je to, uostalom njezin predmet — nemilosrdna i stroga analiza samosvijesti osobe i njezina unutarnjega duhovnog života rasklopljenoga poput »knjige«.

U okvire današnjih dosadnih rasprava o fikcionalnosti/fakcionalnosti autobiografskoga književnoga žanra, Knjigu nemira teško bi se mogla uklopiti zato što ne svjedoči o maniji naglo poraslog zanimanja za intimu pisca u hipersimulaerumu telematičkoga društva, za njegove životne laži i izmišljene istine, nego iskazuje brigu za autonomijom slobode nesvodive na rasprodaju pojedinačne patnje i sreće. Ona nadilazi plitkost takva žanra ponajprije stoga što nije riječ o ispovjednoj prozi u uobičajenome značenju te riječi. Ispovijesti Bernarda Soaresa nisu nipošto profane činjenice. Knjiga nemira usmjerava se, kako sam Pessoa kaže, na autobiografiju bez činjenica, na duhovni/duševni život modernoga razlučenoga subjekta koji može zbog svoje univerzalnosti iskustva biti svačiji i ničiji. Razlika je samo u tomu što je to briljantno napisan estetički psihogram jednoga Pessoinog dvojnika, očito najrefleksivnijeg, onoga koji najviše odgovara faktičnome životopisu Fernanda Pessoe.

 

[Lada]

LJUBAV JE SVOJEVRSNO DRUŠTVO

Ljubav je svojevrsno društvo,
Ne znam više hodati sam putovima,
jer više ne mogu ići sam.
Jedna me vidljiva misao tjera da hodam brže
a vidim manje i da istodobno žarko žudim sve vidjeti.
Čak i njezina odsutnost biva samnom,
a ljubim je toliko da ne znam kako je žudjeti.

Ne vidim li je, zamišljam je, i jak sam poput visokoh stabala,
videći je, tresem se, i ne znam što se dogodi s onim
sto ćutim, u njezinoj odsutnosti.
Cijelim sam svojim bićem neka sila što me napušta,
cijela me zbilja gleda kao suncokret s njezinim licem u
središtu.

 

[Lada]

"Pretvorio sam se u cilj samoga sebe. Ali nisam mogao razabrati da li sam se s time pronašao ili izgubio." Stoicki odgoj

 

[Baudrillard]

ODISEJ U KIŠNOM MANTILU

Piše: Jasmina Nešković

Zagonetka zvana Pašeko

Epizodna i tajanstvena pojava Koelja Pašeka u sazvežđu Pesoinih heteronima i danas predstavlja zagonetku, a njegova poema „S one strane drugog okeana“, napisana u slobodnim stihovima bez interpunkcije, zauzima posebno mesto u opusu portugalskog pesnika. U Pesoinoj bogatoj i raznovrsnoj rukopisnoj zaostavštini nije pronađena nijedna biografska naznaka niti skica za psihološki portret ovog heteronima, za kog se jedino pouzdano zna da se pojavio pre 1915, budući da je jedina pesma potpisana njegovim imenom bila spremna za objavljivanje u trećem broju časopisa Orfej, koji je za pesnikovog života ostao neobjavljen. Iako posvećena Albertu Kaeiru, rustičnom pesniku uzvišene jednostavnosti, Pašekova poema nema ničeg zajedničkog s Kaeirovom vedrinom i apolonijskim osećanjem za meru i harmoniju. Naprotiv, kao pesnik „ splina“ i dekadentnog odustajanja od aktivnog života, idealni dekor za svoju melanholiju Pašeko nalazi u napuštenim starinskim salonima, zapuštenim vrtovima i noćnim pejzažima lišenim ljudskog prisustva. Međutim, njegova posebnost ispoljava se pre svega na formalnom planu, u impulsivnom nizanju slika, koje naviru kao u nekom transu i čiju je asocijativnu ili logičku povezanost često veoma teško pratiti. Zahvaljujući toj slobodnoj igri asocijacija i postupku koji je najbliži automatskom pisanju, Pašeko se s pravom može svrstati u jednog od preteča nadrealizma.

Odisej u kišnom mantilu

Alvaro de Kampoš, najkontroverzniji od svih heteronima Fernana Pesoe, rođen je u znaku Vage, 15. Oktobra 1890. godine na jugu Portugala, u gradiću Tavira, čije su bele kuće nalik na mnoga slična primorska mesta na Siciliji ili u Grčkoj. Kao tipičan južnjak i Mediteranac, voleo je more i prekomorska putovanja, te ih je slavio u svojim odama. Opsesivna upućenost i sudbinska vezanost za okean, koji je Portugalce oduvek i spajao i odvajao od ostalog sveta, kod Kampoša je naglašena i njegovim zanimanjem pomorskog inženjera, koji je stekao diplomu pomorske akademije u Glazgovu, da bi se, posle jednog putovanja na Orijent, opisanog u poemi „Opijarijum“, trajno nastanio u Lisabonu i prepustio dokonom životu pomalo ekscentričnog dendija. Ovaj ekstrovertni dvojnik Fernanda Pesoe, kome je bilo dozvoljeno sve što je Pesoa sam sebi uskraćivao, opsednut žudnjom da oseti sve na sve moguće načine, proživeo je svoj fiktivni život ispitujući krajnje granice i mogućnosti ljudskog čulnog i duhovnog iskustva.Za razliku od Alberta Kaeira i Rikarda Reiša, koji bi mogli pripadati bilo kojoj drugoj epohi i čiji se život odvijao u jednom metafizičkom prostoru, izvan vremena, Kampoš je potpuno ukorenjen u svoje doba, i po svom temperamentu, pogledu na svet i senzibilitetu, predstavlja paradigmu čoveka i pesnika XX veka. Kao kosmopolita i pustolov neutoljive radoznalosti, kome ništa ljudsko nije bilo strano, Kampos je putovao „oplovio sva mora i otkrio sve Indije“, voleo i mrzeo na svim meridijanima, učestvovao u javnom životu Lisabona, vodio polemike, osnivao časopise, potpisivao provokativne avangardne manifeste zbog kojih je bio žestoko napadan, formulisao nove avangardne pravce, stvarajući jednu biografiju koja ima uverljivost stvarnog života.

Prva pesma potpisana imenom Alvara de Kampoša, „Trijumfalna oda“, nastala je juna 1914. u jednom dahu, kao po nekom unutrašnjem diktatu, a za razliku od svih pesama druga dva velika heteronima – Alberta Kaeira i Rikarda Reisa – koje su pisane perom, otkucana je na pisaćoj mašini. Napisana u zahuktalom ritmu dugih slobodnih stihova, ova oda s futurističkim oduševljenjem slavi neiscrpnu raznolikost sveta, obogaćenog dostignućima moderne civilizacije. Pesnik, međutim, nije oduševljen samim simbolima novog doba, motorima, mašinama, automobilima, aeroplanima itd, već činjenicom da su oni suštinski i trajno proširili granice saznanja i obogatili svet jednom novom lepotom, novom osećajnošću i novim mogućnostima ne samo primanja čulnih utisaka već i njihovog izražavanja. „Ah, kad bih mogao da se izrazim sav, kao što se motor izražava“, glasi jedan od stihova ove poeme, koji će postati Kampošov poetički imperativ u periodu od 1914. do 1916, obeleženom burnom i grozničavom stvaralačkom aktivnošću iz koje nastaju sve velike pesnikove poeme i manifest prvog avangardnog talasa u portugalskoj književnosti.

Međutim, već nekoliko meseci posle „Trijumfalne ode“, objavljene u prvom broju časopisa „Orfej“, nastaju i „Dva odlomka iz oda“, fragmenti jedne nezavršene poeme koja svojim meditativnim i melanholičnim tonom najavljuje jednog sasvim drugog i drugačijeg Kampoša, okrenutog introspekciji, opsednutog nemirom, tugom, čamotinjom i žudnjom za „ drugim stvarima koje nisu ni zemlje, ni trenuci, ni životi“, već, možda, „druga duševna stanja“. Taj drugi Kampos, iz svih iskustava i saznanja, pošto je već video „sve što nikad nije video i sve što još nije video“ u velikoj poemi „Proticanje sati“, priznaće, s bolnom ironijom, svoje osećaje promašenosti i nemogućnost egzistencijalnog ostvarenja, a umesto optimističkog slavljenja postojanja u svim mogućim vidovima, u svim vremenima i na svim mestima, žudeće za jedinim mogućim smirenjem – povratkom u ništavilo nepostojanja. Jedino je poema „Pozdrav Voltu Vitmenu“ lišena svakog prizvuka melanholije, napisana od početka do kraja u slavu oslobađanja kao svojevrsni panegirik totalno proživljenom životu. Ove dve poeme, međutim, objavljene tek posle pesnikove smrti, nisu uspele da pomrače sjaj i veličinu grandiozne „Pomorske ode“.

„Pomorska oda“, koju je jedan engleski pesnik nazvao „najbučnijom poemom ikada napisanom“, a sam Pesoa smatrao istinskim remek-delom, spada ne samo među najveća pesniča dostignuća portugalske književnosti, već i u sam vrh svetske poezije svih vremena. „Nijedna nemačka regimenta nikad nije dostigla unutrašnju disciplinu ove kompozicije, koja po svojoj organizaciji predstavlja pravo-pravcato čudo“, pisao je Pesoa o svojoj odi, objavljenoj 1916. godine u drugom (ujedno i poslednjem) broju časopisa „Orfej“. I premda autor poredi njenu strukturu sa pindarskim odama, ova poema, napisana slobodnim stihom, poznavaoce muzike mnogo više podseća na neko od velikih postromantičarskih simfonijskih dela jednog Bruknera ili Malera, a počinje pianissimo, razvijajući se u sporom krešendu do klimaksa posle kojeg se ton ponovo lagano spušta i završava i pianissimu. Ova apologija svekolikog pomorskog života,od Homera do modernog doba ujedno je i istorija Portugala, jedne male zemlje, a nekadašnje velike pomorske sile koja je u prekookeanskim prostranstvima tražila odušak svojoj lutalačkoj čežnji. Poema u kojoj putovanje kroz prostor teče uporedo s kretanjem kroz vreme, takođe se može čitati i kao odisejska pustolovina ljudske duše, vođene dvostrukom žudnjom da izmeri „bezmeno bezmerje bezmernog mora“, ali i da u tom beskrajnom bespuću, gde ništa ljudsko nije ni trajno ni stalno, pronađe sebi utočište.

Treći i poslednji dio predgovora knjizi izabranih pjesama Fernanda Pesoe Poznati stranac, koju je 2011. objavila beogradska PAIDEIA.

 

[Lada]

Vječni smo prolaznici pored nas samih, nema drugog krajolika do krajolika nas samih. Ne posjedujemo ništa jer ni sebe ne posjedujemo. Nemamo ništa jer nismo ništa. Koje ruke da ispružim prema kojem svijetu? Svijet nije moj, svijet sam ja.

 

[Lada]

Prekrstim ruke na stolu, naslonim glavu na ruke,
Treba željeti plakati, al ne umijem da iznudim suze… Ma koliko se upinjao da se silno ražalim nad sobom, ne plačem, duša mi je napukla ispod povijenog kažiprsta koji je dotiče… Što će sa mnom biti?

 

[Baudrillard]

IZVAN NEPOSREDNE STVARNOSTI NIČEG I NEMA

Noć je. Noć mrkla. Na nekoj kući, na ogromnoj udaljenosti
Sja svetlost s jednog prozora.
Vidim je i osećam se kao čovek od glave do pete.
Čudno je da me čitav život osobe koja tamo stanuje, a ne znam ni ko je ni šta je,
Privlači jedino zbog te svetlosti viđene iz daljine.
Nema sumnje da je njen život stvaran i da ona ima lice, kretnje,
porodicu i zanimanje.
Ali mene sada zanima jedino svetlost s njenog prozora.
Uprkos činjenici da je svetlost tamo zato što je ta osoba upalila,
Svetlost za mene predstavlja neposrednu stvarnost.
A ja nikad ne prelazim granice neposredne stvarnosti.
Izvan neposredne stvarnosti ničega i nema.
Ako ja, sa mesta gde se nalazim, jedino tu svetlost vidim,
Samo ona i postoji, u odnosu na udaljenost s koje je posmatram.
Čovek i njegova porodica stvarni su s druge strane prozora.
Ja sam s ove strane, na ogromnoj udaljenosti.
Svetlost se ugasila.
Šta me se tiče što se čovekov život nastavlja?

 

[OliVera70]

 

[OliVera70]

IZMEĐU SNA I SANJARENJA

Između sna i sanjarenja,
Između mene i onoga
Koga u sebi pretpostavljam
Teče jedna reka beskrajna.

Prošla je kraj drugih obala,
Drugačijih i dalekih
Na mnogim putovanjima,
Poznatih svakoj reci.

Stigla je danas do mog stana
Do kuće koja sam ja.
Protiče, ako o sebi razmišljam,
Kad se probudim, već je protekla.

A onaj kog osećam i koji mre
U svemu što me za mene vezuje
Spava tamo gde reka protiče –
Ta reka beskrajna.

 

[OliVera70]

Što je neko osetljiviji, i što je njegova sposobnost osećanja suptilnija, to besmislenije drhti i potresa se oko sitnica. Čovek mora biti neverovatno inteligentan kako bi osećao teskobu zbog sumornog dana. U suštini bezosećajan, ljudski rod retko kad oseća teskobu zbog vremenskih prilika, jer vreme je nešto što je uvek tu; ljudi ne osećaju kišu osim kada im pada na glavu.
Sumoran, lenji dan vlažno se puši. Sam u kancelariji, razmatram sopstveni život, i ono što u njemu vidim, baš kao i ovaj dan, boli me i tišti. Vidim sebe kao dete, srećnog bez ikakvog povoda, kao mladića punog ambicija, kao zrelog muškarca bez radosti i težnji. I sve se to dešava u lenjoj izmaglici, baš kao i ovaj dan koji me je naterao da se svega toga setim.
Ko još od nas, kada se osvrne preko ramena na putu bez povratka, može da kaže da je uvek išao baš onuda kuda je trebalo?
( Knjiga nespokoja)

 

[Baudrillard]

SANDUK FERNANDA PESOE

Jedan od najvećih pesnika 20. veka, uz Konstantina Kavafija i Vislavu Šimborsku, da tu začas zastanem, portugalski samotnjak i vizionar Fernando Pesoa (1888-1935) umro je u poluanonimnosti (objavio za života samo jednu pesničku knjigu – “Poruka”).

A onda je iz zaostavštine počelo da se pojavljuje obilje knjiga, obeleženih nizom heteronima (najpoznatiji: Alberto Kaejro, Rikardo Rejš, Alvaro de Kampuš, od ukupno do danas nabrojanih 81!).

U poslednjih tridesetak godina, u našim (izvrsnim) prevodima objavljen je najvažniji deo Pesoinog opusa, a ovih dana dobismo u izdanju beogradske “Derete” čuveni Pesoin Opus Magnum, “Knjigu nespokoja” (blizu 800 stranica sa svim naznakama izvora i referenci), u kojoj je sabran sadržaj tajnog kovčega u koji je pesnik slagao svoje neobjavljene rukopise, poetske i esejističke glose,

Sanduk Fernanda Pesoenedoumice i skrivene primisli o početku i kraju sveta.

Zašto je meni važno da ovo pribeležim? Pre desetak dana, u večeri kad je na Festivalu autorskog filma prikazivano 20 projekcija, uz obilje kulturnih ponuda, da ne pominjem važan fudbalski evropski derbi, na predstavljanju ove knjige, u središnjem amfiteatru Narodne biblioteke, pojavio se zamašan broj kulturnih stvaralaca i poštovalaca knjige, što je pomalo zbunilo izdavača i organizatore događaja!

Gotovo dva sata se sa velikim poštovanjem i čuđenjem govorilo o ovoj knjizi koja se na portugalskom pojavila 1983. godine, posle pregleda oko 25.000 zapisa koje je pisac slagao u svojoj samoći. I boreći se sa pesnicima (pomenusmo 81 dvojnika) koji su u njemu prebivali, baš kao što je J. S. Bah u svom transu (ništa pogrdno) slagao nepregledni niz osluškivanja muzičkog univerzuma, koji je iskrsao u javnost 83 godine posle muzičareve smrti.

Nekoliko godina je književni istoričar Hieronimo Pisaro prebirao i dešifrovao Pesoine rukopise, nije sve bilo za objavljivanje, a kad se konačno knjiga pojavila, izazvala je ogromno zanimanje. Pokazalo se da tu prebiva Pesoina složena i ponekad paradoksalno bolna pesnikova ispovest, natopljena misticizmom (pesnik je strastveno ronio po zvezdanim mapama, istraživao istočnjačka verovanja, gradio nevidljive svetove u jeziku, samo njemu znanom).

Da bih ovo potkrepio čitaocima koji tek nameravaju da zarone u ovu pesničku galaksiju, navešću samo jednu meditaciju o osećanju prolaznosti svega:

“Sve te nesrećne trenutke u našem životu, kada smo ispali smešni ili glupi, ili spori, trebalo bi da u svetlosti svog unutrašnjeg mira smatramo za usputne neprijatnosti. Na ovom svetu kao voljni i nevoljni putnici između ničega i ničega, ili između svega i svega, mi smo tek u prolazu i ne bi trebalo da previše brinemo zbog prepreka i slučajnih skretanja s puta. U tome pronalazim utehu. Ni sam ne znam da li zato što je zaista utešno ili samo ja u tome vidim da ima nečeg utešnog. Ali zamišljena uteha za mene postaje stvarna ako o njoj ne razmišljam” (prevod sa portugalskog: Vesna Stamenković).

Pesoa i Bah, nemam drugog načina da izrazim divljenje i čuđenje pred stvaraocima koji su u samoći i muci monaške posvećenosti ostvarili univerzume bez kojih bi današnja civilizacija delovala mnogo siromašnije.

U ovoj kaljuzi koja nas iz dana u dan potapa u bezdan neverice i ojađenosti, kulturni Beograd i svi oni koji širom napaćene nam domovine u svojim domovima ne podležu, ne daju se (kučkinim sinovima) i šampionima propagandnih izmišljotina (uvreda za čovekovu inteligenciju), pokazuju da zrno razuma i lične časti počinje sa kulturom. A šta dalje ostaje? Obilje nevolja i nedoumica koje su opsedale malog kancelarijskog činovnika Fernanda Pesou i njegovog sabrata Franca Kafku. Malo li je!

Milan Vlajčić